Gradovi na beloj vodi

Gurnuo sam tablet niz šank, nazad ka njemu.

„Ne tražim kurve”, odgovorio sam mu i pre nego što je počeo. „Iz principa.”

Klimnuo je i ponovo gurnuo tablet ka meni. Na ekranu nalazila se i magnetna kartica sa maksimalnom apoenažom.

„Ne želim da je tražite. Samo želim da pogledate i date Vaše mišljenje.”
„Samo to?”
„Samo to”, odvratio je.

Potegao sam još jedan gutljaj piva i ispravio se. Odraz mog neželjenog sagovornika u ogledalu iza šanka bio je standardno dosadan, poslovni čovek iz gornjih opština koga je neka od lokalnih cura opelješila i koji je pošto-poto hteo nazad ono šta je njegovo. Nisam uzimao takve slučajeve iz principa. Da pomognem da cura vrati šta je maznula, da, ali da ih tražim, jok. Prestao sam to da radim kada je jedan od njih krvnički oplavio Zizi. Pokazalo se da su cure mnogo finiji svet od njihovih mušterija.

Gledao sam snimak sigurnosne kamere sa pola pažnje. Pokupila ga je u ovom istom baru, standardno i brzo, znao je u startu s kim ima posla. Na snimku se nije videlo ništa posebno neobično i to sam mu i rekao.

„Osim toga”, dodao sam vraćajući mu tablet, „ne mogu Vam pomoći da je nađete. Nije lokalna.”
„Ne tražim nju, tražim ono šta mi je uzela. I jeste lokalna, samo nije iz ove profesije.”

Gotovo sam se nasmejao i ponovo potegao. Pivo mi je najednom delovalo prokislo.

„Pa, možda bi trebalo da bude. Mene je uspela da prevari.”
„Radi za Zapadni farmaceutski koncern.”

Zagrcnuo sam se. Spustio sam flašu na šank i ustao. Uspeo sam da u kršu svojih džepova nađem karticu sa svega par apoena. Tresnuo sam je o šank i tek tada se okrenuo ka njemu:

„Opelješio Vas je farmakoagent, a Vi ugovarate posao sa detektivom u istom tom baru gde su Vas opelješili? Čoveče,…!”

Požurio je za mnom ka izlazu.

„Je l’ to znači da ćete da prihvatite posao?”

Vetar me je ošinuo pre nego sam stigao da odgovorim. Podigao sam okovratnik, psujući što sam obukao tanku, kožnu jaknu, i produžio u noć.

***

Jutro mi je počelo sa gorušicom. I tako što sam izgubila klijenta.

Hipernet, holoprojektori, pres službe i lokalni video nadzor u vidu babe s prvog su brujali o tome.

Nepoznati leš je izvučen rano jutros iz bele vode.

Slegla sam ramenima. Ništa novo, Zapadni farmaceutski je ekspeditivan.

Pojačala sam zvuk na TV-u i pristavila kafu. Volela sam te retro stvari, domaću kafu i TV. Mada, bacila sam pogled na TV, tevika je bio ‘vintidž’. Pištao je ponekad i slika je znala do besvesti da poigrava, ali Lu nije želeo da ga baci. Meni je koristio kada sam radila, pa smo bili jedini u kvartu (osim, možda, babe s prvog), koji su i dalje gajili tu starudiju u kući. Sada sam želela da čujem hoće li saopštiti približno vreme smrti. Sve je bilo u odnosu vreme smrti – izvlačenje, a ja sam se i ovoga puta kladila na Zapadni farmaceutski.

Smrt je nastupila između 3 i 3.30 časova.

Pogledala sam na sat koji je blinkao u ćošku ekrana. Pola 10 – definitivno Zapadni farmaceutski.

…Upravo saznajemo da je žrtva identifikovana kao Avgusto Olto…

Nisam ga više slušala. Zagrcnula sam se kafom i kao najgora seljanka iz najgoreg filma žnj kategorije popljuvala sto. Tresnula sam šoljicu (prolila još malo) i skočila da tražim krpu.

Bilo je smo pitanje sata kada će me posetiti neko iz Zapadnog farmaceutskog. Više bih volela da je Lu tu umesto mene, ali šta je tu je.

Fiknula sam krpu na mesto i pritisnula stomak. Ponovo mi je bilo muka.

Poseta Zapadnog farmaceutskog je, potpuno neočekivano, izostala. Kako se moja istraga ni nakon nekoliko dana nije pomakla dalje od mrtve tačke i jednog imena, rešila sam da ja obavim posetu Koncernu.

Na moje iznenađenje, ovoga puta, uopšte nije bilo teško zakazati posetu.

Sada dok sam se spuštala ka izlazu sa autoputa, ogromni kompleks u sred nedođije, okružen maglom i parom sa izvorišta bele vode, izazivao je u meni žestoke nalete nelagode i, po prvi put nakon dužeg vremena, nalete straha. Najednom, činilo mi se da sam suviše lako uspela da dobijem dozvolu za ulazak u sam Koncern.

Moja hladnokrvnost se malo povratila kad sam ugledala poznato lice na kapiji monumentalnog kompleksa.

„Idete kod… dr Krasnikove, gospođice Lusi? Znate gde je?”

Odmahnula sam glavom i simpatični momak stade da objašnjava. Namrštila sam se shvativši da mi ne gine još barem pola sata vožnje po paklenoj vrelini i najmanje tri kontrole. Vozajući se okolo po kompleksu, razmišljala sam o dve stvari. Kako ću najzad imati priliku da sagledam i stari, unutrašnji deo farmakograda (jer otkako je pre dva veka Koncern izmešten iz naseljenog područja, on je sam postao novo, naseljeno područje) i kako će Lepi morati da povede računa. Farmakolozi i njihovi zaposleni su mnogo počeli da mu se motaju po klubu, a to nije dobro za reputaciju.

Nakon daleko više od pola sata vožnje (potcenila sam, izgleda, veličinu kompleksa), najzad su me propustili u stari deo. Zgrade ovde su više ličile na vojne logore i skladišta nego na vodeću fabriku farmaceutske industrije. Krševi od zgrada sa stažom od više od dva veka.
Unutrašnjost, međutim, nije mogla više da odudara od predstave koju imate kad naiđete na takvu spoljašnjost. Jedva sam se suzdržala da ne zinem. Ovakva oprema i laboratorije nisu bile ni u direktorskom delu Kompleksa 1!

Zadrhtala sam prateći obezbeđenje, ali ne od straha. Košulja mi se lepila za leđa od znoja, iako je pakao zajedno sa suncem ostao napolju. Unutra je bilo jedva 20-ak stepeni.

I upravo smo ušli u polumrak jedne od laboratorija.

Žena u belom, visine obrnuto srazmerne visini njenih potpetica, pregledala je nago stvorenje sklupčano na velikom metalnom stolu.

Čuvar me je zaustavio na ulasku u stakleni boks (koji isprva nisam ni primetila u polumraku i opsovala sam sebi u bradu zbog toga). Morali smo da sačekamo, mada ne dugo. Doktorka je krajnje nezainteresovano odgurnula telo od sebe i okrenula se ka asistentu.

„Neupotrebljiva je, upišite za rashod.”

Upalila je svetlo i krenula da svlači rukavice.

Trgla sam se na nagli mlaz neprirodne neonske svetlosti. Ni sama ne znam kako ali u tom trenutku, mlitavo žensko telo se ispravilo donekle, kriknulo i pogledalo pravo ka meni. Potom se samo beživotno sručilo sa metalnog stola, pravo na pod.
Asistent je požurio da je podigne.

Doktorka se, pak, nije mnogo potresla. Izašla je, oprala ruke i tek tada me pogledala. Taj način ophođenja lekara je uvek izazivao neku nelagodu i čudan osećaj inferiornosti i kod najdrčnijih. Ja sam, zahvaljujući poslu, vremenom naučila da prevaziđem osećaj potpunog debilizma u ovakvim situacijama. Iako mi nikad nije bilo sasvim prijatno u njihovom društvu.

„Šta hoćete?”

Najzad me je odmerila.

„Da objasnite Vašu vezu sa Avgustom Oltom.”

U trenutku se ukočila, a onda ležerno slegla ramenima.

„Traćite mi vreme. Nemam pojma…”

Slika sa holoprojektora je zaigrala tačno ispred nje, pomalo nejasna usled jake neonske svetlosti.

„Mogu da je uvećam, ako ne vidite dobro.”

Plavooki ljudi su posebno zastrašujući kada im oči ispuni nemoć i bes.

„Moj kabinet”, prosiktala je i projurila pored mene.

Lusi jedan, doktorka nula, nasmejala sam se.

***

Uprkos svemu, krajnji rezultat susreta sa doktorkom bio je neslavan. Pokušavala sam da sumiram utiske ali mi se nije dalo. U „Rupi” je noćas bila gužva.

„Pokušala sam da mu objasnim, dušice…”

Zizi je bila očajna. Lik je popio koju previše i nije prihvatao ne i devojka je uzalud pokušavala da mu objasni da ja nisam od njih. Klimnula sam i podigla flašu u znak da preuzimam stvar. S vremena na vreme, nakačio bi mi se poneki takav. Pogledala sam u Lepog, pa u ogledalo iza šanka i zaključila da mogu da izađem na kraj s njim.

„Izvini, srce, nisi moj tip. A i u onim danima sam.”

Pokušao je da me zagrli.

„Meni ne smeta”, promrmljao je.

Zadah mu je zaudarao. Prevrnula sam očima. Zašto uvek mora i da im smrdi iz usta?
Okrenula sam se ka njemu i osmehnula se:

„Da nisi gej, slučajno?”

Odmakao se i zatreptao, pokušavajući da shvati pitanje.

„A?”
„Gej? Peder?”

Odmahnuo je glavom.

„Vidiš, nije ni Lu. A i ja sam malo homofobična s vremena na vreme. A ovo je, nekako, to vreme.”

Okrenula sam se, dohvatila flašu i dobro potegla, čekajući da smisao dopre do pijanog mozga. Posmatrala sam odraz u ogledalu iza šanka.

Lice mu se najednom sasvim izobličilo i niz psovki proprati obaranje čaša sa šanka. Lepi je već skočio da interveniše, kad mi do ušiju dopre ‘duplać’. Zabubnjalo mi je u slepoočnicama.

Zaustavili su me na vreme, neposredno pre nego sam mu fizionomiju lica izmenila sa odvratna na neprepoznatljiva.

Sve sam mogla da podnesem od neprijatnih i nasilnih klijenata, preko gađenja ljudi kada shvate, do hormonskih udara tokom ‘onih dana’ (PMS nije ništa u poređenju sa tim), ali taj izraz… Zaškrgutala sam zubima i potražila karticu. Lepi mi je samo odgurnuo ruku. Kuća časti. Nasmejala sam se na način kako je to rekao.

„Znači, moraću češće da se bijem?”

Rešila sam da stavim tačku na doktorku i ceo slučaj u pokušaju. Šta god da je doktorka maznula Avgustu, nije mu više trebalo. Svakako nije bilo vredno truda niti zameranja Zapadnom farmaceutskom. Uostalom, ni Lu nije bio preterano zainteresovan za slučaj, što bih nam trošila resurse na nešto od čega nećemo imati nikakve koristi.

Opipala sam vilicu. Dođavola, ne samo što boli, ostaće mi šljiva. Šutnula sam još jednom telo uvezano na podu. Zastenjao je.

Odgegala sam se do kuhinje i pristavila kafu. Boleo me je svaki mišić, a glava mi je pucala i to ne samo od udarca u bradu. Pogledala sam unaokolo i opsovala. Napravili su takav svinjac. Garant su očekivali Lua i jedini razlog zbog kojeg sam uopšte i uspela da ih savladam je taj što su zastali kad sam vrisnula. Nisu očekivali ženu.

Sipala sam kafu i dovukla se nazad, uspravila ih obojicu uz kauč i sela preko puta.
„Dakle?“

Ćutali su. Udahnula sam miris i srknula. Ništa bolje od kafe…

Premotavala sam film. Moja ideja je da se manem bilo kakve priče sa Zapadnim farmaceutskim isparila je pre nešto više od pola sata, kad sam se vratila kući i zatekla ovu dvojicu. Odmerila sam ih i zaključila da nisu profesionalci. Pre će biti obično obezbeđenje koje se malo zaigralo.

„Slušajte, momci,“ promrmljala sam odlažući šolju s kafom. „Možemo ovo na dva načina. Ja predlažem da izaberete onaj jednostavniji. Onaj gde vas vratim šefovima, manje-više u neoštećenom stanju.“

Tišina.

„Osim ako ne želite da plivate u beloj vodi.“

Ništa, doduše, ne razveže jezik kao pominjanje plivanja u beloj vodi.
Bila sam u pravu, tražili su Lua. Bio mi je simpatičan trenutak kada su ukapirali šta sam. Srećom, ostalo im je dovoljno pameti da svoje gađenje ne iznesu naglas. Pokazalo se da umeju da budu izuzetno saradljivi, pa iznuda informacija ko, šta i kako nije potrajala.

Ugurala sam ih potom u kola, šoknula da mi ne prave probleme, i onako onesvešćene istovarila na samom izlazu sa autoputa ka Koncernu.

Nešto kasnije, zaključila sam da govorna pošta doktorke zvuči jednako snobovski kao i ona uživo. Zahvalila sam joj se na pažnji koju mi je ukazala i saopštila joj da je slučaj ponovo otvoren. Potom sam potražila led. Čoveče, ala me je bolela vilica, pravo je čudo bilo kako sam uopšte ostala na nogama.

***

Slučaj je prosto zamenio drugi slučaj, i nastala je uzajamna prećutnost. Osim prvobitne euforije, Lusi više nije čačkala Zapadni farmaceutski, a oni zauzvrat nisu dirali nas. Stoga, pokušao sam da suzbijem iznenađenje kada sam ugledao doktorku na klupi u parku. Bilo je više nego očigledno da me je čekala. Nažalost, primetio sam je suviše kasno i ideja da se pravim da je uopšte nisam primetio i prosto protrčim pored nje, propala je istog trenutka.

Dođavola, videla me je i ustala. Opsovao sam u sebi. Ipak, nisam želeo da joj olakšam. Zbog Lusi. Pustio sam je da trčkara za mnom neko vreme, pre nego sam usporio i prešao u običan hod. Ćutala je.

Pokazao sam prema klupi. Sačekao sam da se uverim da nas niko ne prati, mada fizičko prisustvo odavno nije značilo manjak prismotre. Upalila je cigaretu kako je sela.

„Šta ste to maznuli Avgustu?”

Doktorka je složila grimasu.

„Zašto svi mislite da sam ja ta koja je nešto maznula?!”

„Avgusto me je unajmio da vratim …”

„Blagi bože, zar ga niste proverili?!” prasnula je. „Znate li uopšte ko je on?!”

Znao sam. Uvek sam proveravao klijenta, a kod Avgusta je sve bilo i više nego jasno. Bio je genetičar Istočnoindijskog koncerna. Njihov najbolji genetičar.

Grimasa na doktorkinom licu postade zajedljivija.
„Njihov najbolji, svakako. Samo nije genetičar. U našim krugovima, poznat je kao Fantom. Verujem da ste i u Vašem poslu čuli za njega.”

Pljunuo sam i opsovao – i u mojim krugovima famozni Fantom je bio jednako poznat. Odmahnuo sam glavom. Nikako nisam uspevao da spojim sitne, dosadne oči i neupečatljivo lice sa pričama koje sam čuo o najhladnokrvnijem farmakoagentu našeg doba.

Ugasila je cigaretu o ivicu klupe, polako i strpljivo, ni ne pogledavši me.
„Kako ste ga provalili?” prelomio sam, najzad.
„Slučajno. Takva sranja se obično dešavaju slučajno.”

Ustala je i uputila se ka centru parka i veštačkom jezeru od bele vode. Požurio sam za njom, suzbijajući nelagodnost. Beličasta para se izdizala iznad jezera skrivajući samu površinu vode od pogleda i šireći lagane i prijatne mirise poljskog bilja. Zurio sam u tu naizgled bezopasnu izmaglicu, poput gomile drugih turista, sasvim ignorišući savršeno sređeno šetalište i bogate cvetne leje koje su se prostirale svuda unaokolo. Moje misli su bile sasvim zaronjene u belu vodu.

„Nije mi trebalo mnogo da posumnjam da se iza smušenog i večno zbunjenog doktora, krije konkurencija”, prekinula je moju opsednutost doktorka. „Nemojte pogrešno da me shvatite, Avgust je bio izuzetno dobar. Suviše dobar u svojoj masci i to me je i nateralo da posumnjam. Naravno, kada sam ga, kako ste rekli, ‘profi pokupila’ pojma nisam imala koliko je dobar. Verujem da me je spaslo isključivo to što sam te noći zapravo bolesno poštovala protokol. Nemojte me tako gledati, naravno da imamo protokol i za tu situaciju.”

Sada je na mene bio red da napravim grimasu.

„Ma, ne morališite”, procedila je, „krevet je najstariji način izvlačenja informacija, odmah posle mučenja. Naravno da su šefovi želeli da se osiguraju.”

Zagledala se u belu maglinu koja je lebdela nad vodom. Meni je bilo hladno i samo sam se mrštio, ali nisam želeo da je požurujem. Imalo je nešto u vezi sa ovom vodom prikrivenom oblacima što je fasciniralo ljude. Ja sam se užasavao te beline i tog nežnog mirisa svežeg bilja što se širio oko nje. Lusi je, iz nekog razloga delila moj strah i panično bežala kad god je mogla od nje. A Lusi je volela vodu.

„Nelagodno Vam je ovde, sa mnom?”

Uhvatila me je nespremnog.
„Ne volim belu vodu.”

Klimnula je, kao da je očekivala takav odgovor. Počelo je da me iritira to njeno znalačko klimanje. Osetio sam se kao jedan od njenih eksperimenata, bezlično biće čiji postupci samo potvrđuju njene pretpostavke.

Okrenula se ka meni. Oči su joj najednom delovale sasvim umorno.
„Želite li da znate kako nastaje bela voda?”

Zaustio sam da kažem ne. Jesam, zaista. Svaki delić moga bića odbijao je, iz nekog razloga, da čuje bilo šta u vezi sa belom vodom. Zaustio sam da kažem ne, ali nisam izrekao.

„To su, zapravo, otpadne vode…”

Vetar promulja i ustlasa maglinu podižući novi miris svežine.
„Zanimljivo mirišu te Vaše otpadne vode.”
„Bele vode su zamišljene kao hranilište. U njima se uzgajaju različite vrste biljaka neophodnih za farmaceutsku industriju…”

Okrenuo sam se ka parku i naslonio na ogradu.
„To je malo kontradiktorno, rekao bih. Gajite lekovite biljke u toksičnim vodama?”
„Nisam rekla da su toksične, već otpadne. Odbačeni genetski materijal predstavlja odličan kompost…”

Nisam je više slušao. U glavi mi se motala slika tamnooke devojke iz laboratorije i doktorkina rečenica da je za rashod. Najednom mi je pripala muka i požurio sam što dalje od obale veštačkog jezera i rečice koja ga je hranila.

Stigla me je pošto sam već dobro odmakao niz stazu.

„Vi ste čudovište,” procedio sam.

Uzdahnula je.
„Da, nažalost, jesam.”

Pošao sam ka izlazu iz parka.
„Šta ste mu maznuli?”
„Rekla sam Vam već! Nisam ja niš…”

Zgrabio sam je za nadlanicu.
„Ne lažite me!”

Pokušala je da se izvuče iz stiska. Cimnuo sam je jače.

U tom trenutku, kora drveta iza nas se rascvetala i iverak me je zakačio po obrazu. Doktorka vrisnu. Gurnuo sam je u žbunje i skočio za njom, psujući delom zbog razderanog obraza koji je najavljivao veću nevolju, delom zbog toga što je postojala stvarna i neposredna opasnost da ostanem trajno uskraćen za odgovor.

Posmatrala me je.
Bio sam svestan toga da je doktorka videla i gore stvari od mene, ali mi je njeno zanimanje ipak bilo neuobičajeno.

„Koliko imaš godina?”
„Dovoljno.”

Osmehnula se.
„Izvinjavam se. Obično ne razgovaram van laboratorije sa…”, zaustavila se.

Pustio sam je malo da se nosi sa nelagodnošću pre nego što sam pritekao u pomoć.
„Oko 32. Lusi i ja pamtimo različite datume.”

Klimnula je.
„To objašnjava dosta toga.”
„Ne i meni. Lusi je neko vreme pokušavala da se bavi duplikantima, ali iskreno, mene to baš i nije previše zanimalo. Nismo saznali ništa novo. Obrni okreni, ispadalo je da nešto nije u redu sa nama. Mislim, čak i za našu vrstu.”

Doktorka se nasmejala.
„O, sve je u redu sa vama, Lu. I više nego što možete da zamislite. Recite mi šta znate o duplikantima?”

Nasmejao sam se na naprasnu, ponovnu formalnost u obraćanju.
„Moraćete da precizirate.”

Uključio sam brisače. Kiša je počinjala da pada: noć i kiša, i begunci – kako romantično.
Promeškoljila se.
„Da preciziram? Koliko znate o poreklu duplikanata?”

Slegnuo sam ramenima.
„Nešto osnovno. Da su u pitanju neuspeli vojni eksperimenti čije genetske anomalije su se prenele na sledeće generacije.”
„Mhm, manje-više.”

Ukočio sam. Poletela je napred i gotovo razbila čelo o instrument tablu.
„Jeste li Vi normalni?!”

Okrenuo sam se ka njoj:
„Slušajte me dobro. Savetujem Vam da poradite malo na stavu. Ja nemam živaca za prenemaganje i patronizovanje. Lusi još manje. Ako nešto želite da kažete, kažite. Ako nešto smatrate da je potrebno da znamo ne zavlačite. Tolerantni jesmo, al’ ne zajebavajte.”

Izbečila se na mene ali je klimnula. Krenuo sam ponovo. Doktorka je zurila kroz prozor i mogao sam da se zakunem da plače, ali nisam želeo da se okrenem ka njoj.
„Koliko još imamo?” upitao sam najzad, čisto reda radi.
„Još najmanje dva dana vožnje. Uskoro ćemo morati da siđemo sa glavnog puta.”
„Koliko ste sigurni da je ta Vaša kuća bezbedna?”

Ispravila se.
„Bezbedna je… Možemo li negde da stanemo? Gladna sam. A i moramo da razgovaramo.”

Klimnuo sam.

***

Posmatrao sam restoran i zaključio da bi se dopao Lusi. Bio je u njenom, retro fazonu. Tipičan restorančić, kafana uz put, sa žmirkavim svetlom, pospanom kelnericom i domaćom kafom. Dobrom domaćom kafom. Posmatrao sam i doktorku. Trudila se svim silama da ne odudara, pa smo izgledali kao sasvim prosečan par, pospan i umoran od puta, koji je eto rešio da se zaustavi dok malo ne mine kiša.

„Koliko se sećate svog detinjstva?” upitala je iznenada.
„Relativno dobro.”

Iznenadila se.
„Mada“, dodao sam, „ima jedan period koga se ne sećam baš najbolje.”
„Jeste li služili vojsku?”

Trgao sam se:
„U tome je stvar. Navodno, nisam. Ali sećanja kažu drugačije.”

Klimnula je i protegla se. Potom je sasvim obuhvatila šoljicu i počela da srkuće. Onako kako je Lusi imala običaj da radi.

„Pitala sam Vas koliko znate o poreklu duplikanata. Zvanično, nastali su kao posledica lošeg genetskog inžinjeringa, ali stvar je mnogo složenija. Prvi duplikanti su napravljeni za potrebe Ministarstva pre više od dva veka…“

Naježio sam se.
„Nastavite.“
„Ne moram da Vam kažem da je rezultat bio jednako poražavajući kao i sadašnji pokušaji razdvajanja. Prvi par koji je uspešno spojen, spojen je slučajno…“ zastala je i opsovala. „Svaki put se takve stvari dešavaju potpuno slučajno.“
„Obično tako biva.“
„Da. U ovom slučaju, desila se havarija. Tadašnji pokret otpora je uspeo da podigne u vazduh jedan deo Koncerna…“
„Veliki požar?“ upitao sam. Grad je goreo danima i iako nije bilo mnogo žrtava u samom napadu, toksični oblak je nedeljama opsedao čitavo područje. To je bio i glavni razlog što je dobar deo postrojenja i izmešten iz urbane zone.

Uzdahnula je.
„Veliki požar. Iako je napad bio usmeren isključivo na opremu i laboratorije, nekolicina je ipak prošla sa teškim povredama. Ratni veteran i doktorka koji su se zadesili u tom krilu bili su živi, ali do te mere unakaženi da je reparacija klonoorganima bila nemoguća. Tada su, kao poslednji, očajnički čin moje kolege pokušale da ih transkribuju. A, barem zvanično, imali su na raspolaganju samo jednu školjku. Bio je to spor i bolan proces, ali je u potpunosti uspeo. Njih dvoje su bili prvi. Nakon deceniju, dve, proces je usavršen, ali se desilo ono šta niko nije želeo. Ne javno, doduše. Genetske malformacije su se prenele dalje. Duplikanti su, uprkos svemu, mogli da imaju decu. Vremenom, počeli su i problemi. Od administrativnih do onih strašnijih međuljudskih. Od nas je zahtevan lek, razdvajanje. Ali to je bilo suviše skupo a rezultati nedelotvorni. Videli ste i sami. Lusi je videla.“

Setio sam se ponovo te slike nage devojke na metalnom stolu. Lusi nije mogla da je izbaci iz glave.

Podigao sam ruku i pozvao kelnericu.
„Šta se desilo sa njima? Sa prvim parom?“

Slegla je ramenima.
„Niko ne zna. Prosto su nestali. Barem iz evidencije.“

Gledao sam krajičkom oka doktorku kako spava sklupčana na suvozačkom sedištu. Nelagodnost u stomaku je postajala sve češća i trajala sve intenzivnije. Pitao sam se kako li će Lusi reagovati na nju u ovoj situaciji. Nasmejao sam se sam sebi. Lusi i ja smo dve strane istog novčića, a ipak, vodili smo dva sasvim odvojena života. U meri u kojoj je to bilo moguće. Nisam želeo da se pretvaram da razumem naše stanje, mada sam u više navrata pokušao. Jednom sam, kao momak, čitav semestar proveo slušajući predavanja iz psihijatrije. Prestao sam nakon predavanja o poremećajima ličnosti. Duplaći su bili istaknuti kao rizična grupa, ali nisu bili medicinska dijagnoza.

Napravio sam grimasu. Barem ne ta vrsta dijagnoze.

Lusi i ja smo bili retki koji su maksimalno dobro funkcionisali. Većina se, međutim, zaista mogla ubrojiti u poremećene ličnosti i to bez da ih iko krivi zbog toga. Za njih, razdvajanje je bilo slamka spasao. Pokušao sam da zamislim život bez Lusi. Razdvojen od Lusi. Za mene, to dvoje je bilo isto i jednako zastrašujuće. Odmahnuo sam glavom. Navika, navika je čudo.

Počeo sam da se preznajam i munuo doktorku da se probudi. Moraću da stanem uskoro, mogla je da bude od koristi i pogleda gde imamo najbliži smeštaj, ukoliko nismo blizu odredištu. Nisam ni sumnjao da je doktorka videla preobražaj. Verovatno uz reflektore i na kakvom ledenom, metalnom stolu, ali Lusi i ja smo voleli intimu. I mrak. I toplo. Veoma toplo.

***

Lagala bih ako bih rekla da je bol neizdrživ, neopisiv. Razvili smo sistem gotovo bezbolnog preobražaja. Izuzev povraćanja, povraćanje mi je smetalo svaki put. Posebno što bi se Lu redovno nalio pivom u želji da ublaži propratne efekte, pa bi me dva dana nakon toga mučila gorušica.

Bilo mi je potrebno tuširanje (a sudeći po mučnini i ne samo tuširanje) i bila sam srećna što se na putu do kupatila nisam srela s doktorkom. Bacila sam oko u prolazu na jeftini kalendar okačen u hodniku i namrštila se. Nakon što sam se dobro ispovraćala, pod tušem me je spopao smeh. Bila sam sigurna da je Lu namerno izazvao hormonski udar i ubrzao stvar. Mogao je to da uradi kada je bila velika frka.

Na vratima sam se sudarila sa doktorkom u donjem vešu i odmerila je. Pa, jedva sam se suzdržala da ne prasnem ponovo u smeh. Ovo se, definitivno, moglo podvesti pod ’velika frka’, mučeni Lu i njegov ukus za žene. Panika koja je, doduše neverovatnom brzinom, preletela njenim licem jasno je ukazivala na to da me nije očekivala ovako brzo. Promrmljala je nešto i nestala u kupatilu.

Zurila sam u monitor kada je izašla. Lu je imao dovoljno snage i pameti da postavi makar osnovnu prismotru oko kuće. Mehanički sam dodavala uređaje, sasvim zaokupljena sopstvenim mislima. Preslišavala sam se šta se sve desilo poslednjih nekoliko dana, ali sam se nekako uporno vraćala na razgovor iz restorana od pre dve večeri. Činilo mi se, da je mnogo toga ostalo nedorečeno. Lu nije stigao da načini beleške pa sam morala da se oslonim isključivo na zajednička sećanja, mutna i nedovoljno jasna. Ipak, činilo mi se da je doktorka, iz nekog neobjašnjivog razloga, želela da aludira na to da smo Lu i ja kreirani a ne rođeni. Barem je Lu stekao takav utisak. Namrštila sam se. Kreten, mogao je i da pita direktno, ali donekle sam mogla da razumem njegovu suzdržanost. Stvari su počele da dolaze na svoje mesto i ja sam imala poprilično jasnu ideju šta je uzrok svega ovoga. A doktorkino nezdravo interesovanje sa nas mi je dodatno smetalo. Mi nismo bili zainteresovani niti smo bili pogodan materijal za njene eksperimente. Čula sam vrata od sobe i ispravila se.

„Šta ste to maznuli?”

Ispalila sam bez ikakvog uvoda. Presekla me je pogledom, očigledno besna što mora da se nosi sa mnom. Nasmejala sam se u sebi. Kreten Lu je ipak znao šta radi. Ukoliko ikada budem u malo verovatnoj prilici da ga vidim jedan na jedan, prvo ću mu razbiti nos, a onda ga pohvaliti. Možda. Doktorka se oblačila sikćući.

„Nisam… Ma, nije ni važno. Ono šta Fantom želi je genomska biblioteka.”

Namrštila sam se i ubacila se u zabole-me-se-što-si-lekar mod.
„Neku određenu, pretpostavljam”, provirila sam kroz prozor. Doktorka je sad piljila u monitor koji je prikazivao signale sa okolnih kamera. Shvatila sam da je provela veći deo noći tako. Ja sam, ipak, više volela da bacim pogled, onako klasično, kroz prozor. Uhvatila sam je krajičkom oka kako klima glavom.

„Pre nešto više od sedam meseci, Zapadni farmaceutski je posle višegodišnjih pregovora, preuzeo postrojenja Eksplorer labsa u Evropi. Uglavnom zbog njihovih istraživanja na klonoorganizmima. Bila nam je potrebna veća količina školjki za projekat na kome smo radili i, dugoročno, bilo je isplativije da sami dođemo u posed tehnologije pravljenja školjki umesto da ih naručujemo. Posebno ako čitava stvar zaživi…”

Naježila sam se. Kakav bezličan stav. Doktorka nije obraćala pažnju.

„Sa laboratorijama, dobili smo i značajan deo osoblja, a među njima i mladog genetičara-pripravnika. Kome se posrećilo.“ Zaškrgutala je zubima. „Radio je na rekombinovanju gena i slučajno uspešno pretranskribovao razdvajanje klonova u prazne školjke. Ubrzo po potvrdi otkrića, došlo je do proboja bezbednosti u Eksplorer labsu i doktor sa svim svojim istraživanjima je nestao. Pre tri meseca smo uspeli da mu uđemo u trag i domognemo se dela istraživanja. Uzalud. Kopiranje nije uspevalo, falio nam je konačni raspored. Pre nešto više od mesec dana, na Tržištu je izašla ponuda.”

Podigla sam obrve ali sam oćutala. Trgovina na Tržištu bila je nelegalna, mada prećutno odobravana. Uglavnom su farmakolozi probleme rešavali samostalno i efikasno, pa se Ministarstvo zdravlja nije mešalo, bez preke potrebe. A niko nije želeo da provocira Ministarstvo.

„U svakom slučaju”, nastavila je doktorka, „Čovek sa kojim se Lu susreo, uprkos svemu, nikako nije mogao biti dobri doktor Avgusto. Znam jer, ma nije ni važno… U svakom slučaju, genomska biblioteka koju Fantom traži sadrži poslednji deo upisa tačnog rasporeda gena neophodnih za proces transkripcije. A bio je opasno blizu da je dobije. Sumnjamo na to da je uspeo da uđe u Koncern. Jednostavno, suviše je znao da bi bio neko spolja…”

Klimnula sam. To je sve već ispričala Luu. Otuda i sva ova šarada. Pištanje senzora me trže.

Približavala su se kola sa jasnim obeležjem Koncerna. Doktorka je budno motrila na svaki detalj. Vozilo se zaustavilo na određenoj daljini od kuće. Prepoznala sam momka koji je izašao. Bio je to isti onaj lik koji me je pustio u Koncern kada sam prvi put pošla kod doktorke. Čest gost u “Rupi” inače, brbljiv i hvalisav, ali uglavnom bezopasan.

„Za sada poštuje proceduru”, promrmljala je.

Kada je nakon nekog vremena konačno pokucao na vrata, doktorka je klimnula. Izvukla sam pištolj i pokazala da ona uzme svoj.

Ušao je i podigao kesu s hranom.
„Smena straže!”
„Još ništa?” promrmljala je doktorka očajno.

Odmahnuo je glavom i pružio kesu. Zadenula sam pištolj za pojas i pošla rukom ka kesi. Osmehnuo se:
„Nikakav domet, a? Četri veka umrežavanja i i dalje imaš zabiti bez dometa.”
„Poenta sigurne kuće je da te teško nađu.”

Počešao se iza uha.
„Poenta je valjda i da ti pomoć stigne na vreme, majku mu.”
„Ne ako si mamac“, odvrati doktorka gurajući se da otvori kesu.

Uhvatila sam pokret krajičkom oka i gurnula doktorku. Posegnula sam za pištoljem ali me je udarac u slabinu odbacio u stranu. Osetila sam vrelinu i kako mi krv natapa odeću, čula doktorkin vrisak i čitav niz metaka, a onda se masivno telo sručilo preko mene.

Čula sam panične povike, sirene i pištanje alarma na sve strane. Neko je pokušavao da skloni nepomično telo sa mene. Prosuta hrana je zamirisala ceo stan.

A meni je samo bilo hladno.

Budila sam se sporadično. Na mahove. Sve se vrtelo i bilo mutno. I opet mračno. I bolelo je. U vražiju mater je bolelo. Tonula sam u mrak. U mraku nije bolelo.

Cevčice. Desetine cevčica. Bela posteljina i neonsko svetlo. Miris bolnice. Nejasne prilike u belom sa maskom na licu.

Nisam imala snage da pitam gde sam.

Kada mi se malo razbistrilo, prvo šta sam pomislila bilo je kako sam očajno žedna. Odmah za tim, kako moram da odem odavde. Pokušala sam da ustanem. Svetlost mi je smetala i sklopila sam oči.

Moram da ustanem.

Osetila sam kako me nečije ruke guraju nazad.

„Oj, polako, curo, nisi još u stanju da te vodim kući.”

Taj glas… U pravu je, tako sam umorna. Popuštam pod pritiskom.

A onda otvaram oči u panici. Osoba koja sedi u bolničkoj pidžami na ivici mog kreveta ima poznato lice. Zabrinuto, ali poznato. Lice za koje sam mislila da ga nikada neću videti uživo…
„Lu?!”

Podižem ruku, u želji da to lice dodirnem na nekom drugom. Strah me je.
„Lu…”

Osetim njegov uzdah olakšanja, osetim prijateljski stisak šake, sigurnost, i čujem dok tonem u mrak doktorkin glas:

“Prepoznala Vas je? Odlično. Kao što vidite, sve je prošlo u najboljem redu.”

Autor: Mira Satarić


Slike: Tryingtofly

Komentarišite putem Facebook-a

Podela: