Astridini prsti vešto su krojili krpice za lutke, dok ih je zgroženo posmatrala baka Hester. Tačnije, baka je bila koncetrisana na same makaze koje kao da su umesto tkanine rezale njenu kožu, umrljane crnom krvlju.

-Nisam videla nikakav veliki žuti ključ- najzad reče Astrid.

-Ako ga nađeš negde-

-Odmah ću ga vratiti, baka Hester- reče Astrid, više raspevanim, nego nestrpljivim tonom.

Astrid nije bila omiljena nećaka bake Hester. Ne zbog toga što joj je tako razmaženo odgovarala i upadala u reč. Više zato što je uvek nosila te proklete makaze sa sobom i večito nešto krojila, skraćivala, seckala, rezala, presecala, rasecala. A i uvek je izgledala nekako bledo i bolešljivo. Večito anemična.

-Kada završiš sa krojenjem-

-Da odložim makaze na sigurno, u metalnu futrolu. Razumela!- reče Astrid uz ogroman dečji osmeh.

Iz dnevne sobe ogromne kuće, široke stepenice vodile su ka velikoj biblioteci pokojnog dede Harolda gde je Astridin stariji brat Vilijam, provodio najviše svog vremena tokom letnjeg boravka kod bake. Stepenice su bile oborenih ivica, kao i sve ostalo u kući bake Hester. Gotovo da nije postojao ćošak stola, ormara, štoka vrata pa čak ni zida, gde bi neoprezno dete moglo raseći čelo ili ogrebati koleno. Ne zato što je baka Hester bila previše pažljiva prema sestričinama, već zbog njene misteriozne bolesti- najmanja ogrebotina bila bi toliko opasna da bi mogla da iskrvari na smrt.

Popela se uz stepenice, tek na pokoji trenutak ispustivši iz pogleda vrata sobe pokojnog supruga kako se ne bi spotakla, ili još gore, nagazila na kakav zalutali ekser ili oštru igračku. Celo jutro je bila na ivici nerava, od kada je otkrila da je prokleti ključ nestao. Kada bi makar deca izašla u šetnju ili do grada, pa da ga na miru potraži. Koliko god se trudila, nije mogla da izuzme sumnju da je radoznalost jednog, ili svo troje dece najzad prevladala posle tolikih leta provedenih u kući, i da je ključ ipak kod nekog od njih.

Provirila je na vrata biblioteke, i zatekla Vilijama u uobičajenom položaju, opruženog na podu, okruženog gomilom knjiga, u krugu svetlosti povelike petrolejske lampe. Anatomija, farmakologija, mikrobiologija… Dečak je bio opsednut medicinom. Kao i svaki put, pomislila je kako bi Vilijam jednog dana mogao ako ne da uspori, onda barem da ublaži simptome njene bolesti. Mogla je uzeti Vilijama da bude uvek uz nju, da joj pruži ono što joj je najviše potrebno. Ipak, dečak je još uvek bio isuviše mlad za tako nešto. A osim toga bio je… pa dečak. Muški naslednik za baku Hester?

-Vilijame dušo, da nisi možda videla negde veliki žuti, mesingani ključ?

Dva sitna oka, groteskno uvećana parom sočiva velike dioptrije, izvirila su iznad velike crvene knjige bez naslova na koricama. Dečak je retko progovarao, više se služio nekom vrstom neglasovne komunikacije: ako bi piljio u nekoga možda i čitav minut, to bi se moglo protumačiti kao potvrdan odgovor, dok bi skretanje pogleda posle svega nekoliko sekundi značilo obrnuto. Tako je i baki odgovorio da ne zna. A kada ga je zamolila da joj donese ključ ako kojim slučajem naiđe na njega, ne načinivši ni najmanji pokret ni grimasu obećao je da će tako učiniti.

Vilijam je bio dobro dete. Baka Hester se mogla uzdati u njegova obećanja. I retko se protivio kada se od njega nešto zatraži. Čak bi joj i njegova tišina savršeno odgovarala. Bio je bakina krv. Ali ipak…

Livija je bila njena miljenica. Najstarija od njih troje, uvek u pokretu, zajapurena, rumenih obraza, poput srne na prvom prolećnom suncu. Zatekla je u dvorištu. Kosa slepljena od znoja upadala joj je u lice- pokušavala je da ljuljajući obmota gumu-ljuljašku oko debele grane sa koje je visila.  Hester je bila opčinjena njenom neukrotivošću. Opraštala joj je svaku drskost i nestašluk. Čak i pre nekoliko godina kada je razbila keramičku vazu-  keramička vaza? Eh, koja budalaština! Zašto je uopšte držala nešto tako opasno u kući? Jedino je Livija tada videla kako je posekla vrh jagodice čisteći krhotine. Imala je Hester poverenja u nju, znala je da će devojčica čuvati tajnu zauvek, i da nikome neće reći za fleku crne krvi koja je očas natopila tepih dnevne sobe. Znala je i da bi joj Livija odmah prijavila ako bi negde ugledala čudan žuti mesingani ključ, koji je baka uvek krila ispod bluze. Znala? Pa dobro, čvrsto verovala.

Osvrnula se još jednom ka otvorenim ulaznim vratima kuće i uvidevši da niko ne pokušava da uđe u tečinu sobu, pošla ka Liviji da i nju upita za ključ.

-Livija, dušo, da li biste otišli do grada da kupite nešto namirnica? – nije bilo sumnje da ključ mogao biti samo kod drugo dvoje dece, osim ako ga i ona sama nije negde zaturila. Odlučila je ipak da ga potraži na miru, dok su deca van kuće.

-Zašto nekada ne odeš sama?

-Pa, znaš kako je baka krhkog zdravlja, ne bi želela da joj se nešto dogodi. Ti- vi ste tako mladi i dobrog zdravlja i snage, obavićete kupovinu i stići pre vremena za ručak. A baka će vam dati više novca da se počastite šećernom penom.

Umesto odgovora, Livija zamahnu ljuljaškom ka baki Hester tako da bi je sigurno oborila poput čunja da lanac nije lansirao gumu naviše.

-Oh!- otelo se baki Hester iz usta – pa dobro, kad budeš…budete hteli.

Okrenuvši se nazad ka kući, zaustila je da zamoli Liviju da namirnice kupe u kasapnici sa ćoška gde mesare ne mrzi da seckaju meso na sitnije komade, ali bi se u tom slučaju deca zadržala mnogo kraće nego pri odlasku u grad. A njoj je trebalo vremena- važnije je bilo pronaći prokleti ključ nego pripremiti hranu za baku Hester.

***

Vrata dedine sobe blia su otključana.

Činilo se da niko nije ulazio. Sve je bilo tu, i sve je bilo na svom mestu. Nije morala da pali lampu ili pušta sunčevu svetlost unutra da bi se uverila. Zujao je stari frižider, pun dragocene crne tečnosti. Pored se nalazila korpa puna prljavih zavoja od kojih su neki čekali na otkuvavanje, a neki spaljivanje u šporetu. Po podu oko šporeta nalazili su se prljavi lonci, neki od njih polupuni nepojedene bljutave mesne kaše. Na sredini prostorije nalazio se krevet, a na krevetu je ležala Hester- prava ona baka Hester, dok se oko nje po mrklom mraku gegao humanoidni krpelj sa ukradenim ljudskim likom preturajući po stolovima punim prljavih krpa, suđa i improvizovane laboratorijske opreme. Bila je vezana kožnim kaišima, polupokrivena flekavim čaršavom. Kap po kap, kroz dva prozirna creva koja su visila sa ženinih ruku, tekla je jedva crvenkasta krv.

-Svašta od mene!- uzviknu ona koja se postavljala kao baka Hester –izgleda da me stižu godine. Možda je krajnje vreme da baka Hester izabere naslednika.

Prišla je vratima i izvukla izgubljeni ključ koji se sve vreme nalazio sa unutrašnje strane brave.

Autor Bojan Dejanović

Ilustracija Filip Nikolić

Pobednička priča XIII kruga na temu: “Ko je ukrao moje ključeve?”

Izvor

4. Naslednica