Kobe

Lice joj je savršeno belo, poput porcelana na starim lutkama, belje nego na licima gejši, nestvarno i sasvim glatko bez ijedne bore ili nesavršenosti. U prvi mah sam pomislila kako je lutka, reklama pred jednim od mnogih restorana, ali se na moje oči pomerila i svilena tkanina kimona jarkih boja je zašuštala kada je pružila ruke ka meni. Divno, nežno lice osmehnulo se prijateljski, smerno, bez da otkriva zube. Uzvratila sam osmeh i poželela joj dobro veče. Iznenađenost mojim obraćanjem na japanskom brzo je zamenio nešto širi osmeh i nekoliko prijateljskih koraka za mnom. Pružala je ruke ka meni i ja u njima spazih zamotuljak jednako jarkih boja. Zaustavila sam se i uz osmeh nagnula nad nju da pogledam dete. Pokušala je da me natera da ga pridržim.

Odmahnula sam glavom ali uzalud, žena mi je uporno gurala dete u ruke objašnjavajući nešto veselo i razdragano. Uporno sam ponavljala prvu reč koju sam naučila kada sam stigla ovde ‘vakarimasen’ – ne razumem – ali nije obraćala pažnju. Njena radost, učtiva premda blago nametljiva, uvlačila me je i hranila moju opuštenost. Uostalom, bila sam tu, u centru najprometnije gradske četvrti i nije pokazivala nikakvu nameru da me bilo kuda odvuče. Bila je dve glave niža od mene i u slojevima tradicionalne japanske odeće koji su joj ograničavali pokretljivost, udaljena nekoliko metara od najbližeg ulaza. Žena je, naprosto, želela da podeli svoju sreću. Dete, pritisnuto između nas dve i razbuđeno grajom, počelo je da se meškolji. Osmehnula sam se i razmotala malo njegovu pokrivku.

Dodir nije bio prijatan, moji prsti nisu dotakli nežnu bebinu kožu i ono šta je obuhvatilo moju šaku nije bila meka bebina ručica,… Vrisnula sam na sâm prizor iako mi se vrisak izgubio negde u grlu i pokušala da se otmem, da odgurnem i krpe i ženu dalje od mene. Da se odbranim, da ih stresem sa sebe… ali nadirali su kao da je pokrivka bila nepresušni izvor. Vrištala sam i skakala, pomahnitalo mahala i otresala odeću, uzalud, mileli su i dalje. Otimala sam se, urlala, i nije me bilo briga šta će reći, ja sam samo luda strankinja… kojoj niko nije želeo da pomogne…

Prstima sam zakačila srebrni broš na marami i ciknula. Pokušala sam i njega da strgnem, da otresem i u tom mahnitom trzanju gotovo sam prečula jedan drugi krik. Dok sam gubila i svest i razum pod ujedima stvorova koji su gamizali po meni, uspela sam još jednom da uhvatim obrise belog lica. Preneraženo i u grču zurilo je u broš na mojim grudima. Učinilo mi se kao da se tok reke osmonogih čudovišta obrnuo i da se jarka krpa u njenom naručju sada ponovo punila, ali me je nadvladao mrak i jedna misao.

Možda ipak neću umreti danas.

***

Statistike kažu da je Kobe jedan od najbezbednijih gradova na svetu.

Osaka, Kjoto i Kobe zajedno čine Keihanšin – najveću urbanu oblast u zapadnom Japanu sa zadivljujućih 90 i više procenata na svim sajtovima i u svim istraživanjima koja se bave bezbednošću u gradovima sveta.

Sam osećaj kada sletite na Kansai aerodrom vas uvodi u taj preovlađujući osećaj sveopšte sigurnosti. Ipak, nakon gotovo celog dana u putu i 11 i po sati u avionu, nije mi bilo do tog osećaja sigurnosti i bezbednosti. Bilo mi je jedino bitno da se sporazumem sa vozačima minibusa gde treba da me istovare, jer, na moje veliko iznenađenje, niko od zaposlenih u poslovnici na samom aerodromu nije govorio engleski. Kada me je prošao prvobitni nalet panike jer volan nije tamo gde bi trebalo da bude, zavalila sam se u mekano sedište i rešila da iskoristim procenjena nepuna dva sata gradske vožnje da malo razgledam.

Međunarodni aerodrom Kansai u Osaki je na moru, veštačko ostrvo napravljeno nasipanjem zemlje, brdo porušeno na kopnu da bi postalo brdo ispod površine vode spojeno dugim mostom sa ostatkom zaliva. Mostovi i nadvožnjaci, autoputevi su dominantno obeležje prvog susreta sa Japanom ukoliko ste sleteli na ovaj aerodrom.

Ako se uputite u Kobe, drugo obeležje je velika industrijska zona koja se prostire između svih tih mostova. Impozantan prizor čak i uz sivilo i učmalost usled oktobarske kiše.

Kiša i umor me nisu sprečili da pokušam da uživam u gradu. Imala sam to jedno slobodno popodne pre nego što konferencija počne i pojede mi ostatak nedelje i bila sam željna da ga iskoristim. Nije mi bio prvi put u Japanu, a Kobe je već na prvi pogled bio u mnogome različit u odnosu na mesta koja sam do sada posetila.

***

Takeši Mišima ne uliva poverenje. Visok je i njegove crte lica su suviše oštre a koža suviše bleda da bi bio Japanac. Ali oči i kosa su tamne, crne i sasvim se uklapaju u profil koji sam ovih dana viđala svuda oko sebe.

Rekao je da dolazi sa severa. Prilično nejasna odrednica ali me je nagnala da pomislim da je u tome tajna njegove svetle puti i neobične građe. Možda je Ainu, Ainu imaju tajne koje ni sami Japanci ne uspevaju da dokuče. Ali to je prilično romantična pomisao, Takeši Mišima je verovatno upravo ono što jeste – moj otmičar, a ja sam imala tu nesreću da me proguta mrak organizovanog kriminala na najbezbednijem mestu na svetu. Motala sam po sećanju šta se sve dogodilo u poslednjih nekoliko sati.

„Drogirala me je“, bila je prva pomisao kada sam došla k sebi. Miris kože u skupom automobilu i odsjaj ulične rasvete i neonskih reklama, ubedili su me u to da me je napadna žena u tradicionalnoj nošnji drogirala i da je sve ostalo bilo plod mojih halucinacija. Pokušala sam da se pridignem ali mi je telo još bilo obamrlo od sedativa.

Pokušala sam i da viknem ali me ni jezik nije slušao, premda je moje meškoljenje nateralo muškarca na prednjem sedištu da se okrene. Vrisak je uspeo da mi se otme, iako prigušen, izazvan više šokom što je lice izronilo sa pogrešnog sedišta nego usled stvarnog straha.

Muškarac sa prednjeg sedišta je progovorio, razgovetno i brzo, očigledno postavljajući niz nekakvih pitanja, ali ja sam uspela samo da ciknem još jedno u nizu: ’vakarimasen’.

„Ko si ti, dođavola?!“

Trebalo mi je nekoliko trenutaka da shvatim da mi se obraća na engleskom.

„Molim Vas… ja..“

Prikočio je tako da sam skoro spala sa sedišta. Okrenuo se i ponovo prosiktao.

„Ko si ti i šta tražiš ovde?“

„Je… Jelena Kiš. Ovde sam na konferenciji Svetske zdravstvene… Molim Vas, ovo je sigurno nekakva greška.“

Neposredno iznad nas začuo se voz. I dalje smo se nalazili negde u blizini linije Japanske železnice. Ali mogao me je odvesti ko zna kuda duž trase…

„Ko si ti?!“ ponovio je.

„Jelena Kiš. Došla sam na konf…“

„Ko si ti“, zaurlao je „i zašto te je pustila?!“

Zavrtelo mi se u glavi i osetila sam kako tonem u nesvest pre nego što sam stigla da mu odgovorim. Poslednje šta sam videla kroz prozor kola, bio je latinični natpis ‘Sannomijadori’. I dalje sam bila relativno blizu hotela…

***

Visoka, mršava i sa jež frizurom svakako odudaram od svog okruženja. Ispravno bi bilo reći da štrčim, barem jedno 20-ak cm u visinu i to u ravnoj obući. Kao neko ko je visok i inače, činilo mi se da je moja visina i nezgrapnost ovde nekako još dobila na vidljivosti. Ipak, koliko god da štrčim, ne osećam ljubopitljive poglede na sebi, čak ni nakon nekoliko neuspelih pokušaja da napravim ‘selfi’ u natkrovljenoj šoping zoni – što jeste bilo upadljivo, jer Japanci izgleda ne koriste mobilne telefone na ulici.

Kiša i oktobarsko vreme su mi se na kraju smilovali, nebo se razvedrilo i predveče dopustilo da sagledam svu lepotu Kobea, neposredno pre nego što je noć probudila sjaj šljaštećih neonskih reklama i dozivače ispred restorana. Devojke na recepciji hotela su bile ljubazne, ali se Gugl sa svojim mapama pokazao kao pouzdaniji ’sagovornik’ tako da sam nakon virtualne šetnje rešila da se upustim i u stvarnu avanturu.

Bazala sam okolo bez nekog cilja, posmatrala, upijala ritam grada i uživala u ljubaznosti, premda sam se svesrdno trudila da ne zalutam. Uprkos poslovičnoj ljubaznosti, ukoliko ne govorite japanski, gubljenje po čudno raspoređenim ulicama Kobea u kojima i taksisti znaju da zalutaju, ume da bude izuzetno neprijatno iskustvo.

U centru grada gužvao se nenormalan broj restorana – samo u predvorju mog hotela bila su dva indijski i italijanski! – čija ponuda je obećavala. Specijalitet grada je Kobe govedina – srećom, jer sam svaki put do sada u Japanu imala problem sa hranom zbog alergije na ribu i redovno ostajala gladna. Nasumično sam izabrala jedan i to sa skulpturom Spajdermena na ulazu, u skoro pa prirodnoj veličini.

Kroz prozor restorana, posmatrala sam ulicu kojom su promicali ljudi bez mnogo zadržavanja, neupadljivi, naizgled zauzeti. Preko puta, dve devojke, prilično neugledno obučene za moj pojam mladih osoba, posebno onih koje promovišu nešto, mahale su ispisanim tablama i oglašavale specijalitete kuće na sav glas. Nešto niže, po prvi put sam primetila osobu koja mi je privukla pažnju. U prvi mah, pomislila sam da je u pitanju još jedna skulptura ispred restorana, ali onda se pomerila. Spustila sam štapiće i nastavila opčinjeno da zurim kroz prozor. Obučena u beli, višeslojni kimono, sa komplikovanom frizurom i prepoznatljivom tradicionalnom šminkom nekadašnjih japanskih dama, žena se, koliko god to mojim čulima nespojivo delovalo, savršeno uklapala u savremene višespratnice i neonska svetla centralnih ulica. Poželela sam da je fotografišem ali je nestala pre nego što sam završila sa večerom. Šteta, bila bi to baš dobra fotka…

***

Cela kuća je bila posuta solju. Ulaz, ćoškovi, prozorski okviri, svuda okolo prostirala se prst debela i dva prsta široka traka soli. Unutrašnjost je bila sasvim zapadnjački nameštena, izuzev ove sobe u kojoj smo se našli. Pogled kroz prozor pružao mi je uvid u deo savršeno uređene bašte opasane zidom i parče mutnog neba. Uzdahnula sam i okrenula sam se ponovo ka njemu.

Takeši Mišima je pomno promatrao moje reakcije, ali ja sam odbijala da odgovorim na bilo koje od njegovih pitanja, tako da smo nakon nekoliko sati neuspelih pokušaja razgovora, samo sedeli jedno preko puta drugog i ćutali. Nažalost, kako je vreme prolazilo, smenjivanje straha i panike, i besa i drčnosti svelo se na to da sam sve više osećala strah i paniku a glumila bes i drčnost. Pokušavala sam da zanemarim morbidne ideje koje su mi navirale. Bili smo sami, opasani zidom, daleko od zvukova civilizacije. Činjenica da je moj otmičar posedovao prostranu kuću u urbanoj zoni u kojoj je vrednost svakog centimetra bila precenjena do besvesti, dodatno je dolivala ulje na vatru. A meni su se po mislima vrteli niskobudžetni japanski horor filmovi. Vetar je zatresao zvončiće na terasi i ja sam se stresla na taj usamljeni zvuk.

„Đorogumo“, rekao je najzad.

„Đurogmo?“ ponovila sam.

„Đorogumo. Stvorenje koje Vas je napalo, Erena-san.“

„Mislite žena koja me je drogirala i zahvaljujući kojoj ste me dovukli ovde?“ brecnula sam se.

Ustao je i rukama izravnao pantalone. Pratila sam ga pogledom, očekujući bilo kakav odgovor ali Takeši je samo lagano povukao klizna vrata ugradnog plakara.

„Pokušao sam da saznam nešto o Vama, Erena-san“, promrmljao je ne okrećući se. „Nešto što bi objasnilo zašto se Đorogumo zainteresovala za ženu, ali uzalud. Bojim se da, ukoliko mi ne pomognete da saznam šta je to kod Vas tako posebno, Vaša sudbina je zapečaćena.“

Odmakao se od ormana i okrenuo ka meni.

Nisam mogla da zamislim da sam u stanju da ispustim takav krik. Pojurila sam ka vratima, pritiskajući rukom usta. Zavrtelo mi se u glavi, mučnina me je savladala i osetila sam kako mi sadržaj želuca klizi među prstima, ali sam svim silama pokušavala da se dokopam izlaza.

Dohvatila sam, poslednjim trzajima snage, kvaku na ulaznim vratima. Svetlost, suviše svetlosti za tako oblačan dan, podigla sam instinktivno ruku da zaštitim oči i gotovo se sudarila sa ženom u belom. Pružila je ruke ka meni.

Čula sam povik iza leđa, i snažan hvat oko struka me je povukao unazad, izvan njenog domašaja. Masivna vrata se zalupiše za nama vraćajući nas u polumrak kuće. Pokušala sam da se otmem stisku, ali je muškarac, iako neznatno niži od mene, bio neverovatno snažan. Vrištala sam dok me je vukao nazad ka sobi u čijem ormanu se nalazila ogromna čaura i u njoj ispijena, ljuštura žene umotana u nešto nalik na stotine paukovih niti…

***

Svega dve ulice iza hotela, u samom centru grada, nalazio se jedan od najstarijih šinto hramova u celoj zemlji.

„Nemoj da te zavaraju ovi oglasi, kao i to što je posed Ikuta Đinđe skroman u odnosu na ono šta si imala prilike da vidiš u Kjotou“, objašavao je Žak Larson, moj nenadani vodič, „to je samo prikaz značaja hrama za grad. Za razliku od ostalih, ovaj hram je doslovno srce grada. Kobe je nikao oko njega i njegove šume. Prema Nihonšokiju, podigla ga je carica Đingu 201. godine i posvećen je boginji Vakahirume…“

Pogledala sam okolo. Samo svetilište sa svojim prepoznatljivim narandžastim kapijama i zgradama nije mi izgledao manje impozantno od ogromnih hramova u Kjotou ali ceo kompleks oko svetilišta jeste delovao nekako utisnut u moderni deo grada. Nekoliko žena se kikotalo i veselo razgovaralo na česmi ispred glavnog ulaza. Larson im se osmehnuo i naklonio u znak izvinjenja, pa uzeo čanče sa dugom bambusovom drškom. Odmahnula sam glavom kada ga je ponudio meni. Sveta mesta su me jednako fascinirala gde god da odem, ali sam sa godinama sve manje osećala ushićenost i potrebu da ispoštujem tuđe običaje. Osećala sam se da je moja želja da ’probam’ strašna i nametljiva onome ko je došao da se moli, da gazi tuđe običaje, da vređa,… jednako koliko i nesnosno pravljenje selfija i slikanje svega redom… Da, fotografisala sam što sam više mogla, ali sam se sve češće trudila da budem samo neprimetna senka.

Muškarac nedaleko od mene povukao je veliko, molitveno zvono. Iako ne mnogo glasno, trglo me je iz razmišljanja i moju pažnju usmerilo na nisku ženu u belom kimonou i crvenoj hakami koja je protrčala kroz dvorište hrama. Već je gotovo zamakla u unutrašnjost kada se iznenada zaustavila i okrenula ka meni. Učinilo mi se da je sve stalo na tren. Da je ceo hram utonuo u trenutak savršene tišine, istrgnut iz stvarnosti, izmešten. Bila je mlada, bez šminke i crta lica koje su mi delovale poznato, ali koje ni uz najveće napore nisam bila u stanju da opišem. Promatrala me je. Sasvim zbunjena osmehnula sam se i naklonila. Klimnula je, elegantno i odmereno, kao da nije zaustavljena u trenutku, i produžila žurnim korakom dalje.

„Ah, vidi, kiša je stala!“ Žakov glas me je trgao a sa njim su se vratili i ostali zvuci. „Hajde, ovamo da vidiš Inari hram i njegove kapije…“

„Je l’ daleko?“ Umor me je polako savladavao i bila sam raspoložena pre za kafu nego za nov obilazak koji je uključivao još šetnje.

Zasmejao se. „Sa desne strane pa pozadi. U okviru ovog hrama postoji još 14 manjih. Ovaj će ti se svideti.“

Zaustila sam da pitam zašto, kada se preda mnom ukazao niz, gotovo tunel sačinjen od prepoznatljivih, narandžastih kapija na širokom stepeništu sa blagim padom. Razrogačila sam oči – kada se stane direktno ispred delovale su kao jedna. Sa strane, na samom vrhu, nalazila se skulptura lisice, otelotvorenje božanstva kome je hram posvećen.

Larson nije prestajao da priča, čak ni kada smo nešto kasnije seli na kafu. Bio je hodajuća enciklopedija o ovoj zemlji. Aiko me je upoznala sa njim na nekom simpozijumu u Parizu pre desetak godina, mnogo pre nego što su njih svoje rešili da se ’vrate korenima’ i ostatak života provedu u kandžama japanske industrije humane robotike.

 „Kako je Aiko?“ uhvatila sam prvi slobodan trenutak da čujem nešto o svojoj prijateljici.

„Pozdravlja te. Zaglavljena je na Hokaidu još najmanje 10 dana, tako da ćete se možda mimoići… Prokleta laboratorija, sve što je moglo poći naopako, pošlo je… naleteli su na neko nalazište kada su kopali temelje.“

***

Ovoga puta, bila sam sigurna da me je drogirao. Otimala sam se žestoko, rušila stvari, udarala ga i grebala ali stisak nije popuštao. Nemilice me je vukao ka sobi. Vrištala sam, bila sam sigurna da je taj moj vrisak morao prodreti kroz papirne i drvene zidove ove kuće, neko ga je morao čuti. Neko je morao čuti… žena, žena koja je bila napolju… neko, bilo ko.

A onda je najednom zavladao mrak.

Probudio me je blagi miris upaljenog štapića i sigurnost da me je drogirao. Promeškoljila sam se i pomerila ruke, a potom naglo otvorila oči i skočila. Nisam bila vezana. I bila sam u čistom, pamučnom kimonou i ruke su mi bile čiste. Odeća mi je bila uredno odložena pokraj ormana. Onog ormana.

Zadrhtala sam.

„Odakle ti ovo?“

Tek sa tim rečima shvatila sam da je Takeši u sobi. Trgla sam se i poželela da ponovo vrisnem, ali bilo je nečega u njegovom držanju. Lice mu je bilo drugačije, ozbiljno, zamišljeno. Među prstima je vrteo moj broš u obliku pauka.

„Dobila sam ga od bake“, rešila sam da pokušam drugačiji pristup. „Ništa posebno vredno ali je meni veoma drag. Baka je tkala, uvek se hvalila da je to naučila još od svoje bake. Da je umela da uplete niti tako čvrsto da bi joj i pa…“

Zagrcnula sam se i počela da se tresem. Sručila sam se nazad na krevet i zagrlila samu sebe. Nije ni pokušao da mi priđe. Plakala sam i jecala…

„Ja sam luda… Počinjem da ludim… Vi me drogirate… Ubićete me…“ mucala sam.

Ćutao je. Kada su suze malo presušile i kada mi se povratila prisebnost, ustao je i dodao mi nekoliko paprinih maramica. Bile su nežne i tanke, gotovo prozirne i ja sam se zagledala u njih, pokušavajući da smognem snage da po ko zna koji put postavim isto pitanje.

„Ko ste Vi zapravo i šta hoćete od mene?“

„Ja jesam Takeši Mišima. Verujem da Vam je veoma teško da sve ovo shvatite, Erena-san. Ali niste drogirani i niko se ne poigrava Vašim zdravim razumom. Đorogumo je stvarna. Ja sam stvaran, Vi i ova kuća ste stvarni. I ona stvar u ormanu je stvarna, ali stara, veoma stara. Ne, niste upali u lanac organizovanog kriminala. I ne, nisam jakuza. Ja sam, kako bih rekao, lovac na demone, a Vi ste upravo postali lovina jednog od njih. Samo pokušavam da saznam zašto kako bih mogao da Vam pomognem.“

Bila sam toliko zabezeknuta time što mi je odgovorio da mi nije palo na pamet da se nasmejem na poslednju izjavu.

***

Zvuk zvončića koje je vetar tek neznatno ljuljao delovao je umirujuće na moje rastrzane živce. Pokušavala sam da zapalim cigaretu, ali su mi ruke drhtale pa je potrajalo. Takeši je bio fin i pravio se da ne primećuje. Fin, uljudan… pa opet… setila sam se sirove snage i grubosti, odlučnosti sa kojom me je dovukao nazad u ovu sobu i ponovo zadrhtala. Zdrav razum mi se pomaljao na trenutke i cijukao da je u pitanju nasilnik, da je u pitanju otmica, da ću da završim sa žešćim stokholmskim sindromom ako nastavim da ga opravdavam…  

„Ne znam zaista po čemu bih ja to bila posebna, gospodine Mišima“, uzdahnula sam i ugasila cigaretu nakon tek dva povučena dima. „Izuzev što sam strankinja sa drugog kraja sveta koja ne veruje u Vaša čudovišta.“

„Pa, ipak,“ bio je uporan, „iz nekog razloga Vas je Đorogumo smatrala plenom i iz nekog razloga Vas ste joj umakli.“

Ponovo je prevrtao po prstima moj srebrni broš.

„Taj broš… kao da se uplašila kada ga je videla“, sinulo mi je iznenada. „Ali, on nema nikakvo simbolično značenje… možda lično za mene, ali ovako… Vidite, moja baka je volela priče o tkaljama. Kao dete, čitajući grčke mitove naišla sam na mit o Arahni, čija je veština tkanja bila nadaleko čuvena. Baka se nasmejala kada sam joj ga pročitala, bila je po majci Grkinja, znala je taj mit, i često je svoje tkanje poredila sa paukovom veštinom. Ipak, prilikom sledeće posete, poklonila mi ovaj broš, kao uspomenu, onako… kao nešto šta je samo za nas dve imalo značenje.“

Klimnuo je i ustao. Gotovo sam ciknula da ne otvara vrata ormana, ali on je produžio dalje, ka crtežu na zidu.

„I u našoj mitologiji postoji mlada tkalja sa tragičnom sudbinom“, skinuo je crtež i prineo ga meni. „Zvala se Vakahirume, boginja izlazećeg sunca, mlađa sestra boginje Amaterasu… i… Jeste li dobro, Erena-san?“

Klimnula sam, iako sam bila daleko od toga da sam dobro. Ukoliko je sve ovo bilo neko dobro osmišljeno sprdanje sa mnom, onda je neko morao dobro da plati sve to zezanje s mojim mozgom. Jer sa požutelog crteža u mojim rukama gledala me je ista ona žena neodređenih crta lica koja je juče pogledom zaustavila vreme u hramu Ikuta.

***

Nisam bila sigurna da li je ručak sa Žakom bila dobra ili loša ideja. Umorna nakon vrlo intenzivnog programa konferencije i sasvim slomljena vremenskom razlikom, ni nakon tri dana nisam uspevala da zaspim kada treba i sada, u vreme pauze za ručak, sve što sam želela bila je ogromna kafa i krevet a ne pričljivi Francuz.

Ali jedan pogleda na njegovo zabrinuto lice bio je sasvim dovoljan da me razbudi. Uvek veseo i beskrajno duhovit, Žak je, ovoga puta, delovao sumorno i zabrinuto. Pa ipak mi je trebalo vremena da iz njega izvučem šta ga muči.

„Aiko se javljala jutros. Nešto, nešto baš nije u redu. Nisam je najbolje razumeo ali dvoje ljudi je ozbiljno povređeno. Zabranili su im prilaz gradilištu i tom nekom nalazištu, konfiskovali svu opremu i mašine, bez objašnjenja… to se prosto ovde ne radi. Zaboga, u Japanu smo, za sve postoji protokol!“

Bilo mi ga je žao ali nisam mogla da pomognem, izuzev da obećam da ću pokušati da odložim let nazad i da mu se pridružim u pokušaju da posetimo Aiko. Neka nejasna nervoza se uvukla u mene i naprasno mi je bilo stalo do toga da se vidim sa njom. Ostatak dana, pratila sam događanja tek polovično, učestvujući samo koliko je neophodno i pravdajući se kao i ostali umorom.

U povratku, taksista je uspeo da se izgubi na putu do hotela i nakon desetak minuta rasprave rukama i nogama, ciknula jedino šta mi je palo na pamet – ime metro stanice u bilizini. Veče je bilo prijatno i tih nekoliko minuta šetnje me je sasvim razbudilo. Osvrnula sam se oko sebe i umesto ka hotelu uputila ka centru. Dočekalo me je more neonskih reklama, reka ljudi koja je nekuda žurila i poneki ’dozivač’ ispred restorana. Ispred jednog od njih, ugledala sam pravu retkost u urbanom i modernom Kobeu – ženu u šarenoj, tradicionalnoj odeći, verovatno istu onu koja mi je pre neko veče utekla i uputila se pravo ka njoj. Bila je toliko nestvarna da sam u prvi mah pomislila da grešim, da je u pitanju lutka…

***

„Pauku se raduješ po danu a ne po noći, tako barem kažu naša verovanja“, promrmljao je Takeši, zatvarajući prozor i navlačeći zavese. „Šta god da se desi, šta god da čujete da dolazi spolja, Erena-san, ne otvarajte. Život Vam doslovno zavisi od toga da ne prekoračite ovu liniju soli.“

Pogledala sam belu traku i klimnula. Čula sam i ja negde za tu glupost sa solju i ’verovala’ u njenu delotvornost koliko i u delotvornost belog luka, jednako koliko nisam verovala da je sve ovo neki čudan trip, halucinacija, košmar iz kog ću se uskoro probuditi. Prevrnula sam očima kada se okrenuo, svesna da je prva i jedina stvar koju ću pokušati da uradim biti upravo ta da pobegnem iz ove kuće čim mu vidim leđa.

Na zvuk zaključavanja vrata, kuća je sasvim potonula u tišinu. Skočila sam sa kreveta i prišla ugradnom plakaru, rešena da jednom za svagda razlučim šta se dešava. Udahnula sam duboko i pomerila klizna vrata. Ovoga puta, uspela sam da nadvladam mučninu i pogledam malo pažljivije odvratno, mumificirano klupko. Delovalo je prilično stvarno, ali tokom svojih studentskih dana u domu, videla sam mnogo umetnika koji su, uz malo mašte, mogli da načine da i obična kuhinjska krpa izgleda živo. Udahnula sam duboko i pružila ruku. Tanke niti su zadrhtale pod mojim prstima, ali nisu bile lepljive, niti naročito jake, kakve bi trebalo da budu paukove niti ove debljine. Cimnula sam malo jače, nit je zadrhtala i pukla. Klimnula sam i zatvorila orman.

Sa vratima i prozorima je išlo malo teže, ali je brava na vratima koja su vodila ka unutrašnjem dvorištu na kraju popustila i uspela sam da ih odškrinem. Vetar je naneo zvuk zvončića i nejasni huk sa druge strane kuće. Drvo je zaškripalo pod mojim stopalima i nateralo me da zastanem i izujem se.

„Konbanva.“

Skočila sam i okrenula se kao oparena na tihi, nežni glas. Preda mnom je stajala žena u belom čije je lice podsećalo na porcelansku lutku.

***

„E, sad mi je dosta“, promrmljala sam kada je podigla zamotuljak. Nisam u stanju da opišem bes koji me je preplavio. Zgrabila sam gomilu krpa i otrgla ih iz njenog naručja. Ciknula je gledajući kako preleće na drugi kraj kamenom ispunjene bašte i udara o zid.

„Ko si ti i šta ’oćeš od mene?!“ zaurlala sam joj u lice sasvim zaboravljajući na pokušaj nečujnog bekstva. Pokušala je da se otme iz mog stiska, ali sam je uporno vukla za sobom, ka izlazu iz dvorišta, i dalje vičući i psujući.

Najednom, kimono pod mojim prstima je počeo da klizi i pojas koji je držao moj hvat zategnutim, počeo je da popušta. Okrenula sam se ka njoj, spremna da pojačam stisak, da ne dozvolim da mi umakne.

Ovoga puta, bila sam sasvim sigurna da nije u pitanju halucinacija.

„Erena-san!“

Fijuk je presekao ogromne, dlakave pipke koji su se ustremili ka meni, a sudar mi je izbio vazduh. Osetila sam kako me delom vuče, delom nosi, ali sam se ovoga puta grčevito držala za njega. Prebacio me je preko praga i u poslednjem trenutku povukao vrata zatvarajući izlaz u dvorište.

Udarila sam rame pri padu i ostala da se previjam od bolova na podu, dok se Takeši nadvijao nada mnom i nerazumljivo urlao  pola na japanskom, pola na engleskom.

„Vakarimasen!“ zakukala sam.

„Rekao sam Vam da ne napuštate kuću! Da ne prelazite liniju od soli!“

Skupila sam snage da se pridignem na kolena. Bol mi je sevala celom levom stranom, a ruka mi je visila.

„Oteli ste me!“ ciknula sam, pritiskajući bolno rame. „Oteli! Ja sam naučnica, ne verujem u bajke! Niko normalan Vas ne bi poslušao.“

Ućutao je i kleknuo kraj mene. Pre nego što sam shvatila šta se dešava, osetila sam dugačke prste na ramenu i nadlaktici i neopisiv bol koji mi je sasvim zamutio svest. Vrisnula sam i sručila se nazad na pod.

„Rame će Vam biti dobro“, promrmljao je kada sam došla sebi. „Možete li da pomerate ruku?“

Mogla sam, ali je vraški bolelo, pa sam samo klimnula, režeći kroz stisnute zube.

***

„Hoćete da kažete da ne mogu da izađem iz ove kuće, a da me ne napadne?“

Čaj se pušio i vrelina je probijala kroz porcelansku šoljicu, ali su moji prsti i dalje bili ledeni. Na trenutak sam zaboravila sve, i lutku u ormanu i nakazu u dvorištu, i to da me je Takeši oteo i koncentrisala se na to da pronađem izlaz iz ovog ludila. Dodirnula sam nehotice broš koji se ponovo nalazio na mojim grudima.

„Zašto ja?“ Upitala sam ga isto ono šta je on mene pitao sve vreme. Trgao se i slegao ramenima.

„To sam očekivao da ćete Vi meni reći, Erena-san. Zaista ne znam.“

Klimnula sam.

„Ali svakako imate neke pretpostavke…“

Zagledao se u staklena vrata. Noć je bila zastrašujuće tiha i bez ikakve naznake da se sa druge strane vrata nalazi neko ili nešto. Ali znala sam da je tu, da vreba…

„Najjednostavnija je da ste naprosto slučajna žrtva. Što nije mnogo izvesno, ali“, mahnuo je rukom ka drugoj sobi, gotovo prolivši svoj čaj „ne i nemoguće.“

„Žena u ormanu je njena žrtva, zar ne? Žrtva ’žene-pauka’… Znate li ko je bila?“

Otpio je nekoliko gutljaja čaja pre nego što je nastavio.

„Znam. Jedina žena čija je ljubav bila jača od njene obmane. Nije mogla da omađija muškarca, pa se osvetila njegovoj dragoj.“

Podigla sam šoljicu u nameri da zamaskiram osmeh. Nisam baš očekivala tragičnu ljubavnu priču… pa, ipak…

„Onda ona nije slučajna žrtva“, odložila sam šoljicu „što znači da pretpostavka o tome da je mene napala slučajno ne stoji.“

„Upravo tako, Erena-san.“

***

Zvuk je bio mešavina cijukanja i grebanja. Kao da se na verandi ispred previjala mačka u samrtnom ropcu. Pokušala sam da ga ignorišem i da vratim razgovor na ’pauk-gospu’, ali ne baš sa naročitim uspehom. Svaki put kada bi se zvuk ponovio, hladni žmarci bi mi jurnuli niz kičnu, jezik bi mi se zapleo i morala sam da počnem rečenicu iz početka. Dešavalo mi se i da čitave delove rečenice izbacim na srpskom, i da na kraju ne znam šta sam rekla. Iako me je Takeši uveravao da Đorogumo neće preći prag kuće jer nije pozvana unutra, nisam se osećala ni najmanje sigurno.

„Rekli ste“, iznenada mi je sinulo „da ste je pratili na jug, ovamo ka Kobeu?“

Takeši klimnu.

„Hai. Đorogumo se retko sreće u ovom kraju. Još ređe na dalekom severu odakle sam ja za njom pošao… Ovo je zlo bilo zarobljeno u odronu i ostalo bi zarobljeno doveka. Niko pouzdano ne zna kako je bila savladana, premda lokalne priče kažu da je žena iz ormana bila nekadašnja miko, sveštenica Ikuta hrama koja je napustila službu i otišla na sever. Kažu i da je njena smrt boginju Vakahirume toliko razljutila da je ova obrušila odron na vodopad i jezero Đorogume i zakopala je da večnost provede budna pod zemljom. Verovatno bi i ostala pod zemljom da nisu pokušali da podignu onu prokletu laboratoriju…“

Oblio me je hladan znoj i ruke su počele toliko da mi se tresu da je Takeši najednom zaćutao.

„Erena-san?“

„Da li… da li je u pitanju okolina Haka… Hakodatea?“

Skočio je i nadvio se nada mnom.

„Ipak nešto znate!“

„Ne, nešto“, odmahnula sam glavom. „Aiko Ćihira Larson i njen muž Žak su moji prijatelji. Aiko i nisam videla od kako sam došla, Žak mi je rekao da je sa ekipom na Hokaidu, u Hakodateu, ali su naleteli na neko nalaziš… Gospode…“

Zarila sam lice u ruke i prste duboko u kosu. Aiko…

„Kada sam se uputio ka Kobeu, pretpostavljao sam da je krenula ka hramu Ikuta ne bi li se osvetila boginji, ali izgleda da je imala još jedan razlog“, spustio mi je ovlaš ruku na rame. „Bojim se da ste Vi samo bili kolateralna šteta, Erena-san…“

Videla me je sa Žakom u hramu! To je bilo jedino šta mi je palo na pamet. Videla me je sa njim i, kada sam joj te večeri prišla, da sam bila neko drugi pustila bi me da produžim. Ipak nisam bila sasvim nasumična žrtva, ali da, jesam bila kolateralna šteta. Škripanje spolja me je ponovo trglo.

„Žak!“ skočila sam i pojurila ka vratima od bašte. „Moram odavde, naudiće Žaku… i Aiko!“

„Erena, stanite!“ uriliknuo je za mnom ali nije uspeo da me stigne.

Razmakla sam vrata i svom silinom jurnula napolje i već sledećeg trenutka pomislila kako ću umreti. Stvorenje preda mnom bilo je ogromno – otelotvorenje najgorih noćnih mora svakog arahnofobičara. Ipak, prvo na šta sam u tom trenutku pomislila bilo je kako je deformisano žensko lice izgledalo nakalemljeno na čupave noge kao loš efekat u nekom filmu.

Ali to deformisano žensko lice se na moje oči deformisalo još, vilica se raširila i iz nje su izronila ogromna klješta. Čvrst hvat me je izmakao van njihovog domašaja u poslednjem trenutku.

„Niste normalni!“ bilo je poslednje šta sam čula pre nego mi se gusta, lepljiva masa sručila na glavu i oborila me na pod. Pokušala sam da je skinem, ali samo sam se sve više uplitala i ulepljivala u nju, davila me je, gušila me… Jednim, slobodnim okom uspela sam da uhvatim da se stvorenje okrenulo od mene i zlokobno nadvilo nad nečim za šta sam sumnjala da je oboreni Takeši. Poslednjim trzajem snage pridigla sam se i uspravila na noge, i zaletela u Đorogumo. Ponovo sam se našla na zemlji, lagano gubila svest i više nisam znala da li mrak nadolazi od senke demona koji je zaklanjao mesec ili sam najzad sasvim ostala bez daha.

„Niste normalni, Erena-san, zaista niste…“, osetila sam drhtave ruke na licu, mesec se ponovo ukazao na nebu i najednom mi je nagrnuo svež vazduh u pluća. Pokušala sam da se pridignem, kašljući i grcajući. Iza se čulo komešanje i zvuci borbe ali nisam bila u stanju da se okrenem.

„Takeši…“, zgrabila sam ga za ramena kada je tle pod nama počelo da podrhtava.

Krik me je najzad naterao da se okrenem. Na sredini bašte, zemlja se rascepila, rasporila tačno pod nogama Đorogume i progutala je u svoj ambis.

Sa druge strane rascepa, sa mačem napola vraćenim u korice, stajala je žena neodređenih crta lica u belom kimonou i crvenoj hakama suknji. Udarila je ovlaš nogom i zemlja je zadrhtala ponovo, zatvarajući jaz.

„Nadam se da će ovoga puta ostati pod zemljom“, preveo mi je nešto kasnije njene reči Takeši.

Napravila je nekoliko koraka ka nama i prstom uprla u broš na mojim grudima. Naredne reči, Takeši mi je preveo odmah.

„Dostojna si svojih pretkinja.“

Nestala je pre nego što sam dobila priliku da je upitam šta je tačno mislila pod tim.

/kraj

Autor: Mira Satarić

Objavljeno u: Marsonic 12

Komentarišite putem Facebook-a

Podela: