Otuđeni buntovnik Holden Kolfild

Prvi i jedini roman iz pera Džeroma Dejvida Selindžera je ujedno i roman po kome nam je autor i najpoznatiji – „Lovac u žitu“. No, on tu slavu nije ni mogao da nasluti na početku svoje književne karijere. Selindžer je u srednjoj školi bio prosečan učenik, a kada je počeo da piše za školske novine počeo je i s pisanjem priča „noću ispod pokrivača“. Posle završene srednje škole nekoliko puta je menjao fakultete, rastrzan između svojih i očevih želja. Konačno uz podršku svog profesora sa večernjih časova pisanja, njegovu kratku priču objavljuju u časopisu Story.

Počeo je da šalje kratke priče časopisu The New Yorker od kojih su sedam bile odbijene, ali su naposletku odlučili da objave „Slight Rebellion off Madison“. To je bila priča o nezadovoljnom tinejdžeru po imenu Holden Kilfild, no kako je Japan napao Perl Harbor, ova priča ipak nije objavljena.

U toku drugog svetskog rata, pisao je priče pod nazivom „Za Esme“ , a takođe je nastavio da šalje priče za časopis The New Yorker,ali su sve bile odbijene. Već sledeće godine, poslao je priču pod nazivom „The Bananafish“ , koja je kasnije objavljena kao „Savršen dan za banana – ribe“ koja je bila prva od sedam priča o porodici Glas.

Godine 1951. objavio je roman „Lovac u žitu“ , koji je bio baziran na njegovoj kratkoj priči „Slight Rebellion off Medisson“, na našim prostorima preveden svega sedam godina kasnije kao „Lovac u raži“.

Nakon njegovog objavljivanja, među čitaocima su vladala podeljena mišljenja – ili su ga voleli ili nisu. U jednom intervju, Selindžer je rekao da je nekako ovo i autobiografski roman, jer se njegovo detinjstvo nije mnogo razlikovalo od Holdanovog. Najviše pažnje izazvao je kod adolescenata, koji su se poistovećivali sa likom Holdena. On kao da je dao podstrek svim tinejdžerima koji su drugačiji da se „bore“ protiv vetrenjača.

 

Zašto se omladina i danas toliko poistovećuje sa njim?

 

Holden je oličenje neprilagođenosti, koju često oseća većina mladih ljudi. U toj „situaciji“ većina potpadnu pod uticaj društva ponašajući se egocentrično i jureći za popularnošću. Nauprot tome, javljaju se i pojedinci koji se povlače u sebe tražeći odgovore. Takav je i Holden; on ima nekoliko prijatelja, ali je uglavnom sam. To dovodi do toga da na problem gleda iz samo jedne tačke gledišta, optužujući odrasle za materijalizam.

U romanu događaji o kojima nam govori dešavaju se u svega tri dana. Za to vreme, on nam kroz događaje koje opisuje prenosi svoje stavove o školi, devojkama ali i porodici. Zapravo, najviše o dva člana porodice, njegovom starijem bratu i mlađoj sestri Fibi. Ona je jedina svetla tačka u njegovom životu, jer je dete i s njom nalazi zajednički jezik. U njenom svetu, sve je jednostavno – ili je crno ili je belo. Dok se Holden nalazi na procepu između nesigurnosti šta želi i toga da postane prosečan odrastao čovek:

Čak i kad bi išao naokolo i spasavao nečije živote i sve, kako bi znao da li to radiš zato što stvarno želiš da spašavaš nečije živote, ili samo zato što u stvari želiš da ispadneš neviđen advokat, da te svi tapšu po ramenu i čestitaju ti u sudnici kada se tamo neki proces završi, reporteri i svi, kao u idiotskim filmovima? Kako bi znao da nisi dvoličan? U tome i jeste problem, što ne bi znao.

Ovo je citat iz njegovog razgovora sa Fibi, kada su razgovarali šta on želi da postane. Kao što i sam kaže, on se boji da ne postane čovek sa besmislenim životom. No, ne pripadajući nikome i izdvajajući sebe iz gomile „istih“, on nesvesno sebe svrstava u gomilu „izgubljenih dečaka“ kao u priči o Petru Panu, koji ne žele da odrastu.

Još jedna od stvari po kojoj se mogu poistovetiti tinejdžeri jeste odnos pisca sa čitaocem, kao i način na koji „govori“ Holden. Postoje reči koje Holden ponavlja a, takođe, koristi neformalni govor, stvarajući osećaj neposrednosti i osećaja da se nalazi pred čitaocem i priča šta mu se dogodilio.

Nesumnjivo da je ovaj roman postao deo kulture mladih i takoreći klasik, a glavni junak gotovo prava osoba s drugačijim pogledom na svet, koji je pisac uspeo verodostojno da prenese. Loša strana je to što je Holden pustio da ga taj talas „razmišljanja“ ponese. U realnosti bi jedan takav tinejdžer kad – tad morao da odraste i barem pokuša da uklopi u okolinu, ili bi ostao neprilagođen u telu odraslog čoveka.

 

Naposletku, zašto je nazvan baš „Lovac u žitu“?

 

Holden kaže da sebe zamišlja tako, no zašto je žito bitno?

Zašto je „lovac“ to je jasno – „lovi“ mlade da se zamisle oko raznih stvari u životu, da ne uđu u svet odraslih tek tako. Da gledaju, ali da zaista otvore oči. Da odluče šta će biti. Žito se može se tumačiti i kao simbol mladosti i života. Mladi lovac koji mlade ljude uči i tera da se razmisle o svom životu. Što radi i u današnje vreme, budući da je u mnogim srednjim školama ovaj roman obavezna lektira.

Neka vas ne zavara konformistički svet odraslih, u slučaju da niste upoznali do sada ovog pomalo ogorčenog tinejdžera potražite ga, možda vas „ulovi“ i vrati u adolescentske dane.