Mama Kečua

– Mama, odsećiće mi lišće, mama!

Glasovi, nalik na spektar boja, u mojoj glavi, bude me, kidaju.

Kuda je vodite?- pitam.

Otimam je iz ruku pomahnitale gomile. Duge, sede vlasi umrljane blatom zalepile su joj se na čelo.

 Hvata me za ruke i prošišti- Pusti ih … neka me spale.

-Luđakinjo, luđakinjoooo- masa se zgušnjava oko mene, kao istina, viču, unose mi se u lice.

Posrćem, pružam ruke ka njoj. Njeno telo je izloženo svetlu, ogoljene kosti, mršave ruke. Hoda, iz njenih lanaca kaplje crna krv. Sve što je od nje ostalo su oči. One besne, one su žive. Sve ostalo je odavno mrtvo.

Ja nisam dobra mala biljka, dostojna kćer, ne mogu da se oko nje sklopim, da je okoštam, da je spasim od ruku, koje je dodiruju, koje kidaju njeno meso. Moje korenje lako izroni van zemlje ali nju ne grabi, nju ne obavija.

 Kroz rulju se probija poznato lice, vapim da me zaštiti, da zaštiti nju. Deluje kao da će se nasmešiti, sledeće što osećam je ukus prašine. Na licu je trag njegovog dlana, bridi mi koža od udarca.

Vrištim na njega- Spasile smo te iz groba, utvaro, tako nam vraćaš! Mumla i probija se kroz masu, žvaćući njene prste. Otkinuo joj je ruku, gledam patrljak desnog zgloba sa kog vise iskidani nervi.

Majka, nema, tupog pogleda ide opijeno ka dželatu.

 Čujem ih, gladni su novih duša. Demoni-pomišljam.

Pustite je! Pustite!- udaram stražara. Lako me odgurne.

Devojčica modrih uvojaka mi zariva sekutiće u dlan. Šapuće mi očima- Ubile ste nam brata, zaklale ste nam oca, gostile ste se njima, sad ćete platiti.

Ona pada, ne može da hoda više.

-Ustani, mama, pogledaj me! Nije reagovala. Pogledaj me majko, nemoj se sklanjati od mene. Moje

ruke su se spustile na njeno lice, unakaženo brazgotinama i ožiljcima, svedočilo je o vremenu iza nas.

Njene oči su svetlo.

Spustila je svoju malu ruku na moj potiljak, vlažna i ulepljena delovala je kao tuđa.

Zamutilo mi se pred očima. Vidim je, opet mlada, obučena u ovčije krzno, sprema se da ugrize žrtvin vrat.

Kada zaronim u tvoj zagrljaj snage mi ponestane, kćeri. Vene mi se slede, biće mi posustane od kovitlaca u glavi- šaputala mi je u krilo, krijući lice preda mnom i okrvavljene čeljusti kada sam je prvi put videla kako se hrani.

Poznavala je moje drhtaje, a ja njene bore. Uvek smo lovile zajedno. Prve usne, koje sam poljubila bile su njene, neljudski hladne, pokrivene svežom krvlju. Mama ptica, mama jastreb, mama slepi miš– sve je to bila ona.

Poljubi me- rekla je tiho i svi poznati okviri su prestali da postoje.

Ljudska krv- teška na mojim nepcima, blago slana, osetila sam da ću povratiti, balava i krvava lopta tuđeg mesa bila mi je među zubima.

Povraća ti se, malena, zar ne? Takav je bio i moj prvi zalogaj, ne boj se. Proći će sve to i slatki nektar zaborava kolaće i tvojim venama.

To mi je tada delovalo zastrašujuće. Međutim, slušajući je kako lako govori o svetu, koji prestaje da postoji nakon zabijanja zuba u plen on me je opčinjavao.

Na jeziku kečua Mama je Mama, grli me i u toplini njenih dojki ja nalazim mir.

Opet imam trinaest, spušta prste u moju krv, piše mi na čelu.

 Mila, mila devojčice, ne opiri se, ovo je za tebe, ovo je dobro za tebe. Kao kob u krvi, i sada brišem davne simbole sa čela, krvnički ribam ih. Krvavi simbol postao je tao na mom čelu. Na dan današnji rađam se nova, jer moram, iz krvi izranjaju udovi, jedan po jedan, sastavljaju se u čoveka.

Gladna sam-pomišljam, a čega sam gladna ne znam. Ljubavi, dodira, krvi? Oni mi se smeju. Već smo bili ovde, zlatne niti prepoznavanja, za nas stapanje nije od ovoga sveta, ujeda i boli, izgara, a treba nam.

Pu..pusti…da…Vrtim glavom, ne dam. Grizem, guram, zarivam nokte.

Nagli trzaj mog mesa kad me je dotakla buktinja. Režim na stražara, lice mi se menja.

Iza njihovih lica promaljaju se neljudska, iskežena, demonska. Baklje se pale jedna za drugom, trg gori.

Mumlavi dečak, koji joj je pojeo prste sada razgovetno govori pred masom, pokazuje patrljkom u ruci na nju i kaže: Došlo je vreme da budeš spaljena veštice Kečua. Neka se Bog smiluje tvojoj duši.

Paralisano stojim. Prodane, izdane od našeg roda, odbačene. Pali joj kosu, prelepo lice sad je divlji plamen, koji škrguće zubima.

Oni ne znaju da stvarni smo- smeju se bezubim ustima demoni.

Mnogo njih smo ubile. Njihova krv nas je osnažila. Ovo je rat. Rat za Bezrubel, za Svetu pustinju, za plodno tlo.

Ne znam, ja samo vidim odsjaj, Zaboravljam, zanešena zaboravim da nas vrebaju dan po dan.

Vrištim da je ovo moje carstvo, da se nećemo pokoriti, da nećemo pasti.

Govore kako ti je ta malešna, živa duša bila darovana njemu pre svih početaka-dobacuje mi mala ja, dok klacka noge , mala je, a velika. Krijem se u korenju svog stabla, tu tražim utočište, tu je bol nestao.

Gde je to razum otrčao, oko čega se spleo, kom se dao- ne znam. Budim se a nisam ni spavala. Znam samo da ako zaspim snom bez snova opet, oni će dobiti sve što žele. To nije briga za sopstveni svet, to je borba za svet, koji znamo.

Pričaj sa svetlom, Zemfira, u svetu svetla uvek ćemo biti zastićeni i srećni. Tamo ih nema- čujem je kako kaže.

U vrisku njenom opet se rađam, jedna umire da druga živi. Mama Kečua gleda u otvoreni plamen, mama Kečua se smeje, njene usne me opet divlje ljube i jedu mi srce. Jedi majko, jer ti i ja jedno smo.

Komentarišite putem Facebook-a

Podela: