Posmrtno saobraćajno preduzeće

Komična priča u maniru Terija Pračeta o tome kako izgleda put duša nakon što pređu na drugi svet

Podela:

Dobrodošli, kao i svaki put otegnuću bezvoljno. Kao i svako ko svoj posao radi sa samo sećanjem na prvobitni žar volje. Ali, kako vidim… nikog nije briga, zar ne?

Moje ime je nebitno. Bitna je moja funkcija. Ja sam Kontrolor. Drago nam je da koristite usluge naše firme, no verujem da mnogima od vas nije bas podjednako drago što vide mene. Šta da se radi, takav je protokol. Vi se meni ne morate predstavljati. Posve je nevažno ko ste. Ionako svaki čas razmenjujete te telesne kostime. Shvatam da ste zbunjeni, no molim za malo strpljenja. Za početak je utešno što ste pogodili red vožnje, a ne kao Ana Karenjina koja je malo poranila na ekspres u 20:00h. Kako saznajemo, neki drugi voz nije promašio nju.

Nemojte da vas zavara fikcija. U dimenzijama koje se beskrajno nižu sve je dozvoljeno. Ono što je vama lik iz romana neko živi kao stvaran život. Znam taj pogled, da… Sva dela… Svi pojmovi… Sve. Da… čak i On. Onaj. Najveći. No, bolje da ne znate. Verujte mi. Nema potrebe da na sebe skrećem nepotrebnu pažnju Vrhovnih. Al’ šta da se radi, kad se uvek nađe neki pametan da pita za to.

Dakle, drago mi je što ste sa nama i što se pomirili sa sudbinom. Sada vas molim da te putne isprave koje tako grčevito stežete pokažete momcima u belom. I pažljivo oko tih crvenih repova da vas njihovi vlasnici ne bi ugrizli. Šta? Aaaa, razumem…Vi ste gospodine ateista. Zbunjuju vas prikazi religijskih stvorenja? Bez brige sada ćemo to srediti. Da li Plejboj zečice deluju zanimljivije? Odlično.

Sad moram uperiti fokus na krajnji ugao vagona. Ono što bi trebalo da bude moje lice sad je prinuđeno da se razvuče u nepostojan oblik neverice čime sve moram da se bavim i šta sve moram da trpim.

Slušaj dete, prestani da vučeš Heronima za oreol. Nije ni čudo što si izletelo na ulicu. Apsolutno si neposlušno… Ne, ne možeš sad. Zato što ne možeš! Remetimo red vožnje. Ma prestani da vrištiš! Prestani da plačeš… Slušaj me… stani… A u … Nemam ja više snage za ovo.

Dobro, sačekaćemo da piškiš pre nego krenemo na put. Ionako ti ne vredi objašnjavati da to više ne radiš, jer nema potrebe. Ajde, čekamo te… Ne, neću ja da te obrišem. Neću. Nemoj da histerišeš opet… Ne… Dobro, sve mu…. Dolazim.

E dobro. Hoće li još neko da piški? Neće? Dobro. Da nastavimo. Moja večno prazna lobanja izgleda služi samo da drži ovu šapku. Kad samo pomislim da sam mogao biti nešto više u životu… Ok. Sad ako smo svi rešili šta imamo da pređemo na bitnije stvari.

Šta je sad? Gospođo, molim vas. Naravno da je jabuka pokvarena. Ništa ne uzimajte od tih crvenih pokvarenjaka. Sledeći put budite pažljiviji. Čuj, sledeći put… kad bi ste znali samo da pojam „sledeći put“ mrzim još od postanka svet. Ako je to sve mogli bi da krenemo. Vreme ne postoji, naravno, no u ovom slučaju dok ste ni tamo ni vamo još  teče taj kvazi pojam koji ste izmislili dok ste bivstvovali na planeti.

Mrzim da sakupljam ljude. Jer oni su jedina bića u Univerzumu koja izmišljaju pojmove za nepostojeće stvari. Pritom umeju to da izračunaju. Izračunavanje ničega se podudara sa mojim sadržajem grudnog koša. 

Khm, khm. Gde stadosmo? A, da. Pošto smo regulisali upoznavanje molim da vežete pojaseve da ne bi izginuli. Ha, interna šala firme. Koju očigledno ne razume sudeći po vašim izrazima lica. Koliko mogu da odmerim nemate osećaj za moj vid humora što me podseti da moj trud ovde nikako ne cene i da na to ne mogu da se naviknem.

Bez panike, sve ću vam potanko objasniti usput. Bar ja imam vremena na pretek. Prvo ćemo proći kroz čistilište. Verski fanatici… jeste gospođo… Znam… Znam… Vi ste redovno… Znam… Dobro bre, ženo postila si redovno, a sad slušaj, aman! Dakle, čistilište, koje ne shvatam zašto se tako zove kad u njemu smrdi k’o na deponiji. Ne mogu da objašnjavam sad, ali ima neke veze sa prodajom tendera. Nek vas ne zbunjuje ova tama. Na kraju ćete ugledati svetlost kao i obično. Putnici koji su doživljavali kliničku smrt znaju o čemu je reč. Samo malo, moram da se javim, inače će ovaj iritantni zvuk melodije izludeti sve živo.  Samo trenutak. Dobro… Upravo je stigla poruka. Ček prvo da lajkujem. Da vidim gde je… Aha, tu si. Da, da, ti mali, suvonjavi ljudski stvore. 

Mladiću, ne znam kako da ti saopštim ovo. Nemoj da se uzrujavaš, u pitanju je štamparska greška. Nisi morao da plinom urnišeš kuhinju. Hoću reći, ti si sinak prošao ispit, neko drugi je pao. Što znači da te se otac ne bi odrekao kao što si pomislio. Dobro de, nije sve tako crno nećeš se valjda ubiti zbog toga? Ups. Izvini, nekad mi izleti. Dobro, sad ću da se zagledam u telefon da bih izbegao taj pogled pun neverice. A i da kad sam već tu podelim status.

Dakle, dragi putnici, što se tiče vaših životnih saputnika, oni sad uglavnom pate ili naplaćuju vaša životna osiguranja. O ostalim pojedinostima bićete blagovremeno obavešteni. Barem ćete imati vremena na pretek. Mada, i da vas obaveste, vi tu zapravo više ništa ne možete. 

Molim gospodina da se iz trećeg reda premesti u peti, zbog sirote bakice u četvrtom. Iako njeno srce više ne kuca posle teškog infarkta ipak se neprestano sablažnjava na vaš izgled posle saobraćajne nesreće. Hvala. I dajte se organizujte više. Kad bi ste znali koliko mi je teško da vas gledam sa potpuno praznim očnim dupljama.

Takođe molim putnika broj 17 da se na sledećoj stanici pripremi da izađe jer su lekari upravo uspeli da ga spasu od trovanja krvi. Srećno mladiću, mi ćemo se ionako opet sresti. Zar to nije zabavno? Doktori su vam omogućili još čitav niz godina u kojima ćete moći da plaćate porez. Baš divno od njih.

Kako mrzim ovo, uđi-izađi … Ili brate nek umru ili neka se ne premišljaju. Od kad su uznapredovale medicinske tehnike na Zemlji, non-stop krečim I žvrljam spiskove i izveštaje. A firma više ne nabavlja potrošni materijal. Mere štednje. Sve ide iz mog džepa. Svi hoće izveštaj. Pa na čemu da ga pišem? Na glinenim tablama, ko nekad? I mrmljam večito sebi u bradu koju zapravo i nemam. 

Šta je sad? Gospođice… vi ste u najvećoj ekstazi preminuli poput iskrenog mazohiste kakvi ste bili, od posledica vezivanja i gušenja… Sada vam je problem što vas je neko izgrizao? Ne, neću da čujem. I ne, neću da vas izudaram da vam bude lakše… Sve sam sigurniji da treba da tražim povišicu.

Znam da vam je teško. Dobiti glavni zgoditak na lotu, a onda biti pregažen kamionom… Tragedija. Oko koje, ne biste verovali zapravo nikog nije briga.

Sada je vreme da ovom putovanju pridodamo svečani ton. Ček prvo da oduvam prašinu od kremiranih koja zbog loše ventilacije pada po putu… Takoc… Sekund, dva, tri…

I upravo smo stigli. Koristim ovu priliku da vam u ime kolektiva izjavim saučešće i poželim večan mir. S izuzetkom onih koji veruju u reinkarnaciju, njima u ime firme želim sretno kruženje do besvesti. Sada smo u čistilištu. Samo mirno, molim. Sve je organizovano. Gde mi je ono raskupusano čudo sa beleškama i redom vožnje?

Da vidimo, šta imamo za ovde ovaj put. Par krađa, nekoliko ubistava, pokoji prepad, napad, seksualni delikti… agresivnost, zlostavljanje… dobro ima i jedan neuračunljiv, alavost, bludnice vidim u porastu… Šta je ovo debljine telefonskog imenika? Aaaaaa, to su oni uvređeni i oštećeni što ne mogu da se izjašnjavaju kako im volja. Vidi, vidi… samo u ovom krugu se dve stotine četrdeset i petoro identifikuje kao sudopera? Svarno? Dobro, sad budite mirni. Prozirni entiteti koji će da vas obiđu su ovde da očiste smerne i da obeleže grešne. A ja ću se povući u stranu da propustim nekoliko lebdećih prikaza sačinjenih od paučine i sivila. Koje ću gledati, ako je gledanje uopšte pojam upotrebljiv na meni, sa prezirom. Carina. Uzmu šta žele. Kad žele. I koliko žele. I pokoriću se. Ne baš oduševljen.

Šta? Ne, to nije greh. Siguran sam. Nije greh aman, bez brige… Manite me molećivih izraza. Cenim da to nije greh…Ups. Ipak vam je jedan od lebdećih huktača udario na čelo pečat za grešne bodove. Izgleda da ipak jeste grešno. Nemojte da se bečite na mene sad, niste mi rekli da ste to izvodili sa konjem. Nadam se da ovo nisu snimile nadzorne kamere. Mrzim kad se stresem na samu pomisao da ću morati pred One. Njih. Njega.

Sad kad su prikaze napustile vagon svaki put me namerno gurajući na polugu za skretanje pokazujući mi da sam besmislen i nebitan za njih, da se dozovem sebi i zatvorim vrata vagona. Popravim svoje samopouzdanje i rešim da dostojanstveno nastavim ovo putovanje… Dobro, pošto su onjuškani svi putnici i pošto je klinac kakio bar dvaput, mogli bi da krenemo dalje. Prosto povučem polugu, otpustim kočnice i pustim da vagon otpočne ponovo laganim kotrljanje. I da na miru opsujem trista bogova tamo gde bi trebalo.

Ispod sedišta možete pronaći naočare za sunce. Valjda, protiv sunca. Ili Sunca. Ne bih više znao jer stalno dole izmišljate nove akademike sa novim teorijama. Uglavnom, to je zbog svetlosti u koju ulazite. Nije Božija milost, gospoja, i pre nego pitate, no reflektori sa ulaza. Nošenje naočara je preventivno. Da vam ne pozli. Ako uopšte može da vam pozli posle smrti… Draga gospoja koja postiš, pomalo mi je naporno od tvojih ekstaznih iščekivanja da sretneš Tvorca. Kad bi znali, kad bi samo znali da usled dogmi i verovanja sve ovo izgleda ovako. Kad bi samo neko jednom za promenu svih ovih eona osmislio ovaj svet drugačije. Ima on par ideja, no, ne sme se mešati. Umesto prašnjave poluge sad bi držao koktel na imaginarnoj Ibici ako bi tako smrtnici zamišljali život posle života. 

Šta ja to vidim u retrovizoru pa moram namrštiti vekove izmaglica? Alo, tamo dole, puštaj bre ženu više. Vas dvoje niko nije obavestio da sačmara plus ljubomorni muž nešto znači. Šta je, neverica, a? Čestitam! Niste u toplom krevetu, no na putu za večnost. I ogrnite nešto. Ne mogu da se skoncentrišem na vožnju jer zurim u gospoju. Ili njenog pastuva. Ili oboje… Pih, k’o da je bitno. Ionako je sve to svejedno i isto u datom momentu. U momentu večnosti… Neki problem, a? Što buljim? A što vi se vozite goli? To nikom ništa, a?

Sada smo na vrhu tobogana i tu bi ustvari počinjao naš turistički obilazak zagrobnih odmarališta. Malopre ste bodovani što znači da možete da se cenjkate samo za one pozicije za koje imate dovoljno bodova za licitaciju. Evo, okrenem par prekidača i osvetlim put. Ovo je posao za poludebilne. Ja da vam kažem.

Sa vaše leve strane vidite polja i livade u cvatu. Sa pticama i večitim prolećem. Sa desne strane su morske obale i egzotične destinacije. U daljini su gore i planine. No, da se ne lažemo sve je to opsena, varljiva iluzija namenjena marketinškom tržištu. Sad ne mogu, a da se ne nasmejem kad se setim kako sam te kartonske rekvizite sa 3D folijom onomad postavljao na radnoj akciji. Lilit je bila tad miss šestog eona i svi smo se ložili na nju.

Oprostite ako vam je nizbrdica bila nezgodna, još uvek vode sukobi oko finansija. Đavoli uporno kradu materijal dok se anđeli nude da pomognu isključivo moleći se po ceo dan. A te njihove metode ste vi, dole, dogmom osmislili. Za to vreme porastom religija na Zemlji stalno ponavljaju izbore za poslanike istih pa nikad ne radi skupština ovde, niti ikada imaju kvorum. Da ne pričam da se nikad nisu mogli dogovoriti kako ovo mesto treba da izgleda. Pa se još uvek držimo prvobitno osmišljenih prikaza. I tako u krug. Ne mogu da se ne namrštim na to. Ali ne zato što se sekiram kako će oronule fasade izgledati u očima preminulih već što mi duguju dnevnice za više vekova. Navodno nema ko da potpiše budžet. A da ja malo, ovo, ono, uvedem da nema ko da vozi vagon, a? “

Diši, diši… Kakva glupost za smirivanje. Kako da dišem duboko i relaksirajuće kad inače ne dišem? Svašta. Moram prestati slušati kojekakve savete lajfkoučeva. Evo nas konačno ispred raskrsnice za dobro i loše. Mogu ja to i bolje da opišem, ali, koga briga ovako svi razumeju. Molim da na zadnja vrata izađu ovi za reinkarnaciju. Na kraju parkinga ih čeka ogromna fotokopir mašina. Ukoliko se snebivate tu su naše drage hostese da vas gurnu u nju.

Dakle, uzmite svoje polise sa bodovima i pođite na odmaralište. Ukoliko po vas dođu momci u vatrogasnim odelima jasno vam je gde idete. Ha! Šta ću, bez humora bi bilo jako nezgodno raditi ovaj posao iz dana u dan, a svaki nalik prethodnom.

Učinilo mi se da je neko imao primedbu. Evo nek se sam javi da mu izađem u susret. Niko? Ništa? Izgleda da je taj ispustio ono malo hrabrosti brže nego što je ispustio dušu. 

Ko se izgubio? Nikad mi se niko nije izgubio. A ne, to može samo biti greška u papirologiji. Četrnaest sitnih krimosa u trgovački lanac južno, osam dilera u prehrambenu delatnost, ovog jednog masovnog ubicu stavite na biro za nezaposlene radi kontrolisanja broja nezaposlenih, a za vas gospođice upravni odbor berze bogatih potencijalnih mladoženja… I posle zašto gunđam stalno? Danas svako sebi daje za pravo da bude kritičar.

Da vidimo… Verski fanatici na danonoćnu liturgiju. Dajte im da vrte sobne bicikle. Napajanje je nešto posustalo. Što me takođe podseti, popravite traku sa zvucima harfi, neka budala je presnimila kantri muziku. Grupa poštenih ide pravo na seminar ‚‚Kako biti i ostati glup“. A ove, što su umrli od rada i požrtvovanja, stavi na kasu u diskont. Dopašće im se drakstor 24/7. 

Ne i vi, gospodine. Vi pričekajte. Moramo tiho, šapatom. Samo mi verujte. Da, da, samo ih vodite više, puca mi glava od popevki anđela. Jesu otišli? Odlično. Dakle, moramo tiho, stvar je ozbiljna. Dobro je pa su konačno ostali otišli.

Gospodine, vi ste poseban slučaj. Zato što ste bili pisac naučne fantastike. Znate ne bih trebao ovo da vam kažem ali… On obožava fantastiku. Među nama, da znate, stvorio je čitave dimenzije svemira, svetove i bića zadivljen literalnim radovima vas pisaca. Među nama rečeno, naravno. Za vas imamo posebnu ponudu. Vi možete, znate…da birate. Dajte da vas prijateljski zagrlim! Čast mi je svakako!

Stoga, da li bi više voleli da odete u improvizovani raj i u miru i tišini prethodnog života provedete ovaj sadašnji smrtni? Projektovaćemo vam ženu, zapravo sve tri žene, šestoro dece, taštu, roditelje, urednike, rokove za rukopis i hladne kafe. Zatim komšije, užu i širu familiju i sve će biti kao dole. Od restrikcije struje do poreza ako me kapirate? Da mogu sad bih vam namignuo. Onako šmekerski, kao iz bara, no ne umem. Ali verujte moje ushićenje je univerzumsko.

A i šta pošten čovek više da poželi? Idiličnost u kojoj ste stvarali dok ste živeli. Fantazija. No, iako mi nije prijatno, moram da vam ponudim i onu drugu stranu jer takva je politika firme. To jest, mesto gde se krajnje skaradno možete opijati i divljati preko svake mere. Gde sramotulje od golišavih cura ceo dan igraju oko vas, gde se na kocki ne gubi što vas sigurno sablažnjava, jer je to prevara. Gde nema rokova dostave rukopisa, lektora, kritičara… Zamislite kakav je to svet neorganizovan gde svaki pisac dobija nagrade? Ne, vidi se da je tamo opšte rasulo. Ja sam zgrožen potpuno. Gde… Šta? O, to je bilo jedno od vrtoglavijih potpisivanja formulara koje sam ikad video. Zaista? Nisam se nadao. Sigurni ste? Na vama je da odlučite. Jasno… Sad vam ostaje još da ponosni na sebe nakrivite šešir i potrčite za jednom od grupa. Kako vi želite gospodine. U redu. Sa srećom!

                                    ***

To što si dežurni apostol ne daje ti za pravo da sa te portirnice urlaš na mene zbog izgubljenog klijenta. Jednostavno mu se dole više dopadalo. Nisam pritom ni ja kriv što ljudi nemaju pojma da ovo sve izgleda onako kako sami osmisle i u šta veruju dok su na Zemlji. A i ja sad mogu da nakrivim šapku i smejem se šeretski. Posle ovakvih vožnji sam sebe da nagradim nečim.

A sad? Sad idem da pokupim današnje uloge na blagajni za mito, ali to ne treba povezivati sa ovim nesrećnim slučajem. Da ga isplaćuju redovno ne bih se mlatio ni sa ovakvima. Nije on kriv što dole bolje plaćaju. Ni što ja profesionalno iskoristim to. Kriv je što kao i svi pisci projektuje slike gde ih nema. Ja tu ništa ne mogu. Otišao je da pronađe ono što je sam osmislio na samo mojih par reči. Njima je glava vazda puna. Zato su meni vazda puni džepovi.

                                      ***

Stvarno bi trebalo popraviti ovaj put. Ovi vagoni se sve više pune i tako otežani, jedva uspinju do brda. Pritom niko ne plaća prevoz. Stalno se žalim, no nema vajde. Svaki put isto, dovezi, razdeli, vraćaj ove za reinkarnaciju. I večito sam sa sobom divanim. Ovi povratni imaju izbrisana sećanja i učenost fetusa pa nema ni svrhe sa njima započinjati razgovor. Još nisu naučili da govore. To će učiniti kad se rode. Zapravo, to zavisi od toga gde se rode i u čijoj ulozi. Hoće li vrištati ili pričati čitavog novog života.

I opet ispočetka. I u nedogled. Kako za njih. Tako i za mene.

                                     ***

A vi? Šta vi čekate? Pa nećemo mi ceo dan čekati na vas. Ajde samo polako, uđite, smestite se bilo gde. Ovde uvek ima mesta.

Elena Alexandra   

Komentarišite putem Facebook-a
Podela: