100, distopijska mladalačka… sapunica?

Ranko i Bojan s paralelenim viđenjima serije „100“

Podela:

Upozorenje o sadržaju: Slede spojleri. Podrazumeva se. 


PIŠE: Ranko Trifković

Problem današnjice, bar što se zabavnih sadržaja, fantastike i naučne fantastike tiče jeste nesklad između ponude i potražnje. U vremenu osrednjosti i oseke, čak i sramotno loši filmovi, knjige i serije odskaču, te se gladnim ljubiteljima žanra čine kao dobra dela. To nije samo po sebi nevolja, ali kada postane standard, počne da zaslepljuje kritičku misao protivargumentom “pa prodaje se”, “pa publika voli”.

Publika, sa druge strane biva sve manje i manje edukovana, pa se dnevna moda pakuje u oblande fantastike. Tako smo dobili užase poput Martinove “Igre prestola” ili “Igre gladi” Suzan Kolins, običan rijalti šou u kome je glavna fora ko je koga kresnuo i ko će da bude izbačen (pa onda vraćen “u kuću” kao što Martin ubija pa oživljava likove).

Publika je publika, kao što reče Oskar Vajld, bizarna jer ne ume ništa da izrazi, a najgori soj publike su ljubitelji (fanovi) jer traže, još istog (more of the same) ili što bi rekao Vuk Karadžić “opet to, malo drukčije” i “opet to, još drukčije”. Znate i sami, već je postalo internetski poznato kad fanovi kukaju da hoće to isto, kad se pojavi to isto onda kukaju da hoće malo “drukčije”, kad se napravi to “drukčije” onda kukaju da je sve uništeno, itd.

E, sad.

Nije lako baciti se kamenom na seriju 100. Statistika je protiv mene. Devedeset pet posto korisnika Guglovih usluga (može se, dakle reći 95% čovečanstva) voli ovu seriju. Od onih koji revnosno posećuju sajtove o filmskim sadržajima (IMDB, RottenTomato), 75% smatra da je to veoma dobra serija. Čak i surovi agregator Metacritic prijavljuje prilično visoku ocenu 6.7 uz 422 pozitivna i 146 negativnih komentara publike. Kritičari su mnogo tolerantniji, od 26 recenzija, 16 su pozitivne, a tek 2 negativne!

Jednostavno. Serija 100 i jeste pravljena za otupavljene narodne mase koje će isključiti mozak (ako ga uopšte imaju dovoljno razvijenog, jer je serija izgleda pisana za starije omladince) i gledati gomilu histeričnih klinaca kako se svađaju, vole, tuku, ljube, očajavaju, skidaju se, seksaju, ubijaju (ali glavni junaci nikako da poginu). Smisla i logike nema tu mnogo, kako racionalne zemljaske, tako ni logike fantastičnog, pa ni logike pripovedanja. Sve je podređeno jednom cilju – da deluje “cool” i “hot” i “amazing”, pa ma koliko nedotupavno i “niđe veze” bilo. Kao što reče jedan kritičar (pozitivno nastrojen), to je samo zabava, isključite mozak i prepustite se.

E, neću.

Jedno je kad tvorci filma ili serije pokušavaju da nategnu klimavu premisu, pa nam poture nešto što se baš i ne poklapa. To je u redu. Svaki film i serija u skladu sa svojim žanrom i tonom tvore skup “pravila” koja u stvarnosti ne bi prošla. U okorelim policijskim serijama kriminal je nezaustavljiva plima zlodela, a junaci mogu da reše tek poneko ubistvo, dok u laganim krimićima ceo film ili sezona može da se vrti oko jednog zločina. To se zove, ustrojstvo sveta (worldbuilding). U stvarnosti se događa i nemoguće i neverovatno. U umetnosti u onome što je artificijelno, još od Aristotela naovamo, zahtev je da sva zbivanja budu MOGUĆA i IZVESNA. Nije dovoljno da nešto “može” da se dogodi. Neophodno je da u okviru pravilia sveta u kome se radnja odvija to bude i – izvesno. Da džedaj, na primer, padne i pređe na mračnu stranu je moguće, ali bez dobrog obrazloženja nije izvesno da bi se tako nešto dogodilo. Zato i gledamo film, da bismo shvatili zašto je nešto tako drastično moglo i trebalo da se dogodi. Da glavni negativac naprosto dobije srčku pre nego što pobije pozitivce, jest’ moguće, ali uopšte nije izvesno, osim ako nam se objasni i što je još važnije – pokaže – drugačije.

Zašto vam sad držim predavanje o osnovama pripovedanja? Zato što smatram dobim ono delo koje nema nesklad između mogućeg i izvesnog. Smatram da ono delo koje nategne činjenice ili okolnosti da žrtvuje izvesnost (plausibility) zarad zabave, nije nužno loše delo. Ali delo koje iznova i iznova krši osnovna pravila logike stvarnosti i logike pripovedanja, te menja pravila igre kako kad bude zgodno – to delo je loše. A u istoriji loše televizije, 100 nije najgora serija ikada, premda ako seciramo bilo koju epizodu, vrlo lako može tako da deluje…

Počnimo od premise. Na Zemlji se zbila nuklearna apokalipsa. Nuklearna. Apokalipsa. ‘Naći, ono, smak sveta, nema života, svi se vinuli u svemir i tamo napravili nekakvu svemirsku stanicu naravno da su je nazvali “Arka”. Zbog ograničenih sirovina, zakoni na stanici su drakonski. Najmanji prestup kažnjava se smrću.

Recimo, oca glavne junakinje, prlično korisnog inžinjera izbacili su u svemir (umesto da ga recikliraju, na primer), za razliku od njegove žene koja stalno tera kera i krši zakon, ali je kao doktorku (izgleda jedinu na stanici) stalno stavljaju u zatvor i vade iz njega, jer je, navnodno, dragocena.

Tehnologija na stanici nije drastično naprednija od naše, osim tamo gde je scenaristima odgovaralo. Umesto da iz orbite provere nivoe radioaktivnosti na Zemlji (moguće sa današnjom tehnologijom), umesto da pošalju sondu sa kamerom ili nešto, uprava stanice šalje stotinu klinaca, prestupnika, da se vrate na Zemlju i provere da li je nastanjiva.

Inače, govorimo o upravi koja iz nekog razloga nije uspela da za sto godina smisli način da kontroliše broj stanovnika (vazektomija? hemijska kastracija? zakoni? ništa? Oookej…).

Elem, bace oni klince na Zemlju bez radio veze, ali sa nekakvim supertehnološkim narukvicama koje šalju biometrijske podatke u svemir. I tu kreće zapravo priča koja uopšte nije sci-fi već srednjoškolska drama o klincima koji psihološki i fiziološki uopšte ne liče na decu rođenu u svemiru, već na upeglane, našminkane, stilizovane srednjoškolce (koje glume glumci dobru deceniju i po stariji od likova koje predstavljaju) današnjice, bar sudeći po nivou histeričnosti i besmislenosti u postupcima.

I postaje sve besmislenije, svakom epizodom.

‘Ajd posle ćemo o likovima koji su šizofreni, hrabri, kukavice, pametni i neverovatno glupavi u isto vreme. Koji se neprestano boje smrti, ubijaju, kolju, jebu, urlaju jedni na druge, umesto da se bave, pa recimo preživljavanjem.

Elem, majka Zemlja je dobro, oporavila se, sve je zeleno, osim nekakvih LED leptirića koji svetle u mraku. Tu je i groteskna dvoglava divljač. Zmijuge koje nastanjuju vodu ogromne su (premda izgleda retardirane, jer ne mogu da ubiju jednu mršavicu koja zabasa duboko na njihovu teritoriju, jedva je ogrebu). I ne samo da se majka Zemlja oporavila već je pretrpana ljudima.

I to ne jednim plemenom ili nekakvim ozračenim mutiranim bogaljima, već snažnim, mišićavim muškarcima, seksi cicama, upeglanim tipovima koji i dalje nose besprekorne uniforme, te nekakvim (drogiranim) kanibalima.

I sad, ovi klinci što su pali s neba, koji iz nekog razloga nemaju problema sa navikavanjem na gravitaciju, svetlost, smenu dana i noći, te lokalne bakterije (a uz to izgleda i ne jedu i ne piju). Dakle, kilnci koji su proveli život na svemirskoj stanici, u zatvoru, bore se bolje od profesionalnih vojnika, treniranih da prežive surove uslove na zemlji, namlate ratnike kojima je u krvi da ubijaju da bi preživeli. Svaki put.

Počinje rat sa urođenicima. Klinci ih masakriraju. Čine zlodela koja ratničko pleme nikad ne bi oprostilo. I ne samo da prežive taj rat, nego pomoću ljupke, ali ipak ne toliko bistre i ne toliko harizmatične Klark uspevaju da pokore urođenike, bace im otpatke svemirske stanice na glavu, rutinski izmasakriraju nekoliko sela, ali svaki put ih ubede da je to baš dobro za sve njih.

Naravno, između svega ovoga likovi se uopšte ne menjaju, ne napreduju, nisu motivisani. Jedino što rade je da urlaju jedni na druge, očajavaju, ubijaju nedužne, ali ipak ostaju kul.

Onda sad da bi nekako priča išla dalje, da se tinejdžerska drama u kojoj kad se ne ubijaju i ne svađaju, onda se je l’ te fircaju (ništa protiv toga nemam, štaviše, ali odnosi u koje stupaju su plitki, besmisleni, ne doprinose zapletu, samo čine da se zapitamo za koga je serija napisana jer je ton na nivou zapadnjačkih školaraca, s jedne strane, a stepen seksa na nivou HBO, dakle za odrasle, s druge strane), te dakle da bi priča išla dalje, odjednom urođenici nisu više problem, već ljudi iz planine koji su navodno ostaci vlade SAD-a.

E sad, ti zle čike iz planine izgleda nisu ništa radili sto godina i sad odjednom kreću u nekakav projekat da sisaju krv urođenicima i kradu im koštanu srž da bi (neveruem da je ovo neko napisao, kao što neveruem da je neko odobrio da se ovo snimi), se vratili na površinu umesto da se kriju u planini.

U trećoj sezoni, nekakva grupa rasista preuzima vlast i počinje novi pokolj urođenika. Osim toga odjednom se ispostavlja da je cela ta nuklearna apokalipsa nastala zbog nekakve čarobne A.I. ženske. Čarobne jer oživljava mrtve, čita misli, naravno pod uslovom da zgutate nekakav čip (kojih ona izgleda ima u izobilju), te nastaje nova religija. Svi postaju opčinjeni, međutim, posle mnogo urlanja, ubijanja i jebuckanja, Klark ipak nađe način da uništi zlu vešticu, pardon A.I. tetu.

Samo da podsetim, glumci u ovoj seriji imaju samo dva izraza lica, kad urlaju i kad ne urlaju. Odnosi su neuverljivi, navodno se mrze, onda se ipak pomire, pa se mrze, pa se pomire, pa onda taman kad mislite da ste uvatili neku logiku, junaci se ponašaju bezveze, naravno preživljvaju najluđe situacije eto tako, da ne pominjemo da zapravo sve vreme čine odvratna zlodela. Koja im se praštaju tako što Klark podigne obrve i kaže “aj em sori ic hu aj em” i sve se reši.

Onda ide četvrta sezona u kojoj, gle čuda, da ne kažem onu popularniju verziju ove poštapalice, ispada da će odjednom istovremeno svi nuklearni reaktori na zemlji da zuknu, al ovaj put neće niki da preživi i sad je glavna fora da se nađe nekakav serum koji omogućuje urođenicima – pazi sad ovo – da podnesu radijaciju. Zamalo da uspeju u tome i sad svi jure da nađu neki stari bunker koji može da sačuva 1200 ljudi tokom sledećih pet godina (kako? Koga briga razum je odavno napustio ovu seriju). Dvanaest klanova (izem ti apokalipsu, preživelo ih je baš ohoho) šalju svoje predstavnike da se zakopaju u taj bunker, a drugi odlaze u svemir (kako? Pa eto ima bar još jedan svemirski brod koji gle čuda niko do sada nije koristio).

I na kraju u petoj sezoni, koju kritičari opisuju kao neverovatnu, besmisao dostiže vrhunac, jer dolaze novi protivnici, nekakvi zatvorenici koji se bore sa (konačno) ujedinjenim plemenima za parčence zemlje koja je pogodna za život. Znate šta, to u stvari i ne bi bilo loše da je tvorcima serije bio cilj da pokažu ljudska bića kao gamad. I na kraju unište tu dolinu u kojoj je život bio moguć i otisnu se u svemir da nastane novu planetu.

Bljuc.

Jedini kvalitet koji serija ima je izgled. Pa i tu ima neopisivih propusta i nelogičnosti, ali svi su baš lepi i lepo očešljani i prizori su lepo snimljeni, koreografije borbe su neujednačene, ali podnošljive. I to je to.

Priča. Besmislena. Likovi. Naporno histerični, nemotivisani i nedosledni. Odnosi. Plitki i neuverljvi. Zakrve se oko gluposti, a pomire preko leševa najvoljenijih.

Sve to ne bi bio problem da je tema ljudsko zlo. Ali serija pokušava iznova i iznova da predstavi glavne junake kao predstavnike “dobra”. Bar ove histerične tinejdžere. Tačnije, Klark koja je najveći kreten, ali eto svi je žele i ona uspeva sve da pokori.

Nemam snage više da vas ubeđujem. Razumem da je 100 slatki greh. Da, gledao sam sve sezone, onako usput “da mi svira TV”.. Ne, nema ništa bolje na televiziji, u tome je i tragedija. Ali ako ste svojevoljno skidali ovu seriju ili ste je strimovali odnekud, ili ste ciljna publika (histerični tinejdžer) ili niste normalni. Ako niste imali dodira sa ovom serijom, nemojte. Gledajte (ponovo) Fajerflaj i držite se dalje od ovog đubreta.

PIŠE: Bojan Brnjoš

Postapokalipsična scenarija su sjajna stvar. Umeju da nateraju na razmišljanje i usmere maštu u neki sasvim drugi kolosek, prožet tkanjem do sada neiskorišćenih ili manje ekspolatisanih ideja. Ukoliko je pritom moguće ispreplesti radnju zanimljivom dramom i prirodnim razvojem likova – od dobre ideje nastaje nešto mnogo veće. „The 100“:

„The 100“ predstavlja dramu u ruhu naučne fantastike sa kojom se možemo prilično poistovetiti ukoliko krenemo da razmišljamo o jednom od mogućih scenarija koji će zadesiti planetu Zemlju i njenu civilizaciju. Za stariju gardu, osećaj prilikom gledanja serije se može bar na početku uporediti sa kultnom, mada pomalo i „treš“ serijom koja se emitovala devedestih godina prošlog veka – „Pleme“. Postapokalipsa ne mora uvek da se svede na viruse, besne i agresivne ljudoždere, kao i svetove prekrivene peskom, peskom i samo peskom. Nekada je dovoljno imati ljude i njihove želje, ambicije i strahove, tj. njih stotinu. A možda i više od stotinu.

Početak serije nas sporo uvodi u scenario koji je zadesio planetu Zemlju i njen rod, ali ipak tako da uspeva iz scene u scenu da zadrži pažnju i otkriva jedna po jedan deo slagalice, kao i prošlosti skoro svakog od likova. Pre skoro sto godina, civilizaciju je zadesio nuklearni rat koji je ostavio katastrofalne posledice iza sebe. Ostaci čovečanstva uspevaju da se spase tako što se svemirske stanice širom sveta udružuju u zemaljskoj orbiti i fomiraju jednu zajedničku stanicu pod imenom – Arka, po ugledu na Nojevu arku.

Radnja se na samom početku serije fokusira na dve strane. Jedna se odvija u samoj svemirskoj stanici, gde zalihe kiseonika prebrzo nestaju i na eksperimentalnoj odluci od strane veća da grupu problematičnih tinejdžera koji su kršili zakone pošalje na Zemlju. To čine u jednoj od preostalih letelica kako bi utvrdili da li je nakon skoro sto godina postala ponovo prihvatljivo mesto za život.

U prvoj epizodi, scene se nižu i brzo i efikasno uvode u srž priče, te odmah saznajemo da Zemlja jeste pogodna za život. Toliko pogodna, da iako su svi smatrali da je celokupna ljudska civilizacija iščezla nakon nuklearnih bombi, na zemlji se pored bujne vegetacije, mutiranih i malobrojnih normalnih životinja, nalaze i preživela plemena ljudi. Pored njih se pojavljuju i „Planinski ljudi“, koji imaju svoje bitno mesto u priči, kao i „Grad svetlosti“, svojevrsna spiritualna utopija,  predstavljajući bekstvo od stvarnosti za one koji veruju u njenu svrsishodnost.

Ono što je izgledalo kao spas, postaje nova kazna. Ono što je naizgled ličilo na raj, možda je u suštini pakao. Broj novih pridošlica na Zemlji počeće da se smanjuje usled mnogih okolnosti i tako će postati uvod u mnogo veću priču nego što je iko mogao na početku i da zamisli.

Pozitivna stvar u ovoj SF drami, koja se inače i dalje emituje nakon nekoliko uspešnih sezona, jeste raznolikost likova, njihovih želja, ambicija i psiha, kao i njihov razvoj koji se može primetiti iz epizode u epizodu. Neočekivane situacije, realni postupci, vrlo često veoma subjektivni iz ugla pojedinca, nasuprot objektivnosti koja bi možda na brži način rešila probleme, čini seriju veoma gledljivom i uzbudljivom za praćenje. Ukoliko volite SF prožet brzim promenama u ritmu i radnji, sa specifičnim odlukama likova čiji postupci utiču ne samo na njih, već i na širu okolinu, nećete se razočarati.

Naravno, nijedno delo nije savršeno, tako da se i u seriji „The 100“ može naći dosta mana koje su najvidljivije u prvoj sezoni. Za početak, u jednoj postapokalitičnoj sredini u kojoj je preživelo dosta ljudi, i biljaka – šta se dešava sa životinjama? Naravno, ima ih, ali veoma retko u kadrovima. Oni koji su opstali na tlu morali su da se hrane i mesom, a nemoguće je da su ih sve pobili. Takođe, tu je i određen broj vrsta koje su mutirale, i to je u redu, ali svakako zauzimaju veoma malo vremena na ekranu, čak i u prolazu. Jednostavno, ne oseća se efekat da postoje, kao da se oporavljena Zemlja sastoji samo od biljaka i ljudi.

Druga boljka dolazi i odlazi svakih par epizoda, a to su dijalozi. Od sporednih likova koji se pojavljuju po scenama, sve do nekih od glavnih, dijalozi su u dijapazonu od loših i nelogičnih, do epskih i izrazito motivišućih. Nekonzistentnost u dijalozima često pruža osećaj nedovršenosti u scenama i zna da negativno iznenadi. Scenario i kompleksnost likova ipak pruža utočište u vrtlogu loše komunikacije koja se sporadično pojavljuje.  Zatim, tu je i sada već jasno forsiranje zapada po pitanju homoseksualnosti i jednakosti, nešto što ni jedan noviji projekat ne može da izbegne.

Serija se razvija uporedo sa svojim likovima, što definitivno predstavlja ključ uspeha i konstantne želje obožavalaca za novim epizodama i sezonama. Kruže priče da će naredna sezona biti i poslednja, tako da je za sve one koji vole da neku seriju pogledaju „u cugu“, idelano vreme da počnu sa gledanjem. Takođe, svi koji imaju predrasude o ovakvim i sličnim SF projektima, pružite šansu „The 100“, izaberite lika za kog navijate, i kog mrzite, pratite ga, pokušajte da razumete njihove postupke, jer sam siguran da bi i vi u nekoj sličnoj situaciji postupili kao i oni. U određenim momentima scene su pune emotivnog naboja, nakon toga vas mogu iznenaditi izuzetno nasilni obračuni, ili pak oduševiti spletke i moralne dileme na nivou „Pesme leda i vatre“. I na kraju, bez panike i uživajte u seriji.

Komentarišite putem Facebook-a

Podela: