Neočekivani gost

Bejaše to još jedno dosadno podne u Okrugu. Nešto se hobitima nije mnogo radilo, te je glavna ulica nalikovala na javno spavalište. Neki se zavalili u korita, neki oslonili uza zid, a pak jedan je uspeo da zahrče i u pojilu za ponije. Već je prošao ručak, te je jedino ostalo da se u zadovoljstvu podriguje, zeva i češkaju trbusi.

No, barem su deca trčala. Svud redom po kaldrmi i među njivama se mahom muvala ista grupica. Ovamo omanji Gjamo Gemdži, „Hobitov Hobit“ kako su ga ostali zvali, jurca kao metak i viče ostalima da ga prate ulevo. Za njim Salamina Braun i njen špicasti nos, „Lasica“ joj nadimak beše, ali za razliku od Hobitovog Hobita, ovako su je zvala i deca i odrasli. I da je samo zbog nosa, pa da njena ljutnja bude i opravdana, ali je i frktala kao malo, čupavo stvorenje, otprilike kako je i sada frktala dok je pratila Gjama. Za njom ni manje, ni više, nego krivouhi Sevin Grab, najmlađi i najplačljiviji u grupi, koji stalno trči ka mami kada mu nešto zasmeta. Niko nije znao zašto su ga stalno vucarali sa sobom za vreme igranja, ali eto, to im je što im je. A to „to im je što im je“ je za sobom vuklo i drugo dete koje valja izbegavati, odeblju Džejnu Magvort. Aman, brža bi bila kada bi se kotrljala! No njeni su često išli među ljude, i stalno donosili neke nove drangulije, te je i ona donosila iste za svoje drugove i drugarice. Pa eto, nije brza, al’ ima šta da ponudi. Mada je sa njima bio i neko ko je em brz, em ima šta da ponudi, a to je vođa ove male, maloletne čete, ziht-crnokosi Sarto Braun. Bio je malo viši od ostalih, malo čvršći (kad god je dobijao batine, nije mnogo plakao) i malo hrabriji. A hrabrost se videla i sada, jerbo je na štapu nosio oveći par gaća maknutih sa žice gospođe Dafine Guld. Iste gospođe Guld koja ih je jurila, psovala, i davala pospanom narodu po ulici i pri kućama par sekundi smejanja.

Deca su se uspešno sakrila iza jednog ovećeg, oborenog drveta, na nekoliko koraka od šumarka. Razjarena gospođa Guld je htela svoje gaće natrag.

„Joj, samo da nas ne nađe…“ promumla Džejna, gurajući zaslađeni orah u usta.

„Ajde bre tišina,“ Sarto prozubi. „Ovo babstvo ne da ne nađe do sutra, kad joj vrnemo trofej!“

„Gjamo, miči mi to stopalo sa suknje!“ zasikta Salamina, što Hobitov Hobit spremno posluša.

„Oooćuuu kuuućiii…“ zakmeči Sevin, al’ mu Sarto začepi gubicu.

„El’ sam reko da ćutiiiš?! E pa da ćutiiiš da ti ne odvrnem te zavrnute uši!“

Sevin samo klimnu glavom, al’ onda nasta tajac. Gospođa Guld se približila, i bogumi bila spremna da premlati nekog.

„Deco, il’ će da izađete, il’ će da vam nađem roditelje i da ve sve prijavim, pa će lete batine!“

Bila je jako blizu. Sva deca su počela da se tresu, pogotovo Gjamo. Sarto im je lagano šapnuo da, ako mora, krenuće sa gaćama da jurne, pa kad ga ona bude bila pratila, oni da pobegnu. Svi su klimnuli potvrdno, a Savin je naknadno obrisao suze čisto da se zna da je spreman.

Međutim, do jurnjave nije stiglo. Neko ih je posmatrao odozgo, i kada je prišla gospođa Guld, taj neko je iskočio iz obližnjeg drveta pravo pred nju.

„Deca nisu ovde, Dafina,“ reče joj prilično detinji osmejak, koji nije dobio recipročnu reakciju.

„A tebi li da verujem, Verjadoče Tuk?“ procedi ona dok je odmeravala atipično odevenog zanesenjaka. „Ti si grđi od te dece. Ne bi me ni čudilo da si ih ti nagovorio da mi kradu veš.“

„Aman, Dafina, mnogo si pri kraj srca,“ Verjadok odgovori. „Nemam ja vremena za gaće starijih dama kiselog lica. Oduzima mi od kvalitetnog spavanja i frulisanja.“

„Oh, starija!“ uvređeno će gospođa Guld. „Sram te bilo da te sram bude! Bah, Tuk kao Tuk.“

Verjadokov pobedničiki kez je bio dovoljan da kruniše odlazak prilično poražene gospođe Guld. Pognut pod drvo, mladi vragolan se obratio deci.

„’Ajde, malci, ode grdoba.“

„Juhuuuu, Verjadok Velečasni!“ povika Salamina, a ubrzo potom i ostalo četvoro uokviriše događaj grajom i veseljem. Mladić se malko veselio sa njima, te pojuriše da se veru po drveću. Vazda je majka pričala Savinu da je drvo opasno, a Džejna sirota nije mogla dalje od prve grane… korenove, ali eto, oni su sedeli dole, pa ih je Verjadok popeo natenane. Sarto se navera još više, da ubere malo jabuka sa drveta pored, sa stabla koje verovatno jedino u Okrugu nije bilo ničije.

„I, Verjadoče, pričaj nam ponovo o ljudima iz Numenora!“ zaskiči Gjamo.

„Ne, ne, pričaj nam o burićima koje si drpio iz krčme!“ dodade Džejna.

„A ja ‘oću priču o dalekoj planini…“ zamumla Sevin.

„Eh, deco, pa nećete stalno isto da vam pričam,“ napravi se Verjadok šeret, te okrete glavu. Jedno dvadesetak „Molim te!“ ga natera da se okrene sa gizdavim osmejkom.

„Imam jednu novu priču za vas,“ reče, u glavi već smišljajući koju priču ima. Verjadok nije imao mnogo talenta koji je cenjen u Okrugu. Nije voleo da čita, nije umeo da piše, nije nešto bio kako treba za plugom, a ni za metlom, niti je bio snažan da nosi trupce. Ali je umeo da se penje, da lenčari i da priča priče bez mnogo smisla i reda, ali sa mnogo, mnogo mašte.

„E ovako, bio jednom…“ stade i zamisli se. „Jednom…jedna…ne, ne, jedan…aha, jedan veliki, uh…mrav!“

„Mrav?“ deca odgovoriše nezadovoljno.

„A ne, ne, ne, ne! Ne samo mrav. Ovo je bio veliki mrav, džinovski mrav!“

„Ijao!“

„Jeste, jeste! Veliki kao kuća!“

„I šta onda, Verjadoče?“

„Pa onda, mala Lasice, onda je taj mrav napao Okrug, pre mnogo godina!“

„Mnogo?“

„Više nego što možeš da izbrojiš, Sevine!“

„Uuuu!“

„I Okrug, Okrug je trpeo napad od te buve—“

„Mrava?“

„Da, da, mrava! I onda su hobiti krenuli da beže. I da beže, i da beže, i da se kriju, i da viču glasno!“

„Koliko glasno!“

„Mnogo glasno, Gjamo!“ povika Verjadok, sa rukama u vazduhu. „Kao gradonačelnk Vigo kada ga kuče ujede za guzicu!“

Deca su se slatko ismejala, tačno znajući kako gradonačelnik Vigo vrišti.

„Ali onda“ uozbilji se mladi Tuk, „onda iskoči niotkuda junak! Junak koji je moj pradeda…pra-pradeda…od pradede. Veliki Sauzerio Tuk!“

„El’ baš veliki?“ upita Sarto, grizući jabuku koju je drpio pre desetak minuta.

„E baš veliki! I on reče mravu, ’ti mravu jedan, da se skloniš! Je l’ ako se ne skloniš, el’ vidiš ovu motku? Ona može da ti premlati noge, a da je ne držim! Samo treba da reknem reč!’“

„Koju reč?!“ deca povikaše.

Međutim, Verjadok ne dovrši misao. Nešto je i njemu i deci odvuklo pažnju. Jedan prilično jak, prilično žestok vrisak. Dolazio je iz šumarka, duboko iz šumarka, gde deca nikako nisu smela da idu sama. Svi se poplašiše, pogotovo Sarto, koji je bezuspešno probao da to sakrije.

„Verjadoče, kuje li je…“ upita vođa dece i malko tresnu ziht-crnom kosom. No zabrinuti, ali namah odlučni Tuk im pokaza da se spuste dole, što i učiniše. Sevin je, naravno, plakao.

„Gjamo,“ reče Verjadok, bez osmeha, ozbiljan, ozbiljniji nego što su ga ovo petoro ikada videli, „vodi Sevina kod mame, a onda pozovi Stefu i Krajkova. Kaži im da će ostala deca da ih čekaju kod ovog drveta.“

Bez mnogo dileme, Gjamo i Sevin su odjurili natrag. Sarto je prišao pripovedaču.

„Velečasni, je l’ mi moramo da ostanemo ovde?“

„Jok,“ reče im on, „ali morate iza mene, i čim vidite da nešto ne valja, bežite kod ovog drveta. Jasno?“

Klimanje glavom, pa pokret. Šumarak je bio gust i prepun zamki, očigledno da su lovci krenuli ranije danas. Verjadok je pretpostavljao da se neka oveća zverinja uhvatila u neku jamu. Možda je slomila nogu. Možda je bila besna. Možda je htela nekog ili nešto da raščereči. Super stvar da se prepadnu deca, pomisli, ali duboko u sebi se držao novoosmišljenog zaveta – u slučaju da zver trgne na njih, izvući će bodež iz nogavice i krenuće na nju. Voleo je Velečasni da čačka decu, ali je pre svega voleo da ih štiti.

Buka od malopre je prešla u komešanje. Kako su se bližili, obe curice su se naređale iza Sarta, a sam Sarto iza Verjadoka. Naravno da je raspušteni Hobit bio u pravu – jedna jama, iskorišćena, potrebno pražnjenje. Polako su prišli, sve troje, no ono što su videli ih je prilično i propisno prepalo. Čak tri vriska, nakon čega se Sarto malko postideo jer je jedan potekao od njega. Verjadok im hitro pokaza ka izlazu iz šumarka.

„Jurite, deco. Dovedite mi narod ovde, treba da ga vadimo,“ reče im, te ih osmotri dok su se gegali da izađu. Vala za ovo će mu definitivno i trebati Stefo i Krajkov. Gledao je u jamu, i divio se tome što je sve procenio kako treba sem jednog, ključnog detalja. Jeste slomio nogu, jeste bio besan, i jeste hteo da nekog ili nešto raščereči, ali ovaj pri jami zarobljeni vilovnjak definitivno nije zver.

Veče je došlo u Okrug, i za razliku od podneva vrvelo je od pitanja, spekulacija, intrige i, ponajčešće, lupetanja. Svi do reda su se raspitivali otkud vilovnjak ovoliko daleko, šta će kod njih, šta traži, i šta raditi s njim. No vilovnjak nije bio s njima. Bio je u kancelariji gradonačelnika Viga Oldbruka, zajedno sa viđenijim zvaničnicima Okruga i trojicom Hobita koji su ga dovukli ovde. Ipak je Verjadok pogrešio – noga vilovnjaka nije bila slomljena, samo ugruvana. Svejedno je zavijena, mislio je dok je posmatrao čudaka sa dugim ušima.

„Ajmo redom,“ reče Vigo, „Ko si i odakle dolaziš?“

Vilovnjak se nasmeja šeretski, ali ne onako kako to Verjadok čini. Ovaj osmejak je u sebi krio pomalo od svega – cinizma, besa, apatije, čežnje, pomalo i tuge, i podosta ironije.

„Hvala na pomoći, malečki čiča,“ reče dugouhi ranjenik, „mada ono jes’, zbog vas malenjaka sam i zdrvio nogu.“

„Ponavljam, ko—“ Vigo se trudio da zvuči zvanično i strogo, ali je to bilo teško naspram visokom, očigledno iskusnom ratniku sa sečivom koje je otprilike dugačko koliko je on sam visok.

„Nemoj da ponavljaš, čuo sam te,“ rezignirano će vilovnjak. „Ja sam Faldran. Faldran Felerični, iz Rivendela.“

Svi su se zgranuli.

„Jeste, jeste, Rivendel. Čuli ste za njega, ne?“

„Ali Rivendel je toliko daleko,“ reče jedan od zvaničnika. „Što ćeš ti toliko daleko, pa ovde još?“

„Pazi, majušak,“ reče Faldran, pokušavajući da se ispravi u skučenom prostoru, „nisam baš hteo da dođem ovde. Put me vodi na drugu stranu.“

„Gde tačno?“

„Eh, duga je to priča…“ reče Faldran, uzdahnuvši. „Vidite, za razliku od vas manjiščeka, mi vilovnjaci živimo večno…“

„Ono jes’…“ reče Vigo drugima koji su klimali glavama.

„…sem kad rešimo da ne živimo večno.“

„Koje, molim?“ Faldran je sada zaokupio punu pažnju apsolutno svih prisutnih.

„Jednom, nakon mlaćenja sa trolovima, uspeli smo da izbavimo kontigent ljudi. A znate vi ljude…“

Prazni pogledi.

„…ne znate vi ljude. Dakle, ljudi su vam čudni. Većina okrene dupe i ode bez pozdrava. Ima onih koji vam cmizdre kako vam duguju sve, pa taj dug nikada ne otplate, iako se trude svojski. A onda imate i retke, kao ona…“

Verjadok prepozna tugu od malopre. Za razliku od ostalih, njegovo slušanje vilovnjaka dobi novu dimezniju, onu sačinjenu od iskrenosti i saosećanja prema strancu.

„Mala Tula Vergon. Crnokosa i bez mnogo čari. Nije nešto ni pričala. Ali ono što mi jeste rekla, onda dok sam držao krvavo sečivo i zverao u ambis, me je navelo da se odreknem mnogo toga. Odrekao sam se zaveštanja vilama i budućem porodu, odrekao sam se stolovanja u Rivendelu, i najvažnije, odrekao sam se večnog života.“

„Dakle, veleposednici i plemstvo Rivendela može da te otkloni ako probaš da se vežeš za osobu koja nije vilovnjak…“ zamisli se Vigo naglas. „Nije ni čudo što ih bije glas da su najčistiji i najplemenitiji.“

„More nanu li im njihovu nenormalnu, bagaljivu, tupavu, neopevanu…“ krene Faldran da psuje rosno. Međutim, smirio se dovoljno da nastavi priču. „Pre nego li sam se rastao sa njom, rekao sam joj o mojim planovima. Nećkala se isprva, ali je onda jasno i nedvosmisleno rekla da će me čekati na obalama Lindona, u zemlji zelenih vilovnjaka. Odatle ćemo se otisnuti na otvoreno more.“

Gledao je u svoju nogu.

„Ono, čim prohodam.“

„Al’ gde ti je konj? Gde ti je prtljag? Nešto?“

„Sve pogubio. Trolovi, goblini, patuljci, pokoja svraka… ‘De znam više šta sve nisam pogubio. Pored toga me jure i par orkova jer sam im drpio večeru. Ne sumnjam da su blizu. Budući da sam sad smrtnik, ne bih da ih vidim.“ Bacio je pogled na zabrinute Hobite. „A čuo sam da ovde ima čarobnjaka, pa rekoh da mi pomogne.“

„A, taj svraća samo kada hoće,“ odbrusi Vigo. „Nego, ako hoćeš da ideš, moraš sam i moraš sutra, jer ako ti orkovi dođu ovde, neće nam se pisati dobro.“

Vilovnjak uzdahnu.

„Važi, ali ne mogu sam. Treba preći silne zemlje, a trebaće mi i vodič.“

„Daću ti dva, samo da se više ne vraćaš ovde,“ reče Vigo. „Evo, Stefo i Krajkov, taman.“

Krajkov je istupio, ali Stefo ostade na mestu.

„Stefo?“

„Ja bih, Vigo, ali deca, žena…“

„Neko mora da ga vodi, Stefo. Ja ne mogu, ja vodim ovaj grad!“

„Ja ću.“

Svi pogledi, uključujući i vilovnjakov, se ustremiše na Verjadoka Tuka. No on nije ustuknuo.

„Šalji mene, Vigo, ja nemam ženu i decu.“

„Tebe? Probisveta koji ništa ne radi?“

„Eto, taman. Da me se rešiš i da me ne bude.“

Iako je ovo zvučalo kao idealno rešenje, Vigo ipak nije mogao da to uradi mladom Tuku. Međutim, vreme je izmicalo, a bolje je poslati dva Hobita na izginuće nego da ceo okrug pati pod Orkovima.

„Krećete za pet sati, u ranu zoru,“ odbrusi gradonačelnik i izađe.

U zoru, dva ponija, dva Hobita i jedan par vilovnjačkih nogu su krenuli ka izlazu iz Okruga, ka zapadu. Valjalo je stići do reke Lun i preći je što pre. Naravno, Faldranova noga još uvek nije skroz srasla, te se gegao sporije. Verjadok je ponosno jahao i gnjavio svog novog prijatelja pitanjima.

„I, je l’ vi vilovnjaci jedete lišće?“

„Ne.“

„Je l’ ste stvarno neprijatelji orkovima?“

„Da.“

„A strelci? Imate li dobre strelce?“

„Da.“

„Odlične strelce?“

„Ne.“

„Koliko obroka imate na dan?“

„Ne.“

„…Ne?“

„Da.“

„Da?“

„Da.“

„Da?“

„Ne.“

Verjadok je stao na trenutak. Očigledno je da ga Faldran nije slušao, ili se barem pravio da ne sluša.

„A to odel—“

„Aman, kepecaner!“ povika Faldran. „Je l’, a što ovaj tvoj kompanjon ne govori?“

„Krajkov se rodio bez jezika,“ reče Verjadok. „Jak je i okretan, al’ ne ume da priča.“

„Super, ispade da je pametniji od tebe.“

Verjadok obori glavu.

„Oprosti, Faldrane,“ reče. „Ceo život sam u Okrugu, i ceo život deci pričam kako sam pun avantura, kako mi je porodica puna avantura, pa ono…hteo sam i ja malo.“

Faldran ga pogleda mrko.

„Slušaj, sitnojko,“ reče, „avanture nisu zabava. Ne smem ni da ti pričam koliko sam života smaknuo ovima dvema rukama. Koliko naroda je poginulo da bi narod poput tebe i tvojih sedeo negde ovako zabačeno i jeo šest obroka dnevno.“ Pogleda ispred sebe. „Sve to deluje lepo kad si mlad, kad imaš energije da ne staješ. Ali čim oduzmeš život, sve se to menja. Veruj mi na reč, omalenče.“

Maltene ceo dan je prošao u hodu, kad najedanput primetiše stravičan prizor. Nasred račvanja stajalo je pet leševa, od kojih tri patuljka, a dva čoveka. Krajkov umalo nije povratio, dok je Verjadok sklanjao pogled.

„Ne skreći pogled,“ upozorio ga je vilovnjak, krećući se dalje. „Ovo te čeka ako ne paziš šta radiš.“

Mladi Tuk je prišao jednom od leševa. Patuljak je delovao kao da je malo patio, iako je imao najmanje tri vidljiva uboda u trbuh. Neprimetno je preuzeo patuljkov mač i opasao ga pre nego što je dostigao ostale.

Nedugo potom, nekih sat vremena, Faldran je primetio dva vezana konja. Ne ponija, kakve bi Hobiti jahali. Pravih, velikih konja. Naravno, zamirisao je zamku.

„Još-mal-pa-deco,“ reče im, dok su oni smeštali šake na sečiva, „sprem’te se.“

Iza stene iskočiše dva orka, ružna i nosata, sa grubo klesanim buzdovanima i sekirčićima za butinama. Naravno, Faldran ih je prepoznao, i naravno, prepoznali su i oni njega.

„Eeee, vide li ti ovo, Kađo?“

„Vidim, Čokapi, vidim,“ prozubi drugi, gladeći buzdovan. „Eee, ušati, pratili smo te mi lepo…“

„…a onda smo se rešili da te rasporimo ovdenak, kako je i red.“

„Jes, jes, a onda će se vratimo da fino izdeljemo ove tvoje drugare male!“

Faldranov mač je blještao na zalazećem suncu. Ali njih je dvojica, a on je povređen.

„Ako me obore,“ reče im on, „konje unazad i pravac Okrug, da upozorite narod.“

Samo što do ovoga ne dođe. Oba orka su jurnula na Faldrana, koji je uspešno jednom potkačio venu na ruci, a drugog sklanjao uspešnim pariranjem. Krajkov je isukao i svoje sečivo, međutim pre nego li se rešio na juriš, buzdovan letnu i sastavi ga sa zemljom. Verjadok je stajao izbezumljen dok je krv polagano tekla po putu. Feldranovo „Beži, mali!“ nije ni registrovao. Ovo je potpuna novost za njega, ova… ova smrt sunarodnika.

Faldran je na zemlji. Noga mu je popustila i sada se trudio da izdrži protiv preživelog orka, dok se drugi valjao na podu i krvario na smrt. Međutim, pre nego što je gadljivi stvor uspeo da sastavi vilovnjaka sa zemljom za svagda, čuo je vrisak, kakav u životu nije čuo. Vrisak malog, energičnog Hobita koji je poskočio i zario patuljkov mač duboko u čelo orka. Uzdah za uzdahom, grčenje pesnica, bes, ali sve to nije bilo ništa prema mržnji koju je mali Tuk osećao prema ovom mrtvom gadu. Nedužna crta seoskog šereta je iščezla. Zverao je pravo u jaz.

„To je ta priča, sitnjak,“ reče Faldran dok se dizao natrag na noge. „’Ajmo. Čeka nas dugi put.“

***

Dani su prošli. Faldran i Verjadok su, nakon mnogo sakaćenja, spavanja pod zvezdama, jurnjavom za hranom i razmenjenih priča, konačno stigli u Lindon. Zelenim vilovnjacima nije baš prijalo da vide okrvavljenog, prljavog, a nadasve smrtnog sabrata iz Rivendela, niti im je odgovarao njegov čovečuljak koji je kasao u stopu. Mada, nisu samo oni obitavali u ovim zemljama. Ne, bilo je tu i zalutalih ljudi i čak pokoji patuljak, verovatno osramoćen da se vrati među braćom. Stranaca je bilo, ali im je samo jedan takav stranac prišao. Nakon smicanja kapuljače, Verjadok primeti da je ovaj stranac zapravo ona, da je to Tula Vergon od ljudi pri Rivendelu… nije baš znao odakle je. Ali da je to ona, znao je. Ko bi drugi ovako strasno ljubio osramoćenog vilovnjaka?

„Drago mi je da si tu, lepi moj,“ reče Tula, mazeći svog sada smrtnog sapatnika. „Kad ćemo?“

„Imaš li ga?“

„Naravno. Starala sam se o njemu sve vreme dok si bio u putu.“

Verjadok htede da pita o čemu je reč, ali mu je njen prst koji je pokazivao u daljini odgovorio na to pitanje. Brodić, za možda četvoro ljudi, stajao je usidren u luci. Sve troje su mu prišli.

„Čekaj, nećete da ostanete u Lindonu?“ upita sada prilično iskusniji Tuk.

„Ne, Verjadoče,“ odgovori Faldran, po prvi put ikada oslovljavajući saputnika imenom. „Otisnućemo se ka otvorenom moru, na zapad. Verovatno ka Tol Fuinu.“

Tajno ostrvo. Verjadok se sećao mapa gde ga je video, ali mu ni na kraj pameti nije padalo da će biti u prilici da ga poseti.

„Imaš izbor, Verjadoče,“ reče mu vilovnjak. „Ili ostani ovde u Lindonu, ili kreni s nama.“

„Da… da krenem s vama?“

„Ne mora ako neće, ljubljeni,“ reče Tula, „možda nedostaje nekom kući.“

Ne. Verjadok je znao od samog starta da je ovo bio put u nepovrat. Znao je da ga neće primiti natrag u Okrug, prvenstveno zato što je pomagao otpadniku iz Rivendela i pripretio opasnosti ostalih, a pogotovo nakon što je svesno ubio drugo živo biće. Uostalom, deca će moći i bez njega. Ne treba im neko ko priča lažne priče…

„Idem s vama,“ odlučno će Verjadok Tuk. „Šta pa i može da pođe po zlu?“

I tu su bili, na brodiću, na otvorenom moru i na putu za Tol Fuin, gde god bio. Jedan vilovnjak, koji je odustao od svega i rizikovao život da bude sa ženom koju voli, a ne sme da voli. Jedna žena, koja je pretrpela zarobljeništvo, izgnanstvo i prezir ne bi li bila sa vilovnjakom koga voli, a ne sme da voli. I jedan Hobit, koji je od ritinara što skače po drveću i čačka dečicu prerastao u ratnika maltene preko noći, i koji se zaveštao da pomogne onom kome ne sme da pomogne. Niko od ovo troje neće imati priču koja će ih nadživeti, niti će se spevati legende o njihovim događajima. Samo će biti i ostati troje koji su rešili da odu i budu svoji na svome, gde god to njihovo „svoje“ bilo.

Ova priča je osvojila treće mesto na Tolkindanu 2018.

Autor: Ivan Veljković


Photo credit: AnthonyChristou

Komentarišite putem Facebook-a

Podela: