Svi imamo nešto što posebno nam znači. Od dragocenosti u pravom smislu te reči, do kakvog kamička sa letovanja koji čuva uspomene na nešto specijalno. Neki to ipak podignu na mnogo veći nivo. Hordaše do krajnjih granica jer ne mogu da odrede šta im je zapravo posebno ili fanatično skupljaju premete određenih kolekcija koje na kraju postanu muzej. Kao što je slučaj sa jednom gospođom iz Amerike koja je na kraju morala da kupi još jednu kuću da bi mogla da smesti sve svoje plišane mede. Svako ima pravo da pravi džumbus u svom domu, ali ako ta hrpa počne da ugrožava okolinu, a neretko i ubije vlasnika ili koga god, onda je to problem celog društva. Ovo su priče o mahnitim zaljubljenicima u svoja „blaga“.

U 18. veku postojao je gospodin Fosk koji je kao general u penziji počeo da se bavi svojom farmom u Francuskoj. Priču o njemu obelodanila je Londonska hronika u februaru 1762. godine. Izveštaj ga opisuje kao surovog i pohlepnog čoveka koji se obogatio na račun slabo plaćenih radnika koje je terao da rade do iznemoglosti. Zbog toga je bio omražen. Kada je vlada izdala dekret da se podiže taksa na porez prijavio se kao siromašan. Ipak, ostala mu je bojazan da će neko od njegovih sugrađana ipak dojaviti vlastima da je on bogat i da bi vlast mogla da naredi da mu se pretraži kuća. Iskopao je nešto nalik pećini u svom vinskom podrumu, toliko duboko da je mogao da dopre do dna samo uz pomoć visokih merdevina. Plašeći se da bi neko ipak mogao da otkrije njegovo skrovište za imetak, postavio je oprugu na bravu pa je ona mogla da se otvori samo spolja. Za slučaj da treba da ulovi lopova. Vrlo brzo proneo se glas o nestanku dotičnog. Potraga je bila neuspešna, isušivali su bare i probavali svaku ideju gde bi mogao biti. Nakon nekog vremena kuća je prodata i novi vlasnik je krenuo sa renoviranjem. Radnici su u podrumu otkrili vratanca sa ključem u bravi. Prizor iz rupe je bio prepun očaja. Na dnu rupe su se nalazili ostaci Foskovog tela na hrpi blaga. Nije pojeo samo sveću, jeo je i delove sebe, posebno svojih ruku. Možemo samo da zamislimo agoniju kad su vrata zatvorila za njim. No, bar je ostao sa svojim blagom, prisan kako je i želeo. Nema podataka gde je blago završilo a ni da li je u vezi sa ovim ostala neka ukleta priča u toj kući.

Homer Kolijer i Langli Kolijer su možda najbolji primer hordašenja. Deca uspešnog ginekologa Hermana Kolijera i operske dive Suzi Frost su ostala upamćena po neviđenom skandalu. Njih dvojica su tvrdili da su zapravo potomci putnika sa izmišljenog broda koji je u Ameriku dospeo nedelju dana nakon „Majskog cveta“ (1620, engleski brod sa hodočasnicima). Zapravo su potomci Livingstona koji su došli pola veka kasnije nakon ovog broda sa prvim naseljenicima. Njihov otac je bio ekscentrik koji je kanuom išao na posao sa Menhetna do gradske bolnice na Blekvel ostrvu. Taj isti kanu je nosio iznad glave kad je na suvom. Kada su dečaci dovoljno stasali upisali su studije kao i njihov otac, na Kolumbijskom univerzitetu, iako nema podataka o diplomiranju  mlađeg. Homer je postao školovani admiral a njegov brat se posvetio pronalascima i filozofiji. Nakon smrti roditelja (1923, 1929) braća nasleđuju imetak i još se sasvim normalno ponašaju. No, odjednom počinju da izražavaju nezadovoljstvo zbog promena u klasi i naseljavanja ljudi u prazne stanove na trasi budućeg metroa. Zbog toga im se ispred kuće okuplja narod koji se buni. Nakon što su im polupali prozore, braća ih zapečaćuju daskama dok su na vratima postavili barikade. Mlađi je izlazio samo posle ponoći pešaćući nekad i do Bruklina samo da bi kupio veknu hleba ili nešto najjeftinije hrane. Kad nije kupovao provodio je vreme na izumima kao što je usisivač za klavir ili generator od očevog prepravljenog forda T u garaži. Njih dvojica sem što su bili glasnogovornici u ime više klase zapravo nisu se bavili ničim što je donosilo novac. Uskoro su im isključeni struja i gas, a na kraju i voda. Gradski maršal je 1939. godine, posle deset godina natezanja, omogućio da gasna kompanija skine svoja gasna brojila iz njihove kuće na Petoj aveniji. Boveri štedionica (banka) je pokušala da im oduzme kuću 1942. godine usled ne plaćanja hipoteke. Nisu mogli da se probiju kroz đubre prilikom pokušaja oduzimanja. Lengli ispisuje ček na 6.700 dolara (danas 102.000) i isplaćuje hipoteku što je sve ostavilo u čudu. Nakon nekog vremena narednik Kolins iz 123. stanice odlučio je da proveri da li je Homer Kolijer još uvek živ. Razgovarao je sa Langlijem i jedva dobio dozvolu da uđe u kuću kroz podrum. Trebalo mu je pola sata da sa baterijskom lampom prođe đubre koje se u podrumu nalazilo. U „gnezdu“ je pronašao Homera, obučenog u dronjke kako sedi u stolici. Homer mu se obratio:

„Ja sam Homer Kolijer, advokat. Nisam mrtav. Slep sam i paralizovan. Hoću broj vaše značke.“

Braća su podnela tužbu na koju niko nije odgovorio, poreska im je uzela kuću ali ih nikada nisu iselili zato što tu kuću niko nije hteo. Langli se jednom prilikom čak pojavio na sudu povodom suđenja provalniku. Kažu da je došao obučen u starinsko odelo. Poslednji put su viđeni zbog neplaćenog poreza za dve parcele u Kraljičinom okrugu, gradu je to trebalo da poploča ulice i kako se niko od njih dvojice nije pojavio grad ih oduzima i nasumično uplaćuje 7.500 dolara na njihov račun što je mizerno malo u odnosu na stvarnu cenu. Marta 1947. godine, anonimni poziv upućuje policiju da u ovoj kući truli telo. Kako nisu mogli da otvore vrata, rešili su da provale. Nisu uspeli da se probiju ni kroz podrum, ni kroz prozore spuštajući se sa krova. Kada su konačno uspeli da se provuku između hrpa novina i raznih predmeta naišli su na telo Homera Kolijera koji je preminuo, kako kaže izveštaj patologa, od gladi i dehidratacije. Iako mrtav tek deset sati nalazio se ispod gomile pacova i prilično raspadnut. Landlija su pronašli tek tri nedelje kasnije, zarobljenog ispod hrpe novina koje su se urušile i ubile ga, jer je toga bilo toliko da se moglo samo puzeći provlačiti kroz lavirint. Na mnogo mesta policija je pronašla zamke i okačene konzerve koje bi trebalo da upozore na nezvane posetioce. Masa naroda napolju je sve ovo radoznalo posmatrala. Odstranjeno je 108 tona đubreta tek u aprilu. Da biste stekli sliku o tome koliko je to u stvari đubreta, reći ću samo da su oba brata zapravo bila u istoj sobi na samo tri metra razdaljine i nisu doprli jedan do drugog. I na Langliju su se gostili pacovi. Langli je preminuo prvi, uhvaćen u zamku od krša. Posvetio je svoj život bratu, kupao ga i hranio, čitao mu klasike iz memljivih knjiga i svirao sonate. Na kraju jeodatle izneto ukupno 120 tona đubreta: kolevke, zarđali bicikli, ustajala hrana, ljuske od povrća, kolekcija oružja, stakleni lusteri, ljudski organi u teglama, osam živih mačaka, hiljade metara tkanina, 14 klavira, dva para orgulja i pregršt instrumenata, časopisi i novine stari decenijama,…pa čak i ljudski skelet. Ono što čini da samo uzdahnemo je 25.000 knjiga. Označena kao propala i opasna, kuća je srušena 1947. godine. U samom ćošku ove ulice, na maloj zelenoj površini, podignuta je ploča u spomen na ova dva brata.

Džejn Levson (1700-1816) je bila inspiracija za Mis Havišam u Dikensovom romanu „Velika očekivanja“. Lokalne novine su objavile da je preminula u 116. godini u svojoj kući u Kold-bet poljima (London). Sa 19 godina se udala za dosta starijeg, bogatog trgovca. U 26. ostaje udovica, bogata i potpuno sama u ogromnoj kući. Odbijala je prosce. Kada se njihovo jedino dete, udalo,  Džejn je prigrlila samoću. Strogo je naredila da od tog časa ništa ne sme biti promenjeno ili pomereno. Ništa nije smelo da se opere ili očisti. Verovala je da je prljavština na njenoj koži štiti i nosila je jednu te istu odeću. Bojala se da bi se prozori mogli slomiti ako se operu a bili su toliko prljavi da svetlost nije prolazila kroz njih. Jedino što je nameštano su kreveti za goste koje nikada nije pozvala. Postala je sujeverna, pila je samo iz jedne šolje a zabrane je uvodila jer je verovala da balans koji kuća ima doprinosi njenom dobrom zdravlju. Pre nego bi se našminkala, mazala bi lice svinjskom mašću da bi se zaštitila. Ponekad bi je mogli naći u bašti kako čita ili razgovara sa ono nešto malo prolaznika. U 87. godini se posebno ponosila sa dva novoiznikla zuba. Preminula je nakon što se zabrinula da ipak nije besmrtna, nakon razgovora sa komšijom. Naglo je oslabila i pala u postelju. I njena kuća je svuda imala daske kao prevenciju od provalnika. Možda nije hordašila nove predmete ali je očajnički sačuvala sve stare.

Ne čuvaju se samo predmeti nego i ljudi. Godine 1876, u Parizu, živela je prelepa Blanš pod strogim nadzorom svoje majke, udovice gđe Monier koja je inače bila odlikovana za dobra dela. Živele su u izobilju koje im je ostavio Blanšin otac. Kada je napunila 25 godina, poželela je da se uda pre nego joj lepota svene i uskoro upoznaje nešto starijeg advokata pa se oni silno zaljubljuju. Krili su svoju vezu, plašeći se majke. Međutim, počelo je da se šuška da je Blanš rodila vanbračno i kada su te glasine doprle do njene majke ova joj zabranjuje da ikada više vidi siromašnog advokata. Kako je Blanš nije poslušala i iskradala se kad god je mogla, njena majka i Blanšin brat Marsel su je na silu zaključali na tavan u potpunom mraku sve dok se ne predomisli. Blanš je tvrdoglavo odbijala da se pokori majci provevši 25 godina u mraku, samoći, zanemarivanju i gladi. Slomljenog duha i srca utehu je nalazila u stalnoj molitvi. Poznati advokat je 1901. godine dobio anonimno pismo da je osoba zatvorena na tavanu u uglednom kraju koja leži godinama u sopstvenoj prljavštini. Kako policiji niko nije otvorio provali su unutra. Pronašli su nesretnicu ispod pokrivača kako leži vezana za krevet u sopstvenim fekalijama na raspadnutom dušeku. Potpuno gola i teška samo 25 kilograma prvi put je ugledala svetlo dana nakon što su iščupali prozore koji od neotvaranja behu zapekli. Hitno je prevezena u bolnicu dok su joj majka i brat mirno sedeli u salonu baveći se nekim spisima. Prilikom ispitivanja opisali su Blanš kao budalastu i besnu dok su doktori zapisali da nežnije stvorenje videli nisu. Advokat koga je volela i koji je mislio da je ona prosto napustila Pariz preminuo je još 1885. godine. Brat je tvrdio da je ona luda i da nikada nije ni htela da izađe odatle. Ipak mnogi očevici su potvrdili da je često molila za pomoć vičući „sloboda“ i „policija“. Majka je uhapšena, umrla je 15 dana kasnije u bolnici, a brat je osuđen na samo 15 meseci zatvora. Blanš se malo ugojila ali nikad nije povratila prisebnost. Preminula je 12 godina kasnije u „Blois“ mentalnoj ustanovi.

U Meksiku (Čivava) postojala je izvesna radnja sa venčanim asortimanom. Vlasnik Paskual Esparza je u to vreme bio u žalosti za svojom jedinom ćerkom koju je ubio pauk na sam dan venčanja. Njeno ime se izgubilo ali je ostala poznata kao La Paskalita. Godina je 1930. kada je ova radnja nakon perioda žalosti ponovo otvorena prezentujući neobično lep lutkarski model mlade u izlogu. Prolaznici bi se krstili u čudu kako je ovaj model imao verodostojne nokte i pore na koži. Ubrzo su počela govorkanja da je lutka nalik njegovoj pokojnoj kćeri pa je počeo da prima preteća pisma i pozive. Zaposleni i posetioci su se kleli da ih njene oči prate, da ona ima vene na nogama i da noću napušta svoje postolje. Kažu da je i danas oblače iza zavesa zbog poštovanja. Primer savršenog balzamovanja ili perfektnog lutkarstva?

Dr Karl Tanzler, rođen u Drezdenu, bio je oženjen Doris Anom Šafer. Sa porodicom dolazi u Mornaričku bolnicu na Floridi i radi kao radiolog pod imenom grof Kant fon Kosel. Jedno od njegovih zaduženja je bio i rad sa obolelima od tuberkuloze. Jednoga dana, tu je primljena Elena Milagro de Hojos i doktor je ostao bez daha prepoznavši u njoj ženu iz svojih snova i vizija. Imao je tada 53 godine a ona 22 i dok se ona nadala da će je on izlečiti on se nadao i da će je oženiti. Uprkos naporima ona je preminula 1931. godine i doktor dobija dozvolu od njene siromašne porodice da joj izgradi mauzolej od koga je samo on imao ključ. Uveo je struju i telefonsku liniju gde je druga slušalica bila u sanduku da bi on mogao da vodi razgovore sa njom tokom noći. Tvrdio je da ga njen duh posećuje, prosio je bez odgovora (baš nas čudi) i na kraju je otpušten zbog čudnog ponašanja. Konačno obelodanjuje da je ona pristala i da ga moli da je ukloni iz mauzoleja. Preneo ju je u zidarskim kolicima do posebne laboratorije koju je napravio u starom aeroplanu nazvavši je po njoj. Tu je planirao da je oživi a kako mu to nije pošlo za rukom balzamovao ju je, naprskao parfemima  i odneo kući u svoj krevet. Perika od njene opale kose je poslužila a kosti joj je vezao žicom napunivši je krpama da bi na kraju dodao i staklene oči. Njen sestra Florinda je došla da proveri glasine o ovome, otkrila ceo slučaj i pozvala vlasti. Uhapšen je pa pušten samo sa kaznom za skrnavljenje groba, a njeno telo je izloženo u Den Lopez pogrebnom domu, gde ju je videlo 6.800 ljudi. Godine 1947, doktor je objavio autobiografiju („Fantastične avanture“). Pronašli su ga uvoštenog, tri nedelje nakon smrti (1952) u njegovom domu.

 

Ida Mejfild Vud je svoj prvi ljubavni sastanak pismima ugovarala danima pre nego će se desiti (1857) jer je bila svesna da zbog razlike u klasi neće imati priliku da odabranika sretne na nekom prijemu. Pokušala je svojim opisom i prestavljanjem da zadivi kongresmena i izdavača Dejli njuza Bendžamina Vuda koji je bio brat gradonačelnika Njujorka. On je tada već bio oženjen Delijom Vud koja mu je bila druga žena ali je bio sklon avanturama, pa je pristao. Slagala je da je dete šećernog magnata a on nije mogao da zna da je ona dete irskih imigranata pod imenom Elena Volš. Postaje mu ljubavnica a on je prestavlja visokom društvu kao što su Linkoln ili Princ od Velsa. Kada je Delija preminula (1867) oni su se venčali i dobili drugu ćerku, ovaj put zakonitu (starija Ema zapravo nije bila ćerka nego sestra koju je Bendžamin prihvatio kao dete). San joj se ispunio ali ubrzo shvata da njen muž kocka pa mu traži da joj daje pola dobitka da bi ona sama ulagala u berzu i nekretnine. Ako bi kasnio sa isplatom morao je da plati i kamatu. Godine 1901, Ida prodaje novinsku kuću (250.000 dolara) i sav nameštaj i imetak pa prestaje da se pojavljuje u društvu. Pad berze 1907. i kod nje donosi paniku pa ona podiže čitav milion iz banke. Noseći novac u platnenoj torbi, taksijem staje ispred Herald skver hotela i uzima sobu „552“ u kojoj će ona, njena ćerka i sestra ostati naredne 24 godine. Kad joj preminula sestra morala je da otvori vrata i tada je mnogi vide prvi put nakon toliko godina. Dodaću da se ona nikad nije ni kupala a dvosobni apartman je bio pretrpan đubretom. Kuvale su same, jele živu ribu a samo jednom je dala nosaču 10 centi tvrdeći da je to sve što ima na svetu. Ćerka joj je pravo iz te sobe prenesena u bolnicu u svojoj 71. godini gde je i preminula a Ida je nasilno par godina kasnije preseljena u sobu ispod. Pretresom sobe, sanduka u podrumu hotela i sličnog nađeno je preko milion dolara, svile, zlata i dijamanata, pisma Čarlsa Dikensa i štap od slonovače koji je bio poklon Džejmsa Monroa a sve su to navodno odneli u banku. Ukupno 406 ljudi je tvrdilo da su njeni naslednici. Kako joj je jednom vračara prorekla, bila je bogata i slavna. U svom ludilu da to sačuva, držala je u izolaciji sestru i ćerku. Igrom slučaja sav njen novčani imetak nasledili su upravo njeni imigrantski, siromašni rođaci.

Nismo ni mi izuzeti od hordašenja (eng. hoarding- gomilanje) koje se pravilnijim terminom naziva Diogenovim sindromom. Skoro svi imamo u kući kesu prepunu kesa i posudu pretrpanu sa olovkama koje ne funkcionišu.  O sobama tinejdžera da ne govorim. Ipak, time nismo nikoga ugrozili. Iako imamo primere koji su se pretrpali đubretom, otpade na svakom petom ćošku i deponije u prirodi, u našem regionu najzastupljenije je hordašenje ljubimaca. Fenomen prikupljanja životinja pod mišlju da se spasavaju, dovela je do mnogih tragičnih priča. Leševi, zapušteni ljubimci bez vode ili hrane u prljavim boksovima i na kratkim lancima svakodnevno slikom obilaze medije. Sad zamislite sve to, samo u čoporima na tesnom mestu gde ih polako i mučno savladava: žeđ, glad, anemija, opekotine, kožne bolesti, paraziti i drugo. U svetu postoji policija koja se bavi samo ovim fenomenom dok kod nas se to svodi na zaštitare i volontere koji pokušavaju da spasu šta se spasti da. Nisu samo mačke i psi zatočenici ovakvih ljudi već imamo slučajeve kad su ugrožene bile i koze, konji, svinje, egzotične životinje, divlje životinje, glodari i ptice. Ako se i kreću slobodno u takozvanim „azilima“,  to je kao pod obavezno u kakvom blatu do kolena i po đubretu. Kako im je uskraćena mogućnost da se ponašaju prirodno i imaju osnovnu negu i pažnju nivo njihovog stresa i trauma postaje toliki da čak i ako uspeju da ih izleče mnoge od tih mukica nikad ne prestanu da budu agresivni ili depresivni. To ih čini nepodobnim za udomljavanje pa ako ne provedu svoj vek u kakvom azilu često su podvrgnuti eutanaziji. Po našem zakonu, za hordašenje životinja se izriče kazna u novčanom obliku (5.000-50.000 dinara) ili do tri godine pritvora što mnoge revoltira kao nedovoljno. Kako hordašenje se vodi kao oblik zavisnosti svi oni postanu povratnici vešto menjajući mesto „azila“ ili svoje ime na net profilima. Psiholozi tvrde da su ovo uglavnom samci koji se ekstremno identifikuju sa patnjom životinje i misle da ako ih oni ne usvoje niko neće. Sebe vide kao idola svojih životinja a nemogućnost da im pomognu im je zaista bolna (samo što umesto da uvide ko je problem oni prosto samo pate sa njima).

 

U Surčinu, komšije nisu izašle na svoje terase već godinama usled neopisivog smrada sa obližnjeg gradilišta. Piju sedative jer od lajanja ne mogu ni da spavaju a još uvek niko nije uspeo da reši situaciju na privatnom gradilištu na kome obitava desetine velikih pasa bez brige i nadzora pa ih sve zajedno čini žrtvama vlasnika istog. U Jagodini smo imali primer hordašenja pasa u omalenom stanu. Ako je ono što je ostalo od stana se moglo nazvati tako. Iako su joj psi oduzeti sud nije odreagovao pa kako saznajemo iz medija ona je uredno nastavila sa istom praksom. Em se muče životinje, em ljudi oko njih a to menja ponašanje i jednih i drugih a skoro uvek se završi kakvom nevoljom. Slučaj iz Beograda govori o smradu, rojevima muva i bubašvaba u zgradi (Ul. Kralja Milutina) jer je izvesni „građanin“ rešio da u garsonjeri „čuva“ preko 50 mačaka dok u dvorištu ima kolekciju od 4 auto olupine prepune đubreta. Kao što vidite, ne navodim imena jer su neki još uvek u postupcima no uvek možete izguglati neki od pomenutih pojmova. Možda najopsceniji slučaj našeg kraja je, verovali ili ne, česta potreba da se u posudama i flašama čuvaju ljudske izlučevine, godinama. Kao što je pre par godina bio slučaj jednog taksiste koji se užasavao odlaska u toalet. Kako je njegovim komšijama ne smem ni da zamislim. Ali znam kako je putnicima autobusa 706 (uglavnom) koji za saputnika imaju teško istraumiranog momka koji ima isti problem. Jedino što on to ne drži kući već natapa u jedne te iste pantalone dok se ne raspadnu. Usput ima i fobiju sečenja noktiju pa ga je lako prepoznati. Zanimljivo bi bilo da nam neko stručno lice objasni zašto od svih oblika „čuvanja“ mi ovde najčešće imamo navedene. U hordašenju životinja prednjači skupljanje mačaka, po statistici, a slabo se u praksi viđa i zakonski momenat da takva osoba ima dodeljenog staratelja što dovodi do povratničkog ponašanja. Nemojmo zaboraviti da se mnogi hordaši prestavljaju kao zaštitari što unosi dodatnu pometnju.

Samo da znate ova dijagnoza se javlja i kod izuzetno inteligentnih osoba (sa čak uspešnim karijerama) kod kojih je došlo do fizičkog kolapsa i mentalnog sloma. Prisutno je po svim starosnim grupama a najčešće je kod žena. Ipak, češće su to starije osobe, usled progresivne demencije ili šizofrenije. Osobe ovog tipa su po pravilu sumnjičave i ne sarađuju sa lekarima ili stručnim licima. Pre nego odahnete da niste u ovoj grupi proverite da li ste možda virtuelni hrčkovi? Jer postoji i ta kategorija, od pretrpanih fajlova mejlovima do slikica, mimova i postova koji se čuvaju (ovde se dobrovoljno javljam kao primer tešeći se da je samo lenjost da pospremim, u pitanju).

U svetu su to pokušali da bar malo srede jednom idejom. Na mesta hordašenja doveli su osobe koje imaju strah od zaraze i potrebu za opsesivno- kompulsivnim čišćenjem. Jedni skupljaju, drugi povremeno dođu i izribaju sve do sterilnosti. Možda ih nisu izlečili ali komšiluk povremeno odahne i od jednih i od drugih. Ako hoćete da vidite kako ta ideja izgleda na delu imate tv rijaliti pod nazivom „Opsesivno-kompulsivni čistači“ („Obsessive Compulsice Cleaners“, Kanal 4) koja neprekidno ima materijala još od 2016. godine.

S ljubavlju Elena Alexandra