Zašto je politička korektnost – merde

Politička korektnost je neka nova vrsta mode koja ljude tera da se ponašaju kao totalni kreteni. Socijalne mreže su prepune sumnjivih ideja o tome kako politička korektnost treba da izgleda, što rezultuje čestim banovanjem iliti popularnim fejsbuk zatvorom.

Smešno vam je što se vagina sad zove prednja rodno nezavisna rupa? Što izmišljamo nove nazive za toplu vodu, gde topla voda više ne sme tako da se zove? Čik javno izrazite svoje mišljenje. Vidimo se kad izađete iz fejs zatvora. Ne treba vam fejs? Imate instagram? Nema veze, i tu možete ostati bez svih slika i biti prisiljeni da posmatrate pustoš na mestu gde je nekad bio nalog, ili da otkrivate draži šetnje po prirodi ne bi li izbegli dodatni stres. Ne postoji ništa što možete da uradite, više administratorske instance ostaju nepokolebljive na moljakanja, dokaze i logiku.

Ako mislite da je ova pomama zaobišla umetničku scenu, razmislite ponovo.

Sapkovski, čovek Poljak, napiše serijal o vešcu bele kose. Da mu da usvoji dete sive kose i zelenih očiju, očito previše blede kože za ukuse šire publike. Sa Ciri je, sa stanovišta političke korektnosti, inače sve u redu. Tinejdžerka isprobava granice sopstvene seksualnosti, nije kriva što joj se momci ne sviđaju i što želi sve da proba. Dobro je i što je pisac ne tera da nosi suknje; pantalone i mač su sasvim fina odevna kombinacija. Sve je u savršenom redu osim, eto, boje kože. Uopšte, boja kože svih likova je manjkavo bledunjava. Nije bilo problema pri pisanju serijala i prodaje istih u milionskim primercima, niti je bilo problema kada su se pravile igrice o Vešcu i Ciri. Problem nastaje kada treba smandrljati seriju, a avet političke korektnosti nam zuri preko ramena. Šta se onda dešava?

Isto što se desilo interpretaciji kraljice Margaret u BBC televizijskom remek-delu. Iako svi znamo kakva je bila situacija sa robovima za vreme druge polovine XV veka u Engleskom carstvu, ova nova histerična istorija koja nam se nameće ima drugačije zamisli. Kako ekskluzivno saznajemo, istorija ovog sveta nije dovoljno dobra, izgleda nismo u stanju da se pomirimo sa njom (ili da je naučimo kako treba), pa treba stvoriti alternativnu. Jer, to je totalno politički korektno. Umesto belim puderom premazane, belokožne i riđokose kraljice, politička korektnost nam potura kao kraljicu Engleskog carstva glumicu kože boje egzotične čokolade. Ne bele, naravno.

Sledeći korak bi mogao da bude preimenovanje Planete majmuna u istorijski dokumentarac.

S druge strane, imamo pisce/umetnike/spisatelje/režisere koji idu uz dlaku zahtevima političke korektnosti. To vam je remek-delo u kome je jedan od glavnih likova uvek politički korektno obojen u nešto tamnije od bež-ružičaste, a jedan od parova definitivno mora biti gej. Sve manje od toga predstavlja ugnjetavanje slobode izražavanja.

Tako smo, nakon sedam knjiga i osam filmova o Hari Poteru, tek nedavno saznali da je Dambldor gej, da je Hermionino poreklo nedvosmisleno afričko, kao i da su Harijev i Drakov sin u romantičnoj vezi. Čeka nas film o Dambldorovim i Grindelvaldovim ljubavnim avanturama, a kasnije – ko zna? Neki Veslijevski riđokosi izdanak ispašće tamne boje ebanovine ili trans, ili oboje. Videćemo i da su Sirijus i Remus bili ljubavnici jer, zašto da ne? Kad bolje pogledate, i tako su previše vremena provodili nasamo u onoj ukletoj kući na broju 12, a istopolna veza sa vukodlakom je novi stepen na evoluciji političke korektnosti.

U slučaju da napišete knjigu koja odbija da bude podobna, u obavezi ste da sročite pismeno izvinjenje za kraj. Nema veze ako bude malo duže od same radnje knjige. Bitno da ste nepokolebljivo stali iza svog remek dela i odbili da se povinujete zahtevima mode.

Diznijevi crtaći više ne predstavljaju dobro pomoćno sredstvo za vaspitavanje mladih naraštaja. Pogađate zašto? O feminizmu ni traga ni glasa, žene samo čekaju na prvi poljubac i nekog konja na paradnom atu da ih spašava od aždaja, veštica i nepravednih roditelja. Onda izađe crtać o škotskoj ratnici, cura vitla mačem i lukom i strelom kao pravi gorštak i spašava sve što se spasti da. Znate li koji je problem sa Škotima? Praktično su providni. Svetle više od sumračnih vampira, i to ne samo danju.

Misite da je sve rešeno bajkom o čokoladnoj žabici Nju Orleansa? Devojka nije bila princeza, sve je sama radila i borila se čitavih sat i po vremena na malim ekranima da sredi svoj život, dok je princ bio debil gotovan. Ne, crtać je ocenjen kao nerealan i loše interpretiran. Navodno preveliki kliše i pomalo uvredljiv.

Sve princeze Diznijevih bajki su sumnjivo bledunjave. Ni prinčevi nisu ništa bolji. Nije nam to smetalo ranije, jer smo svi znali da su animacije inspirisane uglavnom Andersenovim bajkama. Išao čovek po Danskoj davne 1800 i neke i skupljao priče. Nije on kriv što mu radno okruženje nije obilovalo vanzemaljcima plave kože pa nije mogao da ih ubaci u priču. Da li ga to čini politički nekorektnim? Naravno.

Šta ćemo sa svim ovim projektima kad ova moda, kao i svaka druga, ode u zaborav? Šta će nas sve spopasti pre nego što se vratimo iz alternativnog načina izražavanja u normalni? Koliko god se trudili, ne možemo stvoriti ni drugačiju istoriju ni drugačiji svet, samo čudne izraze. Neko vreme ćemo rupe nazivati prednjim, zadnjim i srednjim, a deca će nositi brojeve dok ne porastu i odluče kojeg su roda, bez obzira na genetiku (ne dao Bog da se osete diskriminisani parnim i neparnim brojevima). Ili ćemo se setiti da smo potomci vanzemaljske reptilske rase, ili ćemo stati pre nego što sve ode predaleko.

Ako vas je uvredio ovaj politički nekorektan izliv ogorčenosti (iako cenzurisan), znate šta vam je činiti: prošetajte malo, jer nije internet čitav svet. I samo bez panike.

Komentarišite putem Facebook-a

Podela: