Uštvogoniteljka 2

Nenad nam priča drugi deo priče.

Podela:

Prvi deo možete pročitati ovde.

Pustara puna pukotina i gudura bez daška vetra da uznemiri prašinu i bez vode da ugasi užareno tle, pekla se na jakom svetlu. Južnije se gusti mrak protezao po horizontu, tako snažan da ga zraci zvezde danodavateljke nisu mogli probiti. A ta prekrasna svetlost koja je carstva ispunjivala životom, prešla je prvi podeljak neba zaputivši se ka drugoj strani sveta.

U toplotnoj distorziji oko tla, treperele su dve prilike. Čovek u grimiznoj koži, brojao je korake od kojih se svaki drugi oglasio kratkim i tupim metalnim zvonom. Odelo mu je bilo puno kopči, svaka je predstavljala drugačiju zver. Bio je bled kao da mu je klesar stavio blok belog mermera na ramena i u nekoliko udara dletom napravio lice. Drugi je imao crnu kapuljaču koja mu je skrivala lice, i debelo krzno preko pleća dok mu se pohabani plašt vukao po prašini. Verige skrivene ispod odore otežavale su svaki njegov korak. Uočili su busen trave nešto dalje od nabujale prirode koja je skrivala veličinu Zatalonskog Carstva.

Oluja iza njih ih je konačno stigla. Gromovi su prasnuli iz karaoblaka, najavljujući kišu. Prolazeći krivudavim puteljcima oko polja, primetili su da se sve životinje povlače pred njima. Prvi lik je pogledao olovni pokrov nad njim osećajući kapi na ruci, a drugi je ispružio gvozednu rukavicu sa kandžama na koju je silovito sletela ogromna metalna strašina. Zastali su na trgu natopljenog potocima kišnice što su žuborili na kaldrmi i slivali se u jarak. Iz okrnjenih zidova Zbirništa virile su drvene grede, dok su stare bile na gomili. Videvši belege krupne životinje na njima,  prvi je ljutito zabrundao.

Zvuci slavlja i smeh pritajeno su tutnjali iza vrata ispred kojih je ovaj stao da pogleda svoju senku i širom otvori krilo. Napravivši korak unutra, muzika je počela da gubi ritam. Svetlo uljanica okačenih iznad stolova, umalo su se ugasile kada je drugi stupio unutra. Okupljeni seljani, posmatrali su pridošlice čije su senke postale mrkije od noći. Odeven mrakom, lice prvog je dolazilo do izražaja poput svica u noći, blistalo je i na najmanjem zračku svetla.

Pozamašna krčmarica je obrisala ruke o kecelju i krpom našamarala sto.

„Izvol’te, dragi gosti.“, ljubazno će ona dok sedaju. „Svi su dobrodošli na slavlje povodom kiše. Čekali smo je kolutima i kolutima da padne.“, sve uz osmeh će ona, stranci su međusobno razmenili poglede.

Sporadično su se svi vratili veselju, muzika je počela da para tavernom, uto su im doneli dve obilne porcije salate. Prvi je onjušio sadržaj drvenog suda i napravio grimasu. Dohvatio je prvu devojku s poslužavnikom za ruku i povukao je bliže. Vrisnula je, a zatim zanemela videvši dva reda šiljatih zuba u nejasnom kezu. Čovekove žute oči sa crnom zvezdom umesto zenica, prešle su preko nje.

„Šta se dogodilo sa vašim jazbinama? Zašto su tako… rastavljene?“, pokušaj pitomosti naježio je devicu.

„Uštva.“, rekla je unoseći mu se u lice. „Pre trideset i po koluta, uvukla se u selo. Isimovu kuću je porušila i Carev konak.“, plaho će ona osmotrivši prazninu u kapuljači lika sdesna.

„Gde je uštva sada?“, u govoru mu se javio grubi naglasak.

„Naša Stražinica ju je oterala. Rekla je da nas više neće uznemiravati. Rekla je da je uštva daleko, daleko odavde, da ni ceo sutonir hoda nije dovoljan naći je.“

„Gde je ta vaša Stražinica?“, presreo joj je pogled i ona je pobledela.

„Hej, to je moja kćer, znaš li?!“, krčmar Arlan izlete iz šanka s nožem u ruci, a bledoliki tad pusti devojku i ustade.

„Žara, posudi mi svoj njuh.“, naloži on i njegov kosi nos se izduži u njušku kojom je prešao kroz vazduh i omirisao prostor.

Registrovao je zemljani miris hrane, reski ton piva kojim su se nalivali, osetio je aromu stare hrastovine u zidovima i svežinu mesa meštana. Doseg njegovog njuha se proširio i nastavio da putuje sve dalje i dalje preko kišom nakvašenih polja, poljskog cveća napijenog vodom i naiđe na retke mirise suvog bilja i devojke koja je tumarala kolibom izvan sela.

„Trag je svež, trag je snažan. Ako slaže, bacićemo je u kazan.“, senka mu je progovorila smenjujući svoj oblik na zidu.

„U mrak, vredžbo.“, preseče i pogleda u druga koji ustade tresnuvši šakama o sto i tako su se obojica zaputili tragom mirisa.

****

Hučanje vetra, šuštanje lišća i grmljavina, onemogućili su Uštvogoniteljku da ih čuje, a tama koja se svila oko njih joj je zabranila da ih vidi pred kapijom. Prvi je pokušao da otvori vrata na kolibi ali se vrež munjevito obavio oko brave i nije ih mogao maknuti. Zarežao je i tada su se povukli.

Zvezda se pomerila za dve senke na bakarnom sutoniru kada su se oblaci razišli i svetlost se vratila da miluje travnata polja i greje kolibu. Večno proleće Zatalona, odisalo je mirisom zemlje i livadskog cveća. Povetarac je njihao grane sraslih s kolibom obarajući preostale kapi na crepove terase po kojoj je šetala Uštvogoniteljka. Raširila je ruke i duboko udahnula radujući se toploti koja ju je pomilovala po prstima.

Zvuk zvona je trže iz snoviđenja. Tup, umoran zvuk klatna udarao je o zidove i probijao se do najudaljenijih brda. Putem je naišla kolona zastava za kojima se dizala prašina – Careva garda se digla na oružje.

„Šta se događa, Arhano?“, zbunjeno će ona posmatrajući konjicu u jurišu.

„Uštva poljima vrda, reži na buku iza brda.“, avetinjski lik se javio u belom dimu pred njom.

„Moja uštva?“, namršti se, misleći da ju je dobro sakrila.

„Zverka u šumi spava, daleko, daleko, iza pustare gde ne raste trava. Tvoja zverka problema nema, jer na skrivenom mestu drema.“, zalepršao je oblačak, tad je Stražarka uletela u kuću, pokupila torbu i dala se u trk ka selu.

Morala je prva stići tamo pre nego što se konjanici okome na nedužnog stvora. Česti upadi uštvi u Carstvo značili su da se nešto opasno događa. I Arhana je to osetila.

Popela se na brdo odakle je mogla sagledati celo selo s atarom. Na ulicama, čete vojnika se udružuju u masu koja se zaputila na kraj sela. Konjica galopira između brda, kricima dele komande i jurišaju negde.

„Arhano.“, nije bilo potrebno da završi rečenicu, oči su joj pobelele i avet se odvoji od nje da pretrese teren.

Pozajmljeni vid se podigao visoko i pretražio okolinu ustremivši se tamo gde je bila ogromna rupa. Mora da ju je prokopalo stvorenje velike građe, jer su tragovi kandži ružili okolna stabla – tu ih je oštrio da ne otupe od posla. Primetila je dugu platinastu kosu momka odevenog u crveno. Svaki njegov pljesak rukama bi poslao talase vazduha u snop dok se njegov izgled umnožavao u više kopija i skupljao kada bi se nesnosna buka nalik vriski stišala. Zbunjena tim, napravila je grimasu, a Arhana joj reče da ne zna ko je mladić. Od uštve ni traga. Ipak, možda će se vratiti i ona će biti tu da mu pritekne u pomoć.

Spustila se niže u seoski trg da vidi kolika je pričinjena šteta. Vojnici su nadzirali kraj dok je konjica čekala znak za juriš. Uštvogoniteljka dograbi prvog vojnika koji je naišao i upita ga šta se desilo.

„Zvono nas je uzbunilo, Gospo. Kmetovi kažu da im je ovo druga uštva u tridesetak kolutaja, te se Car zabrinuo za živalj i poslao patrolu.“, odgovori joj.

„Nije li napala nekog od seljana?“, dodirnula je usne i odahnula kada je vojnik odmahnuo glavom.

„Tako nešto se nije dogodilo. Nesrećni Isim je otišao da nabere sveže trave kada ga je buka i prašina uplašila. Tvrdi da je video uštvu, dva puta veću od one prve kako kopa u zapuštenom jazu. Kaže da joj je video oči, sve četiri, i dupli rep, i preko pedeset zuba u njušci.“, s olakšanjem je zaključila da opis nije odgovarao njenom mezimcu zatočenog u šumi.

Zahvalila se vojniku i produžila do momka bledog lica. Vitak, umotan u grimizne trake, nije se uklapao s žiteljima Zatalona. Učtivo mu se naklonila, tad je i on uzvratio.

„Gospo. Da se predstavim. Ertorn Stravični, a ovo je moj tajnoviti pratioc, Ru.“, pokaza na senku obližnje kuće iz koje se otelotvorila crna prilika u odori nakićenom lancima. „Mi smo izaslanici iz Drvomora.“, zubati kez nije priličio njegovom stasu.

„Magda, Gospa od Zatalona.“

„Zadovoljstvo mi je, Gospo.“

„Šta vas je dovelo u ove krajeve?“, podigla je nos i s visine osmotrila momka, čisto da pokaže ko je autoritet.

„Tragedija, moja Gospo. Kule Stražilova su podbacile, uštve Drvomora su krenule severno ka Svetlostrani. Bojim se da je krdo uspelo da utekne našim Uštvogoniteljima. Mene su poslali da upozorim Carstva na severu. Navratili smo do kolibe pre kolut-dva, ali nismo želeli da unosimo nemir. Nanjušio sam uštvu da se prikrada selu, zato smo se vratili ovde da je uhvatimo.“

„Oh, kako strašno. Još jedna uštva?“, u neverici će Goniteljka.

„Da. Ova je ženka, traži mladunče.“, odgovor ju je umalo naterao na suze, majka traži svoj porod, a ona ga je zatočila, kako je mogla biti tako okrutna?

„Pomoćiću vam, gospodine Stravični. Računajte na mene.“, oštro klimnu, prikupi haljinu i zaputi se da sagleda rupu koju je prokopala zver.

Stala je na obod i pogledala u ambis u kom je moglo Zbirnište da se smesti. Po tragovima, procenila je da stvor obitava pod zemljom, a njen pak voli šumu. Nešto joj je govorilo da sumnja u strance.

„Uštva nije ostavila trag, uplašena, povukla se u mrak.“, Arhanine reči su nadošle s vetrom.

„Šta ih je nateralo da pređu granicu?“, Magda se namršti na crnilo iz kog je Ru izronio u ravan s njom.

„Bojim se da su za to krivi naši Uštvogonitelji, moja Gospo. Narod Tamostrane živi u jazbinama nalik ovim, kopa tunele i krije se od zveri koje tumaraju večitom tamom. Jedna je prokopala rupu u tunelu ispred moje Čarne. Prašina je obuzela prolaz kotrljajući se u klobucima ka njoj. Žena je fenjerom pokušala osvetleti izlaz, potom su se ogromni zubi pojavili pred njom i krik zveri prolomio mrežom tunela. Prokletinja je počinila masakr u podnivoima, skladišta su zatvorila vrata, a uštva ih zatrpala, želeći da se probije. Ugušili su se. Cela kolonija.“, tužna priča mladića dok hramlje oko nje, nagonila ju je na suze i oduzela moć govora. „Verujem da je to ova ista uštva počinila, moja Gospo. Došao sam da sprečim da se slično odigra u ovom Carstvu, a Ru se javio da mi pomogne u tome.“, pokaza na saborca koji se lelujao nad jamom.

Misli su joj se pretvorile u vrtlog pošto je saslušala došnjaka. Ovo je bio samo uvod u svet problema za koji je slutila da će se dogoditi u skorije vreme. Uštve, davno zaboravljena stvorenja istisnuta iz svetla, vratila su se iz mraka. Na njoj je bilo da odluči kome će pomoći, koga zaštititi i od kog zla. Odlučila je da će nadalje pažljivo donositi odluke, jer joj se nije dopadalo ono šta je Arhana predvidela. Život Zatalona je zavisio od toga.

Autor: Nenad Jevtić

Komentarišite putem Facebook-a

Podela:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *