Ribari ljudskih duša

„Ne plašim se ja vlkova vetc ljujdi. Da je po vlkovma ovaj biljeg bi vjetčnost nadživio“

Zapis sa nadgrobnog stećka iz 1377. godine

Jesen je poranila te godine. Veme je postalo iznimno čemerno već nešto malo posle Tomindana.

Starina Stribog se narogušio, onako mrazne brade i naopakog raspoloženja,  i krenuo je da puše sa nekog dalekog  karpatskog vrha, sa Brana ili Gerlahovog štita, i naravno da je sa listopadnom košavom stigla i sipljiva, ledena kiša, otporna na cirade, kabanice i krvave psovke.

Reka se momentalno zamutila i posivela, a vir je počeo nanositi prazne flaše i opalo lišće, pa potom sve veće grane i debla, limariju, veš mašine i olupane brodice. Na kraju su čitava ostrva načičkana đubretom i pticama sekla smeđu penu poput dunavskih šajki. Bujica je donela naftne mrlje, izbušene gumenjake, prazne kese i plastiku, leševe, kadavere i trulež.

Nije da se bunim, da me ne shvate pogrešno. Kada ovi na Hidrocentrali malo otpuste pritisak i reka nabuja, tada mi nastupamo. Đed i ja. Natovarimo na naš brodić „Kemzu“ sve što nam može zatrebati: mreže, konopce, bubanj, sačmu, noževe, rende, kuke, motke, klješta, pajsere, cvikcangle velike i male, klešta za seger prstenove i klešta za specijalne namene, glogov kolac, komplet šrafcigera, obijač, nitroglicerin, barut, kuburu, olovo i  ikonu svetog Nikole – zaštitinka ribara i pomoraca – te tuce vekni hleba i deset kila luka, džak jabuka, venac češnjaka, teglu ajvara, kanister benzina i kanister rakije, pa potom ošinemo naš motor od četiri magareće snage, i zaputimo se nizvodno.

Da vidimo šta je sve velika reka povratila u jesen.

***

„Cvrc“, odmahnuo je glavom Đed. „Ništa to ne valja. Će da najebemo zbog ovih budala…“

Đed zapravo i nije moj pravi đed, ali to nije ni toliko bitno. Njega su svi zvali Đed, po nekom đedu Eremiji, prvom kupalu u ovim krajevima. Od tada, a tome ima već sigurno jedno vek i kusur leta, kad god bi se na reci pojavio neki kupalo, vrač, jurodivi, opsenar ili ridikul, ili barem neko za koga se sumnjalo da bi to mogao biti – neko ko poznaje rečne trave i lokvanje, ume da osvešta ognjište ili da prorekne sreću, neko ko možda zna tajne vodenjaka, đavola iz mrtvaje ili stogodišnjih šarana duboko dole u mulju – njega bi nazvali Đed, pa tako i ovog mog Đeda, koji mi nije đed.

Za „one budale“, naravno, znalo se ko su.

„Kad sam ja bio klinček“, nastavio je, „naš Đed Azarija najesen otplovi sam na tomosu, i za celi šumopad ako sretne  ponekog nama, tu i tamo utopljenika ili rusalku, a vampira jedva ako natakne jednom u tri zime. A vidi ovo sad, na božije ime će nas izesti nemani…“

A ja, šta da mu kažem, kada će ionako da gunđa. Ima Đed tu olovnu narav, to valjda dođe s godinama. Sedi tu gde si, rekoh bih mu, ni za to što jesi nisi, radiš pos’o i ćutiš. Razapneš mrežu i čekaš, vidiš šta ćeš da upecaš. Metala, plastike, namotaja žice, možda nešto čak i za jelo, a ako ti se u mrežu uplete neki nemrtvi soj, nežit il’ drekavac, šta ćeš, lepo mu očitaš očenaš, bušneš ga kocem i lišiš ovozemaljskih muka. Tako je od kada znam za sebe, a od kada znam, sedim na palubi i izvlačim mrežu iz mutne, ključale reke.

„A da ti pričam tek s čime bi se Azarija vratio: na čelu [lepera, i to onog velikog, za pesak i šljunak, do vrha krcatim robom. Olupine, metal, bela tehnika. A ribe, koliko ’oćeš – moruna od dva metra, svojim očima je video. Ovo danas, nemaš više ni kedera da izvadiš…“

Mada, pravo govoreći, nije da ni ja nisam primetio kako se poslednjih godina najesen sve jadniji ulov sve češće peca s buljukom vampira i vampirčića. Uvek je to bila smetnja, da ne kažem, ali sada se već od ranog jutra, dok se magla puše iznad plave reke, čulo frktanje, režanje i koprcanje, lomljenje grana i čupanje iz đubreta i cepanje mreže. A nije ni mala stvar, jer naprave popriličan pičvajz. Oko reke su već sve vodenice opustele. Ponekad su, čak, bili toliko navalentni da samo što se i na „Kemzu“ nisu popeli – iako ih niko nije pozvao.

Mi smo kao ona žaba što se polagano kuva u vodi, pa na kraju i ne primeti kada je obarena.

„Će da najebemo zbog budala…“, mrmljao je Đed, bockajući glogovim kolcem po peni i žabokrečini, nekako bezvoljno.

***

Tako smo Đed i ja već godinama, od jeseni pa dok reka ne zaledi, skupljali sve što se da skupiti, a što bi bujica nanela. I, pravo da vam kažem, na svašta smo već naišli: ali o tome bi se predugo pričalo.

Jednom nam se u mrežu upleo neki frajer, onako beo i naduven i drhtav kao šnenokla, nagrižen od riba, a koji nije odma krenuo za vrat ko i svi ostali, nego je pljucnuo dukat ispod crnog jezika, i ponudio ga Đedu i meni, da ga prevezemo. „Nešto si ti pomešao, druže“, rekao je Đed, pre nego što ga je bocnuo, pravo kroz srce.

Drugi neki put smo naišli na  neki limeni kuter dopola nasukan u pesku rečne ade, i iskrcali smo se da ga overimo. Nikad ne znaš šta može da se zemi. No, nismo ni zagazili do kolena u vodu, kada je Đeda nešto ščepalo, smotalo ga ko ciganin napolitanke, samo sam video krljušt i ralje i peraja kako se obavijaju – i ni makac. Ni levo, ni desno, sede u klinču, onako, dopola u plićaku, kao moderna umetnost, majku ti gromovsku. Iznenada, progovara beštija, samo ne znam odakle, jer joj glavu nisam video: „Ta pusti me, carev sine, da zamočim svoju pustu glavu u reku, pa da te bacim u nebeske visine“.

A Đed pomodreo, onako smotan ko muva u paukovoj mreži, jedva procedi: „Aždajo, bre, ne kopaj trica; da je meni careva đevojka da me poljubi u čelo, još bih te više bačio.“

Vidim ja koliko je sati: morao sam brže-bolje da zajašem „Kemzu“, pa pravac do Jalije po ćopavu baba Ankicu, da je vozim nazad na adu, da poljubi  Đeda pre nego što ga aždaja proguta. KLakav carevi sin, takva i careva đevojka: koštalo nas je to planinarenje jedno pedeset krajcara, celu ušteđevinu zapravo. Mogla je Ankica i negde drugde da te coki, rekoh Đedu posle, jer se to izgleda manje naplaćuje. A Đed me samo pogleda onako da se zalediš, zatera u pičku materinu i protrlja bolni vrat.

Pa ipak, od svega, ispričaću vam, najčudniji je bio onaj baja što sedi okovan u buretu: doplutao je jedno jutro pre par godina, bog te pita odakle, i upleo se u mrežu. Kada smo videli bačvu kolika je, mislili smo da je nafta ili rakija. Upecamo mi bure kao uskršnje jaje i otpečatimo ga, a neka spodoba unutra odmah zaiska pehar hladne, izvorske vode. Đed je prebledeo ko krpa, rekao mi da vrćem poklopac odma’, i da ga momentalno bacam nizvodno.

Poslušao bih ga ja, naravno, ali mi nešto bilo žao spodobe, pa smo ga ipak posle prevezli na splav, i ostavili u špajz, pored kupusa da se suši.

Eno ga i dalje, sedi u buretu i iska hladne, izvorske vode…

***

Po dobro utvrđenom običaju, sezona lešenja traje sve dok reka ne krene da mrzne, i pri tom ne mislim na pokoricu, već na one smrtoubistvene sante leda što plutaju ispod zelene površine. Ume tako taj naš posao da se protegne i sve do Vavedenja, a ponekad i do Nikoljdana – uglavnom sve dok ne zavrnu bujicu u Hidrocentrali, dovoljno da reka malo stiša i voda stvrdne.

Posle, naravno, kada rasprodamo šta imamo i nabavimo zalihe, Đed i ja se uglavnom zabarakadiramo na splav, da tamo na Najduže veče palimo badnjak, ločemo panonsku dudovaču i žderemo soma, a bogami, kada se spusti ledeni pokrov i Črt spusti svoje crne prste na ovaj svet, tokom dugih noći sve do Bogojavljenja, zapalili bi Đed i ja još ponešto: skopljanski mak, lazaretski korov, moravske bunike ili bi ždrali vidovčicu pomešanu sa gljivama, polivali se vodom uzetom ispod vodenice, krckali tisine bobice, sve, naravno, da bi uspostavili dobre odnose sa blagonaklonim duhovima – barem dok crni Črt i njegova deca ne odu.

Elem, te godine je mraz odocnio. I to ozbiljno odocnio.

***

Džabe je posle Đed psovao i Hidrocentralu i sve te alamunje, rogonje,  muželožnike i uživaoce magarećeg šupka: avaj, birokratija je otporna na psovke, baš kao i ostale elementarne nepogode.

Kada se Đed jednom prevario, pa se izdrao na bagermajstore što usisavaju šljunak i pesak sa dna reke i tako otvaraju rupe između ovog i onog sveta, samo su se nasmejali, a bogami, mislim da bi nas i dobro izdegenisali da nisam nagario „Kemzu“.

Bili smo tako već zagazili na Badnje veče, a leda ni od korova. Ne kažem, bilo je hladno kao na veštičijoj sisi, i sneg je već uveliko napadao, prekrio krošnje, blato i lišće, mraz je okovao pritoke i mrtvaje, ali bujica – cvrc –i dalje je bila siva i divlja, kao u proleće. U Centrali ni da zavrnu. To je bilo vrlo nezgodno – pogotovo što nam je Črt bio pred vratima, i apsolutno nikakvog leda da njegovu nemrtvu decu unutar reke zadrži. Pogotovo što bi tokom dugih noći svi ti kilavi vampirčići, namovi, drekavci, rusalke, psoglavi i ostali kadaveri što nemoćno plutaju, naprasno postali izuzetno živahni.

„Biće pravo čudo ako dočekamo Đurđev Dan…“, mrmljao je Đed, i pisao oporuku. Video sam u polumraku petrolejke da čiča ne piše, već litografiše pergament nekim kitnjastim rukopisom, miroslavljevom ćirilicom koju niko više ne ume čitati. Bilo mi je to i pomalo smešno. Šta on ima do ostavi? Mošti?

„Ajde, der“, rekoh, paleći hrastov grm. „Kol’ko varnica, tol’ko parica, i zdravlja i veselja, i dobrih ocena…“

Noćni vetar je zavijao rekom, i nešto se preturilo na verandi splava – čulo se rušenje, i kotrljanje burića, i potmulo stenjanje (vetra, valjda). Potom je nešto zalupalo po vratima, tako da smo poskočili kao da smo na federima. Đed je skroz zakovrnuo slovo oporuke, nije mu bilo spasa.

Kad smo se pribrali, oslušnuli smo: dolazilo je iz ostave.

Spodoba u buretu je lupala. Otpečatili smo bure kao bombu da rastavljamo. A ovaj u okovima, odmah: „Daj sveže, izvorske vode, podariću ti jedan život“

I, jebiga, šta ćeš. Već nam je u tom trenutku drekavac zavijao na dimnjaku. Dam ja baji malo izvorske vode, mada je Đed nešto gunđao, i istog trena se stvor napne, i prsnu čelični okovi. Podrigne kreatura, i kaže: „Daj sveže izvorske vode, podariću ti drugi život.“

Dam mu ja vode, stvor se duplo naduje, kao žaba u travnju, zacvile okovi ko mačići, i, naravno, puknu. A i ono bure se beše olabavilo.

„Daj sveže, izvorske vode, i podariću ti i treći život“

Đed se tu bunio, kaže da sam lud, pa zar mi baba nije pričala šta se desi kada pojiš demone, ima da pusti krila, ćapi carevu devojku, utekne u neki čardak, nećeš moći da ga utamaniš sve dok ne odeš na visoku planinu, ubiješ lisicu, ne izvadiš srce, u srcu nađeš pticu, u ptici junaštvo, a šta posle – to ni đed Azarija nije znao!

Meni je to bilo smešno, jer sam pomislio šta bi đavo mogao nama da ukrade, pa čak bi i za carevu đevojku morao da pljune dva’es krajcara, kao i svi ostali. Mada, ono za lisicu nikada ranije nisam čuo.

„Gine, ali ne mre? Pa nije ni čudo da su ga bacili u bure“, rekoh, i tu mi pade na pamet jedna ideja.

***

Na proleće, kada Vesna rasplete kose, Morenu bačimo u rečni vir, pena duginih boja se nahvata na dunavskoj bujici, a devojke na splavovima se ritualno odenu samo u kovitlac behara, tada ovi iz Hidrocentrale malo otpuste pritisak, reka poplavi sve do Vidina, i  Đed i ja nastupamo. Spakujemo stvari, nagarimo „Kemzu“ i idemo da vidimo šta je reka povratila na proleće.

Tako i te godine, sve isto, samo je bilo i nekako drugačije. Napune se valjda čoveku pluća od mirisa procvetale reke, od izduvnih plinova i otopljenog snega, sve nekako pogledaš bistrijim očima, vidiš svetlo posle mraka, pa sam tako i ja ostao zaslepljen. Sve zbog jedne male dodole iz vlaškog Kalafata, tu na reci, i ja odma’ rekoh daj da te ženim, a ona: što da ne.

Dobro, nije baš tako bilo, pošto ja tek nešto malo razumem vlaški, a i trebalo se sa braćom sve dogovoriti, ali na kraju obavimo mi ceremoniju, i pop je došao, pa je povedem kod nas na splav, dok se ne skućimo…

A šta je bilo sa spodobom iz bureta, pitate?

Vrištao je taj, bogamu, sve do Bogojavljenja. Nismo ga ipak, pomerali, eto, sve dok se mraz nije povukao. Posle smo ga našli u šikari, oglodanog, isisanog, izgriženog i ispljuvanog, ne bi ga čovek prepoznao, samo da nije nekako prošištao: „Daj vode…“

Rek’o Đed posle da nam nema druge nego da ga porinemo nizvodno, pa kako mu Bog da, ali ja se nisam složio. Doći će i druga zima, reka neće zalediti, vratiće se Črt sa svim svojim čudovištima, a ko će ih onda nahraniti? Život je kurva. Nego, da ga mi lepo otkotrljamo nazad u špajz, pa da se bacimo na pecanje? I Đed se tu složi.

I tako mi već neko vreme. Al’ o tome se ne priča. Nije baš za pohvalu reći: kidnapovali smo vraga. No, šta se mora, mora se. Nismo  ni mi krivi, već oni muželožnici iz Hidrocentrale.

Ne mogu reći da se brinem: pa ko bi ikada i saznao?

A žena? Ma njoj sam samo objasnio da ne silazi u ostavu…

Komentarišite putem Facebook-a

Podela: