Afrička orhideja

Priča Jadranke Milenković.

Podela:

po motivima pesme „Živa ili ne“ Ala Pardija

Dan prvi

Sinoć smo se posvađali. Nije to svakako prvi put. Voleo bih da mogu da kažem da to nije ni prvi ni zadnji put. Posvađali smo se i legli da spavamo. Okrenuli smo leđa jedno drugom. U istom krevetu. I dalje spavamo u istom krevetu, posle toliko godina. Možda je to navika, ili je bojazan da će se, prelaskom nekog od nas dvoje na kauč, pokidati i poslednja spona. Kad se kaže da je krevet veza između dvoje ljudi koji zajedno žive, sigurno se ne misli samo na zagrljaje, već i na osluškivanje disanja voljenog bića, na pokrivanje otkrivenih delova tela, na otimanje pokrivača povučenog na drugu stranu, na sigurnost koju uliva prisustvo drage osobe kad se oznojeni trgnemo iz noćne more…

Ne znam je li ona zaspala pre ili posle mene. Dvoje ljudi može tako beskrajno dugo ležati u mraku nakon svađe, ne spavati i disati posve tiho, da se stekne utisak kako je san došao i prekinuo teške misli. Je li to gore od svađe? Ne znam. Hiljadu puta sam poželeo da san padne kao oštrica giljotine na moju glavu, a jutro dođe sveže, zaboravno, sa kafom u krevetu i velikim i malim planovima za budućnost.

Jutro je došlo, maglovito, bez planova, samo sa obavezama koje nose nastupajući praznici, kao da bez tih praznika nije dovoljno užurbano, depresivno i licemerno. Obukli smo se da po dogovoru odemo u kupovinu, gotovo ne govoreći ništa. Sve je to već odavno rutina; ja znam u kom pravcu da vozim, znam koje će prodavnice obići, šta će kupiti, koliko ću je dugo čekati u kolima, koje ću izloge pogledati iako neću kupiti ništa. Dečačke navike da sanjarim o stvarima koje se mogu kupiti, a mogu i odložiti za neku drugu, bolju priliku, verovatno mi odavno ne pristaju, a izlog mi, kad slučajno vidim svoj magloviti odraz, potvrdi još jednom da za mnoge od tih snova nije ostalo baš previše vremena. Ni ona ne uživa u praktičnim stvarima koje čine život, ne voli da kupuje, a snova, izgleda, više i nema. Ja sam, po svoj prilici, za to glavni krivac.

Izašao sam iz auta da šetam ulicom i posmatram izloge dok je bila u velikom supermarketu. Pušio sam već treću cigaretu. Red na kasi je kao i svake godine bio beskrajno dug, i znao sam da kao obično otkopčava kaput, zatim ga skida, povlači rol kragnu koja je u zagušljivim prostorijama počinje da guši, zatim maše rukom i hladi se čekajući da dođe njen red. Ništa nije toliko užasno kao ponavljanje istih stvari beskrajno mnogo puta, i nisam želeo u tome da učestvujem. Radije sam gledao izlog cvećare. Neću kupiti cveće, ali mogu da gledam. Eto, baš danas želim da saznam nešto novo o cveću. O afričkim orhidejama, na primer. Da li uspevaju kod nas ili ih dovoze iz Afrike? Kako mirišu? Pletu li od njih afričke devojke vence za svoje uvojcima prekrivene glave? Znam da ne znam ništa o Africi, i da posmatranje afričkih orhideja neće baš nimalo promeniti tu činjenicu.

Komešanje ispred supermarketa privuklo mi je na trenutak pažnju, mada ne potpuno. Ne spadam u radoznalce. Ne mislim da moram sve da vidim. Nikad nisam zastao da posmatram tuču, posledice saobraćajne nesreće ili neki sličan užas. Ima onih koji to vole, ili ih bar na čudan način uzbuđuje. Neko tumači tu pojavu njihovom instinktivnom radošću što su živi, dok neko drugi mrtav leži na asfaltu. Likuju, ne znajući to; likuje život u njima, bez zle namere, tako da se to zapravo i ne može osuđivati. Ali ja nisam takav. Ja ću se vratiti orhidejama. One su bar lepe i mirisne čak i kad su potpuno mrtve. Mada, priznajem, ima tu dosta užasa, kad se stvari posmatraju na takav način.

Neko je povikao ispred supermarketa. Neko traži pomoć. Pominju se ambulantna kola. Moje žene još nema da izađe, a znam da će se uznemiriti ako vidi takav prizor. Ja ne volim da gledam, ali ona je u tom smislu još mnogo gora od mene. Ja se postavljam kao čovek koga se sve to ne tiče. A ona, ona se uvek postavlja kao da je baš ona upravo tog momenta poginula, kao da to nije neko drugi, taj koji leži. Nikad nije naučila da odvoji sebe od drugih i da likuje što je ona živa. Ili bar da se ponaša kao da to nije njena stvar.

Nemirno prilazim gomili, nadajući se da je ona još unutra, u supermarketu, i da će se gužva razići pre nego što ona plati račun. Strašne stvari se dešavaju i sve to uglavnom prođe pre nego što mi postanemo svedoci. Tako je najbolje. Ne bi se moglo živeti kad bi se stalno mislilo na nesreće drugih. Bacam pogled preko glava drugih ljudi i vidim kako neko pritrčava ženi koja nosi sličan kaput kao moja žena. Instinktivno i ja počinjem da ubrzavam korak, gazim neko staklo, i okrećem se (to su njene naočare), ali pre nego što sam stigao ona je već na pločniku, licem okrenuta prema njemu, i čujem još samo ciku okupljenih kupaca i daleki zvuk sirene ambulantnih kola…

Dan drugi

Sinoć smo se posvađali. Pa dobro, nije to prvi put. Posle toliko godina zajedničkog života, postajemo nervozni pred praznik. Nova godina ide. Hoćemo li kititi jelku? Onaj ko postavi to pitanje rizikuje da dobije mrzovoljan odgovor od druge strane. Niko se ne usuđuje da ga postavi. Ali postavivši ga u sebi, i zamislivši mrzovoljan odgovor sa druge strane, čovek već postaje besan, kao da se razgovor i odigrao. Hoćemo li kupiti poklone? Stvar je ista kao sa jelkom.

Nismo više mladi. Sedimo nas dvoje u stanu, u velikom gradu, ponavljajući iz dana u dan iste stvari. Ništa nije toliko užasno kao ponavljanje istih stvari u nedogled. Ako neko veruje da je u tome sigurnost i mir, da tome svi ljudi teže, taj sigurno nikada nije bio u situaciji kao što je ova. Onaj ko je to iskusio, ništa ne želi više od prekida lanca. Sve su karike iste. Ima ih beskrajno mnogo. Postoji li negde pukotina na lancu? Šta ako je nema?

Ja sasvim dobro znam čemu služe praznici. Neko ih je upravo zato izmislio, da bi se prekinuo niz potpuno istih dana. Umori se mali, bedni ljudski stvor koji neprestano radi, stalno ispunjava obaveze i očekivanja drugih. Praznici služe da poveruje da sve to ima nekog smisla. Da podvuče crtu i kaže – prethodni period je bio uspešan. Ili da podvuče crtu i kaže – loš period se sa ovom podvučenom crtom okončava, a naredni će, uz pomoć dobrih a nevidljivih sila kojima upravo iskazujemo svoje poštovanje, biti nemerljivo bolji i uspešniji. U toj veri je spas koji čini male živote podnošljivim. A svi su životi mali, samo što su neki manji od drugih.

Legli smo okrenuvši leđa jedno drugom, kao što radimo čak i kad nismo u svađi. Tako svako može sanjati svoje snove bez da ometa ono drugo. Kad smo ujutro ustali, pomenuo sam kafu ali je odbila. Meni se uvek čini da zajedno popijena kafa može da popravi neke stvari među ljudima, ali ona u takvim situacijama uvek odbije, i ja sam ubeđen da je to neka vrsta kazne za mene. Da to radi samo zato što ne želi da se stvari poprave. Ona, naravno, kaže da ne može, boleće je stomak, telo će joj se uznemiriti, biće joj loše. To je zato što veruje da boluje od raznih bolesti, iako joj zapravo nije ništa. Sve je to samo hipohondrija kojom opterećuje i sebe i mene.

Otišli smo u dosadnu kupovinu, ja smrknut i ćutljiv, ona plačna i zagledana kroz prozor. Možda će popodne nakon obavljene kupovine biti bar malo drugačije od noći i jutra. Nekad kad se obavi važan posao, nervoza spadne sama od sebe i olakšanje koje se pritom oseti gotovo da se može nazvati srećom.

Dok je kupovala u supermarketu, ja sam gledao izloge. Nisam siguran da sam baš mislio na ono što je u izlozima. U jednom trenutku sam ispod cveta pročitao – afrička orhideja – i to mi je ostalo zapisano u nekom delu pamćenja. A ono što je možda bio centralni tok mojih misli, izbrisalo se pod pritiskom nezvanih događaja koji su potom usledili. Ugledao sam gužvu pred ulazom supermarketa, i krenuo spontano u tom pravcu, želeći da se nađem ženi, da joj pomognem da izbegne bilo kakav neželjeni prizor ili koškanje među nervoznim kupcima do kojeg ponekad dolazi kad su velike gužve. Što sam više prilazio, osetio sam po nečemu, po zvucima ili mirisima koje ljudi emituju u slučaju straha i užasa, da moram da potrčim. Već sam trčao, ali ona je padala brže nego što sam se ja približavao.

-Držala se za grudni koš, i ubrzano disala- rekla je nepoznata žena, pre nego što sam pao preko njenog nepomičnog tela i počeo naglas da ridam nekim nepoznatim glasom.

Dan treći

Sinoć smo se posvađali. Pa šta, nije to prvi put. Ljudi se posvađaju, pa se i pomire. Nema razloga da se tome pridaje preveliki značaj. Već hiljadu puta je ista tema (iako znamo oboje da je bolje da o tome ne počinjemo) došla na red pred velike praznike. Opet je svako od nas imao svoj spisak otrovnih opaski na račun onog drugog. A sve zato što nismo mogli da imamo dece.

Nismo mi jedini par na svetu koji nije imao decu. Ima toliko drugih stvari koje udalje ljude u braku. Druge su parove udaljila upravo njihova deca. Žene se posle porođaja posvete deci, muževi se neko vreme bore za svoj izgubljeni status, a onda dižu ruke, nalaze ljubavnice, počinju da piju, gledaju sport na tv-u, stare, postaju impotentni ili ko zna šta. Ima jako mnogo načina da se ljudi udalje, mnogo više nego onih kojima se ljudi zbližavaju. To je još jedan od trikova tvorca ovog sveta, ili još jedna od zakonitosti entropije međuljudskih odnosa. Nikad nisam znao ni fiziku, ni psihologiju, a sumnjam da ću ih u ovim godinama naučiti bolje.

Mogli smo još neku godinu pokušavati da ostvarimo taj san veštačkom oplodnjom. Ko je prvi rešio da odustanemo? Ona kaže da sam ja, ja mislim da je ona. Mogli smo usvojiti dete. Ko to nije želeo, ko se nije usudio? Ja kažem da ona nije htela, ona misli da ja nisam. Iz dana u dan, jedno drugo (makar u sebi) nazivamo sebičnim stvorenjem, zbog čije razmaženosti i infantilnosti nije bilo prilike da se život posveti i nekom drugom biću, nekom kom je potrebna zaštita, nekom ko se iz dana u dan menja, i svojim promenama donosi neophodne promene u život koji ne trpi statičnost. Statičnost i neprekidno ponavljanje istog su nezamisliva kazna. Onaj uspavani dvor iz bajke o Trnovoj Ružici samo je bleda senka užasa koji padne na porodice u kojima nema promena, snova, očekivanja, planova, osvajanja novih veština, novih znanja i prostora. Eh, da smo se ja i ona jednog dana tako uspavali, kao na dvoru Trnove Ružice, kad smo bili još mladi i nismo znali za mržnju i jad…

Kafu nismo popili, krenuli smo u kupovinu, kao da imamo razloga da kupujemo, kao da ćemo kititi jelku ili nekome ispod nje stavljati poklone. Ipak, svi idu u kupovinu pred praznik, a mi se pravimo da smo isti kao svi drugi, i da i mi imamo pravo da praznike smatramo posebnim danima. Podvući ćemo crtu, reći – prošla godina i nije bila nešto naročito. Zatim? Onda ćemo sigurno reći – nastupajuća godina će doneti nešto sasvim novo i drugačije. Evo, tužno se smejem na takvu pomisao. Nećemo to reči, mrzećemo jedno drugo jer svima to možda možemo i reći, ali jedno drugo odavno ne možemo prevariti takvim obećanjem.

Zašto se onda nismo bar razveli? Ona je možda mogla imati decu sa nekim drugim, ili ja sa drugom. Ili smo, i ona i ja, mogli naći partnere koji su već imali decu iz prethodnih brakova, i čuvati ih kao svoju, u tome ne vidim ništa pogrešno ni naopako.

U prvo vreme, takva mi ideja uopšte nije ni padala na pamet. Voleo sam je i nisam mogao da zamislim život sa nekom drugom ženom. Mogao sam da je prevarim, čak i da je varam godinama sa istom partnerkom, ali mi nije padalo na pamet da rasturim  brak i oženim tu drugu. Ne bih to mogao da objasnim. Valjda mi je bilo potrebno da ona bude ta sa kojom noću delim krevet, makar i bez zagrljaja. Sa drugom sam možda mogao da imam decu, ali ja sam želeo decu sa ovom. Ne samo decu. Ne bilo koju decu. Ne po svaku cenu, u bilo kakvoj zajednici, već sa ženom koju volim. Ženu koju volim mogao sam da varam, ali nisam mogao da imam decu s drugom. Nisam ja nikakav anđeo, priznajem, ja sam sebični skot, kao i mnogi drugi, ali nisam dovoljno praktičan tip za takve stvari, pa da jednostavno jednu ženu zamenim drugom zato što mi je potrebna ispravna materica, kao što bih neispravan šporet zamenio drugim, jer mu ne radi rerna…

Ona mene nije varala, to sigurno znam. Mogla je, ali nije. Šta je radila dok sam ja bio van kuće? Ne mogu sad o tome da razmišljam, previše mi je tužno već i to što ćutke odlazimo u tu kupovinu kriveći jedno drugo za stvari koje su bile izvan naše moći.

Moram nekako da skrenem misli sa toga što kao otrov razara naš brak. Rado bih joj kupio cveće, rekao nešto lepo, obećao nemoguće, rado bih se i potpuno promenio da me nije nekako stid, da ne mislim kako će me pogledati onim prodornim pogledom koji ulazi i u kosti. Neće ni morati da pita šta to glumim posle svega.

Stojim pred cvećarom sa nejasnim osećanjem da sam ovde već bio. Gledam u natpis – afrička orhideja. Nešto mi govori da sam već pokušao da odagnam misli pletući u mašti venac od takvih cvetova i stavljajući ga na glavu sa tršavim loknama, dok me bademaste oči mlade Afrikanke uplašeno, ali sa poverenjem posmatraju. Šta će uslediti nakon toga? Hoću li joj spustiti poljubac na pune usne, hoće li joj i dah mirisati na orhideje, hoću li osetiti nasladu kakvu godinama nisam osetio, prelazeću rukom preko glatke devojačke kože?

Dok osećam ono pravo muško uzbuđenje, koje me još nije ostavilo, koje može čoveka pronaći i na ulici, i pred izlogom cvećare, i posle teške bračne svađe, pažnju mi odvlači komešanje ispred supermarketa. Ponovo znam da se stvari nekako ponavljaju, ali ne mogu da ih preduhitrim, ne mogu znati ishod. U pitanju je nejasna slutnja o ponavljanju, o već viđenom. Ali ne dovoljno jaka, da donosi i rasplet. Krećem, još pomalo zanet snovima i komešanjem telesnih sokova, ali uznemiren drugom vrstom uzbuđenja, onom koja najavljuje opasnost i strah. Znam da ta opasnost koja visi u vazduhu i pre nego što će se događaj zaista odigrati ima neke veze sa mojim životom.

Prvo hodam brzo, zatim počinjem da trčim, zatim gazim neko staklo. Vidim svoju ženu kako pada držeći ruku na grudima, a ljudi koji stoje bliže njoj nego ja pokušavaju da pritrče i pridrže je. Ne stižu ni oni, ni ja. Ona je već na podu, i čujem ženski glas sasvim blizu koji kaže – sigurno je već mrtva. Kaže: „To je infarkt. Dešavaju se takve stvari kad dolaze praznici. Ljudi su uzbuđeni. Videla sam to sto puta.“  U daljini zavija sirena ambulantnih kola. Neko plače neprirodnim glasom.

Dan četvrti

Sinoć smo se posvađali. Čudna mi čuda, ljudi se stalno svađaju, pa ostanu živi. Ima mnogo dana pred njima u kojima se mogu izgladiti glupe bračne svađe. Ne vidim razloga da tome pridajem veći značaj nego što je potrebno.

Nešto mi ne dozvoljava da ustanem i započnem ovaj dan. Treba otići u kupovinu, a kupovine me uvek čine depresivnim i nervoznim. Osećam neko probadanje u grudima, mislim da suviše pušim u poslednje vreme. Rado bih se lišio te navike, no – čemu to? Da produžim život? Što bih ga uopšte produžavao. Dece nemam, žena me ne podnosi, dani su nalik jedan na drugi. To je skoro kao pakao. Kada bi me neko pitao kako po mom mišljenju izgleda pakao, rekao bih mu da je to neprekidni niz uvek istih dana, jednakih gotovo u svakom detalju, i da je ono najgore to što ne postoji pukotina na tom lancu.

Kad bi me opet neko pitao kako izgleda raj, rekao bih da je to verovatno jedna visoravan na kojoj mlada afrička devojka bere kafu, sa vencem od orhideja u svojoj kosi…

Odakle mi sve te gluposti, ne znam. Ja nikad nisam ni video kako izgledaju orhideje, pogotovo ne afričke. O Africi ne znam ništa, i nikad me nisu privlačile tamnopute devojke. A sad sam previše star da menjam ukus i navike. Možda sam bolestan od neke bolesti koja će odjednom izopačiti sve moje misli i želje. Ne daj bože da počnem da spopadam devojčice na ulicama, ili ih gledam iz nekog grma, pored škole…

Žena pored mene se uopšte ne čuje. Ona je tako tiha, da sam bezbroj puta noću pomislio da je umrla u snu. Prinosio sam svoje lice njenom sasvim blizu, ne bih li video da li uopšte diše. Nigde još nisam video tako tihu osobu. Ne znam da li da to ubrojim u njene vrline ili mane.

Godinama sam osećao krivicu što ne mogu da živim tako tiho kao ona. Bio mi je potreban glasni život. Ali glasnog života nije bilo u našoj kući, pa sam ga tražio na drugim mestima. Ona je znala šta radim, i nije rekla ništa.

Sinoć smo se posvađali, i rekla mi je stvari koje nikako nisam želeo da čujem. Ne znam zašto je baš sad poželela da mi ih saspe u lice, kao da nije dovoljno otrova među nama. Sistematski mi je nabrojala sve one mladiće sa kojima je mogla proživeti život u sreći i veselju, sve koje je volela i koji su voleli nju, diveći joj se kao božanstvenom biću i ne tražeći ništa od nje, sem da postoji i time ulepšava njihove dane. Znam da mi priča o vremenu koje je toliko daleko u prošlosti, da liči na crno-beli film. Njeni junaci nemaju ništa živo u sebi, to su junaci stripova, dvodimenzionalni super-junaci kakvi ne postoje u stvarnosti. Svako od njih postao je vremenom isti ovakav sebični skot, kakav sam i ja. Ali ona o tome ne zna ništa, i sama se preselila u strip.

Budim je blagim drmusanjem, jer moramo u kupovinu, a bilo bi dobro da izbegnemo prazničnu gužvu. Budi se i na trenutak me gleda blago; to je trenutak u kome je nesvesna sinoćne svađe, i čitavog našeg bednog života. Onda se sećanje vraća, i pogled postaje tvrd i udaljen. Pogled može biti udaljen, iako to zvuči sasvim paradoksalno.

Pominjem kafu, ali znam da je to uzalud. Oblačimo se u tišini, ulazimo u kola istim pokretima kao i uvek, ja vozim gde treba ne pitajući gde smo krenuli. Na trenutak pomislim kako bi rešenje bilo da onaj kamion iz suprotnog pravca pređe na našu traku, i za delić sekunde svi naši problemi nestali bi s lica zemlje. Dvoje nesrećnih ljudi manje. Na radiju je naša omiljena pesma iz mladosti. Sad ili nikad, mislim. Ništa, kamion je prošao pored nas, kao što i treba da bude. Taj čovek gore u kabini kamiona nije skrivio ništa pa da mu praznike pokvari dvoje mrtvih na njegovoj duši.

Ona ulazi u supermarket, a ja je posmatram. Još je sasvim zgodna, iako ide malo pogureno. Jutros je još tiša nego inače. Sve vreme je gledala kroz prozor. Znam da ona zna da ja nisam za sve kriv. Ali ja ne znam. Ja ne znam jesam li kriv ili nisam, i voleo bih da se sad vrati i da mi kaže – ti nisi kriv što je ovako. Nešto drugo je krivo.

Izlazim da popušim cigaretu. Gledam u izlog cvećare. Odjednom znam da će se nešto dogoditi i počinjem da trčim prema ulazu u supermarket. Nikad nisam trčao brže, trčim bez zastajkivanja. Gazim neko staklo. Guram ljude koji su mi zakrčili prozor. Gledam je kako pada i pružam ruke da je prihvatim, ali još nisam dovoljno blizu, i ona pada, a ja padam preko nje, i ne želim nikad više da ustanem sa tog pločnika.

Dan peti

Jutro je osvanulo maglovito, i pomalo se pribojavam kako ću voziti do centra kroz tu maglu. Žena još uvek spava, iako se obično budi pre mene i tiho se sprema. Legne posle mene, ustane pre mene, tako da ponekad mislim da ona uopšte i ne spava. Je li to žena ili duh?

Sinoć smo se posvađali i rekli jedno drugom ružne stvari. Izviniću joj se danas, kupiću joj i cveće, to nisam nikad uradio, za sve ove godine dugog i, nadam se, valjanog bračnog života. Nismo imali dece, ali smo se voleli; valjda je dovoljan dokaz što se nismo razveli nego smo odlučili da živimo zajedno. Ja sam imao neke izlete, to je istina. Ali nisam voleo druge žene.

Govorila je o svojim bivšim momcima. Bože, kakvo fantaziranje! Pa neću valjda sad da postanem ljubomoran na neke senke iz vremena kad smo bili deca? Ipak, malo sam ljubomoran. Voleo bih da mi kaže da bi, da se ponovo rodi, opet potražila mene.

Nudim je kafom, ona odbija, to nije ništa neobično. Oblačimo se, vozimo se, razilazimo se ispred supermarketa. To sve i dalje nije ništa neobično. U našem životu nema mnogo neobičnih događaja.

Stojim pred cvećarom i razmišljam o tome kako ću sad ući i kupiti joj najskuplji cvet koji imaju. Neki egzotični cvet, koji je putovao preko sedam gora i sedam mora, samo iz jednog razloga –  da ga ja kupim ženi koju volim. Nikad nijednoj ženi nisam kupio cveće. Kupovina cveća bila je za mene uvek najveće licemerstvo koje se može zamisliti. Dan žena je primer kako se neke stvari mogu obesmisliti. Kakav užasan praznik. Taj dan je izmišljen samo zato a bi se muškarci mučili i na silu izgovarali rečenice koje ne žele da govore, da bi im bilo ružno i neprijatno jer su prinuđeni na nekakav neprirodni ritual bez pravog smisla i svrhe. Ko želi da kaže nešto lepo ženi, majci, devojci, prijateljici, koleginici, može to uraditi bilo kojeg dana; zašto je potrebno da se uspostavi dan kad se takve stvari rade iz obaveze?

Nikad pre nisam osetio potrebu da svojoj ženi kupim cveće, i nisam gledao izloge cvećara. Danas osećam da to mogu da uradim, a da to ne bude licemerstvo. Osećam da to nema nikakvu drugu svrhu osim da joj iskažem poštovanje, koje bez obzira na sve nikad nije bilo pomućeno ničim. Ne znam je li to zbog svađe, zbog praznika ili nečeg drugog, ali znam da je danas taj dan kad želim kao nikad pre da joj pokažem da je ona za mene bila nešto izuzetno.

Ne stižem da uđem u cvećaru, jer se nešto dešava ispred supermarketa, a mene preseca nejasna ali veoma intenzivna slutnja da to ima veze sa mojim životom. Počinjem da trčim, ali se saplićem, gubim ravnotežu i jedva je ponovo uspostavljam pridržavajući se za slučajnog prolaznika, zatim nastavljam pomalo šepajući. Kao i za sve ostalo što je ikad bilo važno, stižem prekasno. Ona već leži, potpuno nepomična, a ja se zbunjeno osvrćem kao da ću iz pogleda drugih pročitati šta se dogodilo, i kako da sve to nestane. Šta, šta, ponavljam kao ludak. U daljini se čuje sirena ambulantnih kola. Kolena mi klecnu i sve nestaje.

Dan šesti

Znam da ne treba da ustanem danas iz kreveta, jer imam onaj dobro poznati osećaj da će sve krenuti nizbrdo. Nikad me nije izneverio, a ja ga nikad nisam poslušao. Uvek sam, kao svi moderni, nesujeverni ljudi, slušao samo razum. Razumu izmiče mnogo toga što čini ljudski život.

Ona spava veoma tiho pored mene, i ja je najradije ne bih dirao, samo bih je gledao i uživao u tome što je živa i što smo zajedno, jer ništa drugo i nije zaista važno. Sinoć smo se posvađali, ali to je samo nervoza koja nas uvek uhvati pred praznik. To će proći i život će se vratiti svom normalnom toku. Skoro pa sam uveren u to.

Ipak je moram blago prodrmati, i prekinuti njen kratki odmor. Ona uvek spava jako malo, samo štrbne od sna, kao što malo pojede od ručka, kao što otpije mali gutljaj. Čak i vodu pije malim gutljajima, a posle nekoliko takvih zastane da se odmori. To me uvek zasmejavalo, a ona se ljutila. Imam nešto u grlo što ne dozvoljava da pijem u velikim gutljajima, pravdala se. Svako može da pije u velikim gutljajima, samo si ti kukavica i hipohondar, umrećeš jednog dana od straha. Bojiš se života, bojiš se smrti, svega se bojiš. Ja sam je tako zadirkivao, a ona se na to nije smejala. U sebi sam se pomalo i ljutio što se ne smeje na moja zadirkivanja. Tvoj smisao za humor je potpuna nula, rekao sam joj. Pogledala me onim pogledom koji ulazi direktno u kosti. Rekla je – mnogo je strašno kad dvoje ljudi živi zajedno, a nisu im smešne iste stvari.

Probudio sam je blago, i ponudio kafom, koju je, naravno, odbila. Ne osećam se dobro, rekla je. Mislim da je time htela da mi stavi do znanja da sam je sinoć zaista uvredio.

Vožnja do supermarketa protekla je u tišini. Ona je ušla u prodavnicu, malo pogureno hodajući, kao da je, recimo, boli stomak, ili nešto slično. Obično prvo pogledam izloge, popušim cigaretu, dve, pa joj se posle pridružim i zajedno pakujemo namirnice u kese. Ona se prvo raskopča, zatim skine kaput i povlači rukom rolku koja je guši. Šta je, pitam tek radi reda. Ovde je zagušljivo, kaže. Ja ne primećujem, ne skidam jaknu, i ne smeta mi ono što njoj uvek iznova izaziva mučninu. Čak mislim da joj je jednom bilo muka pred kasom, a sve ostale mučnine su bile samo njeno ubeđenje da joj mora biti muka svaki put. No, žene su takve. Tu nema pomoći. Ja je ipak volim. Evo, kupiću joj cveće. Praznični poklon od mene. To će je baš iznenaditi.

Ali, u trenutku dok stojim pred izlogom cvećare i čitam natpis ispod cveta (piše – afrička orhideja), odjednom pouzdano znam šta će se desiti ispred ulaza. Sanjao sam, ili se to već dogodilo, ne znam, ali znam šta sledi. Užas me obuzima, i počinjem da trčim iz sve snage. Trčim toliko brzo, da već ne mogu ni da se zaustavim ispred ulaza u samoposlugu. Protrčavam pored žene koja pada, naočare mi krcnu pod nogama, udarim u neke ljude koji me zadržavaju i psuju, u daljini zavija sirena ambulantnih kola… Pored mene neko govori – sigurno je već mrtva…

Dan sedmi

Danas neću uopšte ustati iz kreveta. Neću se ni okrenuti na drugu stranu, neću pogledati u pravcu žene koja spava pored mene veoma tiho. Kao duh. Znam da će se dogoditi nešto strašno budem li danas ustao iz kreveta, tako da moram držati oči potpuno zatvorene, i ne popustiti pred iskušenjem da prođem kroz ono isto što se, shvatio sam, iz dana u dan ponavlja. Jedini način da pukne karika na tom lancu je u mom nepristajanju. Ne pristajem na to da se stvari opet odvijaju na isti način.

Sinoć smo se posvađali. Nije to prvi put. Voleo bih da kažem – nije to ni prvi ni poslednji put. Ali šta ako je poslednji? Možda je jedini način da se ono ne dogodi opet upravo u tome da uopšte ne otvorim oči.

Sunčevi zraci su napunili sobu, to je škrto zimsko sunce koje ne daje nikakvu toplinu, ali postoji; zbog toga znamo kad je dan, a kad noć, zbog toga hladnoća nije potpuna i živa bića još uvek nalaze snage da izdrže do proleća. Nije to isto – zimsko sunce ili potpuni mrak. Nekad zavara potreba za letom i toplotom, pa čovek pomisli kako zimsko sunce nema nikakvu vrednost. Ne znam zašto o tome razmišljam, jer su mi oči čvrsto stisnute i ne vidim ni tračak tog zimskog sunca. Ali ga osećam na kapcima, i odajem mu, eto, nemu poštu.

Ljudi će poći danas u kupovinu, jer je praznik, i žele da ga provedu u svečanom raspoloženju i da kupe jedni drugima poklone. Ja neću poći, jer ne smem ustati iz kreveta. Ali razmišljam o tome, i čini mi se da ima nešto u praznicima, i u načinu na koji je njima presečen niz potpuno istih mukotrpnih dana. Da mogu, baš bih danas zastao pred izlogom cvećare, i kupio bih ženi najskuplji cvet koji u njoj postoji. Previše sam škrto živeo svih ovih godina. Nikad nikom nisam kupio cveće. Mogao sam obasipati svet cvećem, a nisam to činio. Mislio sam da ozbiljnost čini čoveka naročito dostojanstvenim, a ludiranje, preterno iskazivanje emocija, skretanje s puta koji su zacrtali očevi, ne priliči odraslom čoveku kakav sam bio ili želeo da budem.

Sinoć smo se posvađali, i to je nešto što nikako nisam mogao da zaustavim, iako bih sve dao da se to nije desilo. Zašto sinoć nisam mogao da znam ono što znam danas? Zašto je uvek potrebno da sve naučimo na najteži način, i da svako znanje dobijemo onda kad ga ne možemo više upotrebiti? Moglo je biti ovako – mogli smo izaći u restoran, mogao sam naručiti piće i hranu koju voli. Ništa previše luksuzno, tek toliko da atmosfera bude prijatna. Mogao sam joj reći da za mene ovaj život ima smisla, i da ne želim drugi život, te da uprkos svemu mislim da sam srećan i blagosloven. Pogledala bi me onim pogledom koji ulazi u kosti, i videla bi da govorim istinu. Možda bi se i nasmešila. Ili rasplakala. Ili i jedno i drugo. Onda bi pukao zid, i potom bismo zajedno srušili njegove ostatke.

Moram priznati da sam uvek, baš uvek, čak i usred svađe, želeo da joj kažem da je volim i da život za mene ima smisla. Zašto joj to nisam rekao? Bojao sam se da pokažem slabost.

Ne smem da se okrenem, ne smem da pogledam da li leži pored mene i je li živa. Ona je suviše tiha, uzima život u malim gutljajima, i znam da će jednog dana isto tako tiho samo da legne na zemlju bez da stigne da ispusti i jauk. Video sam to. Ponovilo se. Dođe uvek nakon svađe. Supermarketa, cvećare, komešanja oko ulaza u prodavnicu. Ja uvek trčim, ali nikad ne stignem. I tako stalno. I tako stalno. I to je pakleni užas, od koga ništa na svetu ne može biti gore.

Neću da otvorim oči sve dok ne prođe dan. I noć. Mogu doći i drmusati me, mogu mi silom otvarati kapke i svetliti tankim baterijskim lampama, mogu mi davati injekcije, svejedno mi je. Ne postoji nijedna sila koja će me pokrenuti. Dovoljno je da prođe jedan dan, ceo dan, od jutra do mraka, i onaj sledeći biće sasvim nov, popićemo kafu u krevetu, onda ćemo otići da se šetamo polako i bez ikakve žurbe, uveče ćemo okititi jelku…

Ispod jelke naći će malu kutiju, i u njoj poklon od mene. Afričku orhideju. Ako postoji išta osim pakla, puknuće prokleti lanac.

Komentarišite putem Facebook-a

Podela: