Autostoperski vremeplov – 9

Ljudski greh je od postanka civilizacije bio uzrok svake izmaštane apokalipse. Potop je poništio stvaranje (genesis), s obzirom da je celo čovečanstvo postalo toliko prljavo da je samo jedna porodica bila vredna spasenja. Sodoma, čuveni biblijski grad greha, postao je koren reči koja označava jedan od najgorih prekršaja u određenim vremenima, ali i prostorima. Sve do početka XIX veka, apokaliptični mitovi su služili kao upozorenje ljudskoj neumerenosti i hedonizmu. Prvo delo moderne apokalipse inspirisano biblijskim legendama (Le Dernier Homme„Poslednji čovek”), s druge strane, istu vidi kao neizbežnu stepenicu ka duševnom vaskrsenju čovečanstva. Sa prelaskom u moderno doba, dobili smo širi izbor tema od onih mitoloških, gde su vanzemaljci, kosmičke nepogode i mutirani virusi bili izuzetno čest uzrok kraja sveta.

Za razliku od većine ovih priča, gde civilizacija jednostavno nije imala sreće, ostali motivi opustošenja su se vratili sopstvenim korenima, te podsetili čovečanstvo na grehove koje brižno neguje. Doduše, ovoga puta su grehovi drugačiji, ali zato i razorniji. Jer, više se ne govori o moralu i o namerama, već o neizbežnim posledicama.

„9”, film sa arapskim brojem u naslovu, izašao 9. septembra 2009. godine, postapokaliptična je priča u kojoj je, metaforički, glavni negativac – čovek, dok je bukvalni spasitelj života, takođe čovek. Ipak, da ne počinjemo od kraja filma, već sa onime što zauzima većinu priče – kako manja društvena grupa reaguje na gubitak sigurnosti i predvidljivosti.

Počelo je intelektom, završilo se srcem

Prvi se rodio Jedinica, a poslednji Devetka. Između njih ima još sedam likova, koji priču upotpunjuju, ali bez njih bi se i moglo. Bez ove dvojice, nikako. Svet je postao jedno veliko smetlište estetike stimpanka. Njim hode samo stičpankovi (oživljene lutke) obeleženi brojevima koji im služe umesto imena i ubice-roboti nalik na različite životinjske vrste, koji pokušavaju da istrebe prve. U svetu gde se život lako gubi, te preostale jedinke postaju dragocenije nego u normalnim uslovima, i prirodno je plašiti se mraka.

Kada Devetka, zajedno sa Peticom krene u misiju da spasi Dvojku (drž’te se, ovako će izgledati većina teksta), potrebno je da sklone od oluje, u zavetrinu koja podseća na mračnu pećinu. Petica odbija da uđe, govoreći da je previše mračno. Tek kada Devetka načini svetiljku od male sijalice, Petica je spreman da nastavi avanturu. Ova scena alegorično opisuje tok čitavog filma, jer je Devetka upravo svetlonosac koji omogućava uplašenim rođacima da se suoče sa nepoznatim.

5: „Znaš, ti si bas poput njega [2]. Ne setiš se da treba da se uplašiš.”

Od kako je nastao, sudbina stičpanka Devetke je da razreši misteriju sopstvenog postanja i pozadine strašne apokalipse, usput i spašavajući svet. Dvojka je kreativno i fino biće koje ga pronalazi u divljini, star i krhak, ali svejedno voljan da istražuje i rizikuje. Kad biva otet od strane zveri-mačke, Devetka biva pokupljen i odnet u sklonište iz koga je Dvojka poslat na samoubilačku misiju. Tamo se suočava sa Jedinicom, vođom ekipe, koji pored sebe ima snagatora Osmicu, a na sebi stilizovanu biskupsku odoru. Kao najstariji, pritom kukavičke i tvrdoglave ličnosti – propoveda tradiciju, i brani Devetki da izađe i pokuša da spase Dvojku, koga je praktično osudio na smrt jer je drmao zlatni kavez sigurnosti.

Podrazumeva se, Devetka zajedno sa Peticom, koji duguje život Dvojki, ipak kreće ka hororičnim kulama gde se zver-mačka uputila sa Dvojkom u čeljustima. Ceo film se svodi na sukob Jedinice i Devetke, prvog i poslednjeg, opreznog tradicionaliste i intuitivnog idealiste. Po tradicionalnoj postavci, u ovakvim pričama, tip poput Jedinice je negativac. Ipak, ono što vrlo nesavršenog najstarijeg stičpanka spašava apsolutne osude jeste greška koju Devetka napravi.

U toku spašavanja Dvojke, nailazimo na Sedmicu (jedina lutka ženskog glasa), borca bez skloništa, koja živi napolju. Stoga, Sedmica se ne boji mraka, i brzo ubija tu strašnu zver-mačku, najveći strah svih stičpankova. Ako si voljan da u mrak zakoračiš, i sa njim se suočiš, možeš ga i pobediti. U ovom slučaju, čak i bez žrtava.

Hrabro hrljenje u nepoznato, te suočavanje sa najvećim strahom traži određen tip ličnosti. Traži upravo ono što Devetka jeste. Ali Devetka nije samo to, već neko ko je pronašao stvarnu zver, onu koja nije obična šklopocija sa nekoliko komandi, već robotizovani mozak koji je uništio čovečanstvo. Prateći instinkt i svoju radoznalost, Devetka budi B.R.A.I.N. (eng. mozak), te donosi još veću katrastrofu, jer ovaj isisava dušu Dvojke, i poništava sve napore koje su njegovi prethodnici načinili.

B.R.A.I.N. stvara druge robote, oružja rata, koji napadaju sklonište, ubrzo nakon verbalne lekcije koju Jedinica održi Devetki zbog nepromišljenosti, ali pre svega uništenja društvenog reda i mira. Ovde se ponavlja uništenje sveta na manjem nivou, ali značajnom – budući da je ponovo uništen dom, stičpankovi ostaju bez sigurne lokacije. U trenutku bega, život Jedinice zavisi od toga da uspešno otkači svoj ogrtač i prepusti ga zveri i džinovskom ventilatoru, gde ga Devetka nagovara da to učini. U prvom momentu kaže da ne može, u skladu sa svojom arogancijom i tvrdoglavošću, ali kada zaista oseti primicanje pogibije, preovlađuje njegov kukavičluk. Nakon toga izjavljuje: „To je samo ogrtač” i zajedno sa ostatkom napušta sklonište koje gori.

Da Devetka nije probudio pravu zver, kuća ne bi gorela. Ali, kao što vidimo na kraju filma, da kuća nije bila dovedena u pitanje, ni B.R.A.I.N. ne bi naposletku izgoreo. Ova napetost između sigurnosti i hrabrosti zajednice naspram pojedinca posledično opravdava Devetku, kao i slobodarski duh koji on donosi, a budući da stvari ipak nisu crno-bele kada se pitanje prenese u drugačiji kontekst. Kockanje se na samom kraju isplatilo, ali je odnelo mnoge živote. Ti životi su doneli spas planeti, ali Devetka to nije mogao znati. Čak, namera njegovog stvoritelja možda i jeste bila ta, ali neuspeh je bio validna mogućnost. Jedinica je želeo da se primiri, sve dok zver-mačka ne prestane da postoji, da sačuva poslednje ostatke ljudskosti, u nadi da će bolje sutra doći. Devetka je bolje sutra napravio, aktivno rušeći i nesvesno žrtvujući ono najvrednije, delove jedine preostale ljudske duše, sve sa nadom da će na kraju on sam ostati funkcionalan da bi ih oslobodio u etar. Film dobija srećan kraj jer kreatori filma mogu isti da izaberu. Ali kada to nije moguće, ova klackalica sigurnosti i rizika nema tako plemenito rešenje, već mučno i nesugurno, ispunjeno sumnjama. Koje god bilo izabrano.

Čovek je uništio planetu, čovek je spasio planetu

Došlo je vreme da se vratimo na uvod, te zavirimo u prošlost filma, onu koja je stvorila tu postapokaliptičnu budućnost u kojoj naših devet lutaka postoje. U nacističkoj Nemačkoj, koja se ovde tako ne zove ali neodoljivo asocira – naučnik stvara mašinu koja će doneti napredak, što su doslovno reči diktatora koji mu je nadređen. B.R.A.I.N. je upravo to, najveće postignuće čovečanstva, koje je za svagda trebalo da ga oslobodi nevolja svakodnevice i učini stvarnost pravednijom i stabilnijom. No, kako svaka medalja ima dve strane, tako ni mozak ne može postojati sam. Stoga, diktator otima B.R.A.I.N. od brilijantnog naučnika, pre nego što je ovaj uspeo da mu udahne dušu, i obezbedi mu srce. Kao što Jedinica predstavlja poplašenu logiku koja matematički procenjuje da je borba suviše rizična, tako čist intelekt ovog robotskog mozga shvata da je svet najbolji i najčistiji bez njegovog glavnog remetilačkog faktora – čoveka. Na početku, roboti su bili usmereni protiv neprijatelja države, ali kao i u većini priča u kojima roboti bivaju oružje rata ili kontrole – oni na kraju ostaju bez gospodara, služeći samo svom programu, bez ikakvih smislenih namera. Životare, jer bez srca, pravog života – nema ni razvoja.

Roboti se koriste sredstvima, takođe, izuzetno čestim u apokaliptičnim scenarijima – oružjem. Ovde je to oružje vatreno i hemijsko, te ne briše samo ljude sa zemlje, već sva živa bića. U zenitu zapleta, Devetka dolazi u biblioteku u potrazi za informacijama koje će mu rešiti misteriju. Tu zapaža staru sliku pejzaža, gde je ispucala boja toliko izbledela da zelenilo i ne podseća na život, već senku onoga što je nekada bilo. Ipak, Devetka i Petica se ispred neuglednog prikaza starog sveta zaustave i  pitaju – da li je tako bilo nekad?

Tu dolazimo do sledeće komponente, one koja nije navedena, ali koja se može videti u kontekstu vremena nastanka filma. Odavno su ljudi prevazišli strah od vanzemaljaca, kometa i nestanka fosilnih goriva, a da ne govorimo o božijem besu. Sve te stvari su dovoljno daleko, istražene ili prosto nedokazane. Za razliku od njih, jedna je dokazana i izuzetno blizu. Klimatske promene, koje će doneti, ne biblijski, ali ekonomski razoran potop, kiseljenje okeana i sve burnije promene klime, koje mogu na kraju stvoriti svet sličan ovome, ali samo u jednoj stvari – da na njemu više ne postoje ljudi.

Površno posmatrano, ovo je film koji promoviše čuvanje ambijenta i upozorava da prirodu treba braniti, jer ko još želi da zelenilo postoji samo na izbledeloj slici u raspadnutoj biblioteci? Ipak, ovde su ljudski gresi i nepromišljenost uništili njih same, a jedini naučnikov motiv za spasenje je onaj u kome on zaveštava delove svoje duše kako bi čovečanstvo preživelo. U poslednjoj sceni filma, kada se progutane duše oslobode, polete u nebo i rasprsnu u hiljadu kapljica punih sitnih, zelenih, jednoćelijskih organizama, čini se kao da vidimo bakterije. Sliku života, bilo kakvog, koje će ponovo da naseli zemlju. U kontekstu filma to biva tačno – ostaci ljudske duše su jedini način da na otrovanom tlu odraste nešto.

S druge strane, ukoliko se udaljimo od samog filma i podsetimo kako stvaran svet funkcioniše, setićemo se da ljudi nisu potrebni planeti da bi bila zdrava. Najbolji odnos koji ona sa nama može imati je komensalizam – gde jedna strana ima benefite, dok druga nema ni benefita niti štete. Bakterije, najrezistentnija živa bića na planeti, raširile bi se bez pomoći ljudske duše. Jedino biće kojem trebaju ljudi da se raširi je – čovek.

Zaokružujući istaknuto, može se zaključiti da je „9” priča stara koliko i samo vreme, gde ljudski gresi uništavaju civilizaciju, dok plemeniti pojedinac počinje da je gradi ispočetka. Još jedan mit, ovoga puta upakovan u savršenu animaciju i izuzetno prijatan stimpank stil. Kritičari su filmu dali prosečne ocene, hvaleći inventivnost dizajna, a kudeći hiljadu puta ispričanu priču. Nekada, oni što su previše priča pročitali izgube iz vida zašto su neke od njih toliko česte i ponavljaju se za svaku generaciju. Priče koje oslikavaju ljudsku prirodu su deo nas, i kao takve nikad neće nestati, i uvek će biti važne. Poput ove, klasične priče obučene u animaciju koja je jednostavno – raj za oči.

Komentarišite putem Facebook-a

Podela: