Igra istine (2018) – Autopsija horor promašaja

Obožavaoci opskurnih podžanrova popularne kulture se iz decenije u deceniju novim sredstvima bore protiv elitističkih pokušaja da svoj kutak sedme umetnosti odbrane od etikete đubreta, koju su im zalepili. Kako i sebe ubrajam među takve ‘strvoždere’ (sa povremenom tendencijom da promenim tabore), mislim da neke stvari treba rasčistiti.

Svi se često latimo tog termina đubre, dok sa druge strane prečesto stvari koje ne prikazuju ni trunku autentičnosti i veštine nazivamo umetnošću, sa ciljem odbrane od one etikete đubreta. Često i sam patim od ove boljke ali sa dobrom namerom, jer ljudi danas mišljenje o filmovima stiču na „ili/ili” principu što u startu promašuje suštinu jer ne pričamo o sadržini dela i šta to delo želi da iskomunicira svojoj publici, nego horizont rasprave ograničavamo na dve polarne opozicije bez mogućnosti za nešto između. Iz tih razloga ću uvek radije gledati da zagrebem ispod površine, rizikujući da učitavam u delo, nego da rutinski naoštravam kritičarske pljuvačne žlezde i rutinski opletem po novom horror filmu čiji domašaj svakako nije da dosegne standardne umetnosti već da bude šokantna zabava (čast izuzecima). Ovaj film će biti izuzetak jer valja nazvati stvari svojim imenom, a ime za ovaj film je đubre!

Igra istine (2018) / Truth or dare

Radnja filma prati grupu mladih studenata koji odlučuju da ovaj letnji raspust provedu u Meksiku. Tokom jedne žurke koja biva prekinuta pre vremena, grupa upoznaje lika po imenu Karter, koji navodno poznaje okolinu i zna fino zavučeno mesto gde bi mogli da nastave sa žurkom. Posle izvesnog vremena iz dosade poteže se pitanje igre kojom bi mogli da prekrate vreme, i u tom trenutku Karter predlaže igru „istina ili izazov”, da bi se na kraju ispostavilo da su posledice igre zapravo smrtonosne. Ovako postavljeno deluje kao tipičan horror, ništa izraženo loše u vezi sa tim. Stvar je u tome da se tu stvari tek zahuktavaju. Kako radnja filma nastavlja da se odmotava, tako film počinje polako da tone, da bi pred sam kraj postao čak i smešan.

Morgan Lindholm kao Aleksis u filmu

Ono šta je zanimljivo u vezi sa „jefitinim” horror filmovima je što iako će premisa biti tipična, u miks će biti ubačen jedan element kulture koji nije bio dovoljno eksploatisan ali je svakako prepoznatljiv, čime se garantuje izvestan povraćaj uloženog novca dok odavno prežvakane zaplete i likove ukršta sa nečim novim, pružajući autorima filma šansu da kroz novi vid dileme u koje su likovi smnešteni pruže komentar na društvo ili pak stanje podžanra u okviru kog stvaraju. Tipičan primer su zombiji i konsumeristička kultura, jedan od boljih skorašnjih primera je Tiho mesto, film koji se u svojoj srži bavi porodicom kroz patrijahalnu prizmu, ili pak prošlogodišnji Blumhaus (Blumhause) hit Srećan dan smrti koji je kombinovao zaplet Dana mrmota sa hororom, što je vise trik za privlačenje pažnje nego komentar, ali svakako simpatičan pokušaj.

Mešanje Poslednje ekskurzije sa igrom  „istina ili izazov” deluje kao postavka koja može da izvuče zanimljive stvari i tako otprilike i počinje. Igra u početku tera članove ekipe da budu dosledni svojim rečima i stavovima, što na trenutak zapravo biva oslobađajuće.

Glavna protagonistkinja na sav glas izjavljuje kako je njena najbolja drugarica u vise navrata prevarila svog momka i priznaje da i sama gaji simpatije prema njenom momku, i još mnoge druge koje nikada ne bi izgovorila sama. Isto tako, jedan od glavnih protagonista, koji inače nikada ne bi skupio hrabrosti da svom ocu prizna svoju seksualnu orijentaciju, zbog igre mu priznaje, i to priznanje je učinilo da se oseća bolje nego ikada u životu. Ovi primeri, iako ne preterano inventivni iz razloga o kojima ćemo kasnije, svakako govore o nečemu, ali ono još bitnije, ovi primeri pokušavaju da crpe potencijal onoga šta ova ideja može. Kažem ‘pokušavaju’ jer je ovde svaki aspekt filma zakazao.

Zaplet, koji ostavlja prostora za barem malo sadržajnije problem praktičke i morlne prirode, iskorišćen je u maltretiranju aktera filma. Kada god likovi steknu izvesnu prednost u smislu da su prevazišli krizni period, igra bi samo promenila pravila. Strukturalno jeste smisleno da na samoj sredini filma, nakon što likovi prevaziđu krizni period i stvari se smire, odjednom stvari postanu mnogo gore, teže i komplikovanije. To je struktura još od Aristotela, ali ovde je to proizvedeno menjanjem pravila same igre, što dovodi do gubitka konzistencije, i postaje jasno da je svakako nebitno šta će bilo ko uraditi kada će zle sile na kraju dobiti svoje. Situacija je beznadežna, ali na sve pogrešne načine jer se logistika filma stalno menja. Možemo reći da je koncept delimično sproveden jer je na samom početku glavna protagonistkinja izjavila kako bi uvek radije izabrala da spase brojniju većinu u odnosu na manjinu, pa makar ta manjina bili njeni najbliži. Da bi na samom kraju uradila potpuno suprotno pod izgovorom da joj je žao i da nema izbora, ali da mora da upliće brojniju većinu u igru potvrđujući svoju tezu kroz čitav film da izbora ipak ima, samo taj izbor ne mora biti lep. Pitanje izbora samim tim ispada centralna tema filma, jer je ono ne samo jedina ispraćena tematska nit, već film i počinje tako što u prvoj sceni devojka po imenu Gizel ubija više ljudi pod izgovorom da „nema izbora’” kako bi onda film napravio rez na glavnu protagonistkinju (na drugoj lokaciji) koja izgovara kako „izbora ima”. Problem je što ostatak filma demantuje ovaj kraj jer izbora nije ni bilo, osim ove montažerske implikacije kojom nam je tema „sugerisana”, zatim pomenute scene gde se većina bira na uštrb manjine i onog kraja. Nekog stava po pitanju teme i nema, a između kraja i ove pomenute scene se nalazi sat vremena filma koji tu tematsku liniju demantuje.

Marki iz filma Igra istine

Građenje samih likova u ovom filmu je možda još gore, jer je suštinski svaki od likova sveden na jednu stvar zbog koje će na kraju poginuti. Naravno, prelako je predvideti ko će umreti prvi, kao što je to uvek slučaj u lošim hororima. Kao i svaki loš film, i ovaj misli da izgraditi lik znači dati mu neki hobi ili im dati ključan događaj u prošlosti koji ih je odredio kao osobe u daljem životu. Glavna protagonistkinja, Olivia, iz hobija se bavi humanitarnim radom preko Jutjuba tako što organizuje ljude da grade kuće za one ugrožene, dok je njenoj najboljoj drugarici, Marki, „dodeljeno” tragično samoubistvo oca u prošlosti. Olivijin hobi služi kako bi na brzinu pokazali da je ona dobra i brižna osoba, što će postepeno kroz film biti demantovano, a cela stvar sa Jutjubom je tu kako bismo mogli da dobijemo kraj koji smo dobili. Taj hobi je mogao biti bilo koji drugi, savršeno je nebitno, pošto se ni ona neće time zamajavati niti će ko to spomenuti ili iskoristiti na bilo koji način. To, naravno, ostavlja ovu „tragičnu prošlost” njene najbolje drugarice, kao ključnu stvar oko koje treba da se dogodi krašendo filma, pošto je čitava „kula od karata” izgrađena oko ovog prijateljstva. Ono šta su zapravo uspeli, jeste da naprave odnos gde Marki na svakih pet minuta počinje da plače i uvređeno napušta ostatak ekipe, da bi onda odjednom prešla preko toga i vratila se nazad pa onda sve ispočetka. Kao rezultat ovoga uspevaju da postignu da u sceni gde likovi pričaju o zaista ozbiljnim i teškim stvarima, postaje nemoguće ne smejati se. Ostali likovi su još gori, Markin momak je smešten tu kako bi se ovo svađanje podsticalo a i zato što je svuda potreban neki ljubavni trougao (zar ne?). Problem je što on nije lik, nezavisno od njih dve, on nema nikakve karakteristike. Samo je ili zaljubljen u jednu, ili zaljubljen u drugu. Azijat koji je homoseksualnog opredeljenja je samo to; Azijat homoseksualnog opredeljenja i ništa vise. Nema potrebe nabrajati ih sve s obzirom da je princip jasan.

Igra istine 3

Kao što ovaj film propušta da iscrpi sve tematske mogućnosti koje mu se pružaju, on takođe propušta da temu prikaže iole filmično. Blumhaus filmovi kao da pokušavaju da izvedu određenu subverziju time što će stvari koje nisu tradicionalno strašne, pokušati da prikažu u tom svetlu, ali to retko kada pali.

U Srećanom danu smrti (2017), glavni negativac nosi masku maskote koja izgleda kao da je ispala iz Luni tjuns (Looney tunes) crtaća, a u ovom filmu ljudi koji su pod uticajem zlih duhova imaju lica koja treba da podsećaju na efekat iz aplikacije Snepčet. Razlog zašto to znam je zato što nam je u filmu to rečeno, ali svako ko sa tom aplikacijom nije upoznat neće ukačiti fazon, i pritom, niti deluje strašno, niti je snimljeno na način na koji bi to bilo strašno. Srećan dan smrti nije toliko loš film, ali ta maska svakako nije jedna od stvari koje ga čine boljim. Igra istine (2018) sam po sebi jeste loš, ali ga ovaj Snepčet efekat definitivno čini lošijim. Shvatam da im je trebao način da vizualno naglase da su ljudi posednuti, ali ovo vise spada u „gnar humor”, a ne paranoju i strah.

Druga vizuelna prečica je naravno Meksiko, jer kako drugačije naglasiti da su u pitanju čudne mistične sile? Prosto, dolaze sa čudnog mesta gde žive čudni ljudi, čudne kulture koji nisu iz Sjedinjenih država. Da li su zamršena priča o prizivanju duhova i nekonzistentna pravila igre stvarno potrebni? Kako se meni čini, neko je sigurno prezentovao ovaj film na principu: „Poslednja ekskurzija, samo umiru u igri ‘istina ili izazov’”, jer obično te sesije tako prolaze, ali kada treba premisu ispuniti nekim likovima i pričom, onda tu može biti problema. Scenario je garant kružio od osobe do osobe da bi na kraju završio kod nekoga ko je osećao potrebu da objasni zbog čega igra ‘istina ili izazov’ ima smrtonosni efekat i naravno, ubaci ljubavni trougao jer kada ne znaš kako da iscpiš potencijal zapleta, samo podstiči sukobe likova nevezano za radnju i problem će se rešiti sam od sebe. A kako objasniti tako čudan zaplet? Naravno, preko duhova! Kako duhove uplesti u celu priču? Katolicizam i protestantizam bi bili previse dosadni u tinejdžerskom filmu, pa je letnji raspust u Meksiku najbolja vizualna prečica za tako nešto. Vizualno je film siromašan i kada su u pitanju sama ubistva, jer nemamo ništa posebno strašno ili nasilno, već gomilu ranije viđenih rešenja koja su izvedena na najprostije načine. Jedino šta ovaj film radi drugačije u odnosu na ostale prosečne filmove je što naglašava odnos likova prema modernoj tehnologiji i integriše je u radnju, ali Snepčet filteri, društvene mreže i pametni telefoni nisu vizualni identitet već trikovi. Dramatični momenat kao što je priznavanje azijata svom ocu da je gej, momenat koji svakako da ima neku težinu, čak nije ni prikazan nego nam je naknadno prepričan. Ničeg filmičnog u ovom filmu zapravo nema!

Olivia u filmu Igra istine

Blumhaus produkcija, iako prepuna jako osrednjih filmova, interesantna je jer pruža mogućnost posetiocima multipleksa da malo razbiju rutinu gledanja filmova velikih franšiza koji vladaju blagajnama, i pogledaju nešto drugačije. Pored toga, uspevaju da nađu neki novi ugao kojim će pristupiti nekoj temi, makar taj ugao bio preglup. Svima nam je podžanr horora – pronađeni-snimak (found footage) skakao po živcima, ali realno gledano, prvi film u franšizi Paranormalnih aktivnosti jeste bio nešto novo, i jeste dodao nove prakse u vokabular horor filmova (sviđalo nam se to ili ne). Takođe je ova asimilacija moderne tehnologije i čudnjikavog internet humora u filmove, nešto što veliki studiji ne rade, ali ovi horori čine, kao što je i produkcija Rodžera Kormana tokom ’50-ih i ’60-ih pravila filmove o svakom novom fenomenu. Bilo da su to žene u zatvoru, bajkeri, protesti, Vijetnam, hipici… bilo šta zapravo. Sličan pristup se nazire u Blumhaus produkciji, samo znatno lošije jer obično stanu na zanimljivom konceptu koji je lose razrađen, i za razliku od Blumhaus produkcije, Korman produkcija je u zlatnom period uvek znala da ukači ono što je novo među mladima i snimi film o tome na brzinu za malo keša. Blumhaus je ukopčao samo ovaj drugi deo – na brzinu, sa malo keša.

Komentarišite putem Facebook-a

Podela: