Lice gospodina sa kišobranom

(Po motivima iz pesme „Kišobran“ Nikole Šopa)

            Mesecima sam ga pratio iz čiste radoznalosti, onako kako deca imaju običaj, kada su dokona, da prate ulicom, na pristojnoj udaljenosti, gradske čudake, skitnice, one koji pričaju sami sa sobom. Verovatno sam i ja dokon, mnogo vremena provodim u šetnjama, ne obraćajući pažnju ni na kišu koja me u tim izlascima povremeno prati. Zar da me malo kišice spreči da priuštim sebi taj razgovor sa ulicom? O, naprotiv, ja baš volim kišu: kišni dani naročito su dobri za šetnju; naravno, ako ste dovoljno toplo obučeni, obuća vam ne propušta vodu i, što je najvažnije od svega – imate dobar kišobran uvek pri ruci.

Kišobran, hm… Retko ćete danas sresti na ulici pravog gospodina, u dobrom, fino krojenom, čvrstom mantilu (a sa šeširom baš nikako); a i kišobran, koji se nosi kao štap, prava je retkost. Umesto toga tu su sklopljive varijante, kišobrani koji mogu stati u džep, kišobrani za jednokratnu upotrebu, šareni kišobrani, laki i lomljivi. Kad ih pogledam, i život mi izgleda šareniji ovih dana, ali nekako klimav i tanak. Jednom sam tako, dok je kiša uveliko padala, sklopio jedan takav kišobran, i ubacio ga u prvu kantu za otpatke. Rešio sam da je poštenije časno kisnuti, nego se braniti nečim tako, moglo bi se čak reći, nepoštenim, kao što je klimava imitacija kišobrana. Da je bar bio kao kišobran gospodina kog sam pratio…

Pratio sam ga, rekoh, iz čiste radoznalosti, mada mislim da se to odavno kod mene pretvorilo u osećaj, intuiciju ili čak privlačnost kojoj sam dozvoljavao da odlučuje o mojim kretanjima tokom godina. U toj je privlačnosti bilo mnogo više od puke radoznalosti, bilo je očekivanja, traženja nečeg magičnog, ali i spremnosti da se učestvuje, da se preda. To je daleko više od radoznalosti koja samo želi da vidi, a zatim da pobegne, dok vrag još uvek nije odneo šalu.

A nekada je bilo drugačije… Sećam se, pre mnogo godina, stajao sam kraj podrumskog prozorčića. Starija deca okupila su se unutra, da rade nešto zabranjeno, bio sam siguran. Deca skoro uvek rade nešto zabranjeno, i svi to znaju, tako se stvari zapravo zbivaju, tako se svet kreće napred, tako je sreća možda jedino i moguća na tren, slučajno, a posle porasteš. Htedoh da pogledam kroz prozorčić, ali mi ostali klinci, kojima je pristup bio zabranjen kao i meni, rekoše – nemoj to nikako da radiš. Oni unutra prizivaju duhove. Ali ja bih da vidim! (A onda da pobegnem, pre nego vrag odnese šalu.) Ne možeš to, rekli su. Ne smeš. Duhovi to ne dozvoljavaju. Kažnjavaju onog koji hoće da gleda.

Nisam ni na trenutak pomislio da su to velika deca izmislila da se otarase malih. Ili da tu o duhovima nije ni bilo reči. Još uvek sam siguran da ne sme da se gleda sa strane. Ili uđi i učestvuj, budi čovek, ili idi, sakrij se negde gde je bezbedno. Ne stoj na prozorčiću. Dođu i odnesu te.

Ne znam šta je u slučaju Gospodina bilo presudno da poželim da vidim gde vode njegova kretanja i da učestvujem u njima, makar tako što ću ići istim ulicama kojima je on prošao, sresti iste slučajne prolaznike, pogladiti istog psa, sesti na istu klupicu, otvoriti iste novine. Potreba sasvim luda, reklo bi se, ali nije mi padalo na pamet kako bih inače mogao sudelovati; on nikad ni sa kim nije razgovarao, nikog prvi nije oslovljavao; između njega i sveta zjapila je gotovo vidljiva provalija. Čitavim svojim bićem, svojim izgledom i načinom odevanja, starinskim a elegantnim, svojim držanjem i hodom, odavao je utisak čoveka kog su duhovi pokupili pre sto ili čak sto pedeset godina, sa nekog prozora s kojeg je gledao zabranjene stvari, s nekog prozora vagona, u Rusiji, ili Engleskoj (zar je to uopšte važno), a zatim se, posle leta kroz vreme i prostor, smilovali shvativši da njegov greh doduše nije bezazlen, ali nije ni vredan tolikog uzajamnog maltretiranja, pa ga ispustili tamo gde je najbezbednije – u ovo šareno i klimavo vreme, gde i kiše više ne padaju kao što su nekoć padale. On sada hoda, odmereno i polako, kako je navikao, tražeći onaj prozor sa kojeg je skinut, onaj vagon, prolaz koji će ga vratiti, poznati glas da ga prene iz sna u koji je nenadano utonuo, sna koji zna da sanja, ali se nikako iz njega ne može istrgnuti. Ja sam poželeo da nekako uđem u taj njegov san. Poznata mi java ništa nije nudila.

Nisam sasvim siguran šta je bilo presudno da poželim da baš njega pratim. Nije on jedina tajanstvena, neotkrivena, zbunjujuća pojava u gradu. Ali ima nešto u toj upornosti kojom je, ne šteteći nikom, ne praveći buku, ne menjajući se i ne odgovarajući svetu na njegovu nametljivost, branio svoje pravo na sopstvenu stvarnost, sopstveni doživljaj svega, pa čak i nečeg tako nebitnog kao što su vremenske prilike. Naime, on je ulicom uvek išao sa rasklopljenim kišobranom.

Možda je stariji gospodin samo želeo da zaštiti nejako telo, izloženo bolesti, naruženo vremenom, skoro mrvljenju sklono, koje bi se i od prejakog sunca, kao i od kiše, vrlo brzo pretvorilo u krajnje nedostojanstveno parče gline. Ni sunce ovih godina nije više ono sunce koje jedva čekamo, koje je blagotvorno, životvorno, grleće, koje je partner. Poludelo sunce novog vremena je neprijatelj kog se treba čuvati. Nervozni, histerični, nezajažljivi Bog-Sunce šiba svoje nekad verne podanike. Kazna ili normalni tok događaja? I mi smo sve gori, kako sve više starimo (pa što ne bi i on, Blistavi, Izdvojeni, Zlatni), gušimo i pržimo svojom ljubavlju one koji su nam dragi, sve dok ta ljubav ne postane nepodnošljiva, dok ne postane kazna. Tako vam i treba, voljeni, morate da platite za to što smo vas voleli. Platite, ili se zaštitite, ako imate čime, ako pronađete neki omotač protiv svepržeće ljubavi. Jedino to vam još može pomoći: omotač stamen, neprobojan, nikako šaren ni za jednokratnu upotrebu.

On je ulicom išao uvek sa rasklopljenim kišobranom i naravno da je to privlačilo pažnju. Tražilo se neko racionalno objašnjenje. Tako fini gospodin, u lepom, čistom ruhu, doduše starinskom, ali koga je briga. Čudna nostalgija se u meni nastanila. Zamišljao sam sobu s policama za knjige, starinski pribor za pisanje… Možda uveče nekom piše pisma? Danju izlazi u šetnju da ih pošalje, zato ga moram pratiti, da vidim hoće li otići do pošte. Pa ako zaista nekom piše pisma, još večeras ću i ja sesti i napisati jedno. Bilo bi lepo spakovati pisamce u pravu pravcatu kovertu, liznuti, zalepiti, napisati adresu i poslati to onom ko broji dane do pisma. Ali kome? Kome da napišem to pismo?

Piše li još neko nekome prava pisma? Stari, navijam za tebe, ako pišeš pismo, pravo pismo, ako odeš do pošte da ga pošalješ, zvaću te Spasiocem, i ponavljati sve što radiš. Iz inata. Bogu-Suncu i još koječemu.

            Tako sam mislio dok sam ga pratio u prvo vreme, i dok je motiv koji je moje korake usmeravao u njegove tragove još uvek bila uglavnom radoznalost, potreba za razbijanjem dosade, za mističnim događanjima, za rešavanjem zagonetki, ukrštenih reči, ukrštenih ćutanja, ukrštanja čistog, vedrog neba i otvorenog kišobrana…

A onda je vrag odneo šalu…

                                                                 *

            Sve je počelo kad sam se ohrabrio da sednem pored njega na klupu. Dugo sam sebi dozvoljavao da priđem klupi na kojoj je on sedeo tek kad on ode, misleći da bi svako drugačije ponašanje bilo skrnavljenje. Ili možda da bih se tajni suviše približio i rizikovao da saznam da tajna baš i nije neka tajna. Da običan stari gospodin provodi svoj dan kako najbolje ume. Da zapravo rado razgovara ako ga oslovite, pa će vam ispričati sve o svom tužnom životu, ženi koja je pre mnogo godina umrla, sinu koji živi u Australiji i kome on redovno šalje pisma ali retko dobija odgovore, o unucima koje nikad nije video… Kišobran? Nosi ga tako jer su mu lekari preporučili, onomad, kad je imao sunčanicu. A suncobran mu ipak ne bi pristajao, zar ne? Ipak je on čovek u godinama. Sve te boje, prelivi, čipkice; pa nije on damica zaboga, a nešto nije primetio da prave suncobrane za starije ljude. Možda niko i ne pomišlja da stari ljudi treba da prošetaju ponekad, ako ništa drugo onda zbog cirkulacije…

Ne, ne ,ne… Nemam ništa protiv takvih ljudi, uvek lepo popričam sa starijim ljudima (makar zbog razbijanja ustaljenih obrazaca u koje spada i druženje po generacijskoj osnovi), ali NE NE I NE (vrištalo je sve u meni na samu pomisao o takvom raspletu), ovaj starac mora biti nešto posebno. Takav hod, i takav pogled… Godinama sam tražio takvo lice. Istovremeno podrugljivo, tužno i nasmejano. A zapravo ništa od toga, sve je to samo utisak. Kad se bolje pogleda, usne nisu razvučene ni u osmeh, ni u podrugljivu grimasu. Kao da je kip, sa živim očima i lepo urezanim borama. Da sam vajar, i da želim da prikažem bezvremenu mudrost, ali ne božansku, nego čovečju (jako ostarelog Odiseja koji više nikom nije zanimljiv, o kome više niko ne piše knjige, čije su dogodovštine i putešestvije odavno stvar prošlosti, ali koji sve to nosi okamenjeno na svom licu, kao pismo pisano samo za one koji znaju te znake), tada bih u sećanje dozvao lice moga starca, moga Gospodina i Spasioca, ponosnog vlasnika najboljeg kišobrana u gradu, kišobrana za sve prilike…

I kad neko nosi takvo lice i takav kišobran, jednostavno znam da mi o sinu iz Australije ništa neće reći. Neka je sin i zaista tamo. Biće to tad samo još jedna stvar o kojoj neće razgovarati sa svetinom, pa ni sa mnom, jer ja još uvek pripadam ovim ljudima. I ja sam deo svetine; znam to o sebi. Onaj što je pobegao s prozora da ga duhovi ne odnesu. Bojažljivi. Onaj čija se neobuzdanost završava time da ubaci klimavi kišobran u kantu i časno pokisne. I da ponekad hoda nečijim tragom. Ništa dalje od toga. Čudna mi čuda. Zabava za nedorasle.

Godinama sam tražio takvo lice, i ti su dani, u kojima je potraga bila ozbiljna i intenzivna, bili najnesrećniji dani mog života. Umesto da odsutan lutam i pratim unutrašnji vrtlog sopstvenih misli i osećanja, tih sam dana pažljivo zagledao svakog ko mi je išao u susret. Video sam toliko lica, toliko tužnih, lako čitljivih, uplašenih, usamljenih grimasa, da mi se svet činio najvećom obmanom koju je iko mogao smisliti. Lepo se videlo da im je, svima do jednog, samo bliskost sa drugima potrebna. Zar nije bilo lakše učiniti ih takvim bićima koja o bliskosti i ne sanjaju, koja ne znaju šta je ljubav, koja zato tako nešto ne mogu ni poželeti? Pomišljam da je najsrećniji čovek na svetu onaj ko, usled nekog kvara unutar svog bića, nikad ne poželi bliskost drugog stvora, već živi u izmaštanom svetu o kom drugi ljudi ne mogu ni sanjati. Ili, možda je bilo moguće učiniti ih takvim bićima koja uvek (makar i posle duge i teške potrage) nađu Drugog kog mogu voleti i ko im ljubav odmah uzvraća na isti način. Bez obzira da li je u pitanju ljubav zaljubljenička, ljubav prijateljska ili rodbinska, glavno da je ljubav puna razumevanja, poverenja, prisnosti, uzajamnog hrabrenja, zajedničkog rasta… A možda svi i imaju u svojim životima bar nekog s kim odnos jeste takva ljubav, ali to ne smatraju dovoljnim, to ne zovu srećom.

Oči su mi se sasvim navikle na patnju čitanu sa tuđih lica, patnju uvek istu, onu svakodnevnu, izazvanu porodičnim čarkama, neostvarivim željama za koje se ne može dovoljno zaraditi, začaranim krugovima odnosa u kojima se neprekidno ponavljaju iste stvari. Ljudi govore iste reči, koje ranjavaju, i neprekidno njima pogađaju ista mesta u dušama svojih najbližih i najmilijih, tako da otvorene rane nikad i ne mogu zarasti. Kažem navikao kao da mi je postalo svejedno, a nije. Samo sam prestao da očekujem da ću sresti nekog čije će me lice iznenaditi plemenitošću koja bar privremeno potire besmislenost ovog sveta. Neka je ceo svet nastao zbog sreće toga čoveka, pristajem i na to, samo da vidim da postoji smisao u svem ovom haosu.

Nadao sam se da ću sresti čoveka čije će mi lice odmah pokazati da on poseduje neverovatno znanje. Približio bih mu se na svaki način, samo da nekako postanem njegov učenik: ne bih žalio vremena ni truda, jer bih njegovim posredstvom došao do onih odgovora koji mi nedostaju, kao kamenčići u velikoj slagalici. Zamišljao sam da je ceo život mozaik, da svakim svojim danom ili svakim činom nacrtamo po jednu sličicu, isklešemo po jedan kamenčić tog mozaika, a onda tome pokušamo da nađemo pravo mesto unutar veće slike. Ta je slika ono najvažnije, njome dajemo konačni odgovor sami sebi i čitavom svetu, no možda i ne znamo šta pokušavamo prikazati i u tome i jeste sva nevolja i draž ljudskog života. Zaista, šta želimo, šta moramo prikazati? Bilo bi lakše kad bismo znali. Možda lice Boga?

Lice, lice, lice… Sve vreme pričam o licu, o licima, kao da je lice ono jedino iz čega se nešto može zaista videti. Ponekad odlutam u neki svet sasvim drugačiji od ovog, i tamo možda isto postoje neka lica, ali to već ne znam. Kad izronim, sve se izmeša, raspline, raziđe kao magla, i onda više ni u šta nisam sasvim siguran. Znam samo po lupanju srca, po pokušaju da kriknem ili po nezamislivoj sreći, da se tamo nalazi nešto važno. Ali tamo se ne sme. Malo sam virnuo, i opet, neko ili nešto me štiti šaljući mi zaborav. Nemoj znati, kaže mi neki čuvar. Nemoj znati ovde, nemoj znati ni tamo… Pa gde je onda to znanje, i zašto ne smem da znam? Zar je Istina tako strašna?

Godinama sam tražio neko neobično lice, i kad sam video lice gospodina sa kišobranom, shvatio sam da je moguć i drugačiji doživljaj sveta od onog uobičajenog. Ne mislim da njemu bliskost nije bila potrebna, da je on nešto potpuno drugačije od svih nas, običnih. Samo mi se učinilo da je od svih više patio. Kao osuđenik, ko zna iz kog razloga, da mu svaki započeti odnos već u začetku biva narušen. Poneko kao da ima obrnutog anđela čuvara, koji ne dozvoljava da se bilo sa kim zbliži, jer mu je suđeno da svakog kog voli unesreći i svojom ljubavlju ubije. Nekad sam negde čuo da postoje takvi ljudi: uprkos svemu što urade svuda oko njih nastaje nesreća u ogromnom kružnom prostoru čiji su centar. I kako se kreću, sa njima se kreće krug patnje i pustoši. Sve bi dali da to nekako mogu da zaustave, ali ne mogu, to je deo neke surove kazne. Kako strašna pomisao… Bože, kako mi je lako na duši kad samo pomislim da ja nisam taj, kako mi je drago što u svojoj običnosti možda ne nosim nikome veliku sreću, ali svakako ne bih mogao da podnesem ni tako surovu kaznu. Priznajem da moja duša nije u stanju ni zbog kakvog cilja, pa makar i najvećeg, da plati tako strašnu cenu…

Pomišljao sam ponekad da je usud moga starca u tome što je previše voleo, i što je sve voleo, nikog ne izuzimajući. Zvuči nemoguće. Ko bi uopšte mogao previše voleti? Valjda se to ne može. Postoje neka ograničenja, kao što se ne može sve znati, sve zapamtiti, sve oprostiti, sve razumeti, sve odobriti, sve poverovati. Krhkom ljudskom stvoru postavljene su ograde u svemu, pa tako verovatno postoji krajnji domet koliko jedno ubogo ljudsko biće može voleti. Stare priče govore o nekima koji su mogli da zavole ceo svet, no veruje li još neko u te bajke? Postoje retki koji mnogo više znaju. I oni koji neverovatno mnogo mogu zapamtiti, te njihov usud postaje muka nezaborava. Postoje i oni koji daleko više razumeju. Možda, samo možda, postoji jedan u deset milijardi koji probija i tu granicu postavljenu nad ljubavlju, i koji može sve voleti. Ako bi tako bilo, kolika tek mora biti njegova nesreća?

Draže mi je ipak da mislim kako ništa od svega toga nije prisutno kod moga starca. On  je samo čovek bogatog iskustva, neko ko je intenzivno živeo. Mogao je biti stvaralac, te je izvesna teskoba kojoj se može pripisati nastanak velikih dela ocrtala neobične bore na njegovom licu. Šta bih dao da sam, recimo, imao priliku da vidim Betovenovo lice, lice gluvog Betovena, ostarelog i čudno odbojnog savremenicima. Lice onog Betovena koji je komponovao Odu radosti. Sve bih dao da znam da li je on tada voleo, voleo sve ljude i ceo svet?

Godinama sam tragao za takvim licem i tada, kad sam ga našao, nisam se mogao se pomiriti sa šaputanjima o njemu kao ludom starcu. Neka je i lud. Tako sam razmišljao, prateći ga, sedajući na iste klupe, svakog se dana približavajući sve više i više, sve dok se nisam odvažio da jednog, nekako posebnog dana, dana u kome su sve sile univerzuma bile na mojoj strani, na njegovoj strani, na strani našeg susreta i sudara naših svetova, sednem pored njega na klupicu. Sasvim blizu njega. Čuo sam ga kako diše. Činilo mi se da čujem i kako mu srce kuca, ili bih bar čuo da nije bilo onih glasova koji su sve vreme smetali. Okrenuo sam se da vidim odakle dolaze, ali ni levo ni desno nije bilo nikog.

Čudno je to, mislio sam, sa tim zvukom, i načinom na koji se lomi. Eto, nigde nikog, ali čujem skoro razgovetan razgovor. Vetar ga valjda donosi. Ili je to neka auditivna varka. Ako postoje optičke varke, sigurno postoje i auditivne. Ili sam zadremao, i sanjam dugo iščekivani događaj – moje približavanje starom. A snovi su uvek ludi i nelogični, i glasovi koji dolaze niotkuda sasvim su fina i moguća zvučna dekoracija mog doživljaja. Pokušao sam da se pokrenem, i da se još malo približim, ne bih li bio bliže njemu, a dalje od glasova. Ali onda sam ih čuo još razgovetnije. Hajde još par santimetara, valjda neće biti neukusno; ne ličim valjda na nekog džeparoša ili napasnika, hrabrio sam se. Na kraju krajeva, ako ustane i odmah krene, znaću bar da se sledeći put ne smem toliko približiti. Još milimetar… I s tim milimetrom, ja sam već ušao i pod kišobran.

                                                                   *

            U hodniku je bilo prijatno, i ne suviše bučno. Kako bi i moglo biti bučno, hodnik je tu samo da povezuje sobe, u njemu niko ne živi, zato je i hodnik. Najtužnija prostorija svake kuće. Kad bi neko postavio pitanje – koja soba u kući neko želi da bude (kao ona pitanja – koje si drvo, koja si životinja i slične besmislice) – svi bi sigurno sve druge prostorije izabrali, sem hodnika. Znam neke koji bi rekli – kućna biblioteka (kao da svaka kuća ima biblioteku), i neke koji bi rekli – salon za primanje gostiju („dnevna soba“ bi suviše prozaično zvučalo), znam i one koji bi sa osobitim zadovoljstvom pristali da budu spavaća soba (makar da se u njoj samo spava; uostalom, ima li išta lepše od spavanja), čak bi i kupatilo pristali da budu, sa svim onim penušavim kupkama, mirišljavim solima, kadom i toplom vodom. Ali hodnik niko ne bi bio. Zar prazni hodnik, sa nekoliko vrata, sa vešalicom za kapute, hodnik u kome ti isti kaputi vise umesto da tu borave njihovi vlasnici? Niko, niko ne bi bio hodnik, to potpisujem.

Ušao sam u taj hodnik sa takvim bespotrebnim analizama (o čemu sve čovek razmišlja, čudo jedno, čak i kad prvi put ulazi u nečiju kuću, a ne zna ni zašto je tu, ni ko ga je zvao, ili poslao, ni šta ga sve čeka u ostalim sobama; on opet razmišlja o sasvim nepotrebnim stvarima, to je samoodbrana uma, tako se čovek brani od samog straha koji bi ga inače sasvim paralisao), skinuo sam kaput, ali niko mi nije izašao u susret da ga preuzme iz moje ruke, i ja malo postojah, glupo i oklevajući, i mišljah pri tom – da li da ga okačim pored ostalih kaputa, da li bi to bila drskost i nevaspitanje, ili da uđem s kaputom u rukama kao da sam im doneo kaput na poklon, umesto kafe. Ipak sam odlučio da ga okačim. Na kraju krajeva, ni oni nisu vaspitaniji od mene. Mogli su mi izaći u susret; hodnik je mesto susretanja, bar dok se ne uđe u ostale sobe.

U ostale sobe, da… Ali u koju sobu?

Nije bilo nimalo jednostavno stajati u glupom hodniku i pred sobom videti samo nekoliko jednakih vrata. Čak i da nisu jednaka, da su neka veća, neka manja, neka drvena, neka plastična, neka metalna ili zlatom optočena, da li bi tad bilo lakše da se izabere? A mora se izabrati, pa valjda niko neće tek tako ostati u hodniku do kraja života. Postati jedini čovek koji živi u hodniku, od postanka sveta?

Možda bi bilo lakše da imaju neke natpise. Kao na prodavnicama. Recimo, „Petrović Petar, službenik, prisutan od 16h do 21h svakog radnog dana, onda idem u šetnju, nervozan obično petkom, nedeljom se kupam“. Ili „Vicky, najkul devojčica, 14 godina, nervozna uvek, soba – brlog, goste ne primam, nosite se dođavola, dođite za deset godina ako se ne ubuđam do tada“. Ili „Baba Krdža, gledam serije ceo dan, ako dođeš hvala lepo, ako ne hvala opet, kako hoćeš, meni je ionako sve jasno“… Pa, ko dođe kod baba Krdže, ne mora da se raspravlja sa najkul devojčicama ni da obraća pažnju da li je petak ili nije petak.

Uvek mi je bilo najteže kad treba da donesem neku, pa i najjednostavniju odluku. Kako mogu znati koja je od mnogih ispravna? Pitanje odgovornosti je kvaritelj svake zabave. Šta ako pogrešim? Najgori od svega mi je onaj osećaj kad treba nekom nešto da objašnjavam, da se pravdam i polažem račune. Čini mi se da mi je hiljadu puta lakše da baš uvek kažem da sam namerno tako uradio, nego da pokušam da izvadim stvari. Neka je to i sujeta, nije važno.

A i natpisi možda nisu rešenje. Vicky možda izađe iz sobe, jednom u mesec dana, i pošto ne zna šta će od dosade, možda prelepi natpise, svoj stavi na baba Krdžina vrata. A onda pozove po prvi put na sokić ili pivce dečka koji je mesecima proganja i hoće da joj se približi. Dođi oko jedanaest, kaže mu. A zna da se baba Krdža tad skida u spavaćicu i stavlja veštačku vilicu u čašu.

Bilo bi najbolje da odem kući, razmišljao sam, stojeći još uvek u hodniku, u još glupljoj poziciji nego kad sam ušao. Tad sam bar držao kaput, kao gost, a sad se moj kaput šepurio na vešalici, kao da je to njegova vešalica, kao da oduvek visi sa ovim kaputima. Kako se kaputi brzo navikavaju jedni na druge, prosto neverovatno, izdajice najobičnije. Možda bi bilo najbolje da ja ipak odem kući.

Problem je bio u tome što nisam znao gde je kuća.

A ni ko sam ja, ni zašto sam ušao u taj hodnik. Ali znao sam da ću rešenje naći samo ako produžim, i uradim…šta? Recimo, prva vrata levo.

                                                                  *

            Stari je ustao i nastavio da hoda ne obrativši ni najmanju pažnju na mene. Ili je samo namerno hteo da to tako izgleda. Čudni su ti ljudi od pre sto, stopedeset godina, ti „doneti“ ko zna odakle, bačeni u vreme kome ne pripadaju. Uvek mi se činilo da mi se, možda, smejulji pomalo, da je u stvari svestan da ga pratim od prvog dana, ali, pošto vidi da nisam opasan, pušta me da to radim. U sebi misli – ludak. Miran, bezopasan ludak koji prati starce ulicama, kao kad vas nekad neki pas prati, miroljubivo, očekujući da ga usvojite; hoće da nekom pripada, a vi ga niste odmah najurili i to je dovoljno. Hej, stari, nisi li malo pomešao stvari? Ti si valjda ludak, a ja te pratim da vidim šta će biti, sa tobom i tvojim kišobranom uvek otvorenim, kojim privlačiš pažnju iako su se svi pomalo već i navikli na tebe, postao si nešto kao obeležje ovog grada. Sigurno je jadan i nezanimljiv grad koji nema svog starca s kišobranom.

Na kraju krajeva, da li je bitno ko je lud od nas dvojice? Šta bi promenilo da to znamo, ili da neki gradski sudija za takva pitanja, neki ocenjivač ludosti večitih uličnih šetača, donese konačnu i neopozivu presudu o tome ko se kako kotira na mapi ludosti.

Ja verovatno ne bih upamtio lice tog ocenjivača. A lice mog starca imalo je za mene magnetnu snagu i znao sam da ću ga pratiti, ako treba i do kraja života. Praštam ti, stari, što misliš da sam lud, praštam ti sve kad imaš takvo lice. Uostalom, ti si jedini pravi Gospodin u ovom gradu.

Čak sam počeo u to vreme da uviđam kako sam, gledajući i prateći njega, zaboravio sva ona lica bola i uniženosti, kojima sam godinama zatrpavao svoje pamćenje, i kojih posle nisam nikako mogao da se oslobodim, kao nekakvog taloga, gustog i masnog, na dnu svesti. Dugo nisam od njih mogao normalno ni da spavam. Noću su se odlepljivala od glava kojima pripadaju i kao groteskne maske letela oko mene. Hej, ljudi, šta vam je, otkud tolika tuga da čak izaziva unakaženost, zar ne vidite da su razlozi vaše muke banalni i nepotrebni, da osim tog vama poznatog sveta postoje i neki mnogo lepši kao i mnogo ružniji, a vama izgleda ni jedni ni drugi nisu poznati – uzvikivao sam rasterujući ih kao insekte dok su zujala oko mene. Sklanjajte se, groteskne spodobe, ustiju izvrnutih na dole, sklanjajte se kad ne umete da gledate; sve što vidite to ste vi sami, gde su vam oči za sve ostalo? A onda bih, zapanjen, video da užasne maske i nemaju oči, već samo proreze, zato i ne mogu videti ono što ja gledam.

Izbrisao ih je stari. Ne znam kako, ali nema ih više. Talog je ispario a da ja toga nisam bio ni svestan. Ostalo je samo njegovo lice, stameno, kao mermerno, lice kipa ostarelog Odiseja. Sa živim očima, sa pogledom negde uprtim, ali ne znam gde. Hoću i ja da vidim gde on to gleda. Ali moram mu prići bliže, moram sa njim hodati uporedo, moram zapravo prići toliko blizu da se svakom učini kao da mi, poznanici i prijatelji, hodamo zajedno ka nekom cilju. Moram čak i pod kišobran. Ne zanima me što je lep, sunčan dan.

                                                                     *

            Prva vrata levo. Otvorio sam ih onako, poluoprezno. Imao sam teoriju o tome da se kod ljudi na osnovu načina na koji otvaraju vrata i ulaze u prostoriju vidi apsolutno sve o njihovoj pravoj prirodi, o temperamentu, sigurnosti, samopouzdanju, egoizmu, nametljivosti, naredbodavnosti, ili oklevajućoj prirodi, brižnosti, slabosti i nedostatku samopouzdanja. Zato sam rešio da ja vrata otvorim ni previše odlučno, ni previše strašljivo, kako bih one unutra doveo u zabunu, kako o meni ne bi znali ništa kad uđem.

A, ti si, uđi – rekao mi je, čim sam stupio u prostoriju, jedan od dvojice gotovo identičnih blizanaca.

Naravno da sam znao ko je on. Sećanje mi se ulaskom u prostoriju iznenada osvežilo, čak mi uopšte nije bila jasna ona iznenadna amnezija. Hodnik je bio kriv za sve. Mrzim hodnike. Zbune te, i ne znaš gde si pošao.

Naravno da znam ko je. On je Onaj Koji Bi Trebalo. Stabilan i odgovoran, vodio je ovu porodicu već godinama; znam ih oduvek. Možda mu nije bilo lako tokom godina da se izbori za to svoje mesto: niko u porodicama uopšte i ne voli tu činjenicu da mora da postoji jedan koji vodi. A zatim, čak i kad se pomire s tom činjenicom, svako sam sebe vidi kao mogućeg vođu, ne razmatrajući uopšte pitanje ima li ili nema sposobnosti potrebne da cela kuća napreduje, a ne samo neki njeni posebni delovi i stanovnici. Pa neće valjda tek tako bilo ko biti postavljen za vođu? Bacanjem kockice ili tako nekim vradžbinama? Recimo, baba Krdža za vođu? Bože me sačuvaj. Ili Vicky… U njenom slučaju, sve bi se pretvorilo u brlog. Gde je kuća? Mrknula u brlog.

Budimo ozbiljni, o ozbiljnim stvarima je reč ovde. Ko je ikad imao priliku da organizuje neku kuću, taj zna kako to uopšte nije mačji kašalj.

A da ne pričam o Onom Koji Nikako Ne Sme. O blizancu.

Onaj Koji Nikako Ne Sme ponekad mi se, tokom godina našeg poznanstva i druženja, činio kao bolji čovek, dragocenije biće u odnosu na brata. Naginjao je, na primer, umetnostima. Voleo mnogo da čita. Sanjario. Imao je, doduše, i neke nezgodne crte, lutao je, nikom nije polagao račune, razapinjale su ga razne strasti. I sve to nije bilo tako strašno, nije pretilo da ugrozi kuću sve dok i on nije poželeo da bude vođa. Od tog doba, brat ga je držao maltene vezanog i pod ključem. Priznajem, ta mu je mučna situacija malo uticala i na crte lica, pa sad ima i neku dublju boru, i neki razvratniji osmeh nego pre. Doduše, ja, koji stalno proučavam lica, duboko u sebi priznajem za lepše lice tog skitalačkog stvora nego lice Onog Koji Bi Trebalo; njegovo uprkos podrugljivom osmehu i sladostrasnom grču oko usana volim više. Onaj Koji Bi Trebalo se nekako u mučenika pretvorio poslednjih godina, poistovetio se i previše sa ulogom velikog vođe. Neprestano glumi nesrećnika kome je mnogo teško što mora da vodi računa o svemu, a ovamo – sve ih je vezao ili nagurao u kaveze, ne samo brata već i Nebojšu, i taštu Jelenu, i onu, malo šašavu, što baca cveće. Pitao sam se gde li je nabavio sve te kaveze, i kako mu nije neprijatno kad mu dođu gosti: više od polovine ukućana čami iza rešetaka.

Ne kažem da ne treba, ne kažem… Ko sam ja da se mešam u tuđe organizovanje sopstvene kuće, imam svoju pa nek radim s njom šta hoću, s pravom bi mi rekao moj strogi prijatelj.

Nebojša, da nije u kavezu, sve bi pobio. Najgore je što je uglavnom tačno sve što govori. A govori stalno o tuđim greškama i slabostima. Ako ga ne slušaju ili prekidaju, viče. Niko nije pošteđen. Svi bi želeli da se umori, da se utiša, jer ne žele da znaju o sebi to što im on govori. Na kraju krajeva, ta ih kritika ne tera napred, nagoni ih samo da se brane i još više utvrđuju u sopstvenim pozicijama, da nalaze opravdanja za svoje normalne, ljudske slabosti. Kad bi samo mogao nekako da se umori, misle svi ostali, ali on se nikad ne umara. Nikad ne spava. Probali su i da ga napiju. Nije vredelo. Da bar hoće da radi nešto drugo što bi mu skrenulo pažnju. Ali neće…

S druge strane – tašta. Njene nametljive priče o zdravom životu, njeni strahovi i uhođenja gotovo da su nepodnošljiviji i od Nebojše. Dok nije bila u kavezu, mogla se pojaviti bilo gde, u parku kad se najmanje nadate, i odmah vas proglasiti, u najmanju ruku – sektašem. Da li vas je neko nekad  gledao unezverenim pogledom čoveka koji u svemu vidi zaveru? Ja sam se pod njenim pogledom uvek osećao kao čovek dvoličan i lažljiv, sa čijeg lica i tela snagom njenog napadnog i nadnaravnog gledanja počinje da se otapa maska pristojnog mladića, i ispod maske se promalja Sektaš, Trovač, Nosač Zaraze, Zavodnik Na Poroke. Čak i sam đavo.

A sada su u kavezima, jedan na jednom kraju sobe, drugi na drugom. Taj duet, dva promukla od dranja i besa, hrapava i histerična glasa, čini atmosferu prilično teškom. Nikad mi nije bilo jasno zašto ih bar nije smestio i u neku drugu sobu, u koju se manje ulazi, kad ih je već smestio u kaveze. Nego, lukav je on. S jedne strane, ostali mogu videti šta ih čeka ako preteruju, ako prekorače svoje funkcije i ovlašćenja. S druge strane, stalna upozoravanja i analize, misli on sigurno, ipak na neki način zavode red. Da, to je prava definicija. Nebojša i tašta su na neki čudan način organi reda. Ne dopuštaju razmekšavanje, opuštanje, previše idealizovanja i samoidealizovanja. Nagone na oprez, i uz sve preterivanje, čuvaju kuću od sektaša, razvratnika, nosača zaraza, lenština, vucibatina, lezilebovića, lopova… Da ih čuje ovako u duetu, i lopov bi pobegao bez plena.

A ona sa cvećem? Ona čitavoj sceni daje onu tragikomičnu crtu koja bi bez nje nedostajala. Ima li šta besmislenije od bacanja cveća iz kaveza uz reči ljubavi i dobre želje, uz obećanja sreće i proricanja neostvarivih događaja? Lepo su joj govorili da je to besmisleno i da ne ide naokolo i nikog ne nagovara… Kad nije htela da sluša, sad baca cveće iz gornjeg ugla sobe, iz visećeg kaveza. Mislim da Onaj Koji Bi Trebalo računa s tim da je niko ne uzima ozbiljno, a žao mu je da je izoluje. Možda je čak i voli. Ona nije organ reda, ona je organ nereda sa tim svojim cvećem, to je svima jasno. A opet, lepo je. Kuća miriše i svako se obraduje kad mu padne cvet u krilo. Svi ćute, ali se obraduju. I Nebojša se obraduje, ali se ne menja. Da li bi se to dogodilo ipak, ako bi dovoljno dugo, godinama, stalno padalo cveće u njegov kavez? Ne verujem. Ili, kad bi jednom samo, u trenutku kad ga niko ne gleda, sakrio od svih i sačuvao jedan cvetić, gurnuo ga negde u džep od košulje, i stavio ruku na njega s vremena na vreme… Uh, kako navijam za to, mada bi tada red sigurno bio ugrožen. Ipak, pretpostavljam, kuća se valjda ne bi raspala zbog toga. Samo da poželi. Da sam bude taj koji će poželeti da uzme i sakrije cvetić. Ako sam ne poželi, tone i tone cveća koje bi mu drugi poklonili i kojim bi ga zatrpali, ništa mu ne bi značile.

Izgleda da se stalno kolebam, čas hvalim Onog Koji Bi Trebalo, čas ga kudim i prednost dajem bratu, čas pravdam postojanje organa reda, čas navijam za nered i unošenje štetnih verovanja i sanjarenja u tako teško ostvarenu harmoniju njihovog porodičnog života. Šta bih ja uopšte hteo? Ne mogu reći da to znam. A ne znam ni zašto sam došao, je li mi cilj bila prijateljska poseta, ili sam imao neki zadatak?

Prokleti hodnik, kao da je neki opojni miris u njemu… Na momente se ničeg ne sećam  otkako sam se u njemu malo zadržao, a pre toga je bilo, čini mi se, sve u najboljem redu. Da ne moram uzeti kaput, ne bih se ni vraćao kroz njega, izašao bih kroz prozor, iako bi tašta Jelena vikala za mnom: „Zaustavite lopova, sektaš, đavo, gledajte ljudi, kroz prozor beži!“

A i ova vika… Da sam stalno ovde, valjda bih poludeo. Volim ih, poznajemo se, kao što rekoh, oduvek. Ali, ne bih mogao da živim s njima, ovo je ludnica. Mnogo ih je, i zaista su nesnosno bučni. Rešio sam da pobegnem; dosta je za bilo za taj dan. Samo je trebalo još da otresem ono cveće… Sakriću jedan cvetić, za sreću, pomislio sam najednom. Možda sam po njega i došao.

                                                                     *

            Znao sam gde vodi ta ulica, vodi do njegove kuće. Pratio sam ga mnogo puta. On uđe, a ja ostanem ispred, prevaren. Baš kao onaj pas -skitnica koji je verno išao za, nadao se valjda, novim Gospodarem, a onda je Gospodar ušao u kuću. A pas? Pas je naivno još par minuta mahao repom, ali sve nepoverljivije i beznadežnije. Tako sam se svaki put osećao i neka bi me tuga skolila, tako da nisam imao snage čak ni da se oteturam do svoje kuće.

Seo bih na zidić preko puta, i gledao u prozor. Čudno, nisam to radio ni kao mlađi, ni kad sam bio zaljubljen; nije to bilo u mom stilu da posmatram prozor nekog devojčurka i čeznem. Imao sam, štaviše, problem s prozorima, još od onih duhova. A sad je i to nestalo. Mnogi su strahovi bez ikakve najave i naznake, tiho, bespovratno nestali, otkad pratim starog. Kako je to moguće? Mislio sam da su ti strahovi – ja. Mislio sam da su stvari koje čovek nosi u sebi kroz život nepromenljive. Moj starac je sve te more i strahove nekako upio.

Sedeo bih tako na zidiću i posmatrao prozor, iako je preko njega bila navučena gusta zavesa. Samo me je jedno zanimalo. Šta stari radi sa kišobranom kad uđe u kuću? Nije to glupo pitanje kao što izgleda. Ko nikad nije video starog, može pomisliti da je takvo pitanje krajnja besmislica. Pa šta može raditi s kišobranom, može ga pažljivo sklopiti kad uđe u hodnik, ubaciti u držač za kišobrane, skinuti mantil, okačiti ga na vešalicu, sve po propisima. Ali, svako ko je video starog s kišobranom, razumeo bi o čemu ja pričam: bilo je nezamislivo da se on od kišobrana ikad odvaja. Izgledalo je kao da je kišobran produžetak njegove ruke. Kao da on o kišobranu nekako visi. Kao da kišobran nosi njega, a ne on kišobran. Kao da je za kišobran nekako pričvršćen.

A opet, gomila praktičnih pitanja se otvarala – kako bi s otvorenim kišobranom ušao u kupatilo, kako bi se, recimo, istuširao, kako bi spavao s otvorenim kišobranom?

Dobro, ovo poslednje mogu i da zamislim, legne na leđa, pokrije se i u ruci drži kišobran kao dodatni pokrivač iznad glave, kao štitnik od, recimo, ružnih snova ili teških misli pred san. Poželeh da i ja tako spavam, ali sam znao da se to ne može desiti; ja nemam takav kišobran i ne mogu nikad naći neki koji bi bio produžetak mog bića. Možda takav kišobran mora da izraste iz samog čoveka.

„Izraste iz samog čoveka…“, svašta. Kad čujem sebe, svoje misli, jasno mi je zašto stari možda misli da sam ja lud, a ne on. Sreća što o tome nikad nikom nisam govorio. Otkako sam počeo da pratim starog, naučio sam i da ćutim i osetio neverovatno olakšanje zbog toga. Kako je naporno i besmisleno bilo neprekidno govoriti, i šta sve nisam rekao tokom godina što nije trebalo reći… I kome sve nisam govorio, bože, kad se setim…

Stalno počinjem rečenice sa: „otkako pratim starog“. I pričam o promenama. Izgleda da je stari neka vrsta mog Učitelja. A nije se uopšte nametao, štaviše –  ja sam jurio njega, a on nije radio ništa. Nije govorio, nije ucenjivao, uslovljavao, nagrađivao, kažnjavao. Možda me čak nije ni primećivao. Ponekad zbog toga jako žalim. Prihvatio bih i ukor, i ljutnju, i podsmeh, samo da mi se obrati. Ali on je ćutao. A opet, ja sam shvatao da postajem drugačiji iz dana u dan. Učio sam se strpljenju. Upornosti. Podnošenju teškoća bez roptanja i kukanja. Reći će neki – te ti stvari u današnjem svetu ništa ne znače, ničemu ne služe, osim možda kukavičkom predavanju, povučenosti slabića u smrt pre smrti. Neka ih, nek misle.

Smrt, užas, pakao – kako ih zamišljam? Kao bespoštednu jurnjavu, laktavo i beskrupulozno gaženje po drugima, otimanje, osvajanje i večito nezadovoljstvo. Možda je njihov život smrt pre smrti i pakao pre pakla. Nek se ne brinu za mene, poručivao sam im u mislima. Meni je sasvim dobro ovde na ovom mom zidiću, pogleda uprtog u prozor iza kojeg je moj voljeni ćutljivi starac s kišobranom koji nikad ne sklapa, i koji je i sam nekad gledao kroz neki prozor a onda su došli duhovi i odneli ga, bacili ga ovde pred mene, dopustili mi da tako naučim neko drugačije znanje.

Sedeo sam, gledao i učio. Ponekad sam se pitao da li mu je smetao taj kišobran. Može biti da ga on nije nosio zato što je želeo. Kad bi ostajao sam, možda je udarao kišobranom o sto, pokušavajući uzalud da se od njega odvoji. Ako je znao da ga taj kišobran štiti od svega, da je tako, pod njegovim krošnjom, zaštićeniji nego bilo koji drugi čovek, moguće je da mu je baš to i smetalo, hteo je da bude isti kao svi drugi, bez ikakve poštede, bez znanja koje bi ga odvajalo, da se jednostavno stopi s okolinom, da bude deo sveta, običan čovek, patnik. Uvek nam se čini da bi spas bio: sve videti, sve znati, biti iznad običnih stvari. Ali, je li to tako? Možda je on, ipak, udarao kišobranom o sto, bar ponekad, kad bi se umorio od sveg tog znanja koje u svetu oko njega ništa, ili skoro ništa ne može izmeniti.

Gledao bih tako, gledao i razmišljao, minutima ili satima, ne znam, jer i vreme nije više imalo onaj značaj koji je imalo pre. Onda bih otišao, jedva čekajući da svane novi dan, da odradim sve što se od mene očekuje i da opet krenem njegovim tragom, da sednem na istu klupicu, i da se, ako je moguće, šćućurim ispod kišobrana, neprimetan.

                                                              *

Ponovo sam bio kod njih. Kao da sam u poslednje vreme počeo češće da navraćam? Otišao sam prošli put a da nisam obavio zadatak koji sam imao, čak i ne znam šta mi je tačno bio zadatak. Mučio me onaj osećaj kad je čovek svestan da je nešto zaboravio, a ne zna šta, kopka ga to: možda je pegla ostala upaljena, ili ringla na kojoj je kuvao kafu, i dok se priseti šta je u pitanju, satima kasnije, kuća je već i izgorela…

Tako sam se osećao, pa navratih ponovo, iako ja ne palim peglu u njihovoj kući. Čudi me kako se oni dosad nisu zapalili: toliki narod na jednom mestu; dovoljno je da svako upali ringlu jednom dnevno, neko će od njih sigurno zaboraviti da je ugasi, ne mogu svi biti podjednako svesni i budni u svakom trenutku, još pored sve one buke… Svaka čast Onom Koji Bi Trebalo, ipak on drži sve konce u rukama, čim sve funkcioniše kako bi i trebalo, uostalom takvo mu je i ime. Možda je zadužio nekog od njih da samo ide za svima ostalima i gasi ono što su oni upalili. Nije to mali zadatak, to je jako odgovorna funkcija, ići za drugima i prepravljati, ispravljati njihove greške i nemati za sobom takvu rezervu, nemati čoveka koji ispravlja tvoje. Kolika takvom treba da bude glava? Sigurno je užasno napet zbog tolike odgovornosti i svima stalno nešto prebacuje. Za takve bi trebalo izmisliti zabavne parkove, ali čak i da su izmišljeni, oni u njih nikad ne bi išli, bilo bi ih strah da će kuća izgoreti.

A, ti si, uđi – reče mi kad sam došao. Baš dobro što si tu, pomoći ćeš nam da nađemo Spisak.

Uveo me u jednu sobu koja je sva bila pretrpana papirima svih oblika i veličina. Kad bi trebalo nabrojati i prikazati sve vrste papira, sa slikama i bez slika, sa tekstovima i bez, sa crtežima ili potpuno čiste, papire iskrzanih ivica ili pravilnih oblika, pocepane, zgužvane, ubuđale, ceduljice istrgnute iz neke sveske, papire debele kao karton, sjajne, glatke, bristol papire, pak-papire, hrapave ili providne, delove raznih knjiga ili časopisa, papire zamašćene burekom, toalet papire, papirnate maramice, čiste ili upotrebljene, i tako dalje  i tako dalje, mislim da jedan ceo život ne bi bio dovoljan da se sve to detaljno sagleda i prikaže. A ovde, u ovoj sobi, bilo je svega toga i još mnogo više…

Kakav Spisak je u pitanju, pitao sam pomalo rezignirano, ali spreman da pomognem. Ne znam tačno, rekao je, ali je pitanje života i smrti. Moramo ga naći.

Hm. Mislio sam da kad neko jednom organizuje svoju kuću, više ne dolazi u ovakve situacije, ali, očigledno sam se prevario. Svaki novi dan je, može biti, vanredna situacija svoje vrste. Ili se kroz više dana proteže neka vanredna situacija, dok se ne reši, a onda predah od pola sekunde, pa tražimo novu. Sada je očigledno Spisak-situacija. Ima li on svoj štab za vanredne situacije? Verovatno ima, ali ponekad je, izgleda, potrebna intervencija spolja, intervencija stranih partnera.

Počeli smo da preturamo. Svi su već tražili, reče on, kao da se izvinjava zbog nereda. Razumem, rekoh, ne izvinjavaj se, kad samo vidim koliko tu papira ima, jasno mi je da jedan lako može da upadne između dva druga, da se zalepi, da se učini nevidljivim…. Zašto li ne bacaju ove papire, nije mi jasno?  A opet… Ovo je crtež nekog deteta… Ovo pokušaj pesme, vidim neke strofe, i nešto precrtano… Pa sličica neke mace, isečena iz nekog časopisa za decu…. Pa Spisak… Hej, našao sam Spisak! Ne, nije to taj spisak, traži dalje. Spiskova ima mnogo, stalno iskrsavaju nekakvi spiskovi, ali to nije onaj pravi koji tražimo.

Što bar ne bacimo ove lažne spiskove, da nam ne odvlače pažnju? Jesi lud, rekao mi je, pa sutra će nam trebati neki od tih spiskova koji nam danas nisu potrebni.

Ništa ne razumem. Gomila različitih spiskova, od kojih neki s vremena na vreme stupaju na snagu. Onaj koji je danas lažan, već sutra može postati pravi. Meni to sve izgleda jako klimavo. Kao oni šareni i klimavi kišobrani. Da sam ja Onaj Koji Bi Trebalo,  ja bih ukinuo sve spiskove. Ali, pošto sam video s kolikom pažnjom on traži, nisam hteo da predlažem tako gruba rešenja. Rekoh, a zašto ne biste pokušali da po sećanju rekonstruišete taj spisak? Ne, niko se ne seća. Onda napravite potpuno novi, proglasite ga važećim i gotovo. Nemoguće, videće se da je falsifikat. Bićemo otkriveni. Kako ćemo posle gledati u oči jedni drugima, nastaviti da živimo zajedno? Sve mora biti pošteno.

Cenim ja to, dragi moj, što ti hoćeš sve pošteno. Ali da li ti je potrebna baš toliko verodostojna analiza nečega što je bilo i prošlo? Proglasi da je danas novi početak. Proglasi da je danas Novi Početak. Ako ti je baš do spiska, kreni od danas da praviš novi spisak. Ono što je bilo do juče zaboravi, zažmuri, progutaj veliku knedlu, kaži: sve je bilo dobro, bilo je baš dobro, to smo rešili, stavljamo tačku, a od sutra biće još bolje, biće najbolje. Tako bih ja rešio pitanje spiska. A sad moram da idem. Pozdravi baba Krdžu. I sve… Onog Koji Nikako Ne Sme… Nisam ga video. Zatvorio si ga negde? Je li ti on pomagao da tražiš spisak? (Prošlo mi je kroz glavu, ali nisam smeo da kažem – sigurno je Onaj Koji Nikako Ne Sme našao Spisak, sakrio ga, ili ga progutao, zatvorenici to često rade, gutaju neke stvari, kašike na primer, iz čiste obesti, ili da bi na sebe skrenuli pažnju; sigurno ga je našao i sad se ceri i uživa u agoniji koju nedostatak spiska izaziva u celoj kući. I misli – da sam ja glavni, ovo se nikad ne bi desilo…)

Moram da idem, stvarno… Čeka me stari…

                                                                  *

            Lepo je zamisliti tako nešto, i živeti u takvom uverenju. „Čeka me stari.“ Što bi me čekao, šta ću mu ja? Tolike je godine živeo bez mene, i bilo mu je isto kao i sa mnom. Nikakve razlike. On svakako ima neku ulogu u mom životu, to sam shvatio poodavno, i beskrajno sam mu zahvalan za njegovo tiho podučavanje. A ja? Imam li ja kakvu ulogu u njegovom životu? To me je pitanje počelo mučiti nekoliko meseci pre njegovog odlaska. Da, otišao je, nisam to rekao?

Dakle, to pitanje me je počelo mučiti pre njegovog odlaska, pitanje moje uloge. Ja nisam imao Onog Koji Bi Trebalo u sopstvenoj kući, da mi dodeli ulogu i objasni šta je moja dužnost, zbog čega je moj život smislen i kako nadalje treba da ga vodim. Shvatam ja dobro da je veliko olakšanje kad čovek takvog ima. Ali ja ga nisam imao u svojoj kući, bio sam sam, i sam sam morao upravljati svojom kućom i svojim životom. A taj život je, uprkos tome što sam se godinama opirao tom shvatanju, morao da ima i neki smisao.

Tako je lako bilo pratiti starog, i to je bio smisao svoje vrste, nisam nalazio potrebu za ikakvim drugim odgovorima na pitanja mog života. Ali, par meseci pre nego što je krenuo, počeo sam sasvim polako, nenametljivo, ali svakim danom sve više, da postavljam sebi pitanja o tome čemu moj život služi. Golom opstanku? Preživljavanju?

Sada sam siguran da se to pitanje nije pojavilo samo od sebe. Stari mi ga je ubacio u glavu. Ne znam kako je to radio. Kako je upijao moje strahove, kako je rasterivao unakažena lica, kako je pravio mesta u mojoj svesti za prava pitanja, i (možda nekad) prave odgovore? Setih se traženja Spiska… Ne može se naći spisak u onoj gomili nepotrebnih stvari koje iz sentimentalnih razloga hoćemo da sačuvamo zauvek. Možda nam spisak nije ni potreban, ali šta još sve nije pored njega… Da sve to lepo poslažemo i odložimo, a onda da pogledamo oko sebe, udahnemo duboko u provetrenoj sobi, plućima, glavi?

Siguran sam da se to sve nije pojavilo samo od sebe. Stari me je spremao da se vratim. U svet. Među ljude. Tamo gde mi je mesto. Tamo gde se voli. Ali prvo sam morao da shvatim nešto o smislu koji ima moj život, koji ima svaki… Nije više bilo vremena za lagodno osluškivanje Tišine koja je u njegovom prisustvu tako godila. Ludi starac. Sada sam sasvim siguran da je sve vreme bio svestan mog prisustva. Ako mi neko kaže da me nije video, neću mu verovati.

Misao o mojoj ulozi nenametljivo se uselila, nije bila opsesivna, ali me je terala da iz jednog sanjivog stanja pređem u neko drugačije, u stanje u kom je svako delanje bilo moguće, ili moglo biti moguće. Gledao sam i dalje njegovo lice, sedeo pored njega, hodao za njim pokušavajući da se bar malo podvučem pod kišobran. Ali, jednim delom sebe, jednim svojim okom, počeo sam da posmatram svet, da ga gledam očima čoveka koji ga voli, očima otvorenim za razumevanje, očima dobrog oca, njegovim očima. To je ono što sam želeo od početka, hteo sam da uđem u njegov san ili njegovu javu, iz čiste radoznalosti, ili zato što sam osetio neki poziv, ili što sam hteo da rešim nerešiv rebus, da isklešem kamenčić koji je nedostajao za mozaik. Hteo sam da vidim svet njegovim očima. Da naslikam lice Boga. I sad, čini mi se, deo te slike iz njegovog oka bio je i meni vidljiv, delić tek, a toliko sam ga godina verno pratio. A i taj delić je bio dovoljan da osećam istovremeno neizdrživu sreću i nepodnošljivu tugu. Znao sam da bi mi pokazao i više, ali ja znao, dobri otac, da više od ovog čak i ja, njegov verni pratilac, ne bih mogao podneti.

Prolazio je dan za danom, i izgledalo je kao da se ništa ne menja ali je ipak u meni sazrevala neka neobična odlučnost da strpljivo i mirno preselim deo našeg sveta, starčevog i mog, u onaj svakodnevni, kojem dugo nisam želeo da pripadam. Svi misle da postoje dva sveta, ovaj i onaj, i da se oni nikako i nigde ne dodiruju, da se jedan u drugi ne može useliti, da bi nastao haos kad bi se desilo tako nešto. Mora postojati jasna granica između njih, inače se više ne bi znalo ko je ovde, ko je tamo, i više se ništa od zakonitosti po kojima ovaj svet funkcioniše ne bi moglo održati. Bio bi to potpuni raspad kosmosa, opasan i neodgovoran potez, koji više sile sigurno ne bi dozvolile. Zato postoje čuvari. Nejasne sile, zbunjujuće… Nekad nam oduzimaju i ono što bismo najviše želeli, više od života, i tako nas zapravo čuvaju; ko bi to razumeo…

Svi veruju u to da postoje takva dva sveta i jasna granica između njih. Ali negde, na momente samo, ta granica biva propustljiva i deo jednog sveta klizne u onaj drugi. I tada vidimo i doživimo otkrovenje, neko nemoguće blaženstvo, mir i sreću o kakvoj se samo sanja, osetimo ljubav prema svemu i svima, uprkos nesreći, neslobodi, beznađu. Da li da poverujemo, pitamo se. A ničeg i nikog da nas učvrsti i ohrabri, da nam kaže – da, to je istina, ta slutnja, taj san.

Rešio sam da prenesem deo tog sveta, starčevog i mog, u ovaj svakodnevni, kojem bez obzira na sve, ipak nisam sasvim prestao da pripadam. Bio je to moj svet, moj zaista, i nisam ga se mogao sasvim odreći, čak ni onda kad je iz onog drugog sveta nešto kliznulo u moj vidokrug. Sutra ću, mislio sam, još danas ga moram pratiti, ne bih da propustim nešto važno, možda mi želi još nešto pokazati. Ali sutra ću sigurno krenuti, obećavam, već dugo me kopka ta težnja da se vratim ljudima, da im pomognem da naslute…

Vezanost za starog nije se ipak mogla ni sa čim meriti. Moja je odlučnost rasla, želeo sam da delam, ali se ljubav za starog nije smanjivala, i svaki dan pod njegovim okriljem bio je ispunjen i smislen na onaj meni tako dobro poznati način. Prolazio je dan za danom, smenjivala su se godišnja doba. Došlo je ponovo vreme kiša. Starog to naravno nije zanimalo, on je imao kišobran. Meni nije padalo ni na kraj pameti da pokušam da se branim nekom sklopljivom varijantom, sedeo sam na klupici pored njega delimično zaklonjen. Nisam propuštao šetnju ni kad bi vreme podivljalo, kad je nebo divljalo munjama, ili duvao strašan vetar…

                                                  *

Tada se i desilo, jednog strašno vetrovitog dana. Prilazio sam klupici na kojoj je sedeo, ostavljajući utisak ravnodušnosti kao i uvek pre, a jedini sam ja znao kako zapravo nije ravnodušan i šta sve nosi na duši, šta je sve upio u sebe, da to ponese ko zna gde. Osetih neodoljivu potrebu da mu priđem drugačije nego inače, da ga zagrlim i zaštitim od vetra, da mu kažem kako ga odavno znam, kako mi može slobodno reći sve, sve ono o čemu je godinama ćutao, kako sam spreman i zreo kao nikad pre, kako sve mogu čuti i sve razumeti, kako sad bolje vidim i razumem ljude i njihovu patnju, kako ne mogu više podneti da tako mirno sedim i gledam svet u kome se ništa ne menja, kako mu obećavam… Već otvorih usta i raširih ruke, kad nalet neverovatno jakog vetra udari u nas podižući ga sa zemlje. Hteo sam da ga uhvatim, ali mi se pred očima zamutilo od peska, prašine, kiše, ko zna čega… Video sam samo, već u daljini, kišobran, o kome je moj starac visio, kao i uvek, jer valjda nije mogao da ga ispusti, jer je kišobran nekako bio srastao s njegovim telom, ili je za njega bio privezan, iz njega izrastao…

Dugo sam sedeo, vetar me je šibao, a onda sam se polako pridigao i krenuo.

Gde ću sad?

Pa zar malopre nisam hteo da mu kažem kako sam spreman i zreo? Kako mu obećavam? Valjda nisam od onih koji ne ispunjavaju svoja obećanja. Ne bih to nikad… Ono što sam starom obećao, to se važi. To se jedino važi.

Na putu kući, svratio sam kod njih. Bilo mi je potrebno društvo poznatih ljudi, za početak, mada im ništa o starcu ne bih rekao. Ušao sam, tiho, jer je tuga usporila i utišala sve moje kretnje. Začudo, i kod njih je bilo tiho. Provirio sam iz hodnika u prvu sobu s leve strane. U sobi je bilo polumračno, i vladala je neverovatna tišina. Kao u hramu. Ili na groblju. Kao da ih je sve obuzeo nekakav sveti užas.

A nasred sobe, u kojoj su se svi tako utišali začuđeni nečim, paralisani, sedeli su Onaj Koji Bi Trebalo i Onaj Koji Nikako Ne Sme, zagrljeni, i plakali. I nije se moglo razlikovati ko je ko od njih dvojice.

Sveti užas je i mene obuzeo, tiho se izvukoh iz kuće, kroz hodnik koji sam tako mrzeo, iako je tu moj kaput sasvim mirno visio pored drugih kao da je to njegova kuća. Zamalo da me opet uhvati zaborav i da se zapitam gde sam ja sad krenuo, ali brzo to otresoh sa sebe. Cvetić, rekoh sebi, i vratih se na prstima u sobu. Ona mi ga je tiho spustila iz kaveza sa zavereničkim smeškom; znao sam da oduvek misli da smo na istoj strani, a možda i nije bila daleko od istine.

                                                             *

            Grad se mnogo promenio otkako nema starog. To su odmah svi primetili, ne samo ja. Svaki grad ima neko svoje obeležje, naše je bio starac sa kišobranom, ali mnogi to nisu znali sve dok nije otišao. Primetio sam da me ljudi gledaju na poseban način, nekako sa puno saosećanja otkako njega nema; mora da su ipak primetili tokom svih ovih godina da je stari meni bio nešto posebno. Sigurno čak misle da smo neki rod. Drugačije mi stiskaju ruku kad se pozdravljamo, i bučni razgovori sa raskalašnim smehom zamiru u prostorijama kad ja uđem. Rekao bih im da nastave, ali mi zastane reč u grlu kad se setim starog, kad se svi zajedno setimo njega; pa pomislim – dobro, nije šteta da tako zajedno poćutimo minut, dva, u znak sećanja.

Ali i inače, grad se promenio, mada ne znam da objasnim na koji način. Kao da je postao centar nekakvog hodočašća, u njega je počelo da dolazi mnogo sveta.

Nedugo nakon starčevog odlaska, da bih podsetio ljude na njega, da se ne bi zaboravilo šta nam je on značio, počeo sam da pravim figurice. Starac sa kišobranom. Uvek sam bio vešt u obrađivanju raznih materijala, a i crtanje mi je išlo od ruke. Crtao sam i vajao, naročito lica. Ali, sa godinama, dozvolio sam da me ubede kako je to tek igra kojom se bave dokoni. Kad je stari otišao s onim vetrom, morao sam ga nekako vratiti, sebi vratiti, a i drugima. Počeo sam da pravim figurice, čas od drveta, čas od gline, nekad u kamenu. Urezivao sam sliku starca s kišobranom i u bakru, oslikavao sam i zidove. Uvek starac s kišobranom, nikad bez njega, jer ga mi drugačijeg nismo ni poznavali, ni mogli zamisliti. Da sam prikazao samo njegovo lice, možda ga ne bi prepoznali; njegovo lice samo sam ja dobro poznavao, sve te odisejevske crte… Ali sa kišobranom, svako je znao ko je on. Nije moglo biti greške. U prvo vreme poklanjao sam prijateljima koji su dolazili te figurice; sećanje nije moglo ostati samo moje. Oni su se radovali figuricama kao nijednom drugom poklonu, govorili su da znaju kako će im to uneti mir i sreću u dom. Ubrzo su počeli da dovode prijatelje da i oni dobiju svoju amajliju.

Više nisam mogao da pravim toliko figurica koliko je bilo ljudi koji su po njih dolazili. Da bih sebi dao vremena i oslobodio se tolike navale, rekao sam da više ne mogu besplatno da ih pravim, i odredio im cenu. Izvini, stari, prošaptao sam u sebi, znaš da mi nije želja da se obogatim, ali ima previše onih koji nešto žele samo zato što se to daje na poklon. Ako im nešto treba, nek se potrude, nek budu spremni da za to nešto i sami daju, takav je zakon u ovom svetu. Ali čak i tako, nisam uspeo da ih rasteram. Ne znam kako su iz drugih gradova saznali za figurice starca s kišobranom koje donose sreću, ali počeli su da dolaze odasvud. Nisu pitali za cenu.

Osetio sam olakšanje kad su i drugi vešti ljudi u gradu počeli da prave figurice. Ako zaista donose sreću, donosiće bez obzira da li ih ja izrađujem, ili neko drugi. Bitna je ideja. Bitna je dobra volja koja se u njih ugrađuje. A naš grad, kao nikad pre, postao je centar hodočašća.

                                                           *

            Povukao sam se na sprat, u atelje koji sam kao mladić koristio, a zatim sasvim zapostavio. Bilo je dovoljno zanatlija u gradu i mogao sam da se izgovaram slabljenjem vida, bolešljivošću i sličnim stvarima. Bilo je još par ljudi koji su verovali da su jedino moje figurice prave, ali kad su uporno bivali odbijeni, na kraju su i oni odustali i pustili me da se bavim svojim poslom.

Znao sam da je sve u redu i da se najveći deo moje uloge već završio, iako ja nisam svesno pravio takav plan, iako je sve to teklo spontano. Bez starog da me vodi, puštao sam želje da me vode. Dozvoljavao sam neobičnim porivima – potrebi da oživim uspomene, nostalgiji, protestu protiv zaborava – da upravljaju mojim životom i postupcima. Ako je to bio smisao, znao sam da je sve u redu, da sam i ne znajući, i bez spiska, bez gotovog i pouzdanog plana, uspeo da ostvarim najveći deo svojih namera. Ostala mi jedna neispunjena želja, i njoj sam imao nameru da posvetim ostatak svog života, preostalu snagu svog očinjeg vida, poslednji plamsaj uspomene dok nije izbledela i postala samo osećaj. I tako sam počeo da crtam.

Bili su to nevešti crteži u početku, jer se ruka sa godinama odvikla. Lakše je bilo sa figuricama. Ovo je sad bilo nešto samo za mene. Nikom nisam pokazivao svoje crteže. Oni nisu bili ni amajlije, niti bi ih ikada ikome prodao. Oni su bili konačno razrešenje mog života, i konačni smisao. Prestao sam da izlazim i da se družim; dosta je bilo toga tokom godina. Dao sam ljudima oko sebe sve ono što sam starom obećao, pružio sam im mogućnost da poveruju u istinitost svega onoga što su oduvek osećali kao pravo, a malo ko je u tome želeo da ih ohrabri. Stvari su izgledale drugačije sa amajlijom, drugačije je bilo i raspoloženje na ulicama, neke druge vrednosti postale su važne, čak se i drugačije govorilo u gradu. Nisam putovao u druge gradove, jer sam već bio zaokupljen novom mišlju, ali sam nekako bio uveren da je i tamo došlo do promena, i to sve zbog starca. Dobra se priča svuda širila i menjale su se stvari kao u bajci. A davno, davno, bio sam spreman da od svega toga odustanem, činilo mi se da se ne može delovati na stvarnost, da je nepromenjiva i otrcana, prenatrpana i groteskna kao one maske iz moje more. Kako mi je drago što nisam bio u pravu, kakva bi šteta bila odustati pre bilo kakvog pokušaja… Ali sada, sada je bilo dosta, ispunio sam svoje obećanje starcu, a sad moram još jedno, znao sam, dato sebi samom. Ostali smo sami, ja i moj zadatak.

Crtao sam iznova, i iznova i iznova, i iako nisam bio zadovoljan rezultatom, nisam očajavao. Bilo je još mnogo dana preda mnom, a ruka je svakim danom bivala sve sigurnija i sve spremnija. Znao sam da ću jednog dana sigurno uspeti ono jedino što sam želeo. Izbrusiću kamenčić koji mi nedostaje da sastavim mozaik. Pronaći ću onu liniju, onu boru koja mi treperi negde u sećanju, ali kad ruka krene, ona se zamagli i nestane. Uhvatiću onaj pogled, uperen u daljinu, siguran i tužan i srećan i podrugljiv, a zapravo nijedno od svega toga, pogled velike mudrosti, zagonetan i strašan. Preneću na papir ono što sam tražio, video, zavoleo, čemu sam posvetio ceo svoj život, čemu i sad stremi svaka moja misao i želja. Znam da će mi uspeti, jer tako sam blizu…

Izbrusiću kamenčić.

Nacrtaću njegovo lice.

Komentarišite putem Facebook-a

Podela: