Autostoperska paralela – Ime vatre, Dimitrije Stevanović

Milena Stojanović

Roman IME VATRE, Kada su zemljom hodali bogovi, objavljen je u Oktobru 2016. godine od strane izdavačke kuće Nova poetika. Dimitrije me obradovao poklonom na Sajmu knjiga, a kada sam počela sa čitanjem nisam mogla da prestanem. Divan svet, sasvim neobičan, natera da se čitaoc zaljubi i da željno iščitava stranu za stranom. Moram da napomenem da su likovi u romanu odlični, svakako je Dimitrije obratio mnogo pažnje na karaktere, emocije, težnje i strahove. Veoma kompletni psihološki profili, odlično uklopljeni u mračnu atmosferu romana.

Magični svet stvoren veštom rukom autora, uvlači nas sve dublje. Oduševljena sam detaljnim opisima oklopa, oružja, borbi, vidi se da je dosta vremena i truda uloženo u proučavanje samih taktika, i njegovo odlično poznavanje ratne opreme, kao i samog viteštva,  pa je svaka borba živa slika pred očima.

Interesantno je kako je kroz Dantea oživeo i lik vatre, kao pokretačke snage, koja ovde u prenesenom značenju se može prepoznati i kao ljubav, snaga, deo duše, u romanu manifestovane kroz duh crvenokose žene u Danteovom telu. Asocijacije koje se javljaju prilikom čitanja, teraju na razmišljanje o jednom delu sa dve duše, o početku sveta Adamu i Evi, o delu svakog čoveka koji je zaljubljen i koji svoju voljenu nosi kao deo sebe. Ta vatra koja plamti u svakom od nas, ne mora biti konkretno jedna stvar, ali je zasigurno nešto što nas pokreće i tera da ne odustajemo.

„Neke stvari koje nas vode i koje mi tražimo se mogu samo po mraku videti.“

Interesantni su opisi životinja, vidi se takođe piščeva ljubav prema mačkama, pa tako crni četvorouhi mačak igra veoma važnu ulogu na stranicama romana. Takođe možemo naći veštice sa kozjim nogama, crnog petla, vampira Trajan, oličenje zla.

Preokreti koji se dešavaju govore nam da je piščeva mašta velika i da nije sve tako jednostavno, već svoje junake stavlja na ispit, tera ih do maksimuma svoje snage, strahova i želja. Odličan je primer kada sipaju otrov i uspavaju polovinu vojske pod gradom Magle, (koji svojim opisima neverovatno asocira na staru utvrdu Maglič), a takođe isto urade sa družinom paukova, i taman kada se svi ponadaju biće pokolja, ljubav pobedi.

„Neka su bića od mraka, neka od sna, a neka od svetla, ona koja su od mraka danju se teško mogu sakriti, osim u kojekakvoj senci ili hladu, ona koja su od sna, na javi su još vidljivija, a ona koja su od svetla od mraka gore kao vatra.“

Primetno je i veliko pridavanje važnosti snovima, i drago mi je što ova knjiga nije sva lepršava i vesela, već što mračna atmosfera kroz koju nas pisac odvažno vodi, može da bude odlična, i ako je u duhu borbe, potrage, jasnog cilja, zbog kog se nekoliko priča prepliću i vode u razne situacije i do mesta koja možemo prepoznati ili naslutiti gde se nalaze, čak i ako u romanu nose drugačija imena. Čak nas između redova upozorava da nije sve kako izgleda, da je varljivo i prevrtljivo, baš kao i u sadašnjem vremenu, sve je više pohlepe, prevare, manipulacija.

„Isti će se složiti, različiti osuditi, ali slične mi tražimo i oni će se odazvati.“

 Neverovatno kako ovakva jedna rečenica prikazuje oštru kritiku društva, ne samo društva smeštenog na stranicama ovog romana, već i društva u kom danas živimo, ali i težnju za pripadanjem, za druženjem sa nekim sličnim ljudima. Zato se slični pronalaze, oni koji imaju ista interesovanja, težnje, i ne pokleknu pod medijskim frustracijama kojima pokušavaju da nas sve više zatruju. Pronalaze se na stranicama knjiga koje pročitaju, u filmovima koje pogledaju, na kampovanjima gde se svaka priča ispreda na svoj način, u miru, u prirodi, pa nekada neko izrodi ovako sjajno delo kao što je roman IME VATRE, Dimitrija Stevanovića.

Elizabeta Zec

Spletom okolnosti, odlučila sam se da  napišem ovaj tekst. Nije mi u prirodi da budem oštra, ili ne daj bože hejter. Naprotiv. Volim da govorim o lepšim stranama određenog književnog dela koje je na mene ostavilo snažan utisak. Stoga su previranja vladala u meni dok konačno ono ZA nije odnelo prevagu nad PROTIV. Očekivanja su mi bila velika. I dobila sam mnogo.

Ali čega to mnogo?

Pre izlaganja, sledi moj skromni pokušaj opisa radnje romana.

Priča počinje najstarijim motivom: spajanjem muškarca Dantea i žene Sukube u jedno telo i dve duše koje svaka za sebe imaju svoje osećaje, mišljenja i tajne  – zato što je Dante slučajno našao izvesnu knjigu (neću spojlovati), a kao posledica izgovaranja čini, nastalo je Biće, koje prkosi i vara Eutosa, boga Smrti. U svojoj potrazi naleću na Družinu bez kostiju – grupicu prevaranata. Sklopivši dogovor, svi zajedno kreću u avanturu, u Grad Svetlosti, što mene neobično asocira na stari Rim, gde stoluje Jul , potomak Veintanena, sina Aurona (pitam se da li je ovo motiv iz Biblije?), praoca svih ljudi. Kralj Jul, međutim, ima svoj lični sukob sa vampirom Trajanom, slugom boga Eutosa, čija je savetnica baba Živa. Na posredan način, jedna sasvim drugačija družina će dati posredan doprinos uništenju Julovog neprijatelja i neprijatelja svih ljudi: vampira.

 Da bi radnja bila još zapetljanija – verujem, trebalo je da bude i zanimljivija čitaocima – pisac je u svoje delo utkao i Igru drevnih Bogova, koristeći i ove motive:

  • Tarot – gde se predskazuje potez Bogova, otkriva se i njihova istorija (Lilan boginja sna, Eutos – bog smrti, Ur – bog ludila);
  • grčka mitologija – mit o androginu (jedno telo, dve duše), koristi blažu asocijaciju i na Hadov Podzemni svet što se solidno nadovezuje na motiv „aligijerizma“ koji ću malo kasnije malo više obrazložiti;
  • egipatska mitologija – dar harlekinu od boginje Lilien, četvorouhi mačak Micko, njegova svrha je da Danteu i Sukubi donosi sreću i spas; pisac uverljivo prikazuje mačju prirodu, može se sa sigurnošću pretpostaviti da je ljubitelj mačaka i da je zanimljivo prikazao svoju priču o devet mačjih života: „Oduvek sam se divio bićima sna. Za razliku od gavrana koji obeleže mesto koje sam posetio, mačke uče ljude da ih radoznalost vodi i da smrt izbegnu. “ (Eutos)
  • filozofija iz sveta Točka vremena – točak se uvek pokreće; početak dela predstavlja stari poredak, kraj knjige predstavlja njegov završetak;
  • rusko rumunski folklor – vampir Trajan i baba Živa (po izgradnji lika mene ličnu više asocira na baba-Jagu, nego li na boginju Živanu iz slovenske mitologije).

Aligijerizam i istorija Rima –  Dante i Beatriče su piščevi uzori večne i verne ljubavi, a na osnovu Danteovog „Pakla“ i Hadovog podzemlja (previše asocijativno!), izgrađen je svet Eutosove vladavine. Dante ovde ima vodiča kroz domene, mladića po imenu Nehertiz. Svaki domen u sebi ima ime čini koja vodi  ka sledećem. Navešću i i imena čini koje postoje i u svetu živih što vode smrtnika Eutosu (San, Zemlja, Smrt, Ludilo, Rat, Prevara i Pravda); u svetu mrtvih zbog kojih je grešnicima nemoguće da napuste domene koji su im namenjeni (Ništavilo, Strast, Neumerenost, Materijalizam, Gnev, Opsena, Izdaja).

Dodala bih da se ovde koriste rešenja iz predhrišćanskog perioda, kada je Isus pričao masi o vrlinama (ovde je to nazvano činima) kao načinom izbavljenja iz Pakla i  načina da se nadmudri Smrt. …) Ljubav, Istina, Pokajanje, Oprost, Uzdržanost i Čistota. Simpatična konstatacija, ali s obzirom da se autor previše oslanja na ono šta je pročitano, gubi se njegova autentičnost u pisanju.

Naravno, tu su ubačeni elementi politeističke religije (sveštenstvo – Drunovi), vidimo nekoliko paralelnih priča, zatim tu su i Plameni vitezovi, Helstor, Uspavani Kralj, spavači i mnogi drugi kojih se iskreno više ni ne sećam.

Ubacivanje crnog humora – da bi pojačao noar atmosferu, Dimitrije s vremena na vreme ume da ubaci „bulgakovski“ sarkazam. Tek u belešci o autoru vidim da voli da čita i ceni Gejmena. Osmeliću da se da izjavim da voli i Bulgakova zato što se spominje Julov konj Behemot kao plemenita i divna životinja. Navešću još jedan primer divnog odnosa čoveka i životinje – Sigvald i Šapica (vukopas).

Prolog i nekoliko prvih poglavlja su prenatrpani dešavanjima, teško mi je bilo povezati na toliko malo stranica toliko različitih motiva u jednu celinu. Osim Dantea, Sukube i kralja Jula, karakterizacija ostalih glavnih i sporednih likova, svedena je na svega nekoliko rečenica. Ali zato postoje  opisi prljavih vojnika razvučeni i na po tri stranice. Sa zastupljenim horor prizorima, pisac me u potpunosti uvlači u svoj brutalan svet. Ovo delo bi se svakako moglo svrstati u žanr da se laički izrazim, mračne fantastike (fanovi koriste termin grimdark), utisak ne kvare činjenice koje ću kasnije nabrojati.

Što se tiče opisa prostorija, ratne opreme i pejzaža, mogu jasno da stvorim sliku u glavi, ako se izuzme i više nego loš školski stil, kojim se pisac služi. Ima pojedinih lepih detalja opisa boginje Lilien (majke svih bogova) i prirode. I to kad se u nekoliko poglavlja ne služi preterano mešavinom deminutiva i pleonazma.

Ove dve stvari me bacaju u veliku dilemu: da li je ovo trebalo da bude roman za decu s motivima za odrasle (pretpostavljam da opis sukube čvrstih grudi, ravnog stomaka i venerinog brežuljka nije predviđen za ispod jedanaest godina) ili je to trebalo da bude roman za odrasle koji imaju jak napad detinjastosti?!

No, da krenem dalje. Na sredini romana, radnja se zahuktava. Negde već spomenuh „aligijerizam“?

Meni bi bilo možda i zanimljivo, da nisam stekla utisak da je bukvalno prepričavano za starosnu grupu od… 11, možda 12-13 godina? No, da ne ispadne da ne cepidlačim baš, dirnule su me scene sa Polonijem i Nikolaijem. Po mojoj (skromnoj) proceni, ova dva lika su sjajno ispunila svoju svrhu postojanja. Nikolai, pogotovo, žrtvovao je sopstveni život za viši cilj. Spasili su ljude od, tada neizlečive, kuge.

Mogu na momente da osetim i razumem kralja Jula, njegovu potrebu da se osveti.

Nehertiz, Danteov vodič kroz domene podzemnog sveta,  je veran odraz Vergilija  koji – takođe uspešno – ispunjava svoj zadatak u ovom romanu.  Dante i Sukuba/Beatriče su bolno predvidljiv element romana. Mačak Micko me podseća na mačka Behemota iz Bulgakovog dela „Majstor i Margarita“, samo ne u tako zabavnom prikazu, naravno. A tek u epilogu ubačen je iznenadni element romana – narator koji celu ovu priču priča dečici (negde već spomenuh deminutiv i pleonazam?). Hmmm…. možda sve ovo što sam napisala, pisac uspešno iskazuje sledećim stihovima:

„Kao što čovek ima pismo i glavu, tako i plamen ima svoje jezike:

Ako predugačko držiš ruku nad njim – izgorećeš,

Ako pak – prekratko, nećeš čuti njegovu priču. Ako ovu knjigu čitaš od početka ka kraju izgorećeš;

Ako je čitaš od kraja ka početku – zapalićeš se.

Za put uzmi okove za sebe i uzde za knjigu, kako bi video skrivene prečice

I izbegao taštinu koja se oslikava u svakom biću.“

(reči iz knjige Vatre)

Privukao me je piščev entuzijazam i angažovanje, mogu da osetim njegovu ljubav prema fantastici. Imao je hrabrost i sposobnost da objavi roman prvenac. Jak utisak je na mene ostavio ljubavno-erotičan prikaz  muško-ženskih odnosa, korišćenjem mita o androginu kao  uzora. Ovde je slučajnost presudila da Dante nađe svoju drugu polovinu kako bi nastalo biće (jako mi smeta što se ovde zove harlekin!) koje ima moć da prkosi bogovima. Da bi njihovo spajanje bilo večno i neraskidivo, muškarac mora da zna pravo ime Vatre, žene koja obitava u njemu. Proces otkrivanja je dug, a poenta priče je da se ono otkrije na vreme.

Osvrnula bih se na tu reč harlekin. Meni je prvo na pamet pao klovn. Ne. Nije samo lakrdiijaš u pitanju. Harlekin bi mogao da simboliše i dvojnost. Njegova odeća je dvobojna, lice isto, on je šaljiv, istovremeno sakrastičan, kroz šalu umeo je da izgovori i vrlo opasne stvari na dvoru  koje niko nije smeo da kaže.

Prve pojave su uključivale njega kao demona. Jedna od varijanti je da ime potiče od imena iz – Danteovog pakla.

U prevodu koji je Mira Satarić našla – Alichino je Palokrili, tako da asocijacija baš i nije najjasnija.

Koju god alegoriju da je hteo da napravi s imenom – pucao je u prazno.

Logički i istorijski gledano, ne uklapa se sa mitom o androginu, nikako.

I za kraj, da se osvrnem na još nekoliko podataka o knjizi. U 264 stranica, motivi, mitologije, radnja (ima barem tri paralelne priče!), opisi, karakterizacija, su previše  nabijeni da bih ja, kao čitalac uspela u glavi da sve povežem u jednu celinu. Sistem po kom je autor davao imena svojim likovima je nedefinisan do bola. Razumem ja da se sve dešava na Zemlji. Ali rečenice o Eutosu, Trajanu, Lilien, Helstoru, Semiju, Majci paukova – imaju previše oštre scene kao da su samo iseckane i pobacane na papiriće; zatim tu su rečenice o baba Živi, Demjanu, Mladežu, Sigvaldu, Miri, Markusu, koje su tako detinjasto sročene da sam dobijala jake napade glavobolje. Trebalo mi je da napravim pauzu u čitanju, pa da roman pročitam ispočetka.

Mnogo kasnije sam uvidela da lokaciju radnje treba definisati po imenima, što mi je tokom prvog čitanja promaklo!

 „Najlakše je drugima suditi a najteže sebi biti sudija“ (iz 15. poglavlja)

Nisam mogla ovo delo da pročitam u jednom dahu, da iz cuga pohvatam celu radnju, da se vežem za sve likove. Ova knjiga nije takva. Zaista sam se trudila da popamtim sve likove, sve zavrzlame, svaku čorbu koju je autor zakuvao. Knjiga je prekratka, prelazi priča s jedne na drugu su prebrzi, preoštri. Morala sam knjigu da pročitam od početka ka kraju, pa od kraja ka početku. Pa, da napravim pauzu i pročitam sve ponovo. Misaoni tok, premda na momente simpatično izmaštan, ima svoje tačke prekida, što ume da bude veoma odbojno i da natera čitalačku publiku da knjigu ostavi na tavan.

Urednik i lektor su veoma loše odradili svoj posao. „Ime vatre“ obiluje gramatičkim greškama, na nekim mestima i štamparskim; za neke izraze su mogle da se ubace fusnote – ima običnog sveta koji uopšte nije učio latinski na primer, ili ima prosečno znanje iz istorije. Stoga, pozdravljam Dimitrijevu nameru da promeni i izdavačku kuću i urednika i lektora i da ponovo sve uredi i mnogo bolje zapakuje ovo. Navodno, to bi trebalo da se desi uskoro. Želim mu svu sreću da uspe, jer Poetika je ozbiljno omanula u svom poslu.

Imam toliko razumevanja da mogu prihvatiti da za nekog put od krize do konsolidacije može da bude lakši, a za nekog teži. Meni je lično, drugi način uvek ispravan, mada može biti i da grešim.

Srećno, Dimitrije!

Komentarišite putem Facebook-a

Podela:

1 thought on “Autostoperska paralela – Ime vatre, Dimitrije Stevanović

  1. .Hvala puno i na izdvojenom vremenu, entuzijazmu i detaljnoj analizi celokupnog dela. Dosta je i vremena i truda uloženo, te sam veoma zahvalan svim komentarima i stavovima koji su izneti. Na neke od propusta su mi ukazali i ostali čitaoci (pleonazmi, deminutivi, povremeno mešanje stila), tako da i sam imam jasniju predstavu u kom pravcu mogu da poboljšam svoje pisanije i stil. Da ne dužim previše svakako je ovakav vid teksta veoma pozitivan i usmeravajuć za buduća dela i korekciju postojećih. Elem dodao bih još jednu stavku nevezanu za tekst ali veoma bitnu za sve ljude koji se bave pisanjem.Mislim da je veliki problem kod nas uredništvo( tj da urednici koji su odlični u polju fantastike su veoma zauzeti i nedostupni, a sa druge strane ostali urednici kojima je ponudjena fantastika ne posvećuju previše vremena delima. Pored Lekture, Korekture, Preloma i grafika , mislim da je ovo jedna od najbitnijih stavki – te smatram da dobro uredništvo i sredi sam tok romana kako bi priča , poenta bila fluidna. Nadam se da će i kod nas biti više yainteresovanih ozbiljnijih urednika, i smatram da bi delo bilo kvalitetno svakako mnogo ljudi treba da radi na njemu. 🙂

Comments are closed.