„Unazad“ – Radmilo Anđelković

Upozorenje na samom početku: Da, pominjaću i radnju kao i neke detalje, tako da: SPOJLER ALERT!

 Roman „Unazad“ pisan je pažljivo, autor je vodio računa o detaljima, rečenice su lepe, ne sapliću i stranice se brzo prelaze (pri prvom čitanju – kod drugog ili trećeg čitanja rečenice ostaju lepe ali se čitanje znatno usporava). Roman je protkan brzom izmenom scena, neprestanim seljenjem iz karaktera u karakter, stalnom promenom perspektive, nagoveštajima misterije i njenim postepenim razotkrivanjem. Likovi su uspešno portretisani, ima ih puno, ali to ne doživljavam kao nešto loše.

Priča teče izuzetno glatko, radnja se veoma lako odmotava, likovi se kao od šale prilagođavaju novonastalim situacijama: Konstantin postaje vođa specijalaca,  Damjanova žena je savršeno mirna, ne paniči i sve joj je jasno, Damjan beži iz zatočeništva kao dete sa petog časa (ako uopšte beži!), preživljava oluju neviđenih razmera i… No, zar bi moglo biti drugačije? Ovo je njegova priča! On određuje pravila kojih se potom pridržava ili ne pridržava. Može mu se…

…ako tražimo Damjana, moramo da mislimo kao Damjan. I da, štagod da se dešava, on utiče na dešavanje…“

Iako veoma uzbudljiv i intrigantan, roman je daleko od lakog, zabavnog štiva. Ovo delo je višeslojno i duboko, ali teške teme su ublažene britkom upotrebom humora, koji ih čini pitkim i prihvatljivim.

Ono šta mi se posebno dopada su mentorske crte upućene mladim piscima (i svima nama koji se tako osećemo). Radmilo je jedan od retkih autora koji nam ne nudi samo priču, nego i objašnjenje kako se do dobre priče dolazi. On izaziva stereotipne stavove o izboru i slikanju likova, naraciji, prepričavanju i dijalozima, suprotstavlja se formalizmu u literaturi. Prisutni su naglašeni dijalozi koji zvuče veoma živo i istinito, ali prisutno je i prepričavanje, tako ozloglašeno – ali po mom mišljenju jednostavno neophodno. Narator svojim digresijama daje posebnu čar ovoj neobičnoj priči.

Inovativna forma konstrukcije ogleda se i u tome što se sam roman sastoji iz dva dela, dok se uvod nalazi nasred knjige. No, da li je to zaista uvod ili zaključak? Može li posledica biti uzrok? Da li je „Zrno“ uzrok ili posledica? Treba li roman čitati unazad?!

Naslov je svakako višeznačan i mudro izabran.

Prošlost je često zamagljenija od budućnosti. Da bismo razumeli sebe, sadašnjost, virtuelnu stvarnost,  moramo se okrenuti i pogledati unazad, ka čoveku, ka tom „zrnu“ od kog je sve počelo, jer dok zrno živi kataklizme mogu biti samo prolazne, život se obnavlja.

Roman se sastoji iz dva dela. U prvom delu radnja se vrti oko pisca Damjana Fileva koji dobija ponudu da objavi prevode svojih dela u Americi. Probuđen davno usnuli san o svetskoj slavi odvodi Damjana i njegovu porodicu u SAD, gde na intrigantan način biva upleten u zaveru svetskih razmera i kidnapovan, zbog nekog teksta koji nikada nije objavio a koji obrađuje postapokaliptičnu temu. Naime, ispostaviće se da interesovanje za njegovo stvaralaštvo nije toliko umetničke prirode koliko je inspirisano tim jednim nezavršenim delom koje se bavi temom egzodusa sa planete u slučaju kataklizme.

Gazda, kom je ponuđeno da za trideset miliona dolara po članu porodice zakupi mesto u transportu sa zemlje, odbija da plati, a kako pritisci sa druge strane ne prestaju šalje pouzdanu osobu da ispita čitav taj slučaj. Prateći trag, Gordon Tekl dolazi do Damjana, ali i neko koga je Gazda odbio ima svoje izvore a i oni žele Fileva zbog svojih ciljeva. I počinje trka, ko pre Filevu tajna je njegova… Ali da li je zaista tako?

Zna li on uopšte tajnu? Ili i sam treba da je otkrije? Da li je on taj koji skriva bitne detalje, ili se detalji dobro skrivaju od njega? Ko koristi koga i zašto?

Dok pokušavam to da shvatim radnja njegove fiktivne priče počinje da se obistinjuje u realnosti.

Gde je granica između mašte i stvarnosti?

Drugi deo romana smešten je u takozvani Baba Vanga case spakovan u „svašta i koješta“ folder. Jedan od tekstova iz tog foldera je i nikad objavljeno Damjanovo delo, upravo ono zbog kojeg su on i njegova porodica i zapali u niz problema u Americi, „Zrno“- koji predstavlja, uvod u problematiku kojom se knjiga zapravo bavi. Ne i uvod u knjigu, možda se kao takav pre može posmatrati kao kraj jedne, sve samo ne zaokružene, celine… jer ovde kruga nema, priča teče i ne vraća nas na sam početak, zapravo meni pre ostavlja utisak spirale (koja me opet asocira na DNK, što ne mora da znači da će i vas).

Sama priča morala je biti napisana u prošlosti, jer se nalazi u Damjanovom računaru, ali radnja tog neobjavljenog dela, posvećena je događajima koji su smešteni u fiktivnu budućnost, nakon Velikog Pada.

Kad se desio Pad ostaje otvoreno pitanje, kao u ostalom i to da li se uopšte desio, jer istorija je često veoma zamagljena, posebno u Raseljenim zemljama, gde se nalazi dobro sakriven bazni server za napajanje virtuelnog sveta…  A samo postojanje tog servera ukazuje na to da i virtualni svet nije samo mit nekih davnih prepadovskih vremena, već da on kao takav zaista i postoji. Da, virtuelni svet, pribežište za bogataše koji su pristali da skupo plate kartu za ukrcavanje na „Nojevu barku“ svog vremena – i ponesu sa sobom svoje hologramske projekcije dok im telo čuvaju u kriogenom stanju za neka bolja vremena.

Dakle, virtuelni svet je zamišljen kao utočište od stvarnog sveta i njegovih katastrofa, utočište od strahota, utočište od života… ali, ispostavlja se da je to mračno i turobno mesto koje ispunjavaju beživotne jedinke, smorene od čekanja da večnost prođe, zaboravljajući i zašto su tu i čemu se nadaju. Ovaj virtuelni svet funkcioniše kao svet za sebe, poseduje svoje zakonitosti i život… i verovali ili ne monarhiju! Neću daviti sa detaljima, ali objašnjenje kako je došlo da formiranja te monarhije je sjajno.

No, taj virtuelni svet, odnosno  život u njemu, postaje predmet naučnog istraživanja nekih institucija (teško je zaključiti kojih, čini se da ih ima više). Kada Emi, mladoj naučnici, pođe za rukom da stupi u virtuelni svet pojavljuje se i veoma ozbiljno pitanje egzistencijalnog problema jer je duži boravak u njemu moguć samo uz napuštanje ovog sveta. Zaglavljena u virtuelnoj tami ona dospeva u komu u ovom svetu – telo ne može da ponese sa sobom, a duh ne može da boravi u oba sveta istovremeno.  Odlučujući da se posveti istraživanju sveta u koji je dospela, Ema slučajno (?!) nabasa na jednog (možda jedinog) stanovnika –  Borivoja…

Ah, taj Borivoje! Alfa i omega, neko sa kim počinje ali i završava, neko od koga sve zavisi, pa i Emina egzistencija, jer snagom svog uma on otvara vrata i konstruiše slike sveta u kom se nalaze. Njegov mozak, sećanja, uspomene, formiraju njegov svet, sada već i njen svet, jedini svet, virtuelni svet… ili možda čak i čitav svet.

Ovo nas dovodi do Bolcmanovih mozgova kao ideje o povezivanju svetova.

Do stvarnosti virtuelnog sveta može da se dođe samo putem usamljenih mozgova koji su u stanju da reprodukuju svu složenost sistema kao što je život…

Ali, ko je Borivoje? Slepi putnik, čovek bez nade,  koji prepisuje knjige i stvara ogromnu „Aleksandrijsku biblioteku“ u koju pohranjuje svu mudrost sveta, ali ne čita?

I ko je Hak? Alter ego Borivoja?  Ako je Borivoje Herak, onda bi Hak tj. Haker bio anagram od Herak, zar ne… ili me opet mašta odvela i suviše daleko? A ako je Borivoje deo Damjanove ličnosti, onda je i Hak zapravo ništa drugo samo jedna od manifestacija Damjana, pisca.

Da li je Borivoja stvorio Damjan, kao jednog od likova iz svoje priče, ili je Damjana stvorio Borivoje slučajnim „ubadanjem tastature“ ili pak snagom svog uma? Ko je taj koji stvara? Da li bi bilo jednog da nije ovog drugog? Šta je to što ih oblikuje?

Zrno, ima sposobnost da pokrene život… da raspakuje kompresovanu stvarnost… Da li je zaista Borivoje zrno? Ili je možda to ipak Hak? Ili pak neko treći? Možda dečak koji nema vrata?! I zaista, šta će mu vrata? Da li su nam zaista potrene granice da bismo ih prelazili? Da li je neophodno podići zid da bismo pronašli izlaz? I šta ako izlaza nema? On je već napolju, zagledan u daljinu, ali… on nema vrata. On je slobodan, ali…

 I dok pokušavam da sažvaćem i progutam to pitanje koje mi lomi zube, slutim da ima gorak ukus spoznaje.

Do samog kraja romana otkrićete već polako: šta, kako, gde i ko… možda čak i zašto.

 Lepota fikcije ogleda se u tome što uz malo hrabrosti i puno mašte pruža mogućnost davanja odgovora, tamo gde nauka ćuti. Naučna istraživanja su veoma inspirativna za pisanje, naročito za pisanje fantastike, jer pružaju mogućnost poigravanja sa činjenicama, njihovo slobodno tumačenje i proizvoljno kombinovanje, u cilju dobijanja dobre priče, odnosno jedne od mnogobrojnih verzija istine.

Sve ovo možda i zvuči kao papazjanija, ali kada su sa merom i tako dobro izmešani sastojci – papazjanija je savršeno ukusna, i upravo su začini ono šta joj daje posebnu draž. Recept ne pomaže ako sami ne osetite koliko je „đumbira“ dovoljno, ne valja ako ga je malo, ali nije dobro ni previše, a Anđelković nam daje pravu meru.

Znam, sada se pitate zašto pominjem đumbir, ali nešto morate pročitati i sami, ja ću vam otkriti još samo ovo:  lako joj bilo peščano blato gde su je zakopali.

Sve u svemu, po mom mišljenju knjiga je odlična. Iskreno je preporučujem svima koji u knjigama traže i nešto više od obične priče.

Budite originalni i obradujte sebe ili druge ovom knjigom.

Komentarišite putem Facebook-a

Podela:
WP Facebook Auto Publish Powered By : XYZScripts.com