R2-D2 kolumna: ’Lament ’ nad ženskom književnošću i ženama u književnosti

„Najbolji pogled nije ni sa desne ni sa leve strane ulice, već na sredini. Nažalost, tu je i najveća verovatnoća da te udare kola.“

Često se setim ove izjave koju sam negde, onako usput, pročitala i koja je ostala da me podseća na to da ću jednom nadrljati, i to ozbiljno, zbog svoje osobine da stvari uvek pokušam da sagledam iz više od jednog ugla. Ne kažem da ću biti objektivna, jer, ruku na srce, objektivnost ne postoji, postoji samo naša ’subjektivna percepcija objektivne stvarnosti’, ali pokušaću, makar na kratko, da stanem na sredinu te ulice zvane ’književnost’ i da sagledam mesto i ulogu autora ženskog pola.

Na časovima istorije, naučila sam jedno zlatno pravilo – sve ima uzrok i povod, pa sam kroz tu prizmu pokušala da sagledam i sopstvenu potrebu za ovim iskazom.

Uzrok koji me je naterao da sednem i uopšte počnem da razmišljam o ženama i ženskoj književnosti traje već neko vreme i nekako proističe iz sveopšte potrebe za nasilnom političkom korektnošću i… iz mnogo čega još što se provlači kroz razne potrebe za dokazivanjem kojima i nije mesto u ovoj priči.

Povodi su nešto konkretniji, opipljiviji i ima ih zapravo – dva.

Sve je počelo nedavno, nakon smrti autorke Ursule Legvin. Ljubitelji fantastike su uglavnom upoznati sa njenim likom i delom, i voleli je ili ne voleli, slažu se u tome da njeno stvaralaštvo zavređuje pažnju. U moru članaka i događaja posvećenih njenom stvaralaštvu, dominiralo je isticanje jedne činjenice – njenog pola i feminizma u njenoj literaturi. Dublji, zaista pokretački pogled (i sva uloga njenog dela), koji neću da analiziram ovde – ima dovoljno i o tome da se pročita, nekako je ostao skrajnut. Pomenut i obrazložen, ali ipak nekako skrajnut. Zapitala sam se da li je u redu toliko isticati da je umrla vodeća žena naučne fantastike ili je možda bilo bolje istaći da je u pitanju smrt jednog od najvećih autora naučne fantastike?

Možda se i ne bih toliko bavila time da me ne iritira pozivanje na adut pola kao nečega što je Ursuli smetalo. Mislim da bi Ursula svojim, za ono vreme, revolucionarnim stavovima i izazivanjem postulata fantastike, naišla na isti nož i kriticizam i da je bila muškarac. Prosto, čini mi se da književnost pati od konzervatizma, i to ne samo književnost glavnog toka, već i fantastična književnost.

Ako mi ne verujete, zapitajte se kako to da su nam književni uzori (prvenstveno glavnog toka ali ni fantastika nije imuna) autori mrtvi već više od pola veka. Zar nismo bili u stanju da za pola veka opismenjavanja iznedrimo ništa dovoljno kvalitetno već moramo da se držimo pripovedačkih škola koje su, u svoje vreme, možda i bile revolucionarne, a možda čak i onda bile zaglavljene u tradiciji? Ako mislite da su žene bile skrajnute kao autori zbog pola a ne zbog konzervatizma, podsetiću vas na to da je cela fantastična književnost skrajnuta iz glavnog toka, a da prvi fantastičari u nas (Komarčić i Ilić) nisu bili prepoznati, pa i da su čak i bili na neki način ’izopšteni’ iz književne elite. Zamislite, obojica su bili muškarci. I ostvareni autori i u nefantastičnoj književnosti. Zahvaljujući tadašnjem književnom establišmentu na čelu sa Skerlićem, cela fantastična književnost je stigmatizovana i tu stigmu vuče i dan danas, čitavih stotinu godina kasnije.

A ako se već dotičem žena u književnosti, red je da se dotaknem i ’ženske književnosti’. Prvo, hoće li neko da mi objasni šta je to ’muška književnost’?  – Ovde, oni racionalniji, često ističu (naučnu) fantastiku jer ima veći broj autora muškog pola, a oni radikalniji ističu da je to sva književnost osim tzv. čiklita (da, ima još nakazniji imenitelj od ljubića za knjige namenjene isključivo ženama).

Evo, ovako. Više sam nego sigurna da u ’muškoj književnosti’ ima više autora ženskog pola nego u tzv. ’ženskoj književnosti’ onih muškog. Zaboga miloga, za koliko muških autora ljubića ste imali priliku da čujete?!

Što me dovodi do onoga da se pod ’ženskom književnošću’ smatraju uglavnom ljubići. Kao neko ko se ježi na ljubiće i čiklit (osim u slučajevima visoke temperature) – ovo, naravno, ne isključuje to da volim da pročitam dobro uklopljenu ljubavnu priču u neki drugi žanr – možda i nisam najprimerenija da govorim o ovome, ali…

Ali tu je povod br. 2 – čuveni Dan žena (koji je poslednjih godina zajedno sa mutacijom karanfila u ruže mutirao u Dan dama). Da se razumemo, izuzetno poštujem ono šta ovaj datum predstavlja, kao i žene zahvaljući kojima sam ja mogla da se školujem, dobila priliku da radim i zarađujem, bavim se pisanjem i sličnim hobijima i da školujem ravnopravno svu svoju decu. I smatram da se nešto šta je bilo lep znak pažnje, pretvara u cirkus na obe strane (za i protiv) kome sve češće prisustvujemo svake godine i direktno pljuvanje na njihov lik i delo. Ok, lepo, sad kada smo razjasnili da sam ja retrofeministkinja koja smatra da smo svi ravnopravni iako nismo isti, da pojasnim kakve to veze ima sa ženama u književnosti ili sa ’ženskom književnošću’? Pa, u ponudi većine knjižara, na popustu povodom Dana žena našla su se upravo čiklit izdanja. Zaista to ne mogu da nazovem književnošću… kao što ne mogu da nazovem ’spisateljice’ među kojima ima svega od starleta do voditeljki – autorkama. Prosto, ne mogu. Ne sumnjam da tu ima kvalitetnih knjiga, i da ima i autorki koje su upale u to kolo, dale dinar da uđu dale bi i godišnju platu da izađu, kao što odgovorno tvrdim da i u ponudi fantastične književnosti ima smeća za koje ako se kritičari uhvate, mogu s pravom da kažu da nam je mesto u istom šund košu s ljubićima.

Ono šta mi je posebno zasmetalo u ženskim književnim krugovima je (mlak) pokušaj borbe za mesto žena u književnosti, osvrt na to kako se žene optužuju da samo pišu i čitaju čiklit  i kako niko ne vidi autorke izvan toga. Kako su poražavajuće ankete o tome šta žene čitaju i sl.

Za početak, žene čitaju. I muškarci čitaju. Mnogo više i raznovrsnije nego što se misli, ali su i žene i muškarci podjednako ograničeni – ponudom. A nudi nam se mnogo smeća u svim, apsolutno svim, žanrovima.

Forsiranje ’leba i igara’ (u nedostatku leba, preterasmo s igrama) iznedrilo je potrebu za priznanjem kod pojedinih kategorija koje… to ne zaslužuju. Te iste ’igre’ koje nam se serviraju u drugim medijima u nedostatku adekvatnih kulturnih događanja, prelile su se i na ’popularnu književnost’, kojoj se, sa ovim stavom se slažem, ranije znalo i mesto i količina i namena.

Rešenje je veoma prosto. Autorke koje žele da se bore za svoje mesto u književnosti, moraju da se suoče sa onim gorepomenutim konzervatizmom i stereotipima i sa činjenicom da muškarci dominiraju književnom scenom. Pre nego me neko zgazi onim gorepomenutim kolima, moram da uputim na prostu činjenicu – žene vekovima nisu opismenjavane, pa čak ni kada je osnovna škola uvedena kao besplatna i obavezna, nije se videla potreba da se školuju. Često se ne vidi ni dan danas – i to je naša stvarnost. Ne možete ih kriviti za to što ih nema više u istoriji srpske književnosti, ali svakako mi ostaje zapitanost, kako to da nisu rešile da se bore protiv stereotipa i konzervatizma, da se bore za svoje mesto u književnosti makar u poslednjih 50 godina. Svakako da nije falilo kvalitetnih autorki.

Zameram i današnjim ženama što se ne bore za one što će tek doći, što ne mogu da se odluče, žele li da se bore za svoje mesto u književnosti ili za brzu popularnost i ime koje im može doneti čiklit, jer možda bismo onda imale manje potrebe da se pozivamo i žalimo na diskriminaciju.

Pošto čujem auto kako sve jače dodaje gas, moram da napomenem da nisam ni slepa ni glupa i da sam vrlo svesna toga da diskriminacija postoji, da je možda i prisutnija nego ranije, samo bolje upakovana i pažljivo skrojena, indirektna… Danas, u stanju smo ipak da je bolje identifikujemo i imamo alate da se borimo protiv nje… ali to je kontinuirana borba, koja zahteva suštinsko rešavanje problema. Daleko ozbiljniji pristup od, recimo, nakaradne nagrade ’Žensko pero’. Da li muškarci sad imaju pravo da traže ’Muško pero’ i da li smo mi to upravo same sebi potpisale da smo lošije u bilo kom književnom aspektu? Jer nismo. Ali jesmo drugačije, drugačije posmatramo svet i imamo drugačiji senzibilitet i to je nešto šta treba da utkamo u svoj rad i učinimo ga boljim a ne da se odričemo toga ili da to podređujemo poželjnom i zahtevanom. I da, treba da zahtevamo istu šansu da svoje književne potencijale ostvarimo.

Kao neko ko se bavi (naučnom) fantastikom, dakle književnošću koja se prvenstveno smatra ’muškom svojinom’, mogu da kažem da od svojih muških (pa i ženskih) kolega nisam doživela neprijatnosti na račun toga što sam žena a da je to bilo povezano sa mojim pisanjem. Nisam ni ovako, ako ćemo iskreno. Da pretrpim kritike za ono šta sam napisala, oštre, argumentovane, pa i neargumentovane – jesam, ali nekako one su sve imale veze sa manje ili više uspešno realizovanom idejom a ne sa činjenicom da sam ja – žensko, pa tako i ne razumem sasvim kada neko tvrdi da mu je priča/pesma/roman odbijen samo zato jer je žensko, muško, LGBT, pripadnik manjine, posvađan sa Mikom, Perom, Žikom (ok, ovo i mogu da shvatim, dešava se!) i sl. Lakše je, doduše, izvlačiti se, nego suočiti se sa tim da nešto prosto – nije dovoljno dobro. Naravno, ne isključujem mogućnost da postoji ozbiljna diskriminacija, da je prisutno vređanje po ličnoj osnovi, ali za takve stvari se zna pravni lek. Ozbiljno, ako mislite da ste diskriminisani – žalite se, pokrenite nešto, proderite se i zauzmite se za svoja prava, i to ozbiljno na zakonom propisan način, a ne ’jadan ja’ pljuvanjem po društvenim mrežama. Organizujte forume, tribine, radionice, edukujte jer samo tako se postiže neka društvena promena… i budite svesni da sve to traži kontinuirani pristup i nekog drugog dana osim 8. marta ili bilo kog drugog datuma na koji se priča o diskriminaciji.

Komentarišite putem Facebook-a