Veštica Anđa

1.

Na brdu Kosača, ispod razgranate krošnje stoletnog hrasta, svake druge srede u mesecu, održavala se seoska skupština. Sastancima prisustvovaše samo najugledniji domaćini sela Krvavice, koje se prostiralo duž brežuljaka nedaleko od obala zahuktale Morave. Obično bi se na ovom mestu raspravljalo o zemljišnim sporovima, granicama njiva i pašnjaka, pravu na krčenje šuma i kosidbi zajedničkih livada, isplati godišnjeg danka turskom spahiji iz Palanke, radovima da obližnjem carskom drumu koji je prolazio pored reke i proslavama verskih praznika. Ovoga puta, tema razgovora beše Krvavička kula, koja se nalazila na ivici šume, nedaleko od napuštenog groblja na kome se skoro čitav vek nije obavila ni jedna sahrana. Seljaci nikada nisu raspravljali o staroj četvorospratnoj građevini koja je svima uterivala strah u kosti. Možda je to bilo zbog tajanstvene gošće, koja je pročitala njihov oglas okačen o drvo nedaleko od palanačke gradske kapije.

Skoro polovina njene visine je otpadala na tanani visoki obod crnog šešira. Niko nije mogao nazreti njeno lice koje se skrivalo iza tamnocrvenog šala koji je prekrivao obraze i usta. Široki obod šešira je bacao senku na njene oči. Jedini tračak svetlosti u tami koja ju je obavijala, beše zlatnožuta kika sa desetinama vešto ispletenih čvorova.

„Pročitala sam ove vaše skrabotine pre nego što sam krenula iz Palanke“, rekla je maskirana gošća podižući zgužvani papir. „i spremna sam da vas oslobodim tih krvopija iz kule za 100 groša.“

Seoski kmet koji je stajao pored nje se stropošta na zemlju kao da ga je pogodio kuršum iz tandžare. Dvadesetak domaćina, starešina svojih porodičnih zadruga se unervoziše. Začuše se vapaji kršnih brkajlija sa crnim ovnujskim šubarama.

„Jeste li vi pri sebi? Napisali ste da nudite samo 70 groša za eliminaciju buljuka krvopija koji žive nadomak vaših kuća, štala i ambara. Na teritoriji Habzburške monarhije cena takvog poduhvata bi bila najmanje 500 groša!“

„Mi smo srbijanska sirotinja koja već pet vekova robuje pod turskom vlašću. Preskupa si za nas“, stenjao je seoski kmet sa rosne trave.

„Ovo je pljačka! Lopovluk! Otimačina! Odraće nam kožu!“, čulo se iz uzburkane gomile.

„Polupismeni đilkoši, umuknite! Jedva sam protumačila vaš oglas prepun gramatičkih grešaka! Ni jedan istrebjivač vampira i zombija neće dojahati u ovu nedođiju da se zlopati i rizukuje život za šaku groša!“, grmela je malena poskakući od besa. „Ja sam Veštica Anđa, trenutno najtraženiji vampirdžija na teritoriji cele Habzburške monarhije. Treba da zahvalite nebesima što sam sasvim slučano, na svom putovanju od Zemuna do Konstantinopolja naletela na vaš nečitko sročeni oglas. Samo vas ja mogu spasiti od štetočina iz kule koje kradu stoku, žene i decu!“

Masa ljudi se odjednom utiša. Teški veo tišine prekri brdo Kosaču i kvrgave grane prestarelog hrasta. Tajac prekide zloslutno graktanje gavrana, koji je preleteo iznad njihovih šubara.

„Odakle to da platimo!?“, upita kmet podižući se na kolena.

„Imate novca, čuvate ga kao zmija noge. Ali crni dani su vam došli. Gamad se namnožila u Krvavičkoj kuli i preti da se proširi na ostatak nahije. Budućnost celokupne Moravske nahije i celog Beogradskog pašaluka zavisi od vaše izdašnosti, jer Veštica Anđa ne rizikuje svoj život besplatno. Ispljunite 100 groša i odmah krećem u poduhvat istrebljavanja zombi-krdžalija!“

„Narode, hajde da bacamo žrebije. Hoćemo li ovoj veštici dati storinu groša ili nećemo.“, predložio je kmet nerado.

Mala gošća zagrme: „Salazare, ‘odi ovamo momče!“

Seoska skupština je posle ove kratke, ali jasne naredbe, dobila još jednog člana. Iz guste trave pojavio se kudravi crni mačor, koji je hodao na dve noge i u prednjim šapama nosio sekiricu naoštrenu kao žilet.

Anđa poteže kuburu-dvocevku i uperi je kmetu u čelo. „Neće biti nikakvog žrebija. Odavno planiram da odem u Konstantinopolj i odatle uhvatim prvi jedrenjak za Njujork, najveći grad Nove Indije. A karta za prekookeansku plovidbu nije nimalo jeftina. Ukoliko ne isplatite 100 groša u roku od frtalj časa, ne samo da ću vašem smrdljivom kmetu prosuti mozak, nego ću narediti Salazaru da poseče vaš seoski zapis, ovo lepo listopadno stablo u kome obitavaju duhovi vaših predaka!“

„Ljudi, rasturite se po kućama i rašivajte slamarice smesta! Nesmemo dozvoliti da ovaj repati stvor ostavi naše čukundede bez krova nad glavom! Naša patriotska dužnost je da se o našim predcima staramo više nego za buduća pokoljenja.“, zavapio je seoski kmet kroz plač.

2.

Nebeski žar je tinjao nad pošumljenom ravnicom. Zapaljeni oblaci su krvarili poslednje kapi svetlosti umirućeg dana. Rumeni zraci sunca kao strele se probijaše kroz guste isprepletane krošnje, gde su ih debeli sočni listovi pretvarali u zelenu kišu koja osvetljavaše drum prosečen kroz šumu. Nije se čuo žubor vode, a ptičija pesma se odavno utišala. Između stabala se nije nazirala nijedna životinja. Sablasna šuma je govorila sama za sebe.

Crna prilika sa šiljatim šeširom se izvukla iz smaragdnog lavirinta obrevši se na travnatoj čistini. Sa sobom je vukla ogromnu korpu od ispletenog pruća. U daljini, između napuštenog groblja i obale Morave, stajaše zloglasna Krvavička kula. Njen krov prekriven polupanom ćeramidom se završavao ošrim šiljkom koji je bockao ljubičasto nebo.

Anđa strže šal sa lica i podiže obod šešira sa očiju. Njeno snežnobelo lice obasja travnatu zaravan kao jutarnje sunce. Osmotrila je teren svojim krupnim braon očima. Ispod zidina obraslih mahovinom i travom puzavicom spazila je stražara naoružanog ogromnom satarom. Odlučnim korakom je krenula ka zombi-krdžaliji.

„Kuda si pošla mala dvojčice?“, upita visoki stražar mrtvački bledog lica.

„Buhuhuuuu!“, zarida malena Anđa. „Pošla sam u susedno selo kod moje nane, da joj odnesem malo tufahija, tolumba i baklava. Nije mi prvi put da idem ovim drumom, ali danas sam se izgubila. Buhuhuuu!“

Zombi raskreči svoje ogromne čeljusti: „Hahaha, slatkiši, najveći porok smrtnika. Nažalost, ja ne jedem zaslađeno testo. Mom stomaku najviše prija sveže ljudsko meso.“

Dok je zombi-krdžalija odmeravao svoju žrtvu iza njegovih leđa projuri repati stvor. Strašni čuvar jeste bio natprirodno biće, ali nije imao oči na potiljku. Nepoznati stvor je hodao dvonoške, noseći na svojim leđima bure sa koga je visio tanki fitilj. Onjušio zidine kule Strahinje svojom ružičastom njuškom. Kada je završio ispitivanje, spustio je bure i počešao se šapom između šiljatih ušiju.

Veštica je stavila šake na lice, trudeći se da izgleda kao uplakana devojčica. „Buhuhuuu! Nemoj me pojesti! Ja sam siroče. Tata se bavio hajdučijom u vidu zanata, pa je pred čvrstom rukom zakona prebegao u Habzburšku monarhiju. Ostavio me je samu sa mamom, ali nju su obrzo otele dahije, konvertovale je u islam i odvele je u svoj harem. Buhuhuuu! Iz čisto patriotskih razloga nastavila sam da ispovedam svetosavlje i sada siroče bez igde ikoga! Buhuhuu! Trebalo je da se i ja poturčim. Buhuhuuu! I to dobrovoljno. Buhuuu…“

Tajanstveni stvor za to vreme priljubi bure iz zid, pa dohvati dva kamena sa zemlje. Počeo je da ih tare jedan o drugi. Sitne varnice počeše da blješte, ali behu preslabe da zapale vatru.

„Ti si dobro detence. Evo, neću da te pojedem“, raznežio se zombi. „Predložiću ću svom gazdi, moćnom vampiru Deli-Hamzi da te uzme u svoj harem. Da vidiš što mu je lep harem u Beogradu nedaleko od Vidin-kapije. Čak je i klimatizovan. Gazda je na gradskoj pijaci kupio dva crna evnuha koja po čitav dan mlataraju palminim granama.“

Dok je zombi-krdžalija obećavo brda i doline, Salazar nije uspevao da zapali vatru. Uzalud je lupao kamenjem koje je izbacivalo jedva vidljive iskrice.

Mrak je polako padao na zidine kule Krvavice i prostranu poljanu ispod nje.

„Buhuhu! Ko ti je sad pa taj Deli-Hamza, buhuhu…“, Anđa je pokušavala da kupi vreme, ne bi li Salazar minirao kulu.

Ali avaj, mačak nije uspeo da upali fitilj. Posle nekoliko neuspešnih pokušaja okrenuo ka svojoj gazdarici i slegao ramenima.

Veštica kroz plač viknu: „Buhuhu, brže Salazare, brkove ću ti počupati… buhuhu…“

„Ima da te lepo udamo. Napravićemo veliku svadbu! Sve šumske anđame i karakondžule će doći na slavlje“, zombi se ozbiljno uživeo u ulogu provodadžije.

Vremena više nije bilo. Anđa se saže ka korpi. Oštri jatagan bljesnu u sumraku.

„Neću bre da se udam!“, ciknu veštica držeći krvavo sečivo u rukama.

 Naivni stražar zakoluta svojim praznim zenicama i stropošta se na zemlju. Naša junakinja je bila prekrivena ljigavom utrobom zombi-krdžalije. Smrad isprepletanih creva je parao njene osetljive nozdrve. Ona besno strže uprljanu odoru sa sebe. Ispod bezazlene odeće šumske lutalice, nalazio se pravi arsenal oružja. Ali Anđa nije želela da ga troši još na početku, pa iz krožnje izvadi razornu kuburu.

„Sklanjaj se šeprtljo jedna“, dreknula je besno na Salazara. Mačak odskakuta u travu najbrže što je mogao.

Kuršum polete pravo ka buretu ispunjenom suvom džebanom. Eksplozija se prolomi moravskom dolinom. Svetlonarandžasti klobuk obmota podnožje kule. Iz njegovog crnog jezgra poleteše komadi rastrgutog kamenja i maltera. Veštica polete unazad grozničavo držeći vruću kuburu. Tresnula je leđima o tlo, ali povijena trava ublaži pad. Baltazar je odnekuda dorčao i olizao garavo lice svoje gazdarice.

„Uzbuna!!! Uzbuna!!!“, vikao je vampir sa jedinog otvora na vrhu kule. Bio je to čuveni Deli-Hamza harambaša čete zombi-krdžalija koji su terorisali Moravsku nahiju. Nosio je veliki turban ukrašen niskama bisera. Njegova dolama koje bi se postideo i sam sultan sa Bosfora, beše optočena zlatnim tokama koje su se presijavale u mraku.

 „Krvopije, berite kožu na šiljak“, povika veštica skočivši na noge. „Salazare gde je kumbara? Jesi li uspeo da je napuniš i aktiviraš? Ako si i tu zakazao odraću te živog!!!“

Za to vreme masa zombija izlete iz pukotine na zidu koja je nastala usled jake detonacije. Pedeset krvožednih stražara naoruženih nazubljenim sabljama krenuše ka veštici.

Naša junakinja je za to vreme u travi pronašla kumbaru, primitivni top načinjen od trešnjevog drveta. Izdubljeno stablo je na kraju imalo prosti okidač sa dugačkim fitiljem koji je polako dogorevao.

„Hamlinskog mi frulaša! Ovde nisi omanuo!“

„Mrnjau“, odgovori sa ponosom Salazar mrdajući svojim brkovima.

Kumbara graknu ispuštajući plameni jezik. Granata je letela ka četi zombija. Stigavši na cilj okrugli komad metala se raspade potresavši zemlju. Kumbara je imala mali domet, tako da se njome nije mogla gađati kula, ali je bila efikasna kao protivpešadijsko oružje. U oblaku dima poleteše otkinuti udovi i glave.

Beživotna trupla ispuniše krater nastao od eksplozije. Veštica nije stigla ni da odahne, kada iz kule krenu drugi nalet. Ovoga puta zombiji behu nesigurniji. Izlaziše sporo, jedan po jedan.

„Brže kukavice. Požurite. Svežite neprijatelja pre nego što ponovo pokrene vatrenu mašinu!“, izdavao je naređenja vampir sa prozora.

Salazar je na svu sreću pored kumbare ostavio još jedno đule. Veštica ga prekori što nije ukrao još nekoliko komada iz palanačke tvrđave. Životinja se glasnim mjaucima pravdala da nije mogla da ponese više municije. Anđa nije imala vremena da se raspravlja. Ubacila je đule u cev, dodala dosta džebane, nabila punjenje motkom i zaplila kratki fitilj.

Prva grupa zombi-krdžalija se približavala. Anđa je pak pri ruci imala čitav arsenal. Bila je sva opasana kaiševima na kojima visiše četiri kubure-dvocevke. Potegla je jednu od njih i ispalila kuršum. Tane prolete kroz prvog zombija koji se već spremao da zamahne sabljom. Napadač se stropoštao se na samo metar od cevi. Za njim popadaše još trojica koji su ga sledili u trku. Smaklo ih je isto tane. Peti je već bio blizu. Anđa pokuša da i njega zaustavi drugim pucnjem, međutim kubura zakaza.

Crni jezik je palacao pred njenim ustreptalim očima. I taman kada se Salazar spremao da skoči na gnusnog napadača i tako velikodušno položi život za svoju gospodaricu, kumbara se oglasi svojom zaglušujućom rikom. Anđa je stavila previše džebane. Vatra proguta zombija, koji nije stigao ni da ispusti samrtni krik. Veštica i njen mačak poleteše unazad, dok se kumbara okupana plamenom rascvetavala. Njih dvoje nisu videli kako se masa zombija pretvarala u plamteću pečurku. Grandizni trag eksplozije je nadvisio i samu kulu Krvavicu. U paklenoj vatri koja se penjala u nebesa leteše ostatci desetine rastrgnutih čuvara.

Kada se veštica podigla, strgla je nakostrešenog Salazara sa svojih grudi. Ćeramida sa kule Krvavice je padala na tlo, udarajući mlohava trupla upokojenih stražara. Sa prozora je visila zubata spodoba dugačkih prstiju. Dva zombija sa raznizanim turbanima su je pridržavala za njene tanke noge.

„Izvlačite me odavde, proklete lenčuge“, čudovište je nezahvalno vikalo na svoje spasioce.

Anđa potrča ka kuli. Salazar protrese svoju dugačku dlaku i jurnu za njom. Zaobilazili su izmrcvarene telesine i nagorele udove. U trku je pokupila zakrivljenu sablju sa zemlje. Uletevši u kulu nabasala je na stamenog zombi-krdžaliju. Nije se uplašila. Jureći mu u susret podiže sečivo. Telo visokog vojnika se razdvojilo napola. Anđa prolete kroz prazninu između dve ljigave polutke.

Na stepenicama ju je dočekao još jedan protivnik, na koga je hitnula svoje oružje, koje se zarotiralo u vazduhu i odrubilo glavu sa turbanom. Put ka vrhu napokon beše prohodan.

Trčeći uz stepenice isukala je jatagan koji joj je visio o pojasu. Njime je otsekla ruku stražaru na prvom spratu. Dok se njena poslednja žrtva kotrljala ka prizemlju u samrtnom ropcu, Anđa poteže jednu od preostale tri kubure-dvocevke na remenju.

Jednim kuršumom je smakla dvojicu čuvara. Preskočila je preko njihovih  leševa, ne gubeći vreme. Treći sprat beše na vidiku. Tek što se popela uz stepanice, crni kovitlac vetra se usmeri ka njoj. Da se nije sagnula u poslednjem trenutku, zloćudna oluja bi je progutala. Odbacila je oružje i napravila je kolut napred. Dočekavši se na noge stade kao ukopana. I dalje je osećala neko neobjašnjivo strujanje vazduha iznad svoje zlatne kose.

Uperila je pogled naviše, ka plafonu. Široko raskrečena usta sa velikim belim očnjacima su pretila da joj prerežu grkljan. Skočila je u stranu udarivši u zid. Stub crne izmaglice se spustio na zemlju. U tamnom kovitlacu postepeno je razaznavala čovekoliko obličje. Bledo lice iskoči iz senke.

Anđa nije čekala. Potegla je još jednu kuburu i opalila. Rasprskavajući kuršum udari u Deli-Hamzu. Njegovo duguljasto telo se pod udarom olova izvi u stranu. Međutim sledećeg trenutka se brzim trzajem vrati u prethodni položaj.

„Olovo i barut ne mogu da mi naude“, prosiktao je odmeravajući svoj mladi plen.

Veštica je još jednom zapucala i pogodila. Napadačeva ruka se iščašila u zglobu, povukavši leđa unazad. Deli-Hamza je laganim potezom zdrave ruke, namestio rame, i povratio svoj stari položaj. Hodao je sigurnim koracima ka devojčici raširivši svoje šake.

Deset oštrih noktiju se ustremilo ka usamljenoj Anđi, koja je kraičkom oka pronašla jatagan. Ali oružje beše predaleko, negde na pola puta između nje i zubate zveri.

Iznenada, vampir se izvi. Jauknuo je bolno, tako se njegov krik čuo do poslednjeg sprata kule Krvavice.

Salazar napao vampira sa leđa i ujeo ga za vrat. Ali persijski mačak je bio preslab da zaustavi dvestogodišnjeg vampira. Demonske kandže odbaciše mačka koji udari u zid. Deli-Hamza je bio samo zakratko zaustavljen u svom naletu. Dovoljno da se Anđa ustremi prema jataganu. Podigavši sečivo sa poda poskoči i zamahnu u visini vampirovih zakrvavelih očiju.

Deli-Hamza se nije uplašio kratkog bljeska naoštrenog sečiva.

„I šta ćeš sad bedna kurska veštice?“, upita Anđu ščepavši je za rame.

Jatagan pade na pod uz kratki zveket.

„Ne plašim te se. Čekaću da otvoriš čeljusti pa šta bude.“

Vampir raskreči usta. U tom trenutku prostrelio ga je neobjašnjivi bol iznad očiju. Beše to poslednje što je osetio u svom predugom životu.

Desna stana Deli-Hamzinog čela poče da klizi dijagonalno, povlačeći desno oko ukoso. Pramen crne kose je prohujao pored nosa i nestao u mraku. Vampir je ostao bez polovine čela, jednog oka i dela lica oko jagodične kosti. Iz otvorene šupljine poče da kaplje gusta bela tečnost. Dok su poslednji ostatci mozga curili na pod, demonske kandže izgubiše snagu. Oslobodivši se stiska, Anđa ponovo trže jatagan i raspori trbuh umirućeg čudovišta.

3.

U svitanje, vetar sa Morave je raznosio neprijatni miris sa razrovanog polja. Prostor ispod Krvavičke kule je nalikovao na patušteno bojište. Čak bi se i najveće vojskovođe postidele pred dostignućima razaranja koje je prouzrokavala ratoborna veštica Anđa.

Naša junakinja je izašla iz kule noseći džak preko desnog ramena. U stopu ju je pratio njen repati ljubimac Salazar, koji se brzo oporavio od povreda koje mu je zadao upokojeni Deli-Hamza. Oboje se pažljivo preskakali trupla u poodmakloj fazi raspadanja i zaobilazili kratere od sinoćnih eksplozija.

U susret su im dolazila grupa domaćina iz sela predvođena kmetom. Veštica tresnu džak o zemlju. Odrešila je čvor i pokazala seljacima raspolućenu glavu.

„Šta je ovo!?“, zbunio se kmet. Iza njegovih ramena je začu jednodušni uzdah ispunjen kolektivnim razočarenjem. „Kako si mogla da oskrnaviš naš ratni trofej za koji smo ti pošteno platili.“

„Kakav bre trofej? Juče, kada smo sklapali ugovor nismo spominjali nikakav trofej.“, napravila je Anđa grimasu na svom lepom licu, „platili ste mi da ubijem krvopiju i to sam učinila.“

„Smejaće nam se ljudi iz susednih sela“, počeo je da objašnjava kmet, „po starom srpskom običaju, vampirsku glavu valja nabiti na kolac i postaviti je pred seoskim zapisom ili crkvom. Kako da istaknemo ovako oštećenu glavu. Punkuće bruka po celom pašaluku. Ispiraće usta sa nama od Stalaća do Male Krsne.“

„Dođavola sa tim vašim narodnim običajima i knežinskom samoupravom. Trebalo je da sultan odavno ukine vašu autonomiju u okvirima Osmanskog carstva, jer je vaše javno mnenje preterano džangrizavo i zajedljivo.“

„Ali svako selo koje drži do svog ugleda mora barem jednom u tri godine da pred hrastom-zapisom istakne vampirsku glavu!“, dobacio je neko iz gomile.

„Osvrnite se unaokolo!“, nastavila je Anđa, „pogledajte koliko ima zombi-krdžalijskih glava. Možete ih izređati na seoskim tarabama i okititi ih niskama posečenih prstiju. Kakav bi to živopisan prizor bio. Seoska idila!“

„Ah ne“, odmahnu rukom kmet, „naša narodna tradicija poznaje samo vampire. Ti zombiji nisu na ceni. Doselili su se nedavno u evropske predele Turske iz bliskoistočnih vilajeta nadomak persijske granice zbog neke epidemije koja napada pokojnike.“

„Jao, bre, kako mi idete na živce“, lupi se po čelu Anđa, „dičite se svojom knežinskom samoupravom, koja je zametak demokratije i konstruktivnog političkog dijaloga, a niste spremni da prihvatite promene i inovacije.“

„Mi stremimo ka zapadu, ka Evropi, ne ka Aziji. Vampiri su deo naše tradicije koja nas povezuje sa evropskom vrednostima, a zombiji su posledica turskog osvajanja i naše prisilne integracije u orijantalnu civilizaciju.“

„Oho, kmete, otkuda takav rečnik. Zboriš kao francuska sobarica!“

„Tokom poslednjeg austro-turskog rata služio sam u frajkorskim jedinicama koje je osnovao blaženopočivši habzburški ćesar Josif, kada su njegove trupe zaposele Beogradski pašaluk. Dobri ćesar je u oslobođenom Beogradu otvorio oficirsku školu i tamo smo se upoznali sa evropskim vrednostima i obrazovnim sistemom.“

„Ijao!“, cinku veštica, „teško sultanu sa takvim prevrtljivim podanicima. U bliskoj budućnosti ćete podići bunu i osnovati nezavisnu ustavnu parlamentarnu monarhiju. Samo nekako mi se čini da parlamentarizam na ide sa nabijanjem mrtvačkih glava na kolac. Prešla sam čitavu Evropu uzduž i popreko tragajući za vampirima, ali nikada nisam videla da ljudi ističu njihove grozne glave na javnim mestima poput državne zastave.“

„Naše drevne običaje ćemo uklopiti u evropske vrednosti. Čitava Evropa predstavlja šarolik mozaik različitosti koji se međusobno tolerišu.“

„Ma nemoj!“, odbrusi mu veštica, „ti si kmete o toj Evropi učio iz crvljivih knjiga i slikovnica sa bakrorezima. Odavno živim tamo i znam da je stari kontinent prepun nesuglasica i međusobnih trvenja. Eh, kako je razoran samo bio Tridesetogodišnji rat. A sada, evo, onaj francuski kicoš i švalerčina Napoleon Bonaparta započinje veliki rat, koji preti da postane sukob globalnih razmera.“

„Evropa ili smrt!“, uglas uzviknu masa srpskih domaćina.

„Mi želimo u Evropu i zato hoćemo da ušiješ tu vampirsku glavu kako bi je po propisima nabili na kolac“, odvrati joj kmet.

„Teško je ušiti lobanju, makar ona bila i vampirska. Ima mnogo komplikovanih šavova na temenu i oko čeonog predela. Ali znam jednog madžarskog grofa iz Pančeva, koji se zanima za okultizam i nekromantiju. Nalazi se na adresi Vršački put bez broja. Bavi se reparacijom vampirskih glava po vrlo povoljnim cenama. Ono što vama ide na ruku, jeste da se dotični bavi preprodajom zombijevskih prstiju. Tako da možete profitirati od saradnje sa njim.“

„Hm…“ zamisli se kmet, „ako bi smo ostatke ovih zombija uvaljali kupcima iz prečanskih krajeva, mogli bi smo da kupimo brdo džebane za ustanak koji planiramo sledeće 1804. godine. Jel tako braćo!“

„Tako je!“, uzvrati masa bacajući šubare u vis.

Anđa ostavi seljake iz Krvavice da se zanimaju vampirskom glavom i prepremanjem predstojeće bune protiv dahija. Pravćena vernim Salazarom uputila se ka Moravi, pored koje je prolazio carski drum. Navukla je obod svog šešira na oči i obmotala crni šal oko lica. Carski drum je bio visokofrekventna saobraćajnica i lako se moglo desiti da neki putnik namernik otkrije njen identitet. Zato se uvek kretala pod maskom.

Išla je na jug, ka Carigradu, odakle je nameravala da se ukrca na jedrenjak koji bi je preko Sicilije, Marseja i Gibraltara prevezao do Nove Indije, tačnije Nju Jorka. Anđa je nameravala da emigrira u prekookeanske predele, gde je već stotinu godina zanimanje veštice bilo na listi deficitarnih zanimanja. Srednja Evropa i Evropska Turska su vrvele od raznoraznih gatara, proročica i vidovitih baba. Posla za mlade veštice je bilo sve manje, a ratni sukobi iz Zapadne Evrope su se bližili ovim pasivnim krajevima. I kako to obično biva, umesto da za ratne nedaće okrive vlastodršce, široke narodne mase obično za svoju nesreću okrivljuju veštice koje spaljuju na velelepnim lomačama. Anđa nije imala nameru da završi na nekom zagušljivom zgarištu u Južnoj Ugarskoj ili Pomoravlju. Pogromi nad vešticama koje su sporovodili hrišćanski talibani u Novoj Indiji su odavno bili deo istorije, tako da su zemlje na suprotnoj obali Atlantika bile njena nova otadžbina.

Dok se Morava uz hučanje probijala između vrbaka, Anđa je nastavila da pravi planove za neke buduće avanture u zemlji bizona i Indijanaca.

 

Autor: Dušan Jevtić

Komentarišite putem Facebook-a

Podela: