Na prvi pogled, vrlo je teško zamisliti da postoji (i da uopšte može postojati) paralelizam u stvaralaštvu između našeg čuvenog nobelovca i majstora prstenaste kompozicije svojih proznih tvorevina – Ive Andrića, i još poznatijeg američkog oskarovca – Džordža Lukasa. A ipak, evo nas ovde, razmatrajući motiv trupa u istoimenoj Andrićevoj pripoveci, koja se pojavila na književnoj sceni 1936. godine, i u čuvenom Lukasovom filmskom serijalu „Ratovi zvezda“, koji je ugledao svetlo dana 1977. godine, da bi zatim projurio poput stihije kroz sve bioskope sveta. Dakle, šta je taj motiv trupa, koji nas toliko fascinira ovde? Ništa više nego komparacija dva značajna lika Andrićevog i Lukasovog umetničkog genija, odnosno likova Čelebi-Hafiza i Darta Vejdera (Darth Vader), i mali analitički eksperiment koji preispituje paralelizme između njih. A ima ih, tih interesantnih paralelizama, verujte, ima ih sasvim dovoljno.
Dart Vejder, svakome poznat kao Anikin, pali džedaj vitez i sit (Sith) u usponu, kroz čitav serijal prolazi kroz vrlo značajnu metamorfozu, ne samo na psihološkoj, već i na fizičkoj, telesnoj osnovi. Od visokog, plavokosog, zgodnog viteza (istina pomalo stereotipno fizički prikazanog), on postaje tamno stvorenje, kiborg gotovo, kojeg uglavnom pokreću mržnja, želja za moći i vlastoljublje. On je osakaćen, i unakažen. Bez svog odela i oklopa, taj moćni sit ne može ni da diše, a kamoli da se kreće (budući da je u čuvenom dvoboju sa negdašnjim učiteljem i prijateljem Obi Van Kenobijem bio iseckan na froncle, a potom i dobrano propržen vrelinom lave Mustafara). Njegova fizička metamorfoza je dakle simbolična, ona ilustruje duboku duševnu promenu i tragičan pad bića, jer Anikin postaje trup, ali taj trup, tj. to biće svedeno na puko telo bez plemenitih emocija, postaje jedna od najmoćnijih figura intergalaktičkog carstva, i to po strašnu cenu – uništenje svih ideala koje je imao i izdaju bližnjih. Anikin umire u tom trenutku, i rađa se Vejder. Nekako bi se reklo da njegova unakaženost predstavlja istinski karmički bič, žig pravde za sva zlodela koja je počinio. A ipak, koliko god nam (varljivo) izgledao jednodimenzionalno prikazan u najstarijoj filmskoj trilogiji „Ratova zvezda“, Vejderov lik se postepeno uzdigao do instačnih, zanimljivih, višedimenzionalnih slojeva, i to kroz mnogobrojne stripove, knjige i animirane serije u kojima se javlja.
Jedan od tih interesantnih aspekata karakterizacije jeste činjenica da Trup-Vejder, Sidijusova lutka, kojom se car igra po volji, poseduje još uvek odjek svoje velike ljubavi prema Padme, koju i dalje želi da vrati u život. Taj tračak plemenitosti i ljubavi prema nekome, ljubavi koja je dovoljna da pogazi svaku logičku misao, uslovljava istovremeno i prvobitnu metamorfozu da se Anikin poništi do trupa, ali i poriv da se Vejder na kraju ponovo preobrati u Anikina, i da svojom fizičkom smrću, skinuvši oklop i ogolivši unakaženo telo, zapravo iskupljen uskrsne, i spase svog sina Luka, kao i čitavu galaksiju.
A ako pođemo od konstrukcije i dekonstrukcije lika Čelebi-Hafiza iz pripovetke „Trup“, videćemo da se u Andrićevoj priči, takođe, opisuje sudbina jednog ratnika, moćnog, ali transformisanog neverovatnom mržnjom prema svemu lepom, i to ratnika koji je poput Anikina (Odabranog), nekad posedovao uzvišenost, i koji se tako odjednom preobratio u svirepo stvorenje:
„Došao je na vojsku pravo sa škola kao vitak i miran mladić, neobično bijele kože, crnih očiju a riđih obrva i nausnica. I taj mladi Hafiz odjednom, ali to odjednom: kao mlijeko kad se provari, pretvori se u četovođu i krvoloka ratnika. I sve se zaboravilo, i raniji ustanci protiv vlasti i redovna vojska koja je bila došla da ih uguši, ostali su samo Hafiz i ta zemlja koju je on gazio i kaišao kako je znao i koliko je mogao. Taj je žario i palio. Zemlja ga je pozvala Vatreni Hafiz. Smetalo mu je i dražilo ga sve što je živo i što stoji uspravno. Zato je sve palio i rušio. I samo se ljutio što je poslednju travku ne može da sabije u zemlju, što i kamen ne može da gori“. (Andrić, 1978: 110–111)
Čelebi-Hafiz je biće kojeg je pokretala tanatosovska sila, sila baš poput mračne strane u Lukasovom svetu midihlorijana (Midi-chlorian), kojeg je kalila žeđ za uništenjem, za krvlju, a moć i nemilosrdnost su mu bili redovni afrodizijak kojim se pojio. Dugo je izgledalo da nema sile, niti na zamlji niti na nebu, koja bi mogla zaustaviti ovog krvoloka. Ipak, i Hafiza je u jednom momentu ošinuo karmički bič, i to u liku žene, mlade Sirijke, kojoj Hafiz ubija mučki čitavu porodicu. Ona pada na kolena pred Hafizom, zaklinje ga Božijim imenom da se smiluje, ali je istovremeno pomirena sa sudbinom i ne očekuje spas, ne zaista. (Andrić, 1978) Hafiz se zato zaljubljuje u nju, i ta ljubav vremenom postaje opsesija kao i slepo verovanje, što ga skupo košta budući da mu je njegova „voljena“ priredila klopku, zatim ga mučila, spalila lice i osakatila.
Naravno, i ona plaća svojim životom tu dugo pripremljenu osvetu, ali to je cena koju je platila rado, proslavivši je ludačkim i očajničkim pirom, na kome je glavna zabava bilo kasapljenje Hafiza. Zanimljivo je da Andrić u ovoj priči pokazuje kako binarne opozicije koje nazivamo dobro i zlo, jesu toliko isprepletene, toliko maglovite, iako uvek i svagda konačne u svojoj određenosti, da Hafiz postaje unakaženi trup baš zahvaljujući tom prvom momentu samilosti prema mladoj Sirijki, zahvaljujući toj jednoj jedinoj „grešci“, koja zaista nalikuje na proviđenje. (Andrić, 1978) Ovde je vrlo lako uočljivo da autor usložnjava problematiku dobra i zla, pravde i poroka, i da se postavlja poznata dilema „puta u pakao popločanog dobrim namerama“. Što sa jedne strane vidimo, takođe, i u Lukasovom filmskom serijalu. Jer da Anikin nije zastranio sa puta džedaja, da nije potpao pod uticaj straha i mržnje, on ne bi ni postao sledbenik mračne strane i Sidijusa. Niti bi se sveo na trup. A Čelebi-Hafiz, isto vođen emocijama (samo što su ga iz stanja mržnje, umesto iz stanja ljubavi, preobratile za tren suze mlade Sirijke) mutira iz strahotnog moćnika u beskorisni trup, bedno postojanje koje uprkos svemu „gamiže“ na granici života i smrti.
Zbog toga zanimljivo je uočiti da jedan isti motiv, motiv trupa, spaja dva potpuno različita žanra, vremena, geografska prostora i dva potpuno drugačija umetnika sa dva drugačija umetnička izraza (književno delo i film). Jer, i Lukas i Andrić upotrebljavaju apsolutno metaforično ovaj motiv da bi prikazali najsnažniju i najpogubniju promenu u čoveku, metamorfozu vrednosti dobra i zla, kao strategiju karakterizacije svojih obesmrćenih junaka. Naravno, na kraju se mora pomenuti da ostaje i nerazrešeno pitanje da li je ta upotreba istog motiva i takva strategija svesno ili podsvesno odabrana od strane dvojice stvaralaca, budući da je tako opisana egzistencija u vidu trupa, kao i uopšte motiv sakaćenja, oduvek često rešenje umetnika kada prikazuju metamorfozu silnika i kažnjenika, ali zato je sasvim sigurno da je ta strategija izuzetno uspešna prilikom konstrukcije i dekonstrukcije identiteta junaka, bilo da se nalaze u galaksiji daleko, ili u mističnim i stranim predelima andrićevske Azije.
Literatura: Ivo Andrić: Trup, u: „Žeđ – izbor pripovedaka“, priredili: Petar Džadžić i Muharem Pervić, Prosveta, Beograd, 1978.
About Author
