Game of Thrones – S07E07 Zmaj i Vuk

Među svim ljubiteljima fantastike postoji uvreženo mišljenje da niko ne može da nadmaši Džordža R.R. Martina u odugovlačenju onoga u čemu je najbolji. Međutim, mislim da ćemo se svi složiti da je autor ovoga članka uspeo u onome na šta bi i sam Martin rekao: „Aman više“. Tražeći oprost od svih vas koji ste se prethodnih nedelja interesovali za ovaj članak, predstavljam poslednji u nizu članaka vezanih za sedmu sezonu, a prvi u nizu koji će nam omogućiti lakše čekanje poslednje sezone „Igre prestola“. Pa, hajde da se bacimo na posao.

Strukturno i geografski podeljena, ova epizoda je dobar nastavak svega onoga što smo gledali ove godine, pruživši svakoj od zasebnih priča kraj, koji su retko bili iznenađujući. Praveći presek ove sezone, može se gotovo uočiti način rada u kome je scenaristima najbitnije da zadive publiku savršenim specijalnim efektima, ali i da ih iznevere kada je sama priča u pitanju. Jer koliko god vam se sviđala Drogonova vatra na Polju Vatre ili islandski predeli koji su ulepšali sliku pravog Severa, gotovo je nemoguće odupreti se utisku da je malo ko šta suštinski radio ove sezone. Sersei je i dalje ubilački nastrojena, Džon i dalje ništa ne zna, Sansa i dalje ima epizode zdravog razuma, Tirion je i dalje Denerisin potrčko a Majka Zmajeva i dalje recituje pesmu o savijanju kolena. Možda se Džejmi pomerio sa mrtve tačke u koju je bio ukopan poslednje 3 sezone, ali i to smo jedva dočekali. Suštinski problem ove sezone je što više liči na latinoameričku sapunicu u kojima se stvari dešavaju a ne postoji iole bitna poruka. A to je možda i najtužnije. „Igra prestola“, pored svih svojih nedostataka, uvek je imala neku vrstu meta sadržaja koji je inače i uvrstio „Pesmu leda i vatre“ u najbolje serijale fantastike današnjice. Ali kada, kako je to Veliki Vrabac rekao, „skinete ruho“, šta zapravo ostaje? Ništa. I to je najtužnije u celoj ovoj priči.

Jedan od najglupljih planova svih vremena, plan u odnosu na koji ideja Eriona Svetloplama da će ga divlja vatra učiniti zmajem, deluje razumno, dobija svoj zaključak u poslednjoj sezoni. U Kraljevu luku se okupljaju monarsi Vesterosa kako bi rešili pretnju na Severu. Celokupna glavna postavka serije, izuzev dece Starkovih i Maloprstića koji su u Zimovrelu, okupila se da sklopi kakvo-takvo primirje kako bi porazili Noćnog kralja. Uhvativši jednu od utvara Belih hodača,  Džon i njegova družina je dovode u Kraljevu Luku gde ona ostavlja popriličan utisak na Sersei. Naizgled izbezumljena, Sersei je spremna na saradnju, samo ako bi joj Džon obećao da se Kraljevstvo na Severu neće mešati u sukob Lanistera i Targarjena, što on, iz razloga nepoznatih svakome sa dva grama sive mase, odbija i javno se zaklinje na vernost Deneris. U prevodu, ona misija iza Zida, Viserionova smrt, Bendženova žrtva, da već i ne govorimo o problemima na Severu su postali gotovo apsurdno besmisleni jer Džon neće da slaže. A još gora stvar je da ono što Sersei traži od njega, zaista jeste logično. U trenutku kada Sersei Lanister ima više razuma od heroja ova sage, shvatite zašto je Ned Stark stvarno morao da umre. Problem ove scene nije u tome što Džon ne može ili ne ume da laže, već što njegov govor o tome kako lažima ne mogu pobediti Noćnog kralja, nema baš mnogo smisla. Ali nije da to ima neku poentu, jer i Sersei ima svoje planove. Napustivši pregovore, ostavlja Majku Zmajeva i Kralja na Severu da diskutuju kako se istinom može pobediti Noćni Kralj. Tirion, poslednja razumna osoba u ovom delu sveta, pokušava da posreduje između Sersei i njenih neprijatelja. A onda , jednom scenom i maestralnom glumom Line Hidi i Pitera Dinklidža smo se setili ranijih sezona „Igre prestola“.

Razgovori između dvoje Lanistera su uvek bili maestralno napisani. Druga sezona je bila posebno impresivna u ovom domenu, i upravo se u tim scenama mogla videti prava drama, lišena zmajeva i zombija. Kada date dobar materijal ovakvim glumcima, dobićete sjajnu scenu. Razgovor između Sersei i Tiriona je možda najbolji dijalog koji smo imali ove godine, u kome oboje otvaraju dušu i dolaze do međusobnog razumevanja o stvarnosti u kojoj žive. Lina Hidi, koja je ove godine stvorila ljušturu od Sersei, se okrenula onome u čemu je bila neosporivo fenomenalna. Jer, koliko god to bilo teško za priznati, Sersei je u pravu. Tirionov zločin je zaista naudio Kući Lanistera više nego bilo koji od njihovih neprijatelja. Ali kada Tirion shvati da je Sersei trudna, upravo to postaje tračak nade za sve. Jer ubediti ženu koja ima za šta da se bori je daleko lakše od ljušture kakva je bila pre toga. I to stvara možda najmoćniji savez na Vesterosu, između onih koji bi se najradije poubijali.

Sve je to vodilo ka idealnom kraju političkog sukoba, da se Sersei nije pokazala kao izuzetan makijavelista. U odluci koja se možda i graniči sa ludilom, jer kako Džejmi jasno govori, ne postoji način u kome će oni preživeti ovaj sukob, Sersei izdaje svoju reč datu Džonu i Deneris. Otkriva Džejmiju da je poslala Jurona Grejdžoja u Esos po Zlatnu družinu. I upravo u tim trenucima, Džejmi konačno prelama. Okreće leđa Sersei i ide ka Severu pokušavajući da ispuni možda jedini bitan zavet u svome životu.

Sa izuzetkom Sanse Stark, Džejmi Lanister je lik koji je prošao kroz najveće promene u Martinovom serijalu. Predstavljen kao zlatokosi princ na belom konju, Džejmijeva duša je bila nakaradna koliko mu je spoljašnost bila impresivna. Međutim, put pokajanja i spoznaje svojih grehova je bio mukotrpan. U seriji, treća sezona se bavila Džejmijevim pokajanjem, samo da bi, u naredne tri sezone, lik bio iznova i iznova uništavan zarad zapleta koji nikome nisu imali smisla. Svojom odlukom da napusti Sersei, Džejmi se vratio na put na kome je trebalo da bude već nekoliko sezona, ali bolje ikad, nego nikad. Argumentovano se može tvrditi da je Koster-Valdau bio najbolji glumac u trećoj sezoni te se onda možemo nadati boljem materijalu za Džejmija u poslednjoj sezoni. Ako ništa drugo, njegov put ka Zimovrelu će ga dovesti do Brena, a to bi trebalo da bude interesantan susret.

I dok se u Kraljevoj luci vode pregovori o Noćnom Kralju, čopor Starkovih pokazuje šta mogu kada su ujedinjeni. Nakon što Sansa saznaje da je Džon priznao Deneris kao svoju kraljicu, Maloprstić manipulativno pokušava da udalji Sansu od još jednog člana njene porodice – Arje. Način na koji Beliš stvara razdor između Starkovki je zaista delotvoran, a kada Sansa naređuje vojnicima da dovedu Arju u Veliku dvoranu, Beliš je siguran u svoju pobedu. I upravo u tom trenutku, Sansa pokazuje na koga se to Beliš usmerio. Kada umesto Arjinog, izgovori Beliševo ime, njegova neverica je gotovo komična. A onda kreće gotovo dispasionirana litanija njegovih zločina. Sansa recitacija kreće od izuzetno hladne optužbe za smrt Lize Erin do agresivno nepokolebljive optužbe za izdaju njenog oca. Beliš pokušava da nađe neko rešenje, ali Starkovi su ga opkolili kao što samo vukovi rade. A kada Sansa ostaje imuna na njegove molbe, kreće potpuna destrukcija jednog od najvećih igrača Igre prestola. Beliš pada na kolena, preklinjući Sansu za milost, govoreći kako je voleo Kejtlin, kako je nju voleo. Sansa je hladnija od leda, neumoljivija od snežne oluje. Gospa Zimovrela jednim klimanjem glavom daje signal svojoj sestri, a Arja izuzetno brzim potezom bivšeg Beliševog sečiva stavlja tačku na njegov život.

Dosta se mentalne gimnastike mora uložiti da se ova scena objasni i čini se da su u želji da iznenade publiku, scenaristi bili spremni da dosta toga reše „iza zavese“. To jeste problematično jer ostavlja dosta prostora za debatu oko toga šta se zapravo desilo. Jedna verzija je svakako ona, koja je čak i snimljena, ali na kraju i odbačena, da je Sansa zaista planirala da ubije Arju ali da se setila da mora da proveri neke stvari sa Brenom koji joj onda otkriva dubinu Beliševe izdaje. Imajući u vidu da scena nije ušla u završni produkt, ostaje nam da debatujemo da li su obe sestre bile toliko glupe, ili postoji šansa da su i one igrale kako Beliš svira samo da bi ga uhvatile u klopku. U šta god verovali, nije da može neko da vas opovrgne.

Gotovo kao mačke i psi, lavovi i vukovi Vesterosa su uvek bili suštinski suprotstavljeni. I dok nas razgovor između Tiriona i Sersei u Kraljevoj Luci podseća na disfunkcionalnost lanisterskog čopora, razgovor dve sestre na bedemima Zimovrela je podsećanje kako su deca Starkovih preživela sve nedaće koje su ih snašle. Dok je Deneris verovala u sebe i svoju posebnost, ova deca su snagu vukla iz svojih korena, iz svoje porodice. I upravo tada su oni i najjači. Sansa i Arja su pokazale Belišu da je njihova veza daleko jača od one koje su imale njihova majka i tetka. Podsećanje na Nedove reči budi emocije u obe devojke, a muzikom Ramina Džavadija stavlja se tačka na sukob Starkovih. Zima je došla, vukovi su na okupu, a znamo da čopor uvek preživi.

Na Zmajkamenu, Denerisini saveznici se pripremaju da idu ka Severu. Odlučuju se da brodom otputuju do Belih sidrišta, a odatle nastave ka Zimovrelu. Džora upozorava Deneris na opasnosti koje slede, a Džon se nada da će njegov narod imati dovoljno mudrosti da vidi kako im je taj savez potreban. Posebno će biti interesantno videti kako će Sansa i Arja reagovati kada vide Deneris. Teon nasamo razgovara sa Džonom u kome se Teonova tragedija konačno razrešava. Toliko puta smo sahranjivali kreaturu od Teona koju je Remzi napravio, samo da bi ona vaskrsla, ali čini se da je u Džonovim rečima da je Teon „i Grejdžoj i Stark“, on konačno našao onaj delić koji mu je nedostajao da se potpuno rehabilituje. U regrutaciji gvozdenrođenih, Teon ulazi u borbu sa njihovim vođom, borbu koju je izgleda pisao neko sa humorom trinaestogodišnjaka. Teon je konačno skupio snagu i poveo ljude u misiju spašavanja svoje sestre. Dobivši naklonost ljudi, Teon kreće ka Kraljevoj Luci kako bi poštedeo Jaru užasne sudbine koja je dočekala Elariju Peščanu i njene kćeri.

Poslednje scene ove sezone bave se prošlošću i budućnošću. Pakt leda i vatre, jednom skovan između Regara Targarjena i Lijene Stark izrodio je Džona Snežnog, a čini se da se istorija ponavlja. Sem Tarli koji je stigao u Zimovrel, u razgovoru sa Brenom, otkriva detalje koje je saznao u Citadeli, a Bren potvrđuje da je Džon zapravo naslednik Gvozdenog prestola. I upravo dok Bren prisustvuje venčanju Regara i Lijene, Džon i Deneris se upuštaju u seksualni odnos. Proročanstva, vizije i mitologija su konačno došli do tačke u kojoj postaju stvarnost. I to možda u najopasnijem trenutku u istoriji čovečanstva.

Početak ove sezone je bio posvećen maršu vojske Noćnog kralja na Zid. Tokom sezone, toj vojsci se pridružio i jedan od Denerisinih zmajeva. Sezona se završava napadom Noćnog kralja na Istočnu morobdiju gde Viserionov plavi plamen probija Zid, a poslednja prepreka između Noćnog kralja i zemalja živih je konačno prevaziđena. Vojska maršira na Sever najavljujući konačan obračun između živih i armije mrtvih.

Još jedna sezona je iza nas, puna dešavanja i stvari o kojima ćemo raspravljati do, kako se šuška, ranog proleća 2019. Sviđalo se to nama ili ne, „Igra prestola“ je globalni televizijski fenomen. I upravo u tome je i najbolji pokazatelj sve ispraznosti holivudske produkcije. Ostaje žal što se jedno predivno delo epske fantastike pretvorilo meksičku telenovelu čiji je vrhunac gola zadnjica Kita Haringtona.

 

Komentarišite putem Facebook-a

Podela:
WP Facebook Auto Publish Powered By : XYZScripts.com