Bezdan

Kada se kapije zatvora otvoriše, umesto osećaja slobode, preplavi me neki nemir, strah. Pod zidinama ove gradjevine nema nevinih, svi smo ovde krivi. Sa ljudima sam raskrstio još onog dana u sudnici kada je i porota rekla: „Kriv je!”  Usled sve  gužve i psovki, nisam imao vremena da razmišljam i shvatim šta se zapravo dogodilo. Čuo sam uzvike poput „Osudite ga doživotno! Dajte mu smrtnu kaznu!” Razumem očaj porodice žrtve, no ipak, svakako bi nečija porodica bila sa te strane, moja ili njegova. Iako u krivičnom zakoniku u našoj zemlji stoji da se ubistvo u samoodbrani nije krivično delo, u praksi se to teško dokazuje.

U ćeliji je situacija bila drugačija. U početku su mi dani prolazili brže, jer sam bio vođen nekom nadom da će moj slučaj ponovo biti otvoren i da ću imati priliku da se još jednom dokažem na sudu. Dani u iščekivanju ipak imaju nekog smisla. Sve mi je delovalo nerealno, budio sam se svakog dana vođen mišlju da će se nešto promeniti. Nekad bi mi delovalo sve kao san, pa bih često sebe štipkao, ne  bih li se uverio da sam budan. Ne znam koliko je vremena prošlo kad sam počeo da gubim osećaj za realnost. (Vreme! Ovde vreme gubi smisao). Ponedeljak ni petak za mene nisu postojali, svaki dan bio mi je kao nedelja. Sunce za mene ovde nikad nije sijalo.  Kako bih imao bar nekakvu predstavu o vremenu, ekserom, koji sam iščupao iz nazovi kreveta, pravio sam recke na zidu. Po njima sam brojao dane. U početku mi je sinula ideja da se samopovređujem, ne bih li bar na taj način prekratio sebi muke, a i proveo vreme makar u zatvorskoj bolnici. Međutim, ovde samoubistvo zahteva visok stepen kreacije. Osim udaranja glavom o zid, malo je načina da se ubijete. Možda je i esker kojim sam rezbario zid mogao još lepše da se zarija po mom telu, njega sam ipak čuvao za obeležavanje dana.

Stalno sam vraćao film od one noći, pred očima su mi se smenjivale slike. Hiljadu puta poželeo sam da sam ja mrtav. Od ovog pakla koji nosim u sebi ne postoji gori. Njega sam ja one noći ubio, a ko je ubio mene?  I dan i noć postali su mi isti. Po uglovima ćelije jurila me je savest. Ma koliko trčao, znao sam da je ona pobednik nada mnom. Poželeo sam da me fizički muče, lakše bih se opravio od tih udaraca. Savest je nemilosrdan mučitelj, ona ostavlja večiti žig. Reči ljudi iz sudnice stalno su mi bile u ušima. Nekad, kad bih pravio novu recku na zidu, sve one recke činile bi mi se kao da piše UBICA. U očima samog sebe ja sam najveći grešnik. Često sam zaželeo smrtnu kaznu. Počeo sam da pričam naglas sam sa sobom. Ne znam da li sam na taj način pokušavao da pobegnem od unutrašnjih glasova ili je to bio način da im odgovorim.

Ovde se od sećanja živi. Nekad sam zamišljao da sam ja režiser ovog filma, pa bih menjao ishod od one noći. Preispitivao bih dogadjaje, svaku scenu bih vraćao hiljadu puta. Pitao sam se šta je to sloboda. Tek kada mi je oduzeta, postao sam svestan nje. A je li čovek zapravo slobodan? Nismo li mi zapravo primorani da se služimo slobodnom voljom? Dokle god moramo da biramo, mi nismo slobodni. Sloboda me je vodila niz put ka gubitku slobode. Ništa, ama baš ništa nije u našoj moći. Mi smo samo marionete slobodne volje.

Što se poseta tiče, nisam želeo da ih primam. Majka je bezuspešno danima dolazila, nisam hteo da je vidim. Plašio sam se njenog pogleda. Plašio sam se njenih pitanja: „ Dobro, de sine, pa zar da živu majku sahraniš?” Nisam mogao sa tim da se nosim. Kidao sam se u sebi, molio se da poživi dok se vratim.  Znao sam da se ona nikad neće umoriti, da će do poslednjeg dana dolaziti. Jednog dana, pitao sam čuvara koliko sam ovde. Reče mi 15 godina. Nisam smeo da pitam za nju.

Kad sam stigao u svoje rodno mesto, osim nekog mlađeg radnika koji se vraća sa njive, nikoga nisam zatekao na putu. Sunce, koje u zatvoru skoro da i nisam vidjao, opeklo, kao da je rešilo da mi poželi dobrodošlicu. Kapi znoja slivaju mi se niz košulju, kao da hoće da speru okrvavljene ruke. Zvuk zujanja dosadnih, lepljivih muva smenjuje lupanje zaprega negde u daljini i tiho odzvanjanje kopita.

Laveži pasa u susednim dvorištima oglašavali su dolazak nepoznatog čoveka. Miris pečene pogače kao da se širi po avliji, taj otisak prošlosti vraća me u detinjstvo. Trošna kuća, vodenica, ambar svedoci su nekadašnjeg života. Zidovi pilje u mene. Fragmenti prohujalog života smenjuju se u sećanju.

Kažu, čovek tri puta umire. Prvi put, telesnom smrću. Drugi put, kad od njega ne ostane ni traga uspomene. Međutim, ima smrti o kojoj se ćuti, a koja je najbolnija. Desi se da čoveka i za života pogodi smrt, najtragičnija, a to je život bez života. Oduzmite mi snove, oduzeli ste mi život! I šta onda? Šta je čovek bez snova? Slepac bez štapa? Ja sam poput trske koja se savija na vetru. Ja sam nemirna duša koja luta do ognja. Jas am nesrećnik rođen iz utrobe Pakla. Poput neuspelog bolesnika, jer na svoje rane ne stavljam melem. U večitoj borbi, u raskoraku sa samim sobom. Ja sam napukla vaza, a svako lepljenje u meni stvara ožiljke koji ječe i bole.

Reza od zarđale kapije pada mi na ruke, pritiska mi sećanja. Poput aveti, igraju se sa mnom, rugaju se. Bojim se praznine. Traljavim koracima vučem se prema kući, a noge se opiru. Pusta bašta, urasla u korov koji se niz vetar njiše. Otvaram vrata, a praznina vrišti. Paučina pleše po mraku. Prazna stolica kraj ognja potvrđuje moje sumnje. Nema više poseta. Ta žena, jedina koja se radovala pri svakom škripanju vrata… i ona se umorila čekajući me. Zario sam ruke u kosu i vičem: Slobodaaaaaa!

 

Autor: Sanja Ašba

Komentarišite putem Facebook-a

Podela: