Pamela Lindon Travers, poznata kao autorka knjiga o Meri Popins, bila je jedna od onih ljudi za koje biste rekli da su pravi pravcati namćori, ekscentrici ili zastrašujući osvetnici ako ih naljutite. Za nju nije bilo ništa čudno piti rum izjutra, psovati, promeniti ime, pljunuti na sve granice koje društvo postavlja i upravljati se sopstvenim načelima na dobro ili zlo, što je Dizniju zadavalo neverovatne glavobolje tokom autorske bitke za ekrenaizaciju Meri Popins. Čuvena je priča o tome kako je Pamela usvojila samo jednog od beba blizanaca (ostavivši drugog u sirotištu) zbog saveta tarot majstora i vidovnjaka, što je pospešilo priče kako je zbog svoje opsednutosti misticizmom bila član kulta, a njena biseksualnost i mnogobrojne ljubavne avanture su oduvek bile pravi opijum za tračare. O Pameli postoje mnoge anegdote, ali njen šaroliki i nemirni život nadmašuje svaku. Ipak, kakav god sud publika imala o ovoj zanimljivoj i komplikovanoj osobi, ona i dan danas ostaje najradije upamćena po tome što je napisala serijal od osam knjiga namenjenih deci. U tim knjigama je možda ključ po kome se možda može dekodirati enigma Pamele Lindon Travers, rođene kao Helena Lindon Gof, poznate i po tome što je bila glumica, pisac, folklorista, strastveni putnik i avanturista.
Iako je prva priča o zabavnoj dadilji oživela kroz pero Tavers još 1934. godine, zahvaljujući Diznijevom filmu iz 1964. godine, Meri Popins postaje svetski hit. Na čitavoj planeti nije bilo deteta koje se nije oduševljavalo pesmama, a reč Supercalifragilisticexpialidocious, reč koja označava hiperbolično stanje svega dobrog, jeste postala (i ostala) jedna od najomiljenijih fraza (toliko omiljenih da je koristi čak i lik Smrti iz Gejmenovog klasika Sendmen). Ipak, Meri Popins sa filma se pomalo razlikuje od Meri iz knjige. Naravno, obe varijante imaju kišobran, magiju, modernu i zanimljivo skrojenu odeću po kojoj se prepoznaje pomalo i narcisoidna crta u inače nesebičnoj dadilji, i obe vole punč od ruma. Ali u knjizi Meri Popins ostaje mnogo tajnovitija i kontradiktornija nego što je u filmu. Ona ne trpi gluposti i prenemaganja, lukavija je i ima mnogo kraći fitilj nego u filmu, a njenoj tajnovitosti dodaje i to što je rođaka gospodinu Periki – čudnom strarčiću koji ima sposobnost letenja kada se smeje, zmijskom caru i Maji, zvezdi iz sazvežđa Plejada. Kada se iščita delo, lako je primetiti da se Meri Popins ne ponaša baš kao tipično ljudsko biće, ali ne može se nikako tačno definisati šta je ona tačno.
Ona kao da poseduje sposobnost hipnoze, čitanja misli, a njena čudotvorna torba od tepiha, u koju može stati čitava soba, jeste preteča čarobne torbe koju ima Hermiona u Hari Poteru. Takođe, Meri Popins poseduje sposobnost komuniciranja sa životinjama, prekoračavanja granica i zakona vremena i prostora (uz pomoć kompasa, kišobrana i volje može leteti, teleportovati se, pa čak i ući u svet slike i provesti dan kako želi menjajući strukturu umetničkog dela (Travers, 2008)). Nije najjasnije da li je takva slika Meri Popins ujedno i slika koja asocira na vešticu, čarobnicu, čudotvorno biće, božanstvo ili heroja (mešavinu božanstva i čoveka). Ali je zato sasvim jasno da i Meri Popins iz filma, i Popins iz knjige imaju jaku izraženu didaktičku crtu, koju sveštenici biografskog metoda interpretacije povezuju sa tetkom Trevers – Helen Morehed, koja je bila porodični stub i staratelj autorke serijala o Meri Popins.
Lik Meri Popins, te neverovatne dadilje, poučava decu na jedan poseban način, koristeći humor i magiju, uči da su mašta, kreativnost i ideali svakako važniji od pravila koje propisuje socijalni kolektiv (posebno društveni kolektiv jednog stereotipnog engleskog društva, punog besmislenih normi, dosadnih tradicija ponašanja i snobovskih čajanki). Na primer, u jednom momentu knjige unosi se mala parabola o Razigranoj kravi, u kojoj se pripoveda o običnoj kravi koja je čitavog života bila zadovoljna samo time da pase travu i cveće, ali koja je neočekivano naučila da pleše jer joj se zvezda padalica zakačila na rog i od tada nije više mogla stati sa igrom. (Travers, 2008) Kada se „izlečila“ od plesa i vratila na svoju livadu, krava je videla da više ne može tako živeti i da joj nedostaje njena umetnost, te je krenula na put oko sveta da pronađe nove zvezde. (Travers, 2008) Kroz tu parabolu Travers ističe koliko je važno živeti za nečim dubljim od osnovnih egzistencijalnih potreba, i pokazuje kako je unutarnja ispunjenost istinski uslov za sreću, što je svakako načelo kojim se ona sama vodila čitavog života. Zanimljivo je da je didaktika koju Meri Popins koristi vrlo suptilnog tipa, ona nikad ne upire prst u dete i naredi da ono mora tako i tako da uradi. Meri Popins voli igru, skrovitost i lukave doskočice koje pojačavaju misterije kojima je okružena. Ona je zbog toga još magičnija i neodoljivija deci koja je obožavaju, a vreme je pokazalo da je lik čarobne dadilje koja leti uz pomoć kišobrana i Istočnog vetra, našao neizbrisivo mesto i u srcu odrasle publike.
Literatura: P. L Travers: Meri Popins, (prev.) Dragoslav Andrić, Narodna knjiga, Podgorica, 2008.
About Author
