Maštom protiv realnosti

ŽANR: bajka/mračna fantastika/horor

ORIGINALNI NAZIV: The Labyrinth of the Faun

IZDAVAČ ZA REGION: Čarobna knjiga

AUTORI: Giljermo del Toro i Kornelija Funke

ZEMLJA: SAD

GODINA IZDAVANJA: 2019.
OCENA:

 

U samom korenu iliti početku izdavačke delatnosti Čarobne knjige se nalazi horor. Naime, oni su svoj izdavački život započeli izdajući En Rajs i Dina Kunca (neke knjige poput „Žestine“ su postale retkost i pravo blago za kolekcionare). Vremenom su se malo udaljili od horora šireći se na sve ostale grane fantastike. Ipak, nisu zaboravili sa čim su počeli, i u poslednje vreme dobijamo sve više knjiga strave i užasa u njihovoj režiji. Poslednja knjiga koju možemo svrstati i u horor je „Panov lavirint“. Shodno mom običaju, pre nego pređemo na radnju, prvo koju reč više o nečem u vezi sa pričom.

Biće iz grčke mitologije, Pan, sin je Driope i Hermesa, u nekim pričama i Zevsovih strasti delo. Bog pastira, stada, njiva, šuma, polja odnosno i lovaca, stoga ga se smatra i zaštitnikom prirode. Njegov pandan u rimskoj mitologiji je Faun, ali njega se ne sme poistovetiti sa Panom iako se vremenom upravo to desilo, jer je bliži onom šta je u Grčkoj bila Demetra. Prikazan je sa kozjim nogama i rogovima, i sa ljudskom glavom i torzom, kozjim repom, jarčevim ušima i bradom, a celo telo mu je prekriveno dlakama. Njegov izgled je toliko prestravio njegovu majku da ju je obuzeo nezapamćen strah, pa se takav strah i danas naziva panika. Odrastao je u šumama čuvajući stada, svirao na fruli, povremeno boraveći u društvu satira i nimfi. Tako se i danas frula naziva po njemu. Poznata je pripovest u kojoj se takmičio sa Apolonom u sviranju i bio zaslužan za magareće uši kralja Mide. U likovnoj umetnosti, njegov prikaz je kako igra u društvu nimfi ili kako ih progoni. Što je sigurno izvučeno iz njegovih ljubavnih jada sa nimfama Pitijom, Siringu i Eho. Mešanci poput Pana su odraz neke magične zbrke ili preobrazbe boga u životinju. Mišljenje je da je on primitivniji oblik arkadijskog boga stada od koga se razvio i Hermes. Bio je jedino božanstvo za koje se verovalo da je smrtno. Pojavljivanje Panovog kulta u Atini ima istorijsku potvrdu. Naime, pre maratonske bitke Atinjani su poslali Filipida da otrči u Spartu i zatraži pomoć, no on je na putu sreo Pana. Njegov se kult proširio celom grčkom jer se verovalo da je pomogao Atinjanima da pobede na Maratonu tako što je u srca persijskih vojnika usadio paniku. Najzanimljivija priča o njegovoj smrti je ona iz vremena vladavine cara Tiberija, dok je egipatski Tamus plovio ka Italiji, tri puta je začuo glas koji mu naređuje da poruči svima da je veliki Pan umro. Zbog toga je u srednjem veku izjednačavan sa Satanom ali i Hristom.

Giljermo del Toro – pre svega režiser. Panov lavirint doneo mu je nagradu Goja za najbolji film 2006. godine, a 2007. osvaja Oskare za scenografiju, fotografiju i šminku. Za film Oblik vode dobija sedam nominacija za Zlatni globus, dvanaest nominacija za BAFTA i trinaest nominacija za Oskara. Tu su još Blejd 2, Helboj i Đavolja kičma. Ne treba zaboraviti nj knjišku trilogiju Soj napisanu u saradnji sa Čakom Hoganom, koja je pretvorena u seriju.

Kornelija Funke – autorka dečje fantastične proze poznata po trilogiji Svet od mastila po kojoj je snimljena i serija, kao i knjizi Gospodar lopova.

Verujem da svi znate radnju ove pripovesti, ali evo je makar ukratko. Priča je smeštena u vreme španskog građanskog rata, a glavna junakinja je devojčica Ofelija kojoj se majka preudala nakon očeve smrti. Što ne bi bilo toliko crno da se ne sele u šumu u kojoj joj je očuh stacioniran kao Frankov oficir. Surova stvarnost i još suroviji ljudi teraju devojčicu u bekstvo, u maštu. Sa druge strane, možda su bajke stvarnije od života koji živi. Sigurno donose više utehe, uostalom bez njih ne bi ni bilo ove priče.

Knjiga ne iznenađuje – dobra je taman koliko i očekujete. Funke čak dodaje sitne detalje kojih nema u filmu, tako razbijajući činjenicu da već sve znate. Del Toro čini se zna da nije dovoljno dobar pisac, ali zato uvek sarađuje sa nekim ko jeste. To je za poštovanje, zna svoje domete, a ne želi svašta ni potpisati. Autori su u priči poistovetili Pana i Fauna, što onima koji dobro poznaju mitologiju neće nikako leći. No, malo proizvoljnosti ne smeta. Priča se poigrava – fantastičnim na takav način da ni ne mora biti shvaćena kao fantastika, ali i poseduje dovoljno fantastičnih elemenata da bude žanrovska, do vas je kako ćete je shvatiti.

E sad, opet ja sa imenima: ovog puta sam otišao toliko daleko da sam prevoditeljki pokazao primer kako treba da izgleda. Složila se da može i tako. Uglavnom iz razgovora sam zaključio da su mahom lektori odgovorni za ovu pojavu, ali to je samo moje mišljenje, ne i prevoditeljkino. Obrazložiću naravno, svaki pisac u prvoj verziji rukopisa ima ta imena, jednostavno lakše je za praćenje. Izgleda da i prevodioci funkcionišu slično, samo pročišćavanje prevoda prepuštaju lektorima.

Možda nije toliko u pitanju da ne rade dobro svoj posao. Može da bude da problem nastaje i na drugom nivou a to je kolegijalnost, odnosno poštovanje znanja kolege.

Dakle, prosto možda se dešava da sa jedne strane, prevodioci očekuju od lektora da on izvrši i šire dodatne jezičke intervencije (ali im ne napomenu da imaju odrešene ruke u tom smislu), a da sa druge strane, lektori poštuju odluku kolege koji je dovoljno jezički kompetentan i prati logiku originala (nesigurni su u kojoj meri smeju da se mešaju a da ne naruše ono šta je smisao originala). Postoji i mogućnost da lektor ne radi te intervencije jer nije siguran da sme – jer imamo i prevodilaca koji su namćori i ne dozvoljavaju lektorima ni najmanje izmene.

Činjenica je da mnogi jezici zbog svoje strukture zahtevaju češću upotrebu imena da bi se izbegla konfuzija, imamo primer u Saramagovom romanu 7 Sunaca gde postoji  ograda prevodioca i lektora zbog čega se insistira na upotrebi imena Portugal u romanu (a ne Portugalija), ali u srpskom to nije neophodno. Naravno da postoji mala šansa i da ovi ljudi uljuljkani sigurnošću da dobijaju gotov proizvod nje rade dobro svoju posao, ali to je nadam se minorna šansa. Znam da sam dosadan sa ovim, ali na ovo moramo uticati da bismo zaštitili jezik, profesije i književnost. Moj lament ne znači da roman ne valja, naprotiv on je izuzetno kvalitetan.

Pan nam dolazi pravovremeno, jer i mi kao i Ofelija imamo ogromnu potrebu da pobegnemo od surovosti realnosti u imaginarne svetove, pa makar bili i strašni. Šta da vam kažem na kraju sem knjigom i maskom protiv korone, i ostanite zdravi.