Dorijanovo zaveštanje – Nikola Jovanović

Priča romana smeštena je na ogromni kontinent Ardaniju. Vladar Novog Carstva izgubio je bitku sa Mitraditima. Severna granica je pala i car poziva Tea, bivšeg vođu odreda Besmrtnih, da mu poveri važan zadatak… Ne, neću vam prepričavati knjigu. Koga zanima o čemu se radi neka potraži informacije na FB stranici izdavača. Neću pisati ni o Nikoli, kao ni o tome ko su mu omiljeni pisci i čime se bavi u slobodno vreme, sve to je već napisano u njegovoj biografiji.

TEKST KOJI SLEDI JE MRAČAN I PUN SPOJLERA!!! Apelujem na sve one koji ne žele da znaju o čemu se u knjizi radi pre no što je pročitaju, da preskoče ovaj teksta kako ne bi i sebi i meni nepotrebno dizali pritisak. Dakle, na početku vas upozoravam da ću pisati o kraju i otkriti bitne detalje.

Da ne dužim, počeću odmah sa onim što mi se ne dopada. Ne volim trilogije koje su u fazi nastajanja. Čini mi se da je veoma nezahvalno ocenjivati priču nakon pročitane samo jedne trećine, a kako je „Dorijanovo zaveštanje“ tek prva knjiga planirane trilogije, za neki konačan sud moraće da prođe još dosta vremena.

Ono šta za sada mogu reći je da mi se čini da je planirani serijal odlično započet.

 Stil pisanja je lagan i jedonstavan. Rečenice su lepe, opisi dovoljni da pokrenu maštu. U tekstu dominira narativni karakter, Nikola lepo vodi priču i nenametljivo uvlači čitaoce u svet svojih likova, ipak na pojedinim mestima pažnja popušta, možda je taj utisak prepričavanja mogao  da bude razbijen sa malo više dijaloga.

U samoj priči prepliću se istorija i fantastika. Ljubitelji istorije uživaće u vešto isprepletanim segmentima prošlosti istrgnutih iz konteksta evolucije čovečanstva. Na temelju istorijskih činjenica, koje oblači u novo ruho, Nikola gradi jedan potpuno nov svet, koji prikazuje veoma realistično, vodeći računa o nizu detalja, opisujući predele, narode, njihovu istoriju i verovanja.

Kun Diran, Tara, Egorn, car Henrik, Martina, Fokas, Fringa, Teo, Ivami, Evdokija, Sabalar, Ardašir, Husabalar, Maksimus, Valtazar, Ester, Andalik, Andronik, Stjujart, Milon, Niko, Demetrije, Ralf, Lavitijan, Kleon, Eugen… samo su neki od likova koji se sreću u ovoj knjizi, i svaki od njih ima svoju priču, i svi su na neki način, posredno ili neposredno povezani.

 Izuzetno mi se dopada to što se Nikola ne zaljubljuje u svoje likove, za potrebe priče on ih bez problema ubija i pravi prostor za neke nove protagoniste i za njih vezane događaje. Na primer, sa ubistvom Evdokije me oduševio. Ona je odigrala svoju ulogu, bilo bi nepotrebno da je kao rep vuče dalje kroz priču, ili još gore da u moru likova zaboravi na nju i dođe do kraja treće knjige ostavljajući nas u nedoumici šta je bilo sa njom. Međutim, njena smrt nije nasumična, vešto je iskorišćena da nas upozna sa karakterom jednog drugog lika, što je za pohvalu.

A tek kraj cara Henrika?!  „Vrišti, ženo, šta ti je? Vrišti!“  Maestralno. Neću pisati o njegovoj smrti, zbog onih koji su i pored upozorenja da ću otkrivati detalje nastavili da čitaju tekst. I molim vas, samo nemojte o tome kako sam pokvarila efekat iznenađenja, jer ako ste od onih koji Anu Karenjinu nisu pročitali zbog toga što su čuli da se na kraju bacila pod voz, sumnjam da će vam moje izvinjenje pomoći.

Što se tiče fantastike u delu ona je zastupljena taman onoliko koliko je potrebno da priču učini zanimljivijom i lepšom a da je ne odvuče u pravcu klišea.

„Neki kažu da su se odselili u druge zemlje, dok drugi kažu da su umrli sa svojim zmajevima i jednorozima.“

 „Među ljudima su počeli da se rađaju mutanti koji su se dalje razmnožavali u čudovišnu vrstu nazvanu Bistijari ili Zverljudi.“

 „Kada je Dorijan krenuo na zapad koji je bio naseljen divovima, patuljastim ljudima i svakakvim drugim vrstama, otkrio je da Enariji imaju moć da kontrolišu prirodu ili nešto slično tome.“

Dakle, ovde nema ničega što je teško zamislivo, sve je uklopljeno sa merom i potpuno odgovara narativnom toku priče. Istina, volela bih da saznam nešto više o svim tim fantastičnim bićima, ali kako je ovo tek prvi deo trilogije, pretpostavljam da ih Nikola nije slučajno uveo u priču, da će im u nastavcima posvetiti malo više pažnje.

Pored tih klasičnih elemenata fantastike, u tekstu se susrećemo i sa fantastičnom mitologijom.

„Pored vere u Tvorca, ispovedala se stara i nova vera.“

Sa tom mitologijom dotaknut je jedan problem koji zahteva malo ozbiljniji pristup. Naime, kako se Nikola ne poziva na neki već postojeći panteon, smatram da je potrebno da nam da podrobnija objašnjenja. Istina on pominje u tekstu njihova imena i neke osnovne karakteristike, ali su za moj ukus ta božanstva i suviše jednodimenzionalno prikazana, fali im dubina.

Moram priznati da nemam puno zamerki na ovu knjigu, i ove koje imam su gotovo zanemarljive ali ću ih ipak pomenuti. Na primer jedna se odnosi i na proročanstvo.

„Najstarije, Malnovansko proročanstvo kaže da će se na svetu pojaviti Esperasa ili sama priroda otelotvorena u ženi i ona će doneti mir svetu.“

 „To verovanje poznaju svi narodi (…) samo je drugačije zovu (…) mi moramo da je prepoznamo i pružimo joj pomoć.“  

Nadam se da će Nikola u nekom od narednih delova pružiti objašnjenje zašto je prirodi potrebna pomoć i šta je to što ona ne može da uradi sama. Sklona sam verovanju da su ljudi sastavni deo prirode, iako  često istupaju protiv nje, ali i da sama priroda ima svoje veoma efikasne mehanizme odbrane.

Kad već pominjem prirodu,  da pomenem i elemente.

 „Onda kada smo napustili našu postojbinu, podelili smo elemente i znanja, da bi ih sastavili onda kada dođe vreme.“

„Sve se dešava u vremenskim ciklusima koji se smenjuju (…) za koju godinu navršiće se ciklus od deset hiljada godina i tada će se stvoriti uslovi da se elementi ponovo sastave i pokrenu nešto što mi kunovi nazivamo vrata.“  

Kako funkcionišu? Kakvo je njihovo poreklo? Elementi su im dati da bi održavali ravnotežu u prirodi, ali njihova moć je prevelika, Enariji su udružili tri elementa, zemlje, vatre i leda, i izazvali Propast, zemljotresi su izvrnuli lice sveta. Na pitanje „Kako su ljudi preživeli?“ Autor daje sjajan odgovor „Izdržljiv je to soj… poput korova“

Na elemente ne ukazujem kao na manu u priči, naprotiv, meni su privukli pažnju i prilično me zainteresovali, smatram da bi uz malo objašnjenja mogli biti veoma dobro upotrebljeni za dalje pripovedanje. Volim da čitam o takvim stvarima.

A sada malo o blagu.

„Na kočiji postoji mapa, ali ne mapa koja vodi do nekog još većeg blaga, već do nečega što se naziva Sila.“

„Mapa koja se nalazi u kući na točkovima navodno pokazuje put do moći prirode i opisuje način na koji se te moći koriste. Navodno je ispisana na Enarijskom jeziku i prekopirana je iz knjige koju je Dorijan dobio na poklon.“ 

Ovakav pristup blagu mi se veoma dopada. Verujem da će ovaj motiv biti podrobnije razrađen u nastavcima koji slede. Za sada bih samo ukazala na to da je potrebno odlučiti se da li je mapa na kočiji, ili u njoj, mada je meni logičnije ovo drugo rešenje, zbog onih pet godina tokom kojih je mumificirani Dorijan obilazio vojvodstva. Naime, ako se Nikola ipak odluči za to da je mapa bila na kočiji očekujem objašnjenje kako to da je tokom tih pet godina lutanja baš niko nije prekopirao iako nije bila skrivena od ljudskih pogleda.

A sad malo o samoj knjizi koju je Dorijan dobio.

 „Dao mu je knjigu toliko moćnu da je u njoj zapisan i sam kraj sveta. Onaj ko bi pročitao tu knjigu navodno je mogao da kontroliše prirodne sile, postane besmrtan, nauči sve jezike kojim se govori, imao bi snovid kojim bi video budućnost, spoznao bi kako je nastao svet.“

E sad, šta je ovde problematično? Pa to što očigledno knjiga ili ne poseduje te moći o kojima se govori ili je Dorijan nikada nije pročitao, jer da jeste bio bi besmrtan a ne mrtav. Dakle, na osnovu čega možemo poverovati u magične moći knjige? Ne kažem da nije moguće da je ta priča istinita, ali mene Nikola nije ubedio da je sve tako kako kaže. Crv sumnje nestrpljivo čeka nastavak da sazna da li je u pravu ili se prevario. Inače, veoma mi se dopada sama ideja da neka takva knjiga postoji, ili je postojala.

 Kako god, ta  knjiga pohranjena je sa Dorijanom, zajedno sa još dve stvari, sa njegovim kopljem, koje je služilo za ubijanje demona i sa darom kojim su bogovi nagradili ljude – Mitrosovom kutijom, koja predstavlja protivtežu moćima i znanjima kojima su tada gospodarili Enariji.

 „Mitrosova kutija bila je davno izgubljena i zaboravljena relikvija. Ta kutija je, zapravo, darovana Peritreju nakon što je porazio divove i bila je dar samih bogova. Mitros je bio ljubomoran i bratu je ukrao kutiju, prethodno ga ubivši. Pre nego što ga je oterao u progonstvo, Randal je kutiju uzeo od Mitrosa i sakrio je. U Mitraditskoj tradiciji se o toj kutiji govori kao ubilačkom oružju koje kontroliše vetrove i vatru (…) Pronašao ju je Dorijan Moćni, a nakon njegove smrti ostala je zaboravljena sve dok je satrap Bodrum opet nije pronašao.“

Ovakve „sitnice“ su ono zbog čega ja volim fantastiku. Uz malo mašte autori se mogu poigravati sa mitovima, istorijom, simbolikom… Nadam se da će Nikola i u nastavcima koji slede da piše o ovakvim stvarima, o drevnim tekstovima i predmetima sa magičnim moćima.  Nadam se da će na kraju svako zašto dobiti svoje zato, da će nam uz neka pojašnjenja otkriti i dublji smisao svega.  Ta Mitrosova kutija, koja veoma podseća na Pandorin ćup, posebno me zainteresovala. Verujem da će o njoj još biti reči u nastavku priče.

No, da se ponovo okrenem Dorijanu.

„Rešili su da ga balsamuju (…) i da on treba uvek da pohodi svoje zemlje, te da mu narod zanavek odaje počast. Pozvani su sa svih strana sveta najbolji juveliri i zanatlije koji su napravili kuću njegovog večnog počinka koju su vukle čak dve stotine konja.“

 „Mumificirani Dorijan je pet godina sa svojom tužnom povorkom obilazio vojvodstva dok su njegovi naslednici i generali završavali rat sa Enarijima koji je on započeo.“

 A građanski rat? Nikola kao da zaboravlja da „Nakon njegove smrti Carstvo je palo u građanski rat, a odmah nakon toga je naišla Propast.“ Jesu li generali ratovali sa Enarijima ili međusobno? Kolika je verovatnoća da bi u uslovima građanskog rata i opšteg meteža kočija čak pet godina neometano obilazila vojvodstva? Da li bi povorka zaista bila tužna čak pet godina? Koliko dugo je trajao taj građanski rat, pre no što je nastupila Propast?

„U jednom trenutku kočiji se gubi svaki trag. Sasvim je izvesno da je neko ukrao kočiju sa njegovim telom  i sklonio je. Pričalo se da je kočiju ukrao tadašnji prvosveštenik Svetigrada Hudon. Ako je kočija pronađena u Kamenitoj pustoši onda je ta priča istinita.“

Teško mi je da poverujem da je kočija mogla neopaženo da bude ukradena, prvo zbog veličine same kočije, koja je kako piše bila veličine kuće, drugo zbog ožalošćene povorke koja je pratila kočiju, i treće  zbog onih dvesta konja koji su je vukli.

Priča o Aleksandrovom pogrebu je stvarno dobra, jedna od retkih koja, čini mi se oduvek, budi maštu istoričara i arheologa. Ubeđena sam da u njoj ima istine, mada je ja zamišljam malo drugačije, zapravo skromnije. I koliko god da sam oduševljena što je prepoznajem u ovoj knjizi, ne mogu da se otrgnem utisku da Nikola ovde hoda po tankom ledu. Samo od sitnica i pažljivo biranih detalja zavisi hoće li led pući ili će pak izdržati težinu ove ideje.

Sve u svemu ova knjiga nije loša, daleko od toga, ali ne mogu da napišem ni da je priča odlična sve dok ne pročitam kraj zamišljene trilogije. Za sada mi se ovo što sam pročitala dopada, zanimljivo je i deluje obećavajuće. Nadam se da će i drugi i treći deo biti napisani uskoro, te da će priča zasijati u punom sjaju.

Završiću pisanje o Dorijanovom zaveštanju rečima koje kun Diran govori Tari: „Znam da sve ovo tebi zvuči čudno, možda i strašno, ali takođe znam i da ti je zanimljivo.“

Komentarišite putem Facebook-a

Podela: