Nisam stigao ni da zapazim čije radove izlažu, a slika na ulazu u muzej mi je odmah privukla pažnju. Očigledno je bilo da je rađena impresionističkim stilom, tehnikom ulje na platnu. Pitanje je samo bilo – čega je ovo bio impresionizam? Prepletena ženska tela, koja hrle ka nekom kipu. Tok misli mi je prekinuo glas malog plavog ježa sa bokserskim rukavicama.

„Vidiš, ova slika je vrhunac njegove slikarske karijere. Demencija ga je baš uzela pod svoje nakon što je završio ovo delo.“

„Moj brat je učio da svira klavir, tako da znam njegova koncertna dela. Nisam znao, do sada, da je bio i slikar“, češkajući se po stomaku, brkati vodoinstalater stade pored ježa.

Iz nekog razloga, setio sam se klavirskih dela Klare Šuman.

Dok je neobični dvojac odlazio ka sledećoj slici, bacio sam pogled ka pločici pored slike. Ime slike je bilo sitno, nisam mogao da ga vidim sa ove udaljenosti. Godina je bila jasno uočljiva – kraj dvadeset i prvog veka. Ova slika je nastala relativno skoro, zaključih.

Nisam primećivao osobe koje su se kretale oko mene. Slika me je vezala za sebe uz osećaj nostalgičnog nemira. A što sam je više posmatrao, to sam više stvari mogao da uočim analizom ovog dela. Činjenica koja me je pogađala na duboko emotivnom nivou (iz meni nekog nepoznatog razloga) bila je ta što su na slici preovladavale crvene boje, dok je ćošak, okolo kipa, bio u plavim nijansama, kao i sam kip sa bakljom. Statua sa slike podseti me na Klarin plavi lik sa neke dedine novčanice koja čak ni za njegovog života nije bila u upotrebi.

Klara Šuman zasvira klavir u mojoj glavi.

Prekid prenosa za deset sekundi, reče glas u mojim ušima. Mahinalno sam se umirio i zatvorio oči.

U sledećem trenutku, poznata ženska osoba mi je sa glave skinula naočare, poljubila u čelo i poželela laku noć. Ugasila je svetlo i izašla iz omanje sobe u kojoj sam se nalazio. Ležao sam u krevetu, u polumraku, kada sam ugledao sliku iz muzeja na jednom od zidova sobe.

Sećanja su polako navirala jedno po jedno, a prvo je bilo na onaj nesrećni događaj u Americi, kada su žene jednoglasno ustale protiv režima i tražile svoja prava, pre moža petnaestak godina. To me je inspirisalo da naslikam ovaj rad, a ironično sam ga nazvao „Pobuna mačaka“.

Pitao sam se kako li su prolazili borci za ženska prava u Klarinom vremenu, i da li je i ona bila potajno jedan od njih. A verovatno i jeste, jer koja žena nije? Sećanje na njena dela, koja sam nekada svirao, su me spustila u mir sna koji je vodio u bezbrižno sutra.

 

Autor: Slikar