Štavionica (Slovenska mitologija): Kraljica rusalki

„Prinesi mi kao žrtvu krv Zmajevog deteta i daću ti vrhovnu vlast nad rusalkama.“

„Težak zadatak, mi daješ, gospodaru!“

„Ženama je teško vladati.“ Morao je da se nasmeje na sopstvenu opasku.

„Ako omaneš“, nastavi posle značajne pauze, „ostaćeš beznačajan među bogovima.“

Rod nikad nije pretio u prazno, Vodeni Duh je to znao veoma dobro. Pošto mu je bog Univerzuma nehajno mahnuo rukom, udaljio se uz duboki naklon i zaputio se ka Dunavu koje mu je bilo određeno kao dom.  Rod, poznat kao i Usud okrenuo se Suđenicama.

„Proreknite ovu sudbinu onoj devojčici koja na leđima ima beleg greha i kosu boje krvi i koju će maćeha pokušati da utopi u reci.“

Šta sve moram da činim samo zato da bih zabavio Moranu, pomislio je mrzovoljno.

***

„Guraj!“

Urlik mlade žene, ledio mu je krv u žilama. Vrištala je toliko snažno, kao da će joj se telo pocepati napola. Napone su povremeno prekidalizvuci, koji su njenom mužu pored njene postelje kidali srce. Kratak pogled na babicu mu je govorio da nešto nije u redu.

„Ovo traje predugo!“ Vapaj je nagoveštavao njegovo teško unutrašnje stanje.

Pogled oštar poput noža, naterao ga je da zaćuti.

Bojana se kupala u znoju, ruke su stezale ivicu postelje. Na licu su joj suze isterane iz očiju višečasovnim mukama, kojima se još nije nazirao završetak.

„Ne vredi, beba neće napolje.Moraću da presečem.“ Babica je nezadovoljno vrtela glavom.

Nije mogla da spase oboje. Radila je ovaj posao dvadeset godina. Iskustvo joj je govorilo da ako žrtvuje dete, da će skončati i majka i zato je rešila da spasi bar jedno. Smirenom rukom, uzela je nož i sela na hoklicu da uradi ono što je morala.

Vojislav, budući otac, ignorisao je hladnoću uvučenu ispod platnene košulje. Pod naletom jakog vetra, prozori su se otvorili uz jak tresak, puštajući zlosutan vetar sudbine u porodiljinu sobu. Zaustavio je disanje. Svim srcem je želeo i da zaustavi vreme, gledajući kako nož proširuje otvor i kako debeljuškaste ruke vešto izvlače dete. Babica, uznemirena lupnjavom prozora, drhtavim rukama preseče pupčanu vrpcu uz reč:

„Devojčica!“

Vojislav jeprimio dete u naručje i pohrlio ka svojoj ženi. Nem od bola, sklopio joj je oči i zaplakao. Plakao je zbog sebe, zbog deteta. Na rukama je osećao krv. Kratak i temeljan pregled mu je objasnio da je babica slučajno nožem načinila posekotinu u blizini lopatice. Dete mu je plačem zapečatilo svoj dolazak na svet i on je nežno privio sebi, ni ne primetivši babičin odlazak iz sobe.

***

U prostoriju su kročile tri žene u belom. Jedna plavokosa, drugoj su crne lokne nestašno vijorile oko lica. Treća i  najmlađa riđokosa, uzela je dete staro pet dana u naručje i šapnula mu reči Usuda:

„Maćeha će život detetu oduzeti pokušati,

ali devojčica će srećno poživeti

pesmom dodola će privući

krv zmaja kad se počne devojčiti

da se Proročanstvo Roda ispuni.

zlu će sudbu na muža navući!“

***

Izvukao je mač zariven do balčaka iz grudi napadača i obrisao znoj od bitke stečen s umornog lica. Mrzeo je ratove, bile su mu besmisleni. Mrzeo je oduzimanje ljudskih života. Godinama je osećaoMoranino prisustvo. Uroš, zmajev sin, uspešno je donosio još jednu pobedu svom narodu.

Zaputio se svom domu praćen pobedničkim pokličom svojih drugova. Uroš je ispustio uzdah olakšanja pogleda prikovanog na nebo.

Đurđevdan se bližio.

***

Naga do pojasa i pokrivena lišćem da joj se koža uopšte ne vidi izvodila je pokrete drevnog plesa radi prizivanja kiše. LepaDana se vrtela oko mladića koji joj je zapao za oko, uz pratnjupesme dodola. Uputila mu je nežni osmeh, u grudima osećajući toplinu. Telo joj se kretalo u ritmu trube koju je čula u svojoj… glavi. Gde li sam čula taj zvuk, pitala se. Bila je drugačija, usamljena, ničija. Odrastala je uz čudan nagoveštaj da je Dunav prizivao sebi, ali nije znala kako to da rastumači. Nakon očeve smrti, živela je s maćehom i mlađim polubratom. Nije mogla da se požali, osim što je osećala u nekim ključnim momentima da je maćeha ispoljavala hladno ponašanje. Ona iz glave otera negativne misli. Da li je ovaj mladić koji me fiksira svojim zelenim očima moja budućnost, pitala se.

***

Htela je da vrisne, ali nije mogla. Nepoznat, bradat muškarac ju je davio.

Gašenjem njenog života, neprijatelji su naplatili svoj neslavan poraz njenom mužu.

Život joj se gasio. Zar ću skončati dok još muža u postelji nisam spoznala, očajavala je. Osećala je Moranine prste na sebi. Odlazila je na put bez povratka.

Mrak.

***

Iz Dunava je izranjala naga devojka. Znala je da je traže.

Ubij ga sestro… ubij ga i postani naša.

Prepoznala je pesmu Vodenog Duha koji je pamtila od detinjstva.

Prepoznala je taj zov.

Prepoznala je osećaj pripadnosti novostečenoj porodici.

Zli osmeh oblio joj je lice. Sklonila je crveni pramen s lica i zaputila se ka svom mladenačkom šatoru. Čekao ju je. Morana ga je spremala za nju.

***

Bila je tako nestvarno lepa…

Sunčevi zraci su se prosipali po njenom plaštu koji se nije pomerao. Prilazila je njegovoj postelji na kom ju je čekao, obnevideo od brige, od želje. Gde je bila do sada? Već je pomišljao da je pobegla od njega. Posle ceremonije venčanja, nestala je kao vodom odnešena. Celu noć je čitava svadbena svita tragala za njom. Tek pred zoru se iznenada pojavila.

Gde je bila do sada? Ta misao ga je mučila. Sad je tu, prilazi mu nedokučivog izraza lica. Oči su joj bile tamne poput najdubljeg ponora. U njima se počinjala nazirati požuda. Nagim kolenom je doticala ivicu postelje. Rukama je krenula da razvezuje ogrtač da bi ga nonšalantno pustila da bešumno padne na zemlju. Stezao je čaršave grčevito, gledajući kako je zora učinila neodoljivom, pripremajući je da postane njegovom. Otvorio je usta da je upita gde je bila, a onda ih zatvorio, na prizor sunčevih zraka na njenoj riđoj kosi, na njenoj goloj, mermerno beloj koži. Stezala ga je butinama jako, rukama je klizila po njegovoj od uzbuđenja naježenoj koži, mapiranoj ožiljcima iz bitaka. Usnama je je prelazila preko njih, povremeno jezikom izazivajući osetljiva mesta. Naizmenično joj je stezao dojke i mazio stomak, naslanjao glavu na njeno rame. Počeo je da se trese od ekstaze. Pridigao se u sedeći položaj i uhvatio je za kosu. Ljubio joj je usne, vrat dok mu se ona leno gnezdila u krilu. Fiksirala je crnim očima, grč na licu je odavao užitak u njoj. Ni traga od čedne dodole koja ga je zavela zanosnim glasom.Instiktivno su usklađivali ritam ljubavnog spajanja.

A onda se dogodilo.

Šok ga je presekao, osećajući neizdrživo presecanje u grudima, gledao ju je s neizmernim bolom u očima dok mu se svest gasila. Telo mu je tonulo u mrak iz kog više nikad neće izaći.

***

Seni su obavijale mladenački šator, formirale su jezive siluete i ispuštale zvuke sreće jer će uzeti dragocen dar, krv Zmaja. Šušanj crne Moranine haljine je utišao zvukove uzimanja duše.  U blizini nije bilo nikoga, svi su bili u potrazi za mladom, nikom nije bilo na kraj pameti kakva se tragedija upravo desila.

***

S njegovim srcem u rukama, od sinoć preobrežena rusalka je ustala i gurnula svog novopečenog muža. Na licu joj počivalo čisto zlo. Začuvši zvuk trube, ona se pokrenu i tako naga, nestade iz šatora. Duga kosa je pokrivala njenu nagost i Uroševu krv. Kretala se neobično brzo, pod dejstvom svežine metamorfoze, praćena zvukom Moraninog smeha negde u daljini.

Nehajno je slegnula ramenima; odlučno je ostavljala stari život iza sebe.

***

Čula je zov svojih novih sestara. Pevale su joj pesmu o vodenom dvorcu, o Vodenom duhu, koji je sklopio pakt sa Rodom, bogom univerzuma. Dana, novopečena rusalka je pratila prelepe glasove drugih rusalki, nečujne drugim smrtnicima. Stupala je u zlatne kočije koje su je čekale na obodu Dunava, da se pokloni Vodenom Duhu, jer tako je bilo predviđeno od početka Univerzuma.

Facebook Comments

Dodaj komentar

Prvi dodajte komentar

Obaveštenje o
avatar