Trampa svesti – urnebesni sci-fi roman o kojem se ne priča dovoljno

trampa-svestiNaučnu fantastiku ne čitam često. Mislim da je u pitanju teško iskorenjiva predrasuda da je u žanrovskoj literaturi mnogo bitnije šta se dešava, nego kako je nešto napisano, mada su me mnogi sci-fi pisci demantovali svojim delima – da pomenem samo predivnu braću Strugacki, Stanislava Lema, Ursulu Legvin, itd. Jedno od takvih prijatnih iznenađenja za mene bio je i Robert Šekli za kojeg nikada do slučajnog susreta sa romanom „Trampa svesti“ nisam čula. Nepoznanica je za sve moje prijatelje, ali možda je čitaocima ovog bloga stari drugar. Čak i ako je to slučaj, praviću se da o Šekliju i „Trampi svesti“ prvi put čujete baš sada od mene.
Dugo sam mislila da je „Autostoperski vodič“ jedinstveni roman i da ništa slično nikada neću pročitati. I dalje mislim da je jedinstven i da Daglasu Adamsu u tom humorističnom sci-fi podžanru nema ravnog, ali moram da priznam da sam bila presrećna kada sam otkrila njegove savremenike (npr. Kerol Hil i njen roman „Amanda, svemirska plesačica“) i prethodnike kao što je Robert Šekli. Jednom su čak pitali Daglasa Adamsa šta misli da je glavna razlika između njegovih i Šeklijevih knjiga, a on je britko odgovorio: „Šeklijeve su bolje.“ Ne bih se skroz složila sa skromnim Adamsom, ali bih svakako svima preporučila da pročitaju urnebesnu „Trampu svesti.“
Roman počinje oglasom sledećeg sadržaja: „Džentlmen sa Marsa, 43 godine, tih, studiozan, kulturan, želeo bi trampiti telo sa džentlmenom sa Zemlje sličnih osobina.“ To je dovoljno da uzbudi glavnog junaka knjige, Marvina Flina, koji se hronično dosađuje u svom malom američkom gradu uprkos mnogim putovanjima koje je iskusio na Zemlji i na kojima bi mu mnogi pozavideli (kao što je, npr. istraživanje potonulog grada Majami ili obilazak jedne kineske oblasti na kamili). Marvin, dakle, rešava da odgovori na oglas u želji da doživi Mars iz ugla jednog pravog Marsovca, i podvrgava se takozvanoj trampi svesti. Da to nije samo neka tralala šema, vidi se i iz ugovora koji putnici potpisuju, a u kojem stoji da sve što se desi na telu jednog, mora da se „nadoknadi“ i na telu drugog. Drugim rečima, ukoliko Marsovac iskopa oko svojoj zemaljskoj glavi, upravo to će se dogoditi i onoj glavi na Marsu. Ali ni ozbiljnost papirologije kao ni neprijatna testiranja koja su usledila nisu uspeli da odvrate Marvina od njegove želje da doživi nešto „ekstraterestrijalno“, tako da u nastavku romana dobijamo fenomenalne opise Zemljaninovog doživljaja „marsovanja“, sa sve iščuđavanjem svojim dugim i tankim nogama, gipkim šakama koje mogu da se savijaju na najneverovatnije načine i ostalim različitostima.
Međutim, Marvin ne uspeva dovoljno dugo da uživa u fizičkim i kulturološkim zanimljivostima Marsa, jer ga vrlo brzo obaveštavaju da je nešto pošlo naopako sa njegovim preuzimanjem marsovskog tela, odnosno – ispostavlja se da neko drugi polaže pravo na telo u koje je Marvin upravo prispeo. Tek tada počinju prave muke za Marvina, na čitaočevu radost, a ono što se dalje dešava toliko je smehotresno, uvrnuto, i pomalo kao da ste na drogama, da ne treba prepričavati već pročitati.
Moram da pomenem i prevod. Ne znam koliko je ljudima prevod bitan, ali meni je dovoljno da jedan vešt i kreativan prevodilac (u ovom slučaju fenomenalni Zoran Stanojević koji je preveo i serijal „Gospodar prstenova“) napiše „Prosiplji mu creva!“ usred presmešne scene tabanja u krčmi, pa da mi knjiga postane još vrednija čitanja, i da mi se ta rečenica toliko ureže u um da se svako malo vraćam na nju i smejem se. Od kada sam pročitala „Trampu svesti“ za mene više ne postoji reč „prospi“, već samo i jedino – „prosiplji.“
Nadam se da ćete uživati u ovoj dobitnoj kombinaciji humora i naučne fantastike, a ako se nakon čitanja zapitate šta vam je to trebalo u životu, mogu samo da kažem: prosipljite mi creva! 

Komentarišite putem Facebook-a