Vilin sestra

U najcrnoj noći tog mesečevog ciklusa, vihori su joj nosili haljine. Кućom su se razlivali mirisi sveže rastrulog panja, šumskog zelena i dubokih zora ispunjenih nakapalom rosom. Dok joj se raspuštena kosa mrsila u ritmu gotovo nečujnih frula i opijajućih glasova, Dojna je skupljala paučinu.

Svake noći bi sanjala zlatasto sunce koje bi joj šušteći pevalo, sećajući je na šapat lišća u ranu jesen. Sunce ne beše okruglo i bleštavo, nego valovito, nitima tvoreći reku dugu do beskonačnosti. Te bi je pir naježio, vraćajući je iz sna u hladnu postelju još hladnije sobe. Sva svetla bi bila ugašena – ako ne, onda prigušena, neviđena. Ipak bi Dojna videla paučinu, prašinu. Prosutu so i pepeo. Šušteći glasovi bi rasli, umnožavajući se, provlačeći neke zlokobne tonove dok bi joj pevali:

Žar na dar sol za bol

Dugo je to trajalo, toliko dugo da se Dojna prošlosti nije sećala. Sve u njenom životu beše ovde, obojeno mrakom, mesecom i šumom. Šapatom kose i lepetom krila.

Mesečeva svila

Darovana krila

Nekada je Dojna imala muškarca. Lik mu beše nejasan, ali olakšanja kada je otišao u svet se još uvek sećala. Pogleda punog sumnje kad god bi metlu uzela u ruke, da počisti, da održi svoj dom. Sve što je Dojna znala je da žena mora da održi svoj dom. On ih nije video, on ih nije čuo. A i za njega su bile tu, i njemu su pevale. Кroz njega su prolazile, ježile ga i prljale ga, ali on je samo prašinu video.

Na licu prašina

U srcu daljina

Dojna je bila u belom kao i one, jer svaki put kada bi odenula tu umrljanu spavaćicu videla bi nju. Jednu od njih, ebon crne, a ne zlatne kose, bleđe zelenih očiju, sa mesečinom u zlobnom osmehu punom oštrih, neizraslih zuba. Sa svakim pokretom kojim bi Dojna prišla zlici da je metlom počisti sa beloga sveta, na nedavno pometen, ali ipak prašnjav pod, pala bi po jedna kap boje crnog, gustog vina. Smeh, te pesma bi se uzneli u nečujne visine vriskom, dok bi reke retke smole bojile bledo lice malecne prilike u belom.

Rođene iz rose

Raspletene kose

U šumarku sila

Razgoljena vila

Dani bi donosili olakšanje. Paučine je još uvek bilo, ali danju bi stigla da je pokupi. Onima koju su prethodili noćima punog meseca bi čak ukrala po koji čas nemirnog sna, sve dok je rastuća prašina ne bi trgla iz istog. Čistoga uma bi pristupila čišćenju, cokćući samoj sebi u neverici zbog sopstvene ludosti. U svetlosti pravog, zdravog sunca bi se setila života u kom nije bila sama, setila bi se svog bivšeg muža. Ipak, uz svu tu lakoću postojanja, negde duboko iza zapečaćenih vrata njene duše bi se promaljala neka nelagoda, nejasna joj, ne znajući zašto postoji, ni zašto se krije. Iako je Dojna, tako zakopanu, ne bi čula, umela je da šapne: Otkud samoća? Neko nam fali…

Sa prelivanjem rumenila preko niskih prozora u suton, hrabri sunčevi zraci, bežeći pred obnoći bi obojili nemarno bačenu sliku na noćnoj komodi, da je skriju od pesme sunčanokosih i mesecosmehih, ali su se uzalud trudili svih ovih dana. Dojna, kada bi joj pogled, uglavnom izbegavajući, ali nekad morajući, pao na crno-beli portret, nije videla ono što je svetlo čuvalo, već samo ono što joj u umu ne beše zaključano. Sebe srećnu i muža razočaranog, ali da ju je iko pitao, tu sreću, ali ni razočaranost ne bi umela da objasni.

Mrak bi na kraju pobedio sunce, kao što beše svakog dana od samog postanja i kuća bi utonula u mrak, otužno pevušenje i gotovno nečujni topot sitnih, nemirnih papaka. Vihorom nošene, besmrtne i mrtve posestrime bi započele svoje kolo, u ime male crnokose prilike sa mesečinom u osmehu. Opojnim glasovima bi joj se pridružile u pesmi jadikovki:

Rođene iz mleka

Tamo od daleka

Valgore* sa gore

Očev’ noćne more

Poslala: Rose Purpleink 


* Влагоре су људске виле представљене у делу Милисава Поповића Заборављена гора као ћерке прогнане у дивљину да “нађу брата“ јер се нису родиле као синови. Стрпања (отац вила) им узима душу, те се поново рађају као довиле – водаре.

Komentarišite putem Facebook-a