Krajnji egoist – Teodor Sterdžen

Mira Satarić o zbirci ranih radova Teodora Sterdžena, „Krajnji egoist“

Podela:

Nikad ne čitam predgovore. Barem ne onako kako bi trebalo – pre čitanja nekog dela. Desilo mi se, u više navrata, da su me naveli na pogrešan trag, potencirali nešto što mi je potpuno izmestilo doživljaj dela i, posebno u skorije vreme, predstavljali suštinski ‘spojler’.

Međutim, kada sam završila sa zbirkom „Krajnji egoist“, rešila sam da se osvrnem i na to kako su neka velika SF imena doživela ovu zbirku i šta su oni imali da kažu. Ne moram da kažem da sam se slatko nasmejala kada sam videla da su se našli na istim mukama.

Čoveče, ovaj čovek zna da piše! Voli da piše, i to se vidi. Rečenice su mu britke, jednostavne, bez suvišnih elemenata. Ma, zaljubila sam se u stil već posle dve, tri pročitane priče.

Da se odmah razumemo: „Krajnji egoista“ je zbirka ranih Sterdženovih priča, od kojih su neke i po prvi put ovde objavljene, tako da će možda onome ko je upoznatiji sa njegovim opusom delovati kao osrednji izbor. Možete možda zaključiti i da pojedinim pričama nedostaje autorske zrelosti, ali svakako će vam se dopasti. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog jezika i ritma, zbog vrcavog humora koji se provuče kroz one ‘svetlije’. Sa druge strane, osim humora i originalnosti (ipak je to doba palpa, pa je njegova originalnost u neku ruku osvežavajuća), pojedine priče poput „Ono“ krase istinski horor elementi. Sterdžen je redak autor koji je u stanju da podjednako dobro piše duhovite i horor priče.

U ovim pričama, Sterdžen još eksperimentiše i uči kako da se poigrava sa emocijama čitaoca (Jedno bolesno dete, na primer), a u mnogima se provlače i autobiografski elementi. Ima i nekoliko lepo zaokruženih, lako čitljivih, ali sa onim ‘dobro i?’ momentom (kao što je ‘Srce’), po čemu se i da naslutiti da su to ipak rani radovi čoveka pred kojim je tek bila velika budućnost u SF književnosti.

Kada su u pitanju priče iz ove zbirke, izdvojila bih nekoliko:

Već pomenutu “Ono”. Izuzetno napisana horor priča, koja u punoj meri pokazuje svu originalnost i maštovitost ovog autora – za potrebe priče, Sterdžen je izmislio sasvim novo čudovište, jezivo i jedinstveno i prava je šteta što nije dostiglo slavu, širu od ove jedne priče. Isto tako, sam stil pisanja oslobođen od viškova i patetike dodatno doprinosi atmosferi. Moj favorit u ovoj zbirci.

“Bog u vrtu” je, takođe, jedna od priča sa odličnom postavkom i odličnim obrtom. Uostalom, kada drevni idol patološkom lažovu podari moć da uvek govori istinu zabavna je ideja sama po sebi. Posebno kada to znači da izrečeno zaista postaje istina.

„Mačak Heliks“ je zanimljiva priča o dušama i duhovnom rastu jedne mačke. Lako čitljiva i sa zanimljivim obrtima.

„Bjankine ruke” pokazuju Sterdženovu umetnost da (horor) priču izgradi kroz opise, likove i atmosferu, i da time nadomesti slabiji zaplet. Pomalo je uznemirujući, taj gotovo erotski opis ljubavi glavnog junaka prema savršenim rukama umobolne devojke.

„Krajnji egoista” je klackalica između duhovitog i mračnog, dajući sasvim novu dimenziju, iako sa pomalo ekstremnim viđenjem, Dekartovog Cogito, ergo sum.

Čak i da nisu sve priče po vašem ukusu, jer ‘90% SF-a je ionako smeće’, uživaćete u čitanju. Zaista ćete uživati. Posebno što ovaj, prvi tom priča nudi mogućnost da se sagleda razvojni put jednog kvalitetnog autora. Podsećam da je Sterdžen uglavnom priče objavljivao u palp časopisima i da su pojedine pomerale i postavljale granice žanra. Pa, pre nego rešite da budete strogi, imajte to u vidu. Mislim da bi i mnogi današnji autori mogli da mu pozavide i na stilu i na kreativnosti.

Komentarišite putem Facebook-a

Podela: