Prvi utisak nakon maratonskog gledanja čitave prve sezone „Nadzirači” bio je nalik ulasku u poslastičarnicu u Švajcarskoj, u kojoj čokolade nisu oblepljene histerično obojenim folijama već kraljevski smeštene u staklenike i jedina reklama koju imaju na sebi jeste umetnički nanesena glazura majstora, tanka kao piljevina od zlata. Za ovu metaforu sam se odlučila iz razloga što na reklamiranje serije nije potrošeno više energije i kreativnosti nego na sadržinu, što je često slučaj kada za osnovnu priču želimo iskoristiti pozadinu nekog giganta koji je već ostavio traga na umetničkom nebu. U ovom slučaju, sama serija pikantno je u uvodu obojena tajnovitošću koja obećava dobar dalji razvoj priče. Prva epizoda smešta nas u detinjstvo jednog od junaka i naizgled deluje potpuno nepovezano sa glavnom potkom.
Kao neumereni sladokusac, ali ipak sladokusac, odvojila sam čitavu noć za ovo iskustvo, dozvoljavajući prvo da me ponese filigranski udešena fabula koja posmatrača postavlja u paralelni distopijski univerzum DC-jevih junaka.
Kaledioskop priča koje se pletu oko protagonista, vremenski obuhvata period od početka dvadesetog veka do sadašnjih dana ali nas vodi kroz alternativnu istoriju ovog univerzuma. Ono što je interesantno i što je meni prvo skrenulo pažnju jeste način na koji se obrađuje motiv herojstva. Za razliku od klasičnih naučnofantastičnih filmova i serija, u kojima heroji najčešće pored paranormalnih sposobnosti imaju isto tako i paranormalni sistem vrednosti, ovde nailazimo na posve drugačiju situaciju.
Jer, u poređenju sa uobičajenim obrascima ponašanja koje srećemo u svakodnevnom životu, deluje zaista nerealno da ljudska bića, sa talentima koji menjaju realnost, budu konstantno okrenuta radu na svetloj strani.
U ljudskoj prirodi jeste da u kontaktu sa određenom količinom moći deo onoga što se stekne korišćenjem te moći, ako ne i sve, nameni sebi. To se svakako može videti na političkoj sceni. Dakle, u ljudskoj prirodi jeste da bude na neki način sebična kako bi se obdržala. I tu ne bi trebalo da bude ničeg ličnog. Naravno, ako bismo isključili sve ljudsko iz ovoga i držali se isključivo bioloških činjenica.
Biolozi najčešće koriste termin altruizam da bi opisali herojsko, samouništavajuće ponašanje usmereno ka dobrobiti drugih. U užem smislu, altruistično je ono ponašanje koje daje veću šansu genetskoj strukturi drugih na uštrb genetske strukture altruista, čija je mogućnost preživljavanja manja ili je reprodukcija smanjena (Wilson, 2005 prema Slunjski, 2006). Ako osnovu za bezrezervni sebičluk pronađemo u goloj naučnoj činjenici da se tako jedna genetska struktura brani od druge, te njenu slabost koristi kao pozitivnu okolnost da produži svoje postojanje, onda opravdanje za ovaj oblik ponašanja među ljudima možemo naći u strahu od odumiranja. I naravno time isključiti iz prirode čovečanstva filozofiju, umetnost, veru, igru i još neke ničim motivisane kreativne pojave koje se isto tako mogu naći među ljudima.
Dakle, ni jedna krajnost štapa ovde nije objektivna. Altruizam koji je jedna od odlika herojstva, jer prestavlja potpuno isključivanje lične koristi zarad opšteg dobra, može se u ljudskim svakodnevnim postupcima naći u manjoj ali ne ugrožavajućoj meri (čast izuzecima i slava im). Ali isto tako ni potpuna sebičnost nije zastupljena osim kao element nekog patološkog oblika ponašanja.
Umerenost je zapravo najobjektivnija u ovom slučaju, jer na pravi način slika ono čovečno u čoveku. Kada neku individuu nastojimo odrediti herojem najčešće ćemo to uraditi zato što je jednom ili par puta u životu povukla poteze koji su je direktno mogli ugroziti a radi nečije tuđe dobrobiti. U srećnim okolnostima i pod srećnom zvezdom, rizična situacija se završila pozitivno i po heroja i po „spašenog”. Neki put ćemo herojem odrediti onu osobu koja se bavi rizičnim poslom, a radi opšteg dobra, na primer: vatrogasac, policajac ili lekar. Ali opet i takve profesije, koje u najidealnijoj svojoj pojavnosti sadrže elemente čitog herojstva, imaju ljude koji su im u potpunosti i etički posvetli život jednako koliko u sebi jedan lanac zemlje može sadržati pola tone čistog prirodnog zlata. Dakle nije nemoguće ali je neverovatno.
Dakako, vaspitna uloga mita, bajke pa ostalih naučnofantastičnih žanrova koji su iz ovoga proistekli jeste da prikazuju te neverovatne entitete koji svoju prirodu upotrebljavaju kako bi se borili na strani dobra i zaštitili čovečanstvo.
Ako iz ove analize isključimo grčku tragediju koja se takođe bavi motivom žrtvovanja tako da objektivno sagledava posledice tog žrtvovanja (tragičan kraj) ali nije nužno i objektivna kada pokazuje i suštinu iz koje se heroj žrtvuje (radi opšteg dobra i viših principa) onda možemo doći do zaključka da većina naučnofantastičih žanrova zapravo odlazi u onu svetlu, idealnu krajnost ljudske prirode. Moguću ali neverovatnu. U slučaju grčke tragedije moram napomenuti da ono što smatram neobjektivnim jeste da je u tragedijama stradanje opravdano višim svetim principima i u njima nalazi logičku potporu. U realnom životu, mnogo češće, bilo kakvo potpuno žrtvovanje nema apsolutno nikakav smisao.
Stoga, obično za heroje naučnofantastčnog žanra (knjiga, film, serija, strip) mogu se uzeti i entiteti koji nisu sasvim ljudski. A za neprijatelje, bića koja tako tipično na sebi nose odlike antagoniste, čak i fizički.
Kad bi bilo tako jednostavno odrediti dobro i loše u životu, kao što se može u filmu, gde je dobro stepenovano u idealno a loše u zlo, naši izbori bili bi mnogo jednostavniji.
Međutim u seriji „Nadzirači”, mi pripovednu lentu ne postavljamo u DC-jev partenon besmrtnih već silazimo sa te božanske planine nešto niže, među običan svet. Glavna junakinja Anđela je samo žena, detektiv, bez ikakvih moći i živi u senci svih tih superheroja. Tačnije jednog superheroja koji se u seriji pominje, Doktora Menhetna.
U ovoj kratkoj spekulaciji neću otkrivati detalje fabule, kako ne bih pokvarila utisak gledanja, jer nikad nisam bila ljubitelj „spojlovanja” ali ću naglasiti da je serija po kompoziciji puzzle type, slično kao Atlas oblaka ili Efekar leptira.
Postoje četri paralelne potke koje prate glavne likove ali se u epizodama njihove priče počinju dodirivati tek pri kraju sezone i kroz razvoj radnje postaje jasnije „ko je ko i ko je kome šta”. Jedna od priča izmeštena je vremenski i dešava se u prošlosti a jedna od priča izmeštena je prostorno i ona mi je posebno interesantna jer se bavi motivom raja na jedan vrhunski satiričan način.
Prateći lik detektivke pratimo i dominantnu priču na koju se oslanjaju i ostale tri. Anđela je crnkinja koji nosi masku i ona istražuje slučaj potencijalnog terorističkog napada. Već na samom početku vidimo da je sistem vrednosti zapravo drugačji nego u našem univerzumu. Način na koji se pojave i istorijski događaji izglobljavaju i menjaju je suptilan i detaljan, ovo mi se posebno dopalo. Recimo, zanimljivo je kako se ta realnost bavi pitanjem rasizma koga, bez obzira na superheroje, ovaj svet nije pošteđen.
Svet u kome živi glavna junakinja je posve logičan. To što je napravljeno mesta za još jednu prirodnu pojavu kao što su bića sa supermoćima ili vanredni genijalni umovi ne znači da ljudi nisu ostali ono što su bili. Civilizacija paralelnog univerzuma preživela je Vijetnam i Drugi svetski rat a akcije superheroja imale su i negativne posledice kao što je bacanje džinovske sipe umesto atomske bombe.
Najzanimljiviji je slučaj sa rajem i to je možda jedina sitnica koju ću malo i otkriti ali samo do one mere u kojoj odgovaram na pitanje postavljeno naslovom. Ova priča koja se bavi životom Adrijana Vajta smešta nas, najpre stičemo utisak, u devetnaesti vek. Ritualno ponavljanje početaka, od čega, prvi ne navodi gledaoca da uoči bilo kakvu drugu neobičnost osim engleske aristokratske monotonije, otkriva svaki put po jedan detalj izuzetno bitan za unutrašnju organizaciju daljeg toka radnje.
Da je Adrijan zatočenik može se zaključiti po obrascu koji svakoga dana ponavlja. A da njegova posluga ima mačeći način života, gde se smrt doživljava kao i kijanje, vidimo tek u momentu kada se tragedija, koju Adrian piše, postavlja na improvizovane pozorišne daske, te jedan od glumaca bude kremiran samo radi autorove zabave. Svet u kome Adrijan obitava rađen je po uzoru na englesku aristokratiju a njegov lik modeliran je po ugledu na Aleksandra Velikog. Doza dosade kojoj pristupa za korišćenje sopstvene genijalnosti kao i doza ironije kada se bavi egzistencijalnim pitanjima kao što su životi njegove posluge, su osobine koje odaju utisak da je u pitanju neko sa supermoćima ali čak i na mestu kao što je raj ni nadčovek kao Adrijan nije pošteđen krajnje ljudske slabosti – straha od samoće i besmisla. Način na koji Adrijan prevazilazi ovu slabost jeste krajnje čovečan, ali je u opsegu onoga što mu je njegovim nadljudskim sposobnostima dato. Ovde serijal vrlo uspešno odgovara na pitanje o bogočoveku ili o čoveku sa božanskim moćima.
Za razliku od Adrijana koji ima ljudski sistem vrednosti, drugi heroj, Doktor Menhetn, građen je po uzoru na klasične superheroje, apsolutno moralno opredeljen za dobro. Međutim, u susretu sa jednim od „božanskih darova čoveku”, ovaj apsolut moći, koji je u stanju da stvori život ni iz čega, pristaje na drugi vid zatočeništva, jer jedino tako može doživeti ljubav. Kao čovek.
Serija se takođe ozbiljno bavi pitanjima kao što je rasizam, homoseksualnost, čovekova težnja za stvaranjem i uništavanjem. Čak i oni najgenijalniji umovi nisu pošteđeni ljudskih slabosti – sujete, želje za posedovanjem moći i straha od gubitka iste.
Ako sumiram utiske, mogu reći da će se na listi „mora biti pogledano” naći svakako i druga sezona.
Jer taj posni altruizam, prožet krajnje ljudskim slabostima koje obaraju heroja ali i vrhunskim božanskim dostigućima koja ovenčaju čoveka, čak i u drugom univerzumu čini da likovi deluju realno koliko i naša leva i desna šaka. Njihov unutrašnji svet, pitanja i dileme koje ih vajaju i menjaju deluju tako blisko a opet naučnofantastična podloga rasplamsava maštu i čini da se izgubimo u nekom dalekom drugom svetu koji je prepun iznenađenja kao i bajka.
Ako pođemo od onog postulata da je jedna od funkcija bajke i vaspitna, jer podučava o dobrim izborima, onda možemo reći da je serija „Nadzirači” u potpunosti opravdala svoje nasleđe kao naučnofantastični izdanak.
About Author
