Strava se prirodno najbolje utapa u noć, planine, guste šume, neretko kišu i magluštinu, te jesenje i zimske ambijente, ili pak divlju i neistraženu prirodu, u bilo koje doba dana i godine. Međutim, uobičajeno vezivanje žanra za pomenute varijacije u setingu bi nas ostavilo uskraćenim za najveću i namanje istraženu površinu na Zemlji – okeane. Vodena božanstva i razne zveri su prisutni u svakoj drevnoj tradiciji, a nedovoljno poznavanje okeana nudi jedan sasvim poseban ugođaj i osećaj strave, ukoliko se režiserska palica nađe u pravim rukama. Na kraju krajeva, u dubinama uvek vlada potpuna tama i hladnoća, a opstaju samo vrste koje su se uspešno prilagodile surovim uslovima preživljavanja, što samo po sebi obećava jak žanrovski momenat.
Svakako je fascinacija ajkulama, zastrašujućim vladarima plavih dubina prisutna oduvek, a naročito nakon kultnog Spilbergovog filma Ajkula (Jaws, 1978). Strah od nevidljivog proždirača iz morskih dubina je neminovnost, kada se čovek nađe suprotstavljen veličini okeana i svih opasnosti koje vrebaju iz njega. Ipak, da bi se okean upotrebio u žanrovskom smislu, potrebno je jako dobro poznavanje makar jednog njegovog dela, kako bi odluke i postupci karaktera bili opravdani, a priča i scenario održivi u divljem setingu. I baš taj minimum poznavanja tog ogromnog ekosistema jeste često izvor iz koga se crpi strava u nekolicini filmova iz podžanra creature feature, u kojima je ajkula glavni negativac, koljač, sejač straha i terač na preživljavanje u teškim uslovima.
Filmovi o ajkulama (shark flicks) su nekako najupečatljiviji leti (više stvar ukusa nego pravilo), jer se uglavnom leti i dešavaju, kada je pojačana aktivnost kupača, temperatura tera ljude na ekstremne sportove i ronjenje, samim tim i privlači ajkule bliže obali. Zanimljivi su jer je podžanr i dalje prilično nedefinisan, nekoliko decenija nakon izlaska Jaws. Ono što je ohrabrujuće jeste da od nekih desetak gledljivih, ima bar 5-6 jako dobrih, a u ovom ću se tekstu baviti manje poznatim, ali uglavnom boljim od popularnih filmova o ajkulama.
Greben (The Reef 2010)
The Reef je film koji ima prelazne ocene u bukvalno svim segmentima, a u nekima je u rangu sa dobrim filmovima. Traucki je radio film po istinitim događajima, što doprinosi jačoj identifikaciji s likovima i pričom.
Sama priča je prosta, bez mnogo zapleta, sem na samom početku, kada mora da se donese teška odluka, nakon naizgled uobičajene nesreće na pučini. Ostatak je pravolinijski survival, pun krajnje napetih scena i veoma dobro vođene režije, sa sjajnim tempom i odličnim payoff momentima, koji dolaze u pravo vreme.
Kasting je i više nego pristojan i dorastao zadatku, a seting je nešto što ovaj mali film čini posebnim i autentično zanimljivim. Dnevni snimci okeana su uglavnom dekor koji viđamo na mestima gde se hoće predstaviti ideje poput mira, slobode, ili pak jeftina atmosfera sa tropskog ostrva, uz gomilu ljudi koji uživaju. Pravi je izazov od nečega što je eksploatisano uglavnom u hedonističke svrhe, napraviti vrhunski horor seting, što je Trauckom i više nego uspelo i u tome leži ključ izuzetno pitke recepcije i jakog momenta strave koji ovaj film obilato proizvodi i nudi.
Zvuci okeana i (ne)pravilnosti u njegovom ponašanju su ovde iskorišćeni da predstave užasan kontrast između grupice izgubljenih ljudi i veličine i dubine usred kojih su se našli, a sve je to pojačano očiglednim nepoznavanjem monstruoznog okruženja. Naravno, sve vreme je prisutno „ono“ što vreba ispod površine i od samog starta je nemoguće gledati u prelepu vodu bez jake odbojnosti i opreza, što je sjajna zamka režisera u koju baca gledaoca od samog početka – fokus je uvek i stalno na vodi, u iščekivanju da se nešto desi, tako da su likovi poprilično u drugom planu, što se shvata vrlo brzo, ali tada je već kasno, gledalac je verovatno uhvaćen nespreman i nateran da se maksimalno fokusira.
Za razliku od većine dobih shark flick ostvarenja, ovde su korišćeni autentični snimci pravih primeraka velike bele, tako da nema izveštačenog CGI kretanja životinja, čime su scene dobile na autentičnosti za „male pare“. Zato nema previše eksplicitnih i invanzivnih scena ubistava (neko će zameriti zbog toga, ali se zapravo ne primećuje toliko), a sav režiserski fokus je na triler-momentu i jakom saspensu koji, žanrovski jako ukusno i znalački, prelazi u horor u tren oka i to često u nepredvidivim momentima. Pritom nemojte misliti da scene ubistava nisu krvave, naprotiv.
Traucki je pokazao kako se vlada žanrom i budžetom i koliki su mu bili ukupni dometi u tom trenutku, tako da nema preterivanja, niti nagoveštaja ičega što je neostvarivo u odnosu na započeto. Po principu „koliko para – toliko muzike“, ovde imamo na delu pametno i svesno vođen film od strane režisera koji je jako dobro znao šta hoće od teme i filma, pritom prilično zabavan i pun autentičnih žanrovskih momenata. Uživajte!
47 metara dubine 2 (47 meters down – Uncaged 2019)
Roberts je bukvalno pokidao drugi deo ove originalne shark flick franšize. U prvom filmu je jasno i glasno pokazao da je žanrovski veoma pismen i režiserski prilično talentovan, a pritom jako mudar po pitanju raspodele budžeta. Taj film je patio od klasičnih dečjih bolesti, tipa dvodimenzionih likova, nedostatka racionalne motivacije likova, plitkog scenarija i dosta lošeg kastinga. Ali sve je uspeo da itekako naplati već nakon desetak minuta teško gledljive, ali neophodne ekspozicije. Maksimalno je iskoristio seting i stvorio izuzetnu žanrovsku atmosferu u jednom divljem podvodnom svetu, gde su zvuci i svetlo svedeni na minimum, ali okrenuti u korist žanra. Film je na kraju ispao zabavan horor, sa pametno doziranim jump scare momentima i vešto upakovanim klišeima.
Drugi deo je doneo sve ono što je prvom falilo. Neuporedivo bolji kasting i priču koja već na početku najavljuje veliko finale ovog uzbudljivog i beskompromisnog horora, ali se maestralno baca u drugi plan. U priču je fino utkana jedna stara legenda, na pažljivo odabranoj lokaciji, tako da je simbolika svega što se u scenariju spominje itekako opravdana na delu, a seting je barem osamdeset posto filma totalno pod vodom, gde su svetlo i zvuk ponovo glavni alati strave, kao i u prvom delu, ali ovde još bolje i kreativnije upotrebljeni.
Muzika je isto priča za sebe, a pored nekoliko poznatih numera, koje se potmulo prenose kroz dubine podvodnog lavirinta, tu je i više nego solidan OST, koji samo govori da se na sve mislilo.
CGI je upotrebljen koliko da se istakne najbitnije i bace akcenti i tu ne treba očekivati nikakvo remek-delo, ali je režija dovoljno pametno vođena da CGI nikada nije u prvom planu i da više sakriva nego što otkriva.
Priča je pametno planirana i organski utkana u seting, tako da nam režiser u nekoliko originalnih plot-tvistova otkriva s koliko se pažnje pristupilo osmišljavanju i upotrebi jako zanimljive lokacije.
Ubistva su sjajna, neka omažirana, neka jako originalna, ali to je poslastica za onoga ko se dohvati da u mraku uživa u ovom filmu izuzetnog tempa i sjajno građenog saspensa. Najbolja smrt ipak nije došla od strane ajkule, a realizam te scene će ostati svakom fanu urezan u sećanje dugo nakon gledanja.
Treba ugasiti svetlo i pojačati zvuk, film je prava zabava i školski uradak koji kazuje kako treba tretirati žanr, bez obzira na budžet. Pritom, za one koje vole fantaziju u hororu, ovde je ima i više nego dovoljno u osnovama priče i objašnjenju prisustva „čudne“ ajkule, ali prilično funkcionalno prizemljena i bez preterivanja.
Otvorena voda (Open Water 2003)
Još jedan jako zanimljiv shark flick. Prvi deo Otovrene vode je postavio mnoga pitanja, što o budžetu, što o tretmanu žanra. Priča o dvoje ljudi izgubljenih na pučini nakon ture ronjenja je ispričana na osnovu istinitog događaja. Podložno je diskusiji, ali zbor originalnog pristupa i sjajne realizacije, dolazi sasvim sigurno na sam vrh filmova o ajkulama, rame uz rame sa daleko skupljim produkcijama.
Sniman je skoro dve i po godine, uglavnom samo vikendom, kada su malobrojni članovi ekipe mogli da dolaze na snimanje. Za sto trideset hiljada dolara budžeta, nema niti jednu CGI scenu, a specijalni efekti nisu korišćeni. Ajkule su namamljivane krvavim mamcima, od strane profesionalaca. Glavna glumica inače ima jak strah od ajkula, tako da je njena ekspresija dobrim delom autentična, budući da su preko sto dvadeset sati proveli plutajući u vodi, okruženi ajkulama i vezani trakom za brod, uz žičanu zaštitu. Zvuči zanimljivo? Ima još…
S obzirom na to da na novac, profesionalnu rasvetu i opremu nisu mogli da računaju, prirodno je da je mnogo toga otišlo na scenario, a može se reći da je u pitanju poprilično uspešna adaptacija „Čekajući Godoa“, samo smeštena negde na pučinu, u vodama preplavljenim ajkulama. U scenariju nema niti jednog momenta koji ukazuje direktno na iracionalni strah, niti ima žanrovski tretiranih kadrova. Naprotiv, scenario je prepun trivijalnosti, priča o greškama u prošlosti, koje su dovele likove u nepovoljan položaj, kao i pričama o budućnosti, koja se nikada neće desiti.
Ajkule su nebitne, koliko je osećaj odlaganja neizbežnog u prvom planu. Nemamo kapitalnih primeraka Great White negativaca, koji prate ljude i nadmudruju se sa njima. Za film su korišćene skoro pa isključivo Karipske koralne ajkule, a opasnost dolazi od njihovog brojčanog stanja, ne od ubilačke inteligencije usamljenog predatora.
U tom smislu, film je u potpunosti lišen saspensa i trilera svake vrste, a horor kao da je namerno izbegnut u svakom mogućem trenutku. Tako dobijamo jedan dokumentaristički, s kamerom „iz ruke“ snimljen film, koji baca potpuno novo svetlo na stravu. Strava nije u plašenju, borbi, izbegavanju ili gubitku kontrole. Strava je u nikada izgovorenom neizbežnom kraju, ka kome nas Kris Kentis suptilno vodi sve vreme.
Poslednja scena u vodi je priča za sebe i govori mnogo, u samo par sekundi. Govori o mirenju sa neizbežnim i predavanju, nasuprot uobičajenoj borbi na život i smrt. Strava je tretirana kao prirodan i ireverzibilan proces, koji se može desiti pukim slučajem i koji je sam po sebi toliko veliki da ga je nemoguće žanrovski upakovati.
Poseban omaž filmu Jaws je u prezimenima dvoje glavnih junaka, ko voli – nek proveri. Ne očekujte uzbuđenje, očekujte racionalno mirenje i prepuštanje. Sjajan izbor za ljubitelje surovog realizma u Survival filmovima.
Opasnost iz dubine (The Shallows 2016)
Žam Kolet-Sera je, pre nego što se upustio u snimanje filma sa ajkulom u glavnoj ulozi, već imao jako zapažen rediteljski staž, kako u hororu (debi mu je The Waxhouse, a kasnije je došao i odličan The Orphan), tako i u drugim žanrovima, pritom ostvarivši saradnju sa ozbiljnim glumačkim imenima. Može se reći da je u vreme snimanja ovog filma itekako znao šta hoće i kako to treba izvesti, što je svakako potvrdio u skoro svakoj sceni ovog uzbudljivog i pomalo iracionalnog ostvarenja.
Priča je prosta, tek toliko da opravda postupke glavne junakinje. Njoj je majka umrla, nakon čega je napustila završnu godinu studija medicine i otišla u Meksiko, da surfuje na omiljenoj plaži svoje majke. Kako se ispostavlja, plant and payoff momenti su odlično postavljeni već na početku filma, jer će se videti da će joj medicinsko znanje biti preko potrebno u predstojećoj borbi, te da je odustajanje i odlaganje nemoguće u svetu nekoga ko je nasledio borbenost svoje majke, što vidimo i iz njenog razgovora sa ocem.
Scenario je na mestu u svakom momentu i u potunosti u funkciji priče i žanra. Same uvodne scene su majstorski urađeni omaž prirodnim lepotama meksičkih plaža. Naglašavajući osećaj slobode i odsustva brige prilikom sečenja talasa daskom za surf, te snimcima iz drona prelepe i bistre vode, Kolet-Sera ne samo da gradi seting koji se komotno može opisati kao raj na zemlji, već udara temelje jakom kontrastu sa onim što će se desiti uskoro. Koliko god gledalac znao da je pred njim film o ajkulama, teško mu je da pomisli na bilo šta drugo, osim na lepotu koja mu je bljesnula pred očima. Sjajan trik za nastavak i podsećanje da i u raju može biti problema.
Dvojica surfera su tu da obezbede nekakvu vezu sa spoljnim svetom i makar tračak nade za solidnu Blejk Lajvli u ulozi Nensi, makar u prvoj trećini filma, da bi se kasnije pokazali beskorisnim. Kamera na kacigi jednog od njih je još jedan mogući izlaz, ali ne i spas, kako ćemo videti. Tim „slamkama spasa“ režiser majstorski daje nadu, da bi se surovo poigrao sa gledaocem i usmerio ga dalje na glavni problem, uz prećutno podrazumevanje da izbora i izlaza nema, osim jednog.
Ubrzo, pošto ostaje sama, Nensi nailazi na lešinu velikog kita, koji pluta po površini. Kao da delfini nisu bili dovoljno upozorenje, ona nonšalantno nastavlja da surfuje i ubrzo se događa neizbežno, a nastala povreda je tu da oteža, ali i probudi borbeni inat kod Nensi. Trula jabuka u vidu leša i problemi u raju, nakon kratkog perioda uživanja. Ta kratka scena je odličan prelaz ka onome što sledi. Posle nešto duže, ali zanimljive ekspozicije, doživljavamo naglo i neprijatno buđenje. Odlično izvedeno.
Sve što smo saznali je sada od koristi. Greben je jako oštar, što može da izazove dodatno povređivanje, a bova, na par desetina metara od grebena, ima na sebi broj „42“. To je omaž „rešenju“ iz Autostoperskog vodiča kroz fantastiku i često se nalazi kao Easter Egg u filmovima. Kao šlag na tortu, imamo i povređenog galeba, koji se našao na istoj steni sa Nensi i dele takoreći istu sudbinu. Sitan detalj, ali sjajno uoptrebljen zarad nekoliko različitih finesa u zapletu, usput i odlična zamena za svedeni kasting.
Na dalje imamo klasičan survival shark flick, sa puno nadmudrivanja. Ono što treba imati na umu jeste da ponašanje ove ajkule nije uobičajeno. Ona je jako teritorijalna i reklo bi se krajnje osvetnički raspoložena i rešena da se obračuna sa Nensi. To je jak momenat njene psihološke projekcije i konstantne borbe sa gubitnom majke, borbe koja je i dovela na „majčinu teritoriju“ tj. na njenu omiljenu plažu. Međutim, ovde je zatekla takoreći demona majke, ženku velike bele koja je povređuje i sprema se da je proždere, poput krivice i bola koji je proždiru zbog majčine smrti. Treba primetiti jako suptilan prelaz u onostrano i fantazijski momenat, koji se ne uočava odmah, a koji zapravo predstavlja potpuno preslikanu unutrašnju Nensinu borbu.
Scene su brilijantno režirane, ali, s obzirom na velike ambicije, u svakoj imamo dosta CGI momenata, koji nisu odmah uočljivi. Da bi postigao željeni efekat, Kolet-Sera je u svaku scenu ubacio (obično na početku) po jedan kadar sa autentične lokacije, da bih zatim odmah prešao u studio i tankove u kojima je snimano. To je doprinelo osećaju autentičnosti setinga u svakom momentu, tako da se CGI vidi samo tamo gde „znamo“ da mora biti očigledan.
Triler i saspens momenti su jako dobri, ali se čini da se negde pred kraj istrošio i da je payoff došao prebrzo, te da je rešen sa manje maštovitosti nego što je ceo film vođen. Ipak, ne smeta previše, ako se ima uvidu uživanje do tog momenta. Svakako vredi pogledati, jer je jedini na ovoj listi koji uključuje i momenat psihološke projekcije glavnog junaka.
Mamac (Bait, 2012)
Vreme je da se predstavi i jedan treš na ovoj mini-listi, koliko da se ukaže na raznovrsnost u pristupu i različite momente inspiracije ajkulama. Pritom, ovo je jedan od onih treševa koje obožavate da ponovo pogledate i stalno ih nudite prijateljima, da i oni izgube neko vreme svog života, kako biste imali o čemu da pričate posle petog piva.
Jedini na listi koji se dešava u tržnom centru, na kopnu, jeste i jedini koji nam donosi totalni krosover momenat. Naime, od samog početka je potpuno nejasno čime će se film baviti, koji je tačno žanr, ili mešavina u pitanju, kako i kako će se razrešiti priča, jer scenario deluje kao inspiracija horde brucoša na veselim drogama. Ali, da se ne bi neko pokolebao, ekspozicija je ultrakratka, prva ubistva de dešavaju takoreći odmah, da bi se vrlo brzo prešlo u period od godinu dana nakon nemilih događaja. U tih par minuta smo videli dvoje verenika i prisustvovali epskom razgovoru u kojem ga ona pita „Da li si ti to gledao u moju guzu?“. Njen brat gine u vodi, a par se volšebno razilazi, da bi se našli godinu dana kasnije.
Ostalo je istorija. Veliki talas se pojavljuje, takoreći niotkuda, bez mnogo objašnjenja i ruši sve pred sobom. U tržnom centru nailazimo na našeg glavnog lika, u raspadnutom stanju, njegovu bivšu sa novim verenikom i još nekoliko ljudi. Glavni negativac je brilijantno osmišljen. On na samom početku ubija taoca, iz čista mira, dok niko ne gleda. Pritom laže, neobrijan je, ima najgori akcenat i pokazuje tetovaže. Fuj, što se kaže.
Ono što ovaj film čini zanimljivim jeste očigledan haos na setu, koji uz pomoć potpune improvizacije u nameštanju seta, rasvete, pa i scenarija kreće da se pretvara u nepredvidivu i zanimljivu priču.
Ah, da, tu su i ajkule. Dosta njih, urađene uz pomoć najjeftinijeg CGI koji ste ikada videli, ali ne mari. Ubistva svakako nisu svetla tačka ovog filma, jer su dosadna i predvidiva, uglavnom omažirana i „pozajmljena“ iz skupljih filmova koji se bave ovom tematikom. Da ne kvarim ugođaj, izdvojio bih krajnje kreativno ubistvo ajkule sačmarom u glavu, pod vodom.
Egzistencijalna i romantična drama je ono što ovaj film, uz potpuno nevidiljivi učinak kasting agenta i bilo kakve asistencije trećerazrednim glumcima čini zanimljivim. Na momente jako zabavan, ovaj film je sjajan ako želite da se prepustite i ne razmišljate ni o čemu. U krajnjoj liniji, ajkule su ovde nebitne, mogli su isto tako staviti Grizli medvede u akva park, bilo bi jednako zanimljivo.
Dakle, predlog za ovaj kratak ajkula-maraton je došao iz potrebe da se neki nedovoljno istaknuti filmovi pomenu i izbace u prvi plan, zato što to zaslužuju, uglavnom iz različitih razloga. Važno je videti da postoji mnoštvo povoda za bavljenje ovom temom u hororu i da je moguće napraviti jako uspešne filmove sa varijacijama na temu. Da li ćete se prepustiti surovom realizmu Duboke vode, ili psihološkoj borbi u Opasnost iz dubina… možda više volite režisersku i žanrovsku bombu u vidu 47 metara ispod, ili pak pravolinijski put ka samom paklu u Grebenu, na vama je da odlučite… možda vam se dopadne i poslednji na listi, uživajte.
About Author
