Autostoperski vremeplov

Ideja o našem zajedničkom autostopiranju kroz vreme mi je odavno prošla kroz glavu, ali sam koncept kolumne mi je dugo bio mutan, nedefinisan, sve do ovomesečne desetogodišnjice Marvelovog filmskog univerzuma. Naime, Ajronmen – prvi film franšize – u srpske bioskope je stigao osmog maja, tako skore 2008. godine, što je dalo ideju za početak predstavljanja fantazijskih ostvarenja kroz vremeplov, na sam rođendan filma.

Prvi, zakasneli članak, svakako je trebao biti o toj Holivudskoj verziji Baš-čelika, ali kada su se posložili datumi kroz brojne decenije, devetnaesti mart je doneo intrigantan naslov koji ni pod razno nisam mogla preskočiti – naučnofantastični crno-beli film „Napad divovske žene” (Attack of the 50 Foot Woman) iz 1958. godine .

Napad divovske žene

ŽANR: Naučna fantastika/komedija
REŽIJA: Nejtan Hertz
SCENARIO: Mark Hana
ULOGE: Alison Hejz, Vilijam Hadson, Ivet Vikers
ZEMLJA/GODINA: SAD/1958.
TRAJANJE: 65 minuta
OCENA:

Treća sezona „Tajanstvenog eksperimentalnog pozorišta 3000” (Mystery Science Theater 3000) – serije koja je eksperimentisala na svom glavnom likom mučeći ga ekstremno lošim filmovima – prikazala je „Fantastično gigantskog čoveka” (The Amazing Colossal Man) kao sredstvo toturture za tu nedelju. Kasnije, došao je na red i „Rat gigantskog čudovišta” (War of the Colossal Beast), ali je MST3000 preskočio film iste tematike, prikazan mesec dana ranije, „Napad divovske žene” (Attack of the 50 Foot Woman). Za razliku od obe muške verzije, „Napad divovske žene” je doživeo rimejk devedesetih, a na sajtu Rotten Tomatoes drži rejting od neverovatnih 75%, dok „Fantastično gigantski čovek” ima čak 38%. Da se nateram da uporedim i nađem razlog za gigantsku razliku ne mogu, jer mi je i divovska žena bila previše za jedno popodne, ali sam sigurna da to nema nikakve veze sa tim da oba džina trčakaraju okolo u donjem vešu – ipak su to renomirani kritičari i najbolji holivudski producenti, sa prigodnim priotitetima.

Uvodna scena, ona koja nam donosi temu, samostalno opisuje čitav film. Šljašteće beli balon oblika jajeta koji pluta nebom svedoči o budžetu filma (što mu dođe nebitno, ali i urnebesno), a histerija Alison Hejz kao bogatašice Nensi svakako predviđa nivo glume u sledećih sat vremena – otprilike negde u ravni sa Vijamom Šatnerom. Jaje je u stvari svemirski brod, iz kog izlazi džinovski vanzemaljac nameračen na „Zvezdu Indije” (Star of India), najveći dijamant na planeti. Nensi beži u grad gde natera šerifa da sa njom pođe u potragu za vanzemaljcem od pedeset stopa, a ovaj pristaje jer – sve dok ona plaća najviše poreza u ovom gradu, mi joj ugađamo. Naravno, vanzemaljca nema ni za lek, tako da je Nensina česta alkoholisanost i nestabilnost optužena na priviđenje.

Nensi i Hari sa draguljem Zvezda Indije

U međuvremenu, bivši-sadašnji muž Hari, u lokalnom klubu se provodi sa svojom ljubavnicom Hani, s kojom kuje plan kako da se otarasi Nensi, a da njima ostanu 50 miliona dolara (ne zaboravimo da se radi o 1958. godini). Hani, sasvim logično, predlaže ubistvo, što Hariju preterano ne dopada, iz straha pre, nego iz skrupula. Na kraju zaključe da će samo sačekati da se bogatašica otisne na put ludila, kojim se već kretala u prošlosti – nije da im radnja filma neće ići na ruku u tom planu.

Vilijam Hadson i Ivet Vikers u ulogama Harija i Hani su, u stvari, jedan od boljih delova filma. Hari je tipičan ljigavi negativac, dok dramatična gluma u Vikersinom slučaju pre vuče na koketni šarm nego histeričnu ludost koju Hejz pokazuje kroz čitav film – osim onda kada bi ista u stvari bila zabavna. Rezultat je da se gledalac gotovo povezuje sa sponzorušom Hani, umesto sa izmučenom bogatašicom Nensi – jer, istoj se priviđaju vanzemaljski muškarci, pošto bi zemaljski mogli da oproste milion dolara, ali nikako pedeset. Mada, i Hejz ima adute na svojoj strani. Dva, da budemo tačni, u vidu veličanstvenog dekoltea. Za svakoga po nešto.

Da se Nensi pretvori u džina, čekamo preko pola sata, što mu dođe više od pola filma, a da krene da opravdava naslov, tj. napada gradić, čak pedeset i pet – kraj filma. Naravno, po običaju za američku sredinu dvadesetog veka, histerična je od prve scene, tako da bismo pretpostavili da bi više odgovarao naslov „Napad histerične žene”, ali ne, Nensi je samo histerična dok ne postane džin,  onda naraste do besne, ali usresređene žene u potrazi za varalicom od muža. Hejz je u ovoj ulozi imala dva tipa ponašanja – oba donekle podnošljiva za po jednu polovinu filma, jedino što ih je obrnula. Nažalost, ovo joj je najpopularnija uloga, i to većinom zato što u svom džinovskom obliku ne izgova ništa osim što zaziva Harija – Hari, Hari! – što joj nije bilo strano ni od samog početka filma.

Nego, da se uključimo u akciju. Nakon što razruši sopstvenu kuću (jedna od boljih scena, doduše sa nezaobilaznom vrištećom medicinskom sestrom), ona kreće ka gradu, u dvodelnom belom donjem vešu, klizeći pored bandera kao da je krenula na plažu. Da, umesto da besni, ili barem vrišti kao ranije kada vidi džina, ona se u svom napadu šetka. Opušteno. Da ne pričam da su isti snimci šetnje reciklirani jedno tri puta. Nisam brojala, samo sam čekala da se završi film.

Nensi i bandera (pardon, dalekovod)

Nešto pre Nensine popodnevne šetnje u ruhu gigantskog modela za donji veš (i to sasvim običnog dizajna), šerif i njen verni batler se otisnu na put prateći tragove ogromnog vanzemaljca. Na kraju završavaju u svemirskom brodu, gde prestraše vanzemaljca u beg, ali ne pre nego što otkriju zašto mu je trebao dijamant. Vrlo originalna svrha. Ono što vam prvo padne na pamet, to je. Garantujem.

Kraj filma je identičan grčkim tragedijama. Doduše, onim izuzetno nedramatičnim, ali prethodnih sat vremena ionako ubije sva očekivanja, tako se kraj dočeka sa pravim zadovoljstvom. Možda stoga što se konačno završilo, ali ko će ga znati, osećanja su varljiva.

Činjenice, s druge strane, nisu, a jedna od njih je da ovaj film traje čitavih sat vremena, što nije previše za baciti, i da je relativno popularan, kao jedan od najgorih filmova naučne fantastike, toliko, da ga je pravo zadovoljstvo gledati, barem sudeći po opisu sa sajta Rotten Tomatoes.

Ovim putem, autostoperi čestitaju „Napadu divovske žene” šezdesetogodišnju postojanja uz poruku: Hvala što postojiš, da te pomenemo svaki put kada se raspravlja o kvalitetetu modernih Holivudskih filmova. Doduše, negde neko sigurno planira rimejk (jer, to je današnji posao holivudskih producenata), tako da je bolje da ćutimo.

Do sledećeg puta, uvek peškir uz sebe. I naravno, samo bez panike!

Komentarišite putem Facebook-a