Pismo Edgara Šmita

Bilo je to davno. Toliko davno da više ne postoji ni jedna živa osoba koja bi se mogla sećati tog izgreda koji se desio pre toliko mnogo godina. Svojski sam se trudio da taj događaj zaboravim, ali koliko god sam napora ulagao on je opet nekako našao način da mi se pojavi u umu i podseti me… Poslednjih godina sam mislio da sam našao način da zaboravim, često sam se u kasne sate, onda kada sva sećanja niotkuda nekako krenu nenajavljeno da naviru, zatvarao u biblioteku i čitao izuzetna filozofska štiva, koja su me terala na razmišljanje i barem delimično mi pomogla u mom procesu zaboravljanja. Ali, dobivši vaše pismo, rešio sam da po prvi put ovaj događaj nekome ispričam. Nadam se da je ovo ujedno prvi i poslednji put kada ću nekome ovu priču ispričati, a i kad razmisim malo bolje, nije mi ostalo mnogo vremena. Možda par godina, a onda ću biti zaboravljen, a sa mnom i sva moja sećanja.

Kao što rekoh bilo je to davno, ali i dalje se živopisno sećam svega kao da je juče bilo, pa ću početi od početka da vam pišem kako biste stekli opšti dojam o situaciji. Sve se dogodilo sa pismom koje je stiglo jedng junskog dana kada sam imao dvadeset osam godina. Sedeo sam u ordinaciji svoje tek otvorene male privatne klinike kada sam ga dobio. Bilo je to pismo od T. P. bivšeg vlasnika zamka “Sedam bukvi”, koji se nalazio u šumi nedaleko od grada. T.P. je bio ugledni građanin ako se tako može reći. Svi su ga voleli, bio je velikodušan čovek i pažljiv, uvek spreman da pomogne, izuzetno duhovit, pošten i nesebičan. Što često i nije karakteristika bogatih ljudi. Ovo pismo me je iznenadilo i zaintrigiralo, jer T.P. je preminuo pre pet godina. Znatiželjno sam ga otvorio. U njemu je bila velika suma novca i papir sa mastilom ispisanim rečima. Želeo je od mene da svake godine četiri meseca provedem u njegovom zamku, kako bih držao na oku njegovog sina jedinca koji je sad tamo živeo sam. Bio je mlađi od mene dve godine, a njegov otac, znajući neobičan karakter svog sina, bio je zabrinut za njegovo fizičko i mentalno zdravlje. Pre nego što je umro, svom advokatu je naložio da mi pošalje ovo pismo i redovno me isplaćuje. Na kraju pisma je dodao kako mu je ovo poslednja želja i time osigurao moj pristanak.

Par dana nakon što sam primio pismo spakovao sam svoje stvari i kočijom se uputio ka zamku “Sedam bukvi”. Put je bio naporan, kočija se truckala i poskakivala na svaki kamen, sunce je peklo i vazdušni pritisak je bio toliko visok da se nije moglo disati. Znojio sam se, a za moj znoj su se lepile muve, mušice i drugi insekti. Kada je pala noć put je postao podnošljv, ali ja nisam mogao da spavam. Što od truckanja i poskakivanja, što zbog nestrpljivosti i blage treme koja me je obuzela kasno u noć kad smo već duboko zašli u šumu. Kada sam iskoračio iz kočije i istovario svoje torbe kočijaš se okrenuo ostavivši me samog da još neko vreme pešačim sa svojim prtljagom po mraku do zamka.

Zamak se nalazio, kao što sam već pomenuo, u šumi, duboko usađen i naizgled napušten. Nije izgledao oronuo, cigle su bile na svom mestu, a stakla ukrašena vitražima stajala su čvrsto i netaknuto. Ovaj zamak nije izgledao kao većina zamkova, koji su ukrašeni ružama, sa fontanama i prekrasnim prilazom, gde se u daljini mogu videti beskrajna prostranstva, štale sa konjima i streljane, ne. Izgledao je napušten zbog nedostatka svetla i neke čudne energije života koju sam očekivao, a koja je nedostajala. Ptice nisu cvrkutale, vetar nije duvao. Sve oko zamka bilo je mirno, suviše mirno. Neobičan karakter osobe koju sam trebao da posetim se ogledao i u neobičnom karakteru same građevine. Iako je bilo jutro, oko zamka je bio duboki mrak, stabla su izrasla izuzetno visoko iznad zamka, pružala su se čak i iznad najvišeg tornja, a krošnje su bile toliko guste da se ni jedan tračak svetlosti nije mogao probiti do tla. Trave zbog toga nije bilo, a tlo je bilo prekriveno mokrim lišćem još od prošle jeseni. Mirisalo je na blato, buđ i vlagu odavajući čitavoj sceni sablasni ton.

Kada sam stigao do samog ulaza bojažljivo sam pokucao, ali kako se niko nije odazvao počeo sam jače da kucam po teškim drvenim vratima. Posle nekog vremena starija žena u služavskoj uniformi mi je otovrila vrata. Kada me je videla nabacila je osmeh. Pitao sam se zašto se tako obradovala, da li nemaju mnogo posetilaca ovde kao pre, ili je jednostavno ljubazna i gostoprimljiva osoba. Ispostavilo se posle nekog vremena da je i jedno i drugo tačno, ali razlog njene sreće u trenutku kada mi je otvorila vrata bio je taj što me je prepoznala. Rekla je da me je upamtila još od kada sam kao dete dolazio ovde, i to veoma često, i da je srećna što konačno imaju nekog novog u zamku. Pomerila se sa ulaza a ja sam zakoračio unutra sa torbama u rukama. Unutrašnjost je izgledala kao i pre, ništa se nije promenilo. Hiljade sveća je osvetljavalo prekrasno raskošnu unutrašnjost. Velike stepenice u sredini, debeli smeđi tepisi prekrivali su tamno smeđi parket, bezbroj prekrasno ukrašenog nameštaja ispunjavalo je svaki kutak. A izuzetna umetnička dela su sakrivala crvene zidove ukrašene zlatnim ružama. Vaze sa cvećem stajale su na stolovima, ogledala u holu bila su optočena zlatom. Raskoš se primećivala na svakom uglu, ciglani kamini u kojima je gorela vatra davali su sve od sebe da ugreju ovu mastodomsku građevinu, čak i preko leta, čineći ga bogatim i udobnim, a opet hladnim i sablasnim. Sve je izgledalo kao u snu, posebno meni sada, kada sam stariji i kada znam koliko je vremena i novca moralo biti uloženo u održavanje ovog mesta. Kada sam bio dete jedino o čemu sam razmišljao kada sam dolazio ovde bilo je kako ću se penjati po drveću i neumorno jurcati gustom šumom. Ali sada, u ovom trenutku, nisam želeo da odem u šumu. Želeo sam zauvek da budem ovde ušuškan i razmažen ovim prekrasnim mestom. Kada sam upitao da li mogu da vidim mog prijatelja, ako ga tako mogu nazvati, ona je rekla da je on odsutan, i da većinu dana provodi u svojoj sobi. Naređeno joj je da ga ni po koju cenu ne uznemirava pre sedam sati i ljubazno me zamolila da sačekam, što sam i uradio nemajući drugog izbora. Tada sam joj pokazao pismo, ni ne pogledavši sadržaj pisma, klimnula je glavom nagoveštavajući da već zna o čemu se radi. Nakon nekog vremena i par šoljica čaja pokazana mi je moja soba na prvom spratu i poslužen izvanredan obrok. Ostatak dana sam proveo lutajući po zamku u nadi da ću naići na mog prijatelja. Lutao sam po biblioteci prepunoj knjiga, sobi sa muzičkim instrumentima, raznim salonima za zabave i po baru, ali mog prijatelja nije nigde bilo. Nemajući šta da radim otišao sam u biblioteku i tamo ostao sve dok se on nije pojavio na vratima nešto posle sedam sati. Kada sam ga ugledao ustao sam, i pozdravio ga. Izgledao je drugačije nego što sam ga pamtio. Bio je visok i vitak, malo duža kosa mu je bila razbarušena, ali pored toga izgledao je sređeno u beloj košulji i crnim pantalonama. Kada me je video široko se osmehnuo, a u sivim očima je imao i dalje ona sjaj koji je imao kao dete. Objasnio sam mu razlog svog dolaska, a on je slušao i potvrdno klimao glavom. Ne znam da li je bio srećan mojim dolaskom i činjenicom da ću ostati ovde, ali njegovo lice nije odavalo nikakve emocije.

Kao što sam rekao već nekoliko puta, on je bio neobična osoba, još i kao dete. Moji roditelji i ja smo dolazili ovde često, i ne samo mi već i drugi prijatelji gospodina T.P., oca mog prijatelja. Bila su to velika druženja, zabave, puno ljudi i puno dece. Svi smo se igrali i smejali. Bili smo svi zajedno, osim mog prijatelja. On je uvek voleo da je sam, zatvorio bi se u biblioteku ili muzičku sobu i tamo čitao, pisao i svirao. Nikada nije trčao, vikao, skakao i penjao se po drveću kao i druga deca, nije bio nestašan niti buntovan, već povučen i dovoljan samom sebi. Često je govorio kako je samom sebi najbolje društvo. Jedno vreme tokom jedne od naših poseta razvio sam izrazitu odbojnost prema njemu, često sam propuštao dečije avanture jer sam morao njega da čuvam i da mu pravim društvo. Nisam voleo to, a ni on, ali nismo imali izbora, morali smo da slušamo svoje roditelje, posebno ja koji sam tamo bio samo gost. Satima smo provodili vreme u biblioteci, ja sam čitao knjige da bih ubio dosadu, iako mi ni to nije bilo zabavno, a on je svirao klavir. Mrzeo sam ga tada i pitao se zašto jednostavno nije kao druga deca. Ja sam hteo da igram žmurke po zamku, a ne da sedim sa njim i polako umirem od dosade, a on nije učinio ništa da se zauzme za mene, da kaže da mu ne treba društvo ili nešto nalik tome. Samo je ćutao i klimao glavom na zahteve svojih roditelja. U tim trenucima sam kao zatvorenik gledao kroz prozor biblioteke na šumu i na moje drugare koji se zabavljaju. Tokom mog zatočeništva, kako sam na to gledao kad sam bio dete, sam mislio o svemu, a često o njemu i zašto je takav, pokušavao sam da ga odgonetnem, ali nisam uspeo. Kada sam odrastao i prestao da dolazim ovde, prestao sam i prema njemu da gajim tu netrpeljivost, jednostavno je nestala, a on je polako za mene postajao samo sećanje.

Sada kad razmišljam o njemu i mojim danima provedenim u zamku u službi njegovog preminulog oca, mogu reći da su razgovori sa njim bili netipični kao i druženje sa njim. Kada to kažem ne mislim da su bili čudni ili uvrnuti. Iako je bio mlađi od mene i povučeniji, bio je izuzetno obrazovan, informisan, pričali smo o književnosti, muzici, raznim književnim delima, umetnosti. Naučio sam mnogo od njega, ne samo informativno, već posmatrajući njegov stav, njegovu eleganciju, pokušavao sam da ga imitiram, ne svesno naravno. On je izgledao tako samouvereno, sigurno, aristokratski se držao. U njegovom društvu pričao sam sporije, umerenije, naglašavajući nenapadno svaku bitnu stvar koju sam želeo da kažem. Sedeo sam pravo, a na licu zadržavao umereni osmeh i ljubaznost u glasu. Isto kao on, kao da sam potajno i želeo da ga imitiram. Kod kuće razgovori su se većinu vremena svodili na ogovaranja, sport, piće, kafane i žene. Pomislio sam kako je ovo osvežavajuće i kako sam u stvari srećan što konačno poznajem osobu sa kojom mogu da razgovaram o bilo čemu što mi padne na pamet, a da pritom ne budem osuđivan ili smatran dosadnom osobom u društvu. Nikad se nismo takmičili ko je pametniji, kako to obično biva sa drugim ljudima, jedan drugom smo odavali izvesno poštovanje i razumevanje. Bio je pravi prijatelj, kakvog neko može samo poželeti. Druženje sa njim mi se dopadalo i želeo sam ga za prijatelja.

Često smo se rastajali oko ponoći kada bih ja otišao na počinak, a on ostajao da se bavi svojim poslom, što čitanjem i sviranjem, to obavljanjem administrativnih poslova za zamak. Preko dana sam pisao dnevne kratke izveštaje o njegovom ponašanju, i propitivao sluge u želji da čujem neke stvari koje mi moj prijatelj nije rekao ili koje nisam primetio. Međutim svi su vešto izbegavali da pričaju o njemu. Pomislivši da sebi suviše dozvoljavam posle nekog vremena sam rešio da prestanem i da jednostavno uživam u vremenu provedenom ovde. Proveo sam tamo tri meseca, svake večeri provodeći sa njim vreme u razgovoru i vinu. Nije se promenio, čak bih išao i toliko daleko da kažem da se otuđio od sveta još više nego kad je bio dete. Roditelje nije imao, a ni prijatelje koliko sam iz razgovora zaključio, živeo je noću kako ne bi sretao sluge po hodnicima i bio prinuđen da sa njima razovara ili razmeni par reči. Par puta mi je rekao kako mu je moje društvo dobro došlo i kako ova mala promena dobro utiče na njega, što me je navelo na pomisao da bih mogao da pozovem moju prijateljicu iz grada da nam se pridruži na par dana. Ona je bila divna osoba, uživala je u umetnosti i arhitekturi kao i ja, znao sam da bi bila opčinjena ovim mestom. Poslao sam joj pismo i za par dana ona je stigla. Ona je bila pametna, mlada, povučena, ali ujedno i dovoljno energična. Bila bi mu savršeno društvo pomislio sam. Čak se i on razveselio na činjenicu da neko dolazi, što mi je bilo pomalo čudno, moram biti iskren, ali pomislio sam da ga je moje višemesečno prisustvo pomalo otkravilo, i probudilo u njemu želju za druženjem i sa drugim ljudima. Upoznali su se, a večeri su se često odužile do jutarnjih sati. Zajedno samo se družili uz vino, hranu i muziku. Dopadao joj se, a činilo se da se i njemu ona dopada, pa sam se ponekad u toku večeri iskradao na neko vreme ne bi li ih ostavio same da se druže, ali radio sam to suptilno, da oni ne bi pomislili nešto. Ne znam šta sam u tim trenucima mislio, da će se oni zaljubiti i živeti srećno do kraja života, to je bilo tako glupo od mene. Kajem se svakog dana što sam to radio, ali bio sam mlad i tako glup. Pogrešio sam i sad ne mogu ništa da uradim protiv toga.

Jedno veče nakon par čaša vina sam otišao ranije na počinak, ostavivši njih same celo veče. Sledeće jutro kada sam ustao pokušao sam da nađem svoju prijateljicu, ali nisam imao uspeha. Sluge je nisu videle, njene stvari su još bile u njenoj sobi, ali nje nije bilo nigde. Pretražio sam prizemlje, prvi i drugi sprat, čak i šumu oko zamka, ali nije bilo ni traga ni glasa od nje. Ceo taj dan sam bio uznemiren, a uveče kada sam otišao u biblioteku zatekao sam prijatelja kako sa čašom pića stoji pored prozora u biblioteci i gleda u mračnu šumu. Kada sam i njega upitao za moju prijateljicu rekao je da ne zna gde je. Rekao je kako su se pred zoru rastali i od tada je nije video jer je ceo dan proveo spavajući u svojoj sobi. Naglasio sam kako su joj stvari još tu, kako ne liči na nju da jednostavno ode, bez pozdrava ili poruke i kako sam zabrinut. Trudio se da me smiri pokušavajući da nađe neki razlog, davajući objašnjenja kao, možda je otišla jer se nešto desilo, možda je toliko žurila da nije ni pomislila nekome poruku da ostavi. Sve ovo je bilo bez uspeha, jer ja nisam mogao da se smirim. Ovo je čak imalo i kontraefekat jer sam još više bio zbunjen i uplašen. Kada se okrenuo ka meni jeza je prošla niz moju kičmu, njegovo lice mi je izgledalo strašno. Oči su mu bile krvavo crvene, a bledo lice nije odavalo nikakve emocije. Rekao je kako bi mogli da pošaljemo pismo njenim roditeljima sutra izjutra da nam jave ako je otišla, da li je sigurno stigla. Složio sam se nimalo zadovoljan time što nemam odgovora, a njegov izgled me je uznemirio do te mere da sam otišao u svoju sobu i zatvorio se tamo do jutra. Bio sam prestrašen, iako nije učinio ništa, niti rekao nešto čudno, ali u tom trenutku sam bio uplašen, kako nikada u životu do tada nisam bio. To je bila najgora i najčudnija noć mog života. Nisam ni oka sklopio to veče, nisam znao šta da radim. Šta ako je otišla peške kroz šumu, šta ako joj se nešto desilo, da li je nju nešto toliko prestrašilo da je rešila da pobegne. Razne misli su prolazile mojom glavom, pokušavajući da sklope neki razuman razlog njenog nestanka, ali bez uspeha. Ustao sam iz kreveta veoma rano, pre posluge i sa svojim spakovanim torbama sedeo u salonu. Čekao sam nekoga da ostavim poruku za mog prijatelja kako odlazim u grad, ali da ću se vratiti posle nekog vremena. Jednostavno morao sam da odem do grada da vidim da li je dobro, morao sam da je nadjem. Gajio sam nadu da je u gradu i da je dobro. Kada se služavka pojavila rekao sam joj upravo to, a ona me je ubedila da barem doručkujem a onda da idem, naglasila je kako je put dug i zamoran i kako mi treba energije. Složio sam se, ne baš previše zadovoljno, ali bila je u pravu. Uputio sam se u trpezariju i seo za sto, nisam ni počeo da jedem kada sam iz kuhinje koja se nalazila u bilzini začuo odvratni vrisak mlade žene. Preleteo sam preko stola do vrata kuhinje, a kada sam ušao mlada kuvarica je sedela na podu prekrivši rukama svoje lice, tresla se kao prut. Kada me je ugledala rukom je uperila ka vratima koja su vodila u vinski podrum i drhtavim glasom nešto promrmljala.

Nisam morao ni da siđem dole da bih video šta ju je tako uznemirilo. Sa stepenica sam mogao da vidim beživotno telo moje prijateljice obasjano zlatnim sjajem sveća u podrumu. Bilo mi je zlo istog trenutka, ali sam ipak sišao dole. Ležala je na podu u svojoj raskošnoj svetlo plavoj haljini, oči su joj bile otvorene a lice okrenuto ka vratima odavalo je znake čistog užasa. Bila je plava i siva u isto vreme kao i njena haljina, koža joj je bila suva, a lice upalo, prizor me je potresao kao ništa u mom životu. Nisam morao da opipam puls da bih znao da nije više živa. Bila je hladna kao led. Rekao sam slugama da ne ulaze tamo, da zovu kočiju što pre, a ja sam krupnim koracima otišao do sobe mog prijatelja, drhtao sam od straha i užasa. Mislio sam da ću povratiti svaki sekund. Bio sam besan, tužan, kivan na sebe što sam je uopšte zvao da dodje ovde, ja sam bio kriv. Kada sam pokucao na vrata i otvorio ih, njega nije bilo tamo. Gnev u meni je rastao još više, počeo sam da ronim suze kao malo dete. Neuspevši da ga nađem vratio sam se dole, do vinskog podruma. Dok sam čekao kočiju rešio sam da pregledam njeno telo. Nije bilo modrica, nikakvih znakova gušenja. Nisam znao od čega je mogla da premine, bila je zdrava, mlada, možda je otrovana, ili se otrovala, hiljadu opcija je brzinom svetlosti kuljalo kroz moj um. Okrenuo sam njeno telo i na vratu video dve male rupice, tek vidljive, pomislio sam da je to možda neka stara rana ili beleg od detinjstva ili nešto nalik tome, nisam tome pridavao previše pažnje. Kada je kočija stigla i kada smo utovarali njeno telo zakleo sam se da nikad više neću kročiti u zamak, nikada se neću više vratiti. Kada sam stigao u grad, odneo sam njeno telo u kliniku kako bih uradio razne testove za otrov, ali svi su bili negativni. Nisam imao izbora, niti razloga da njeno telo više zadržavam. Predao sam je njenoj porodici, a ona je sahranjena sledeći dan. Kajaću se do kraja života zbog njene smrti, koja je izazvana mojom naivnošću, nisam smeo da je ostavim samu. Nje više nema, zahvaljujući meni. Niko mene nije krivio, a uzrok njene smrti je u nalazu naveden kao srčani udar. Znao sam da nije tako, ali šta sam drugo mogao da uradim? Nisam heroj, mogao sam biti, mogao sam se vratiti i potruditi se da stvari popravim, na način koji ne bih sada naveo. Ali, nisam mogao. Vreme nakon njene smrti sam proveo po bibliotekama tražeći razna objašnjenja šta ti ubodi mogu biti. I nakon mukotrpnog traženja našao sam, vi verovatno znate šta sam našao, ne želim tu reč ni da pominjem. Ali, da sam u nalazu napisao ono što sam pronašao bio bih ismejan i potencijalno odbačen od akademske zajednice. To nisam mogao da dopustim. Bio sam tolika kukavica tada, brinuo se samo za svoje ime, da mogu da vratim vreme sve bih drugačije učinio. Bar sam jedno obećanje održao i nikad se nisam vratio u zamak “Sedam bukvi”, a novac koji sam dobijao donirao sam sirotištu, nisam hteo da imam nikakve veze sa zamkom i mojim prijateljom. Često mislim na njega i sanjam ga, često se i pitam da li je on ono što ja mislim da jeste. Pokušavam da ga zaboravim, dajem sve od sebe, ali ne mogu. Ako se pitate šta se kroz godine desilo sa slugama, pa recimo da su umrli od starosti, barem neki od njih, koliko sam načuo. Ovo pismo neka vam stoji kao upozorenje da nikad sa namerom ne idete u zamak “Sedam bukvi”. Ukoliko sasvim slučajno naiđete na njega okrenite se i otiđite u suprotnom smeru, ako nemate drugog izbora, ako ste na samrti nemojte ući unutra, ništa nije vredno užasa koji vas tamo čeka. A ako ipak i želite ući, ako je vaša radoznalost toliko jaka da ne možete da se izborite sa njom, zamolio bih vas da pogledate prema prozoru iznad ulaza. Verujem da on sigurno i dalje tamo stoji sa čašom u ruci, očekujući vaš dolazak.

Autor: Ana Davidov