Minđuša

Pogled mi je ostao prikovan za minđušu.

Nije mi smetala toliko ni petrolej plava kosa podšišana tek do ivice brade niti pak umrljana odeća utegnuta brojnim trakama, kaiševima i kanapima, koliko ta jedna, prezrenja vredna, alka na nosu. Mora da se taj prezir više nego jasno oslikao na mom licu, jer metalne oči koje su me posmatrale preko ivice rupčage postadoše za nijansu hladnije. Devojka, visoka za moju predstavu o Bolkankama, se namrštila.

Prešao sam pogledom sa nje na zver, olinjalu i mršavu, koja joj se tiskala uz nogu.

„Dakle”, procedio sam, „tvoj ker jede moju hranu.”

Životinja se istog trena iskezila na mene.

„Tvoja hrana je pojela moju hranu. Uostalom, zabranjeno je u ovu šumu unositi životinje koje nisu deo njenog životnog kruga.”

„Imam dozvolu za…”, ućutao sam. Setio sam se prvog predavanja o Bolkanima, da je rezervat doslovno njihova zemlja, i da njihova zemlja znači njihova pravila. Poštovali su zakone Isterije, nije da nisu, ali običajno pravo Bolkana je bilo neprikosnoveno, a dozvolom sam komotno mogao da… Uzdahnuo sam i pokušao drugačije.

„Moram da jedem, a mi uzgajamo životinje za hranu.”

„Stvarno?” izvila je obrve. „U tom slučaju, mislim da ću da te ostavim još malo u rupi.”

Lik joj se naglo izgubio iz mog vidokruga.

„Zato što uzgajam životinje?!” zaurlao sam za njom.

„Ne,” bilo je poslednje šta je doprlo do mene, „već što me smatraš budalom. I što ne gledaš kuda ideš.”

Opsovao sam. I nastavio da psujem i besno udaram po klizavim, kvrgavim zidovima jame iz koje nikako nisam mogao da se iščupam. Jama i moje muke u jami predstavljale su savršeno oličenje onoga šta mi se poslednjih meseci događalo. Sam sam uleteo u rupčagu i sve što mi je preostalo bilo je da se koprcam u nadi da ću nekako uspeti da se iščupam, pošto sam uspešno rasterao sve koji su mogli da mi pomognu – i doslovno i metaforički.

***

Zvala se Ila. Ime mi je zvučalo kao da je iz morskih krajeva Isterije. Nasmejala se, pomalo iznenađena što to znam. I ja sam se nasmejao, što je primetila bubuljičavog štrebera i što je sa mnom podelila pauzu između predavanja.

Ila. Bila je divna kao i njeno ime, kao i ova šuma i ova planina na koju sam došao.

Zaškrgutao sam zubima. Divna, samo na prvi pogled i dok je bolje ne upoznaš. Pokušao sam da se koncentrišem na to šta da uradim kako bih se izvukao iz ove rupčage i ovog problema, ali nije mi se dalo. Misli su mi se uporno vraćale na uzrok svih uzroka mojih problema, na Ilu. Na kraju sam odustao. Klizavi zid je nastavio da bude klizav i nesavladiv tako da sam bio prinuđen da se obuzdam i sačekam da se plavokosa s bolkanskom minđušom umilostivi i vrati.

Iz letargije i dremeža koji je počeo da me obuzima, trgao me je tup zvuk. Na slabašnoj svetlosti mesečine, mogao sam da razaznam konture improvizovanih, drvenih merdevina, kako zaranjaju u blatnjavo tle.

„Isterijanac, budan li si?” glas je bio gotovo šapat. „Isterijanac?“

Uspravio sam se.

„Hajde, penji se. Nemamo celu noć.”

Jedva sam se uspeo, prsti na rukama su mi bili kao od drveta, stopala kao tuđa. Zatekao sam je kako raspiruje vatru i požurio da se skupim uz sam plamen željan malo topline nakon noći provedene u blatu. Pomisao da se okrenem i prosto vratim kući, izvetrila je jednako brzo kako je i naišla. Nisam se bojao Bolkanke i njenog samostrela, uredno okačenog o bok, niti činjenice da bih mogao da se zagubim negde u šumi, ali bilo je hladno, bila je noć skoro bez mesečine i bio sam umoran.

„Šta ti je, kog đavola, trebalo da se motaš po našoj zemlji?!”

Mogao sam da je slažem, poželeo sam da je slažem, ali nisam. Priznao sam joj, pripravan za salvu smeha koja će uslediti, da u stvari tražim Zlatne oči. Nije se nasmejala, nije se čak ni osmehnula, samo su ledene oči postale još hladnije.

„Zašto se ne smeješ?” upitao sam, neshvatajući svu glupost sopstvenih reči.

„Zašto bih se smejala?” procedila je.

„Ne znam”, nastavio sam potpuno isključivši zdravu pamet i sve signale u njenom držanju koji su upozoravali da bi najpametnije bilo da ućutim, „svi su mi se oduvek smejali. Čitav život mi se svi samo smeju. Jedina je Ila mislila da nisam lud, ali je i ona promenila mišljenje kako je došla i na kraju me ostavila da sam jurim nepostojeću svetinju.”

Klimnula je.

„Ali je ipak juriš i dalje?”

Došlo mi je da zaplačem.

„Sad sve i da hoću da se vratim nemam kud, sve što posedujem je u onoj usranoj kolibi. Veruj mi, umoran sam od bajki, ali ako se sad vratim, poslaće me u zatvor jer neću imati čime da isplatim garancije fakultetu. Zaglavljen sam ovde još najmanje godinu.”

Klimnula je ponovo, ustala i nategla samostrel. Oči su joj šarale po mraku i ja sa užasom shvatih da se sprema da uđe u šumu.

„Ima tu još jedan problem, Isterijanac. Nećeš ti poživeti tu godinu ako sutra pred Starcem budeš rekao ovo što si meni sada. A moram da te odvedem, tvoj upad u jamu oglasio je alarm u selu. Izmisli šta god, potrudi se da zvuči uverljivo i ne pominji nikom Zlatne oči.”

Zamucao sam u pokušaju da upitam zašto ali me je preduhitrila.

„Zlatne oči nisu mit, Isterijanac… Održavaj tu vatru, neću dugo.”

***

Selo je bilo znatno bliže nego što sam očekivao. Delom upleteno u gusto rastinje, delom ukopano u krševitu zemlju, bilo je mnogo veće nego što sam mogao i da pomislim. Zapanjen, posmatrao sam obrise svakodnevice Bolkana zatečen činjenicom da je svega na nekoliko sati od moje kolibe postojalo selo koje ničim nije odavalo svoju veličinu niti otkrivalo svoju blizinu. Selo o kome sam samo naslućivao, ali koliko god puta da sam prošao šumom, nisam naišao ni na jedan njegov trag, ni u naznakama.

Nisam mislio da će mi poverovati, ali jeste. Suočen sa strogim pogledom čoveka za koga nije bilo sumnje ko je, promucao sam prvo šta mi je palo na pamet: da sam pošao da tražim odbeglu životinju koja je uprkos Bolkanskim pravilima utekla u Crnu šumu. Činilo se da je sve prošlo suviše glatko i iako posebno oprezan u takvim situacijama, odahnuo sam, ubeđujući samog sebe da je vreme provedeno u blatnjavoj jami dovoljna kazna. Selo je, sa druge strane, bilo pravi antropološki dragulj i vrlo brzo je okupiralo svu moju pažnju, odvlačeći je od nelagodnosti.

***

Dete je imalo divne plave oči, pomalo razroke. Stajalo je samo na mostu raspetom između drveća i stena i nesigurno se klatilo između konopaca, preplašeno se skupivši u čučanj kada sam pokušao da mu priđem. Povukao sam se unazad i osvrnuo se oko sebe, uzalud pokušavajući da pogledom pronađem detetove roditelje, ali niko nas nije primećivao. Prolazili su pokraj nas, pažljivo obilazeći most. Nemajući kud, pružio sam ruku i promrmljao na bolkanskom: ’dođi’. Morao sam da ponovim nekoliko puta i pokret rukom i poziv, pre nego što se dečak usudio da načini korak.

Nisam bio siguran šta je došlo prvo, njihanje mosta ili pokret iz rastinja i granja negde dole daleko pod nama. Ili je, možda, vrisak nekog od seljana bio prvi. Zaurlao sam, uzalud zovući u pomoć i potrčao ka detetu.

Ljuljanje se pojačavalo i uzalud sam pokušavao sam da održim ravnotežu, stežući jednom rukom izlizani kanap a drugom dete koje je, jednako grčevito, stezalo mene. Drveće i šiblje pod nama uvijalo se i šuštalo pod naletom nečega velikog, što se kretalo sumanutom brzinom. Užad su pucala kao od šale i ja sa užasom svatih da ih to nešto kida i dere. Zaurlao sam još jednom, ali sav narod koji je svega nekoliko trenutaka pre toga živo mileo naokolo naprosto beše nestao. Kanap za koji sam se držao počinjao je da se kida i bilo je samo pitanje trenutka kada ćemo dete i ja skliznuti u susret nevidljivoj nemani sa tla.

Pad je preduhitrio ugriz, ne mnogo jak ali ipak neprijatan. Prepoznao sam glas moje Bolkanke kako panično zapoveda svom keru. Most se raspao u trenutku kada me je pas povukao i njene ruke zgrabile za ramena. Gurnuo sam dete ka njoj. Malo je falilo da ga ispusti, čak sam na tren pomislio da će ga namerno ispustiti. Ali nije, spustila ga je na sigurno i ponovo se okrenula ka meni.

„Šta…?“

Nisam stigao da završim pitanje. Prasak lomljenja ostataka mosta duboko u rastinju pod našim nogama, bio je propraćen kricima koji su jasno oslikavali bes i nemoć. Onda je zemlja polako utihnula i nakon beskonačno dugog trenutka tišine, zvuci su počeli da se vraćaju u selo.

Otresao sam odeću i ustao, okrećući se da pogledam gde je i kako je dete.

„Hvala,“ promrmljao sam.

„Ne zahvaljuj. Nemaš pojma u kakvu si nas nevolju uvalio.“

Zaboravio sam dete i istog trena podigao pogled ka njoj. Zurila je negde iza mene, u pravcu glavne kuće, a blede usne drhtale su joj od straha. Komešanje iza mojih leđa nateralo me je da se ponovo okrenem.

Lagaću ako kažem da sam sreo čoveka koji je predstavljao veći autoritet a sreo sam ih mnogo. Bio je nizak, kržljav, neko koga bih i ja verovatno mogao bez po muke da savladam da sam se samo usuđivao da mu priđem. Odmerio me je istim prodornim pogledom kao i nešto ranije tog jutra, i isto kao ni tada, ni sada njegovo lice nije odavalo ništa.

Devojka, delimično zaklonjena mojim telom, sada se tresla, a ja sam se svim silama trudio da ignorišem njene drhtaje. Namrštio sam se i pogledom ponovo potražio dete i ugledao ga okačeno o neku ženu koja je samo prestrašeno zurila u mom pravcu, boreći se da se odupre porivu da ga uzme u naručje. Dečak je najzad zavrištao u znak protesta i prekinuo napetu tišinu. Poglavar se okrenuo ka ženi i klimnuo. Zgrabila  je dete i istog trena nestala u gomili, a bolkanski poglavica je pažnju ponovo usmerio na mene.

„Poremetio si poredak.“

„Zakon Isterije zabranjuje ljudske žrtve.“

Među prisutnima je vladao muk. Svi su u zurili u poglavicu koji je pak zurio u mene – hladno i bezizražajno.

„Ovo je zemlja Bolkana ovde…“

„Ovo je zemlja pod upravom Isterije“, prekinuo sam ga, „i vaši zakoni su punosnažni jedino ukoliko se ne kose sa našim zakonima. A našim zakonima je zabranjeno nauditi ljudskom biću u religijske svrhe. Posebno detetu!“

Bila je to nasumična izjava, pucanj na slepo, ali je sasvim pogodila cilj. Osetio sam panični stisak mlade Bolkanke na podlaktici, ali sam odlučio da ga sasvim zanemarim. Poglavica odmahnu rukom i zakorači napred.

„Ona će se vratiti. A kad se vrati i ne nađe ponudu, šta misliš, kome će se okrenuti?“

„Zakon je jasan,“ prasnuo sam. „Trebalo je da tražite zaštitu od  vlasti Isterije.“

Bes me je činio odvažnijim nego što sam bio. Bio je čitavu glavu niži od mene i gotovo sam prečuo šapat koji je usledio. Najednom, preda mnom se našao slomljeni starac, sasvim ophrvan strahom.

„Od Nje nema zaštite, čoveče iz Isterije. Mogu je ubiti samo Zlatne oči, a njih niko nije poneo već više od veka.“

***

Šumsku stazu su zamenile klizave, kamene ploče, sve gušće zbijene kako smo odmicali u mrak šume i put je lagano poprimao svoj oblik. Sledio sam Miju (najzad sam saznao kako se zvala) tiskajući se sve bliže, toliko da sam u nekoliko navrata naleteo na nju. Samo bi me prekorno pogledala i nastavila.

Kao da putovanje kroz utihnulu, noćnu šumu nije samo po sebi bilo dovoljno jezivo, morao se sam još da se nosim i sa nasilnim odsustvom razgovora. Jezivije od tišine bilo je dahtanje i šljapkanje psećih šapa po vlažnom kamenu. Ofucano kuče se jednako uporno guralo uz nas iako ga je Mija nekoliko puta prekorno odgurnula, ljuta što je, i protiv izričite zapovesti, pošlo za nama. Ker bi zacvileo ali nije odustajao. Pogledao sam oko sebe u mrak i uzdahnuo, svestan da ni ja ne želim da budem ovde ništa više od olinjalog kera.

Mesečina se, najzad, provukla kroz mrak i obasjala naše odredište.

Stajala je tu, pred nama, hladna i otmena, uklesana od kamena koga nije imalo niti će ga ikada biti na obroncima Bolkanske šume, iako njenim planinama kamena i drveta falilo nije. Ni to drvo, trulo i ispresecano puzavicama koliko i pukotinama, nije bilo ovdašnje. Crna, kao što je crn crep na njenom natkrovljenom delu, retka relikvija stajala je kao spomen veličanstvene arhitekture gradova iz vremena pre Poslednjeg rata.

Mija je oklevala svega tren i, pre nego što sam stigao bilo šta da kažem, zakoračila je i iz sve snage gurnula kapiju.

Pseto mi se pribilo uz nogu i zacvilelo. Nehotice, spustio sam ruku i pomilovao ga po njušci.

***

Ila je često imala običaj da kaže kako su hrabri ljudi najveće kukavice. Kako im je potreban povod i namera i neki izuzetan splet okolnosti i da između ta dva izuzetna, vanredna čina nisu ništa drugo do potpuno neupotrebljivi članovi društva.

Zaluđenike je opisala prvi i jedini put tog jutra kada sam je ispratio do kapije rezervata. Nisam zapamtio šta je rekla, nisam pošteno ni čuo. Zurio sam tada u njen savršeno čist kofer i tanku narukvicu koju sam joj kupio. Sećao sam se belih prstiju, hladnih i krutih kako stežu ručku tog kofera i tanke tunike koja je lepršala na vetru, ali ne i reči. Tada sam bio ubeđen da ću ih ponovo čuti, možda koliko još sledeće večeri, uz suze i izvinjenje, jer bilo je već sličnih dramatičnih odlazaka.

Na mračnoj popločanoj stazi, okupanoj kišom i bledom mesečinom, najednom sam znao koje je to reči Ila namenila zaluđenicima i deo mene se slagao sa njom. Drugi deo je razmišljao o plavim, razrokim očima deteta namenjenog Njoj. Žrtva je činila njen narod bezbednim, i ono šta sam ja smatrao ispravnim, civilizacijskim činom pretilo je da donese pošast i smrt mnogima.

Po prvi put, ispitivao sam svoju zaluđenost iz jednog sasvim drugog ugla. Razmišljao sam o tome šta osim udobnosti čini civilizacijski napredak i imamo li pravo da osuđujemo, i nisam uspevao da nađem odgovor. Verovatno bi se to moje neprimereno filozofsko preispitivanje nastavilo, da se kuče nije ukopalo pred mojim nogama i zacvilelo. Opipao sam nož za pojasom, svestan po njenom držanju, da je Mija zategla samostrel.

Najzad, mesečina se ponovo umilostivila i probila kroz oblake. Kamen se zacaklio i blaga svetlost se razlila po obrisima nečega što je predstavljalo zapušteni bunar.

Mija je spustila samostrel.

***

Pipak je kliznuo na gore, stapajući se sa kamenim rubom bunara, zaklonjen senkom. Udar je bio munjevit i snažan i uhvatio nas je u trenutku nepažnje. Kriknuo sam pokušavajući da se otmem lepljivom stisku, pečatima koje su se lepili za moju kožu, goreli mi kroz meso. Mija je ispalila strelu u grotlo bunara i pritrčala pokušavajući da odmota pipak. Režanje i besni lavež upozorio nas je na vreme na drugi udar. Gurnuo sam Miju od sebe i uradio jedino šta mi je palo na pamet – zario nož do balčaka u pipak. Istovremeno, osetio sam kako stisak popušta i krajičkom oka ugledao očnjake kako besno sevaju unaokolo.

Pipci su nestali iznenada, jednakom brzinom kako su se i pojavili.

Nisam stigao da odahnem, nesvestica me je prosto sručila na kolena, telo mi je gorelo, meso se odvajalo od kosti i vrelina mi je spaljivala žile. Pokušavao sam da udahnem, ali uzalud, vazduh nije dopirao do mojih pluća. Mija me je zgrabila za ruku i trgnula rukav na gore, ispitujući modro meso oko ujeda. Kada je dograbila nož, u prvi mah sam pomislio kako će pokušati da izvuče otrov. Pod novim naletom razdirućeg bola poželeo sam, zakukao sam da mi prekrati muke.

Ali Mija je skidala kanape sa odeće i rasplitala narukvice i ogrlice. Nisam imao snage da pomislim kako su bolkanski ukrasi pravljeni da budu praktični, samo sam nemo gledao kako me vezuje, brzo i precizno.

„Već si ovo radila?“ promrmljao sam.

Zastala je na trenutak i ja sam pomislio kako izgleda mnogo starije i zrelije.

„Retki prežive Glavorepin otrov, a oni koji su i poživeli da o njemu govore, znali su da se rastanu s pameti. Bol nije ništa spram onoga šta sledi.“

Strah usled njenih reči je na kratko zaledio i uminuo bol, samo da bi me sa novim talasom bola jednako snažno obuzeo bes. Pokušao sam da se otrgnem, da iskidam konope, ali me je Bolkanka čvrsto uvezala. Zaurlao sam. Deo mene bio je svestan i sablažnjen, dok je drugi deo želeo da salomi to krhko telo, počupa naftalin plavu kosu i otkine tu alku koja me je izluđivala.

Mija je podigla samostrel kada je prvi kanap pukao. Razulareni deo mene kao da je osetio da sputanost popušta, nagrnuo je još snažnije. Sa sledećim kanapom, prva strela zabola mi se duboko u rame, ali je bol samo pojačao bes i ja sam grunuo dalje, ka njoj, kidajući preostale kanape. Stigla je da ispali još samo jednu strelu pre nego što sam je dohvatio za vrat.  Zgrabio sam je drugom šakom za lice, pokušavajući da strgnem tu sjajnu alku sa njenog nosa.

U trenutku kada su mi prsti dohvatili metalni prstenčić njene minđuše, nastao je mrak.

***

Činilo mi se da sam oči otvorio već sledećeg trenutka. Ali noć je bila neobično svetla i mesečev krug skoro potpun, a ja sam se nalazio na prostirci od trske i lišća. Do mene je dopirao nejasni miris zemlje posle kiše, jedini miris koji sam osetio danima unazad. Pokušao sam da se uspravim i sasvim se iznenadio kada mi je to odmah pošlo za rukom. Radosno cviljenje i skičanje me je nateralo da se okrenem. Olinjalo kuče sedelo je na kamenoj stazi sa druge strane prostirke i jedva dočekalo da mi poturi njušku da ga pomilujem.

„Šta je, sad smo kao prijatelji, a Olinjali?” Promrmljao sam i protrljao ga po glavi, pogledom tražeći Miju. „Gde li nam se cura skita?”

Kuče se u odgovor spustilo sasvim uz mene, kvaseći me mokrom dlakom. Već sam krenuo da ga guram od sebe, kada sam krajičkom oka ugledao sopstveni obris na vlažnom, uglačanom kamenu. Skočio sam se i nadvio nad baru u neverici, ubeđen da sanjam jer mesečina ne može da načini ogledalo na noćnoj stazi. Podigao sam prste i dodirnuo najpre nos i da, bila je tu, ta mala srebrna alka, čvrsto pričvršćena. Nastavio sam da zurim u svoj obris i dalje, čak i kada ga više nisam video jer je Mijina senka zaklonila mesec.

„Ne ljutiš se zbog minđuše?“

„Jesi li znala?“ Uzvratio sam pitanjem.

Slegla je ramenima i izmakla se u stranu. Mesečina je ponovo oslikala moj lik. Užarene oči blistale su u odrazu na mokrom tlu, pomalo zlokobno. Sklonio sam pogled i protrljao ranjave zglobove nad šakama. Bolkanka me je dobro uvezala, kanapi su mi dobro odrali kožu i usekli se u meso, pa ipak sam ih, pod dejstvom otrova, iskidao kao od šale.

„Jesam li te povredio?“

Krajičkom oka, uhvatio sam da je odmahnula je glavom, ali sam se ipak okrenuo ka njoj. Nisam bio siguran da li me laže ili je ipak nešto drugo bilo u pitanju, pa sam pogledom tražio znake povreda na njenom telu.

„I ti si bila dete sa mosta?“ Upitao sam iako sam pretpostavljao odgovor.

„Otac me je izvukao sa mosta, ali se on nije izvukao iz Njenih pipaka…“

Glas joj je zamukao i sprečio me da pitam očigledno, jer zaista nisam želeo da znam koliko se smrti nagledala. Uspeo sam da suzbijem ironični osmeh i ponovo se  zagledao u odraz dva užarena obrisa na tlu. Neki mitovi treba da ostanu mitovi, pomislio sam i okrenuo se ka Bolkanki.

„Sada ću moći da je ubijem?“

„Sada ćeš moći da je ubiješ. Moraćemo da smislimo kako da je namamimo iz onog bunara, a da ne krene ravno ka selu. Imali smo ludu sreću da nije izašla dok si bio u nesvesti.“

Klimnuo sam i polako ustao, svestan da me sve i dalje boli i pulsira, ovoga puta od višednevnog ležanja u nesvesti. Dodirnuo sam još jednom alku na svom nosu. Najednom, nije mi toliko smetala.

„Da li je baš bila neophodna?“

Pogledala me je, onako s visine, i odgovorila istim tonom kao kada me je pre neku noć ostavila u onoj rupi.

„Nisam mogla da odolim.“

Autor: Mira Satarić