Luzitanija – Dejan Atanacković

„Ljudi vole alegoriju i da je pripišu svemu“, čulo se nedavno u nekoj od rasprava na temu vrednosti jednog klasika i podstaklo me na razmišljanje o tome. Da li nam nedostaje alegorije u modernoj književnosti, posebno žanrovskoj, da li smo skloni da je ’pripisujemo’ svemu, pa i tamo gde je nema ili je ta veština alegorijskog postala izlišna u modernom, brzom svetu? Ili je možda postala previše očigledna, i izgubila svoju dozu suptilnosti?

Jedan roman prvenac ovih dana dodatno je raspirio moja razmišljanja na ovu temu. Roman koji je upotrebu alegorije podigao na saramagovski nivo i preplitanje stvarnosti i fikcije doveo do tog nivoa da sam se više puta zapitala, potpuno svesna apsurdnosti takvog pitanja, ’ma, da li se ovo stvarno desilo?!’.

Šta je, u stvari, „Luzitanija“ i o čemu govori ovaj roman prvenac Dejana Atanackovića?

„Pacijenti su se utrkivali ko će najpre toj reči smisliti značenje, jer, kako raskošna mašta umno obolelih nalaže, ništa u životu ne može da bude samo jedna stvar, a da istovremeno ne bude još stotinu drugih.“

Zapravo, rekla bih da ne mogu da opišem radnju ovog romana tek tako, da bih morala da se složim sa gorenavedenom izjavom, da kao što ništa u životu ne može da bude samo jedna stvar, tako i ovaj roman ne može da krasi samo jedna, linearna radnja.

„Luzitanija“ je svojevrsna alegorija mnogo toga. Ona je i ’provincija’, autonomna teritorija u okupiranoj Srbiji, ona je i svojevrsni ’brod budala’ koje je društvo, nalik istoimenom brodu, žrtvovalo kao nepotrebne. Ona je i svojevsno utočište, poslednji dašak normalnosti u svetu punom jedne druge vrste ludila.

Smestivši radnju u ustanovu za duševno obolele, ’s uma sišavše’ autor se pažljivo i s merom poigrava sa činjenicama, brišući granicu između stvarnosti i fikcije, ukazujući na naše zablude i zanose i (istorijsku) neumerenost, mudro i uz opomenu.

„Razum i ludilo tek su dve, sticajem okolnosti razdvojene, varijante jedne te iste ljudske osobine, te se razumu nikad ne suprotstavlja ludilo, koje je samo jedno stigmatizovano stanje razuma, već naprosto ljudska glupost.“

Da, postojala je Doktorova kula i dr Sojimirović, i da čuvena ludnica u Višegradskoj ulici (i dan danas je tamo ta čuvena kula zaštićena kao spomenik kulture, nažalost u raspadanju). I da, bila je jedino mesto tokom I sv. rata gde austrougarska vojska nije zalazila. Da, postojali su i američki oficir Edvard Rajan i ser Tomas Lipton. I famozni, žrtvovani brod „Luzitanija“ (jedan iz klase kojoj je pripadao i čuveni Titanik), kao i prirodnjački muzej u blizini (Jestastvenički muzej srpske zemlje).

Činjenicu da je tadašnja ludnica jedina nezavisna teritorija u Srbiji, autor vešto koristi predstavljajući je kao ’republiku slobodnih ljudi’ „Luzitaniju“, u kojoj su doktori i pacijenti sasvim ravnopravni, koja ima svoj parlament, svoju vladu na čijem je čelu tadašnji direktor, dr Stojimirović. Brišu se granice između ludila i normalnosti, i knjiga počinje da poprima formu ozbiljne, a opet suptilne i nenametljive kritike realnosti, shvatanja i svega preteranog što je karakteristika naše (političke) istorije i stvarnosti.

 „Stvari se nekad preobraze pukim razglabanjem, uzmite za primer jednu naciju. Šta je to ako ne jedna savršena izmišljotina, loša literatura, tobožnja biografija beslovesnih individua koje je neki, uglavnom prozaičan, da ne kažem prostački, a samom tim tragičan sticaj književnih ideja, okupio oko jedne pogrešne dijagnoze.“

Putešestvije brodolomnika sa „Luzitanije“, Teofilovića, takođe je niz alegorija, od njegove opsednutosti spomenikom i željom da nešto ostavi iza sebe, do prikaza svih strahota Velikog rata kroz ’putovanje kroz blato, krv i zemlju’, do blago ironičnog trenutka zatvaranja kruga i pronalaska mira boravkom u jednoj drugoj „Luzitaniji“.

Knjiga je napisana izuzetno pitkim, lepim stilom i priča teče neometano, osim što ćete možda zastati jer ste poželeli da poneki citat zabeležite. Meni ostaje neverica da je ovo nečiji prvi roman, i zapitanost šta je autor, inače profesor vizuelnih umetnosti i kulture, čekao do sada? Takođe, sve pohvale za lektora Srđana Jovanovića i uredništvo „Besne kobile“ u čijem izdanju je ova knjiga izašla.

Iako se u skorije vreme vode brojne debate o kvalitetu romana koji su se našli kao predlog i koji dobijaju NIN-ovu nagradu, „Luzitanija“ se sa punim pravom našla u najužem izboru za ovu nagradu (među pet kandidata) i toplo je preporučujem svima.

Komentarišite putem Facebook-a