Kolevka snova – Vučja noć, Srđan Tomić

Retkost je, u skorije vreme, da se uhvatim za neku knjigu i da se iznenadim. Zapravo, iznenadim se ali obično ne ovako prijatno.

U epskoj fantastici, svi su nekako počeli da unapred snimaju film, da radnju ubrzavaju, da rečenice skraćuju, tekst pune nasilnim razmacima i previše čestim dijalogom. Ili se dešava da nas autori (globalni fenomen) udave prepričavanjem u želji da nam što autentičnije dočaraju svoj ‘savršeni novi, i nikad ranije viđeni svet’. Aha.

Kada sam otvorila Vučiju noć, prvo šta mi je upalo u oči bilo je relativno malo dijaloga i rečenice lepe dužine. Ne preduge ali ni osakaćene. Dobar znak, pomislila sam, ali ne mora da znači.

Ili možda mora. Stil je lep i pripovedanje ide ravnomernim tokom uz vrlo mala, tek sporadična iskakanja u prepričavanje. I priča prati određeni tok, iz više perspektiva koje se nadopunjuju i prepliću. Radnja se dosta ubrzava u drugoj polovini romana i, pošto ste već počeli da se osećate komotno, počinje najednom da vas jače uvlači u svoj svet. I taman što ste se dobro upecali – autor završava ostavljajući vas da škrgućete zubima.

Epska fantastika nudi određene postulate ali to ne znači da ne možete da budete svoji, maštoviti i da pokušate da budete originalni. Ideja na kojoj Tomić zasniva svoj svet crpi postojeće postulate, ali ih prikazuje i upotrebljava na jedan veoma maštovit i nov način.

U svetu u kom ljudske moćnike zaslepljuje moć i lepota zlata, u kom prognani narod samo želi da se, na neki način, vrati kući, drevno zlo se budi. Zaplet započinje upravo u tom trenutku buđenja, kada na ledenom kontinentu stara čarolija počinje da uzima maha i da obuzima ljude i sva druga bića neprirodnim snom, snom koji je u stvari znak da započinje vučija noć, vreme kada se naprasno briše granica između sna i jave. Malobrojni su oni koji su svesni toga da kakva im opasnost preti i koliko će teško biti zaustaviti je.

Roman svakako nije bezgrešan, neke stvari su tu mogle bolje da se odrade – kao što je, na primer, priroda pojave bića koja autor naziva vampirima i njihove veze sa proteranim narodom Festa. (Napomena: nije roman o vampirima!) U ovom prilično dobro osmišljenom i uspostavljenom svetu, gde, kao što sam već rekla, borba oko zlata zaslepljuje i čini vladare obnevidelim za veće zlo i pravu, iskonsku pretnju, vampiri deluju udenuti. Nekako štrče. Ali postoje određene aluzije o njihovom poreklu i verujem da  će ih autor razjasniti kako priča bude odmicala u narednim delovima.

Zapravo, ako zanemarimo sitnice (jer niko nije bezgrešan), u stvari jedina moja veća zamerka jeste pomalo detinjasta – zašto je prekinuto na najzanimljivijem delu. Priča je presečena u trenutku kad se zahuktala i kada je počela da se razvija u punoj lepoti i potencijalu, pa mi se čini da je ostala nedorečena, nezaokružena. Ali uspela je da me upeca i natera da čekam nastavak, tako da bih rekla da je i autor u svojoj nameri – uspeo.

Približavaju se praznici, pa eto, možete da obradujete sebe ili nekog ko voli epsku fantastiku knjigom domaćeg autora koji obećava. I da se nadamo da na drugi deo nećemo da čekamo do sledeće Nove godine.

Komentarišite putem Facebook-a

Podela:
WP Facebook Auto Publish Powered By : XYZScripts.com