Sa vodičem na čaju – Radmilo Anđelković

Čajanka sa Vodičem je obično petkom. Osim kada ne padne u utorak. Onda je utorkom. Razlog za izmeštanje ovog našeg druženja je što je sa nama jedan veoma svestran i nadasve interesantan gost. Pogon beskonačne neverovatnoće koji ovih dana nekako uporno izvrće namere Autostoperima rešio je i da nam se osmehne, pa smo imali priliku da porazgovaramo sa Radmilom Anđelkovićem. Malo o njegovom novom romanu ’Unazad’ a malo o… pa, pročitajte! Dok vi čitate, nama ostaje da se našem gostu najiskrenije zahvalimo.

  1. Roman „Unazad“, koji je i povod današnje promocije – koliko je to Vaš pogled unazad, retrospektiva nekog Vašeg rada, odnosno koliko autobiografskog ima u ovom romanu? Možete li nam reći nešto o samom romanu i kako je on nastao?

UNAZAD nije retrospektiva, roman nije autobiografski, roman je vrištanje protiv stavova da je SF crk’o načisto. Roman je, takođe, sudar sa užeglim literarnim stavovima o izboru i iscrtavanju likova, naraciji, prepričavanju i dijalogu. Možda ne bih savetovao početnicima, ali isluženi pisac ima sva prava i obavezu da se sukobi sa formalizmima u literaturi. Neću vam ništa reći o samom romanu, on sadrži sve o nastanku. Moraćete da pročitate. Jedino vam mogu reći da je pisanje uvek proces, da mora da postoji nešto šta će pisca naterati da piše, a kako i koliko je uspeo ostaje čitaocima kao zadatak.

  1. Na našoj SF sceni prvenstveno ste poznati kao majstor kratke forme. Iako Unazad nije Vaš prvi roman, nama je ovo jedinstvena prilika da Vas pitamo da uporedite izazove sa kojima se autor suočava kada je u pitanju rad na ove dve forme?

Za žaljenje je ako sam na našoj SF sceni poznat kao majstor kratke priče. Godinama sam tvrdio da je kratka forma arčenje ideja. Online književna radionica Znaka Sagite, koju nisam ja pokrenuo i nikako da se odbranim optužbi da sam je „oteo“, obavezala me je da primerom poduprem nove autore u pisanju fantastike. Za tih nekoliko godina sam napisao, mislim, devetnaest kratkih priča i nijednom mi nije pala na um misao da nešto arčim. Jednostavno, mladi pisci moraju da krenu od kratke priče da bi se mogli suočiti sa dužom formom. Nažalost, duža forma se ne može online razvijati ili ja to nisam umeo. Dakle, moja zbirka KRATKE PRIČE I AKVARIJUM ZA ZLATNOG KARAŠA je retrospektiva promena kroz koje sam prošao u pisanju kratke priče za trideset godina. Opet, više informacija za mlade pisce. Govorim o tome da pisac ne sme za sobom da ostavi samo svoje priče, nego i kako se do njih dolazi.

  1. SF pisac, scenarista, dramaturg, kulturni aktivista – mnogo toga umetničkog – i dipl. inženjer tehnologije! Radili ste na vrlo zanimljivom mestu – na Vojno-tehnološkom institutu. Odakle ovako neobičan spoj interesovanja i koliko je rad na ovom Institutu bio inspiracija za stvaranje priča? Ima li neka zanimljivost ili neka možda anegdota u vezi sa tim (koju smete da podelite sa nama)?

Zašto je to neobično? Pokretači SF u svetu nisu bili književno nego stručno obrazovani. Do književnog pristupa je trebalo bar još četrdeset godina. Naučno istraživanje je krajnje inspirativno za pisanje SF. Zamislite šta sve jednom istraživaču padne na um dok sređuje svoje rezultate, a ne sme da ih zapiše, jer nije „naučno“. To je izvorna veza između science i fiction. Da li je bilo zanimljivosti ili anegdota? Naravno da jeste. Neke od njih su završile u mojim objavljenim pričama. Priče o tome kako sam lovio fantomske oblake nad Srbijom početkom devedesetih ili pravio nevidljivim mostove u odbrani od bombardovanja u Bosni ostale su nenapisane. Problem mi je napravila jedna druga priča. U studiji o zaprečavanju bojnih otrova nikako nisam mogao da se setim reference, jer bez referenci nema naučnog rada. Onda sam se nekako dosetio priče INTERMEZZO ZA KONTAKT (objavljeno u SIRIUS-u), ali nikako nisam mogao da navedem SF priču kao izvor, zar ne? Još jedna moja duža priča, opet SIRIUS, oslikala je zanimljivu situaciju. Želeo sam da opišem klasično trovanje nervnim bojnim otrovom. Kad sam napisao činilo mi se banalnim i neuverljivim. Na kraju, izmislio sam trovanje i sve je došlo na svoje mesto. Činjenice nisu uvek jedino sredstvo u pisanju.

  1. Jedan ste od osnivača Društva Lazar Komarčić a bili ste i urednik našeg najstarijeg žanrovskog fanzina „Emitor“. Koliko se scena danas izmenila? Šta je bolje a šta lošije u odnosu na nekada?

Najgore je što se domaća scena fantastike raslojila. Negde smo zabrljali i izgubili kompaktnost koju smo postigli. Možda je to i dobro, ali uopšte nije prijatno kad više ne znate ko šta i kao piše.

  1. Kada pogledate ’unazad’ da li biste nešto uradili drugačije? Ako da, šta biste promenili? (ukoliko nije već rečeno)

Uprkos mišljenjima, nikada nisam uticao na domaću fantastiku. Jednostavno, nisam mogao ni da sam hteo. Čak sam, u više navrata, pauzirao po više godina. Jesam se trudio da sačuvam svoje mesto u pisanju i fandomu, ali više od toga ne. Ne bi mi pomogao ni vremeplov.

  1. Ko je Radmilo Anđelković privatno? U čemu uživate i koja su neka Vaša interesovanja, osim fantastike? Kuvanje?

Radmilo Anđelković privatno sve što mu se dopada mora i da nauči. Ako budete u prilici da pregledate moju biblioteku biće vam jasno. Posebna mesta imaju istorija, arheologija i kuvanje. Da ne pominjem SF i omladinsku literaturu. To znači da su moje knjige na pet različitih mesta u kući.

  1. Nezaobilazno: sa kim biste od autora (dozvoljavamo i žive i blaženopočivše) najradije popili kafu/čaj ili neko piće? Ko bi Vam bio dragi sagovornik?

U personalnoj svađi sam sa anglosaksonskom literaturom. Oni ne čitaju mene, ja ne čitam njih. Porazgovarao bih sa Ursulom LeGuin. Možda bih nadigao Asimova ili Herberta. Uvek su mi više prijali razgovori sa našim piscima koje more iste muke. Koliko god u ovom trenutku izgleda neobično – sa Bobanom.

  1. Moramo da pitamo i Vas: imate li neki savet za nas?

Mnogo ste mi pomirljivi. Fandom je po definiciji isključiv, pa morate da imate stav preko koga se ne prelazi. No, slični moji stavovi se nisu pokazali funkcionalnim, pa je možda bolje da me ne poslušate.

Komentarišite putem Facebook-a