Plava mesečina

Nemanja nam priča priču

Podela:

Pod jarkim, plavim sjajem meseca njegova krv poprimila je purpurno-crnu boju, zajedno sa znojem slivala se na tlo obeležavajući mu putanju. Osećao se poput gonjene zveri iz priča na čijem je tragu junak koji će se ogrnuti njenom kožom na kraju.

Čudio se svojoj snazi i volji da se i dalje kreće, nakon što mu je razbio nos i zatvorio oko otac ga je posekao mačem, verovatno bi ga i ubio da se kuvarica nije pojavila. Grešim, o njemu više ne treba da razmišljam kao o ocu, reče sebi, priznao je da sam kopile koje treba ubiti. Rekao je da će svet biti spašen ako sa njega nestane čudovište kao što sam ja. Onur nije puno razumeo iz razgovora koji je njegov otac vodio sa njim dok ga je tukao. Bio je zbunjen i uplašen dok je pokušavao da se zaštiti od pesnica koje su pokušavale da ga dohvate. Zapravo kada je išta dobro razumeo? Svi su govorili da je glup.

Dok je lutao ulicama približavajući se moru, čudio se svome besu, trebao je da bude uplašen i tužan. Nešto iz očeve priče je potpirivalo njegov gnev, smisao koji on nije mogao da shvati. Čovek koji mu je bio otac je pomenuo kako je Onur ubio svoju majku, tako nešto rekao mu je nekoliko puta pre večerašnjeg događaja. Ali mu nisam verovao, bio sam mali da bih se sećao majke. Kako je maleno dete moglo da ubije odraslu ženu?

Izašao je na plažu sa zapadne strane pristaništa, čuo je udare talasa dok mu je pesak još uvek topao od današnjeg sunca, milovao tabane. Ovde su kapljice krvi izgledale nekako mekše i nestvarnije dok ih je pesak gutao. Popločane ulice su u svakom pogledu bile surovije od peska. Svežina sa otvorenog mora ovoga puta mu nije donosila mir, ali jeste promenu toka razmišljanja. Događaj od večeras je samo potvrdio verovanje u balans. Nije znao koji je domen balans zauzimao u Panteonu, niti je znao da li neki određeni entitet vlada njime ali je znao da je stvaran. Muzika dodiruje sluh, magija dodiruje sva čula, a šta radi balans? Njegova moć poimanja nije bila tolika da shvati ali je znao da ga osećaj ne vara.

Šapati talasa su postali glasniji i zamršeniji kako je prilazio. Sreću koju je doživeo sa njegovim bivšim drugarima, nakon nekog vremena zamenile su očeve batine, stroga pravila i gubitak prijatelja. Sticanje njegovog poslednjeg prijatelja Maria koji mu je spasao život dovelo je do toga da izgubi oca. Nadao se da će se njegov prijatelj pojaviti kao prvi put kada ga je spasao, ali njega nema već dva dana, možda je on čak bio uzrok što je izazvao oca. Onur je znao da je Mario u gradu odseo na neko vreme i znao je da će jednom otići ali nije verovao da će otići bez pozdrava. Nešto ga je zagrebalo u stomaku na tu pomisao.

Talasi su mu dosegli stopala, njihova blaga studen mu je prijala. So mora i so krvi sada su se mešali dok je on lagano ulazio u vodu. Šapati su postali glasniji. Učinilo mu se da čuje reči: Ne, ne, ne, Suvi Vuče! Ne, tvoja krv! Nije se uznemirio, konačno je izgubio dovoljno krvi odrešivši ludilo u svome umu. Krv će privući ajkule, ima ih ovde na zapadnoj obali, struja dovlači mnogo hrane.

Tvoja krv ga zove! Ne treba da budeš ovde! Idi na sever!, čudnovato šaputanje postalo je jasnije kada mu je voda prešla preko struka. Uskoro će biti gotovo…, reče sebi, bez volje da se uplaši. Video je repove kako izranjaju pa zamahuju ka njemu. Ajkule se utrkuju, iako čovek nije bio česta hrana, bio je poslastica, pretpostavljao je Onur.

Nije se uzbudio kada je po komešanju osetio da su blizu ali se jeste iznenadio kada je shvatio da nije ajkula ta koja je izronila iz vode i udarila ga u grudi kako bi ga potopila. Bio je to delfin. Pre nego što je potonuo u tamu osetio je promenu i video svetlost. Sivi Vuče! Ovo više nije bio šapat već jasan glas besnog muškarca. U toj svetlosti magijskog porekla se razotkrilo morsko biće. Njegov gornji deo nije baš mogao da se uporedi sa ljudskim ali jeste imao udove koji su podsećali na ruke, samo sa više zglobova, krljušt mu je bila prošarana belom i crvenom, a peraja su mu bila neproporcionalno dugačka na repu, poput kakvih zavesa. Glava mu je bila okruglasta i to što je imao vrat Onura je takođe podsećalo na nešto što nalikuje ljudskom, oči su mu bile ogromne, okrugle i crne, a usta izbačena dok se pod naborima krljušti moglo zaključiti da ima izražene i zašiljene zube.

Možda još nije kasno! Izlazi iz vode!, ovo je bila molba koliko i naredba. Onur je osmotrio okolinu. More je prigušivalo magijsku svetlost ali je ipak mogao da vidi mnogo delfina, više od deset velikih stvorova kružilo je po tim senkama što su se preplitale sa svetlom. Zašto se on uopšte brine? Ja samo želim da umrem. Nemam nikoga…

Imaš petoro braće i sestara čiji bol može da slomi svetove. Tvoja krv ovde je prizvala krakena, a kraken će privući ogromno uništenje. Zar vas ljude nisu ništa naučila sećanja? Polazi!

Onur se bez razmišljanja okrenuo i zaplivao ka obali. Nije mnogo razumeo ali hitnja u glasu morskog čoveka probudila je neku duboku stravu u njemu. Nekako je bio siguran da postoje stvari strašnije od smrti. Činilo mu se da oseća čudne drhtaje u vodi koje nisu proizvodili delfini zaplivavši oko njega kako bi mu pomogli da se što pre povuče iz vode. Zaposela ga je ona vrsta bespomoćnosti koju je često doživljavao u snu, kada bi trebalo da potrči nije mogao da se pomeri ili kada bi trebalo da govori nije mogao da otvara usta.

Misao se nije potpuno razvila u njegovoj glavi kada mu se nešto obmotalo oko noge i povuklo ga nazad brže od te iste misli. Nestala je svetlost morskog čoveka, nestao je očajni lelek delfina, nestalo je okeana dok je on visio naglavačke u vazduhu gledajući u nešto ogromno i smrdljivo. Bila je to unutrašnjost usta veličine kuće. Zubi veličine Onura su iskrili na mesečini delimično zaklanjajući ždrelo koje je vapilo za krvlju.

Nije mogao da čuje sopstveni vrisak kada je stvor pod njim ispustio grmljavinu iz svojih čeljusti propraćenu smradom ribljeg raspadanja. Onur se ponadao da će umreti od smrada pre nego što upadne u to ogromno ždrelo puno mračnih tečnosti. Vretenast jezik je plesao u ustima razbacujući zelenkaste bale po oštrim zubima. Obgrlio se i čvrsto zažmurio pokušavajući da se fokusira na užasni bol u članku koji je proizveo stisak krakena. Oči od leda su mu prilazile i po prvi put nešto je izgledalo strašnije od njih.

Stigao sam brate moj!, začu Onur poznati glas u glavi. Radost koja je nadolazila u njemu bi prekinuta naglim trzajem pipka i novog urlika. Tresnuo je o površinu okeana i hteo da vrisne kada mu je voda zapušila usta. Jedan delfin je doplivao do njega i namestio se tako da je Onur mogao da se osloni na leđa, a zatim se pokrenuo ka kopnu.

Tek kada mu je voda bila do pojasa uspravio se i okrenuo ka pučini tražeći svoga prijatelja. Ono što je tamo zatekao oduzelo bi mu dah da ga je imao.

Obasjana mesečinom krakenova glava sa pipcima bila iznad površine vode. Pipci su pokušavali da zarobe ponoćnog zmaja. Dva pipka su mu zarobila udove i pokušavala da se obaviju oko jednog krila dok se zmaj otimao.

Onur je bio siguran da je njegov prijatelj taj zmaj. Kako da mu pomognem?, pomisli očajno.

Upotrebi led Suvi Vuče, ti si dete bogova., začu glas morskog čoveka.

Kako? Gde da nađem led? Pa u Brodogradilištu nikada nije pao sneg., zapravo je padao nekoliko puta u daljoj prošlosti, to im je pričao profesor pokušavajući da im opiše kako sneg izgleda.

Kraken je biće Malinta ali je satkan iz drugačijeg domena. Tvoj izvor se nalazi isto u Malintu ali mora da prođe kroz Ang.

Ja te ništa ne razumem morski čoveče!, pobunio se plačno kada je Zmaj bljunuo crveni plamen zaslepivši ga. Kraken je opet prodorno zarikao od čega je Onur pao u vodu. Ovi urlici će probuditi čitav grad. Uskoro će se na plažu sjatiti more vojnika, Plava gilda će ispuniti noć magijom.

Zmaj se oslobodio pa očajnog krakena ponovo zalio plamenom. Zver bi zaronila pa onda opet izletela iz mora kako bi zgrabila zmaja. Deo koji je izronio iz vode bio je tri puta veći od njegovog prijatelja u zmajskom obličju.

Moramo da mu pomognemo!, Onur je iskolačio oči od iznenađenja. Treći novi glas mu se obratio u glavi. Ovaj mu je bio jako poznat ali nije mogao da se seti odakle. A onda je shvatio. Pokrenimo se brzo! Nastavile su da mu šapuću oči od leda koje su prišle toliko blizu da je oko njih video vučju glavu bele dlake. Pruži se ka meni, ako misliš da preživimo. Ja ti nisam neprijatelj i nikada to nisam bio, ja sam mi., Onur se nikada nije osećao gluplje. Niti je znao šta ovi glasovi pričaju niti šta hoće od njega.

„Ja sam potpuno poludeo!“, viknuo je hvatajući se za glavu.

Uzmi led dete bogova i uništi Davitelja!, rekao je morski čovek.

Uzmi nas!, rekle su oči od leda.

Imam ga!, rekao je Mario dok se iz visina ustremio na krakena bljujući plamen. Ovaj put umesto da se stvor povuče bežeći od vreline izronio je još više i zgrabio zmaja.

NEEEEE!, zaurla tri glasa u Onurovoj glavi zajedno sa njegovim vriskom.

Kraken i zmaj su nestali pod vodom. Urlajući Onur se pružio ka ledenim očima. Znao je da obličje koje mu je prilazilo nije sa ovoga sveta ali nije znao sebi da objasni ništa više od toga. Sav strah koji je prema njima osećao sada je bio dalek i neosnovan. Oči su značile moć, oči su značile život, oči su značile smrt. Smrt? Možda zato. Kada se osvestio od očevih batina video je tog čoveka i njegovu kuvaricu mrtve. Bili su zaleđeni!

To je sada bilo nebitno. Njegov prijatelj koji ga je jedini voleo sada bi mogao da umre. Vuk sa očima od leda se stopio sa Onurom. Zaurlao je kada mu je ogromna moć buknula u grudima. More se povlačilo dok ga je silina snage podizala od zemlje. Lebdeo je iznad podvodnog rastinja dok su mu se mišići napinjali i podrhtavali. Sada je sve jasno video zasmejao se od oštrine saznanja. Oči od leda nisu bile strane, oči od leda su bile njegove oči koje je obuzdavao iz straha da ne bi nekog povredio. Opet se nasmejao ironiji svega. Zloba ljudi ga je stalno povređivala a on je obuzdavao sebe kako ne bi povredio njih… Zle ljude. Ali njegov prijatelj nije bio zao! Možda zato što je bio zmaj, a ne čovek!?

Svet je bljesnuo u svetlosti moći! More se pred njim povuklo praveći mu put direktno do krakena. Na ivicama tog puta uzdigli su se nasipi od snega i leda koji su držali more na odstojanju. Znao je da se iza njega more izliva na deo grada u podnožju. I neka! Da bar udavi i odnese malo zla.

Donji deo krakena bio je u zglavkarskom oklopu sa šest pari špicastih udova, na trupu su se nalazila klješta dok je iznad trupa počinjao deo koji je izgledao kao oktopod. Njegova ogromna glava se okrenula nesigurno ka njemu kada su nebo prekrili sivi oblaci.

Osetio je pipke moći koji su se razvili od te zveri dok je u pipcima od mesa mlitavo držao Maria. Odahnuo je od olakšanja kada je shvatio da je njegov prijatelj još uvek živ. Onur je sa svojim ledenim moćima zgrabio pipke. Zver je uplašeno ispustila zmaja i krenula da se penje uz nasip od leda kako bi pobegla u okean. Daleko snažniji Onur ga je zgrabio šakama od leda uzdižući se sve više u nebo. Bilo je lako kao da je zgrabio miša.

Osetio je nove znake moći koji su dolazili iz grada, iz onog dela koji nije bio potopljen. Plava gilda je pokušavala da dopre do njega. Osmehnuo se, oni su bili mravi naspram krakena a zrnca prašine naspram njega. Da je želeo mogao je odmah da ih oduva.

Suvi Vuče! Prenosim ti upozorenja plave gilde. Ako odmah ne povučeš moć oni će da delaju., čuo je poznati glas morskog čoveka u glavi i opet se nasmejao.

Prašina preti bogu. Ne marim za njih morski čoveče, oni mi ne žele dobro.

Oni ti žele dobro ali ti dobro ne mogu doneti. Tvoj jedini spas je na severu. Poslušaj me dok nisam otišao. Ako sada ne uništiš krakena, on će se vratiti i uništiti sve nas. Još uvek je beba i njegova moć je trunčica naspram odraslog stvora.

Obećavam ti morski čoveče da ga tvoj narod više neće videti.

Hvala ti i hodaj dugo u miru Suvi Vuče, ovaj svet ti je naneo mnogo zla, nemoj ga prihvatiti. Sada odlazim.

Onur mu je poslao pozdrav dok se fokusirao na otvaranje ledenih svetova tražeći pogodnu moć. Znao je da sirovi led može samo da rani krakena, morao je naći delotvornije oružje. Onda se setio!

Morski čoveče! Kako ti je ime? Želeo bih da ga zapamtim! Ja sam Onur. Stvarno mi je drago što si pokušao da me spaseš!

Začuo je gorak smeh u svojoj glavi. Moje ime je Žrtva Suvog Vuka.

Nije imao kad da promisli o onome šta je čuo. Našao je šta mu treba i odrešio moć. Snažne čeljusti od leda se spustiše na krakena. Talasi se uzburkaše i preliše nasip. Oluja je hranila gnev okeana dok su oblaci bljuvali sneg i led.

Osetio je moć Plave gilde koja se probijala kroz oluju kako bi doprla do njega. Postavio je štitove kako mu ne bi smetali, bar za sada dok ne odluči šta će sa njima. Morao je da se fokusira na čaranje. Gnev ga je zaslepeo kada se na nebu razbuktao krug od vatre i iz njega izronila ogromna vatrena ptica.

Zaurlala je gnevno i preteće dajući mu do znanja da će ga napasti ako odmah ne zaustavi užas koji je pokrenuo. Žar ptica, dete boga leta i zaštitnik juga. Bio je opčinjen lepotom vatre koja ga je okruživala. Bio je tužan što ne može da se pruži i pozdravi je.

Shvativši da je ignoriše, stražar juga se spremao da nasrne magijom leta. Onura je srce zabolelo ali nije imao izbora niti je mogao da misli o posledicama. Stisnuo ogromnu pesnicu nabreklu od moći i udario pticu koja je nestala u zlatnom krugu. Osećajući i dalje blizinu bića leta koja dopire kroz vatreni otvor, Onur je poslao lavinu leda kako bi zatrpao prolaz. Ubrzo zatim sa neba je nestao bilo kakav trag vreline. Zašto niko ne shvata? Zar sam ja svesniji od žar ptice? Svestan sam da ću narušiti poredak vremena ali šta bi tek narušio kraken?

Sva ova moć ga je izmorila, morao je što pre da završi posao koji je započeo. Video je svog prijatelja u ljudskom obličju kako slabašno puzi od razderotina sveta iz kojih je kuljala moć.

Drži se prijatelju, tvoj poziv je prihvaćen, odlazim sa tobom na sever., poslao je misao a zatim još jednom proverio kanale koje je obrazovao, svetove koje je otvorio i pustio različite domene moći da se sudare.

Iz četiri domena pokuljale su ledene sile i udarile u krakena. Prasak magije rasterao je nasip, još jače odgurao more i bacio Onura unazad. Moć mu je sada klizila iz ruku dok je on  posmatrao kako je prisustvo krakena potpuno nestaje. Pokušao je da zadrži trunčicu moći kako bi ga sačuvala od pada i blesavo pomislio. Kako su mi rane od batina i mača zarasle?, osmehnuo se, postao sam bog, bogovi ne krvare.

Pre nego što je snažno lupio o kaldrmu, probio je i napravio rupu koju bi za sobom ostavio meteor, pomislio je na ime morskog čoveka. Konačno je pustio moć ne osećajući svoje telo pre nego što mu je svest zakatančena, video je pahulje kako mu dodiruju lice i osmehnuo se.

 

Autor: Nemanja D. Pavlović

Komentarišite putem Facebook-a

Podela:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *