Okultni savez Srbije – Dušan Jevtić

Kada mi je knjiga sa vrlo neodređenim naslovom „Okultni savez Srbije“, zastala sam, ne znajući šta da očekujem. Korice, crvene i sa neodređenom simbolikom, nisu ukazivale na to šta je, u stvari, sadržaj ove knjige. Na trenutak, pomislila sam da je u pitanju možda još jedna u nizu knjiga o teorijama zavere i već se spremala da prevrnem očima.

Zapravo, nije da sasvim nisu u pitanju zavere, već pre jedan sasvim drugačiji vid zavera. Tu, svuda oko nas, daleko od očiju običnih smrtnika, svet veštica, vampira, volšebnika i reptilijanaca funkcioniše po sasvim istom principu kao i naš svet – po principu udruživanja u Okultne saveze, svojevrsne (para)državne tvorevine, koje se ponašaju isto kao i njihovi pandani u smrtnom svetu – sklapaju se savezi, ratuje se, a postoje i unutrašnji sukobi (hm, gle čuda, baš kao u Okultnom savezu Srbije).

Priča počinje sasvim ozbiljno, odlomkom za koji ubrzo saznajemo da ga je mlada veštica na studijama, talentovana za stare jezike čitala svojoj bibliotekarki i već tu radnja iz tog sasvim ozbiljnog, polako počinje da prelazi u potpunu parodiju na naše društvo, istorijske okolnosti, a moćna veštica Adalberta postaje oličenje naših vođa i državnika kroz istoriju ali i danas.

Naime, stroga albino bibliotekarka je moćna veštica, osnivač Okultnog saveza Srbije, koju su pre osamdeset godina babajage svrgle sa pozicije starešine srpskih okultista. Zaplet počinje nenadanom posetom njenog kolege sa univerziteta, čarobnjaka iz moćnog tajnog reda Hermanariških vitezova. Adalberta rešava da je vreme da povrati uticaj u Okultnom savezu Srbije u kojem je sva vlast koncentrisana u rukama babajaga, posebne vrste veštica i njihovih sledbenika – babajagoša. Uporedo sa tim, teče paralelna radnja u kojoj njen stari prijatelj,  vitez-čarobnjak Veterih, pokušava da razreši jedan drugi problem, posredno povezan sa Adalbertom.

Knjiga je, kao što sam već pomenula, svojevsna, zabavna (na momente čak pračetovski zabavna – slučaj Adalberte i gibanice) kritika društvenog stanja u Srbiji, žanrovski izmešana – ima tu i malo horora i malo folklorne fantastike, pa čak i mrvice SF-a. Autor, Dušan Jevtić, inače profesor istorije, spretno koristi svoje profesionalno znanje da mnogobrojnim aluzijama ukaže na probleme društva, neadekvatno shvatanje demokratije, mane političkog sistema i netransparentnost rada insitucija, ali i sveopštu nezainteresovanost i pro forma reforme uslovljene i dirigovane ’sa strane’. Nekad mi je to ukazivanje za mrvicu previše direktno, zabavno se graniči s apsurdnim, ali celokupan doživljaj jeste da je ovo knjiga pristojne dužine (oko 160 strana), uglavnom zabavna i dovoljno zanimljiva da drži pažnju.

Moram samo još da se osvrnem, ponovo, na naslovnicu. Kada sam završila sa čitanjem, vratila sam se na tu crvenu naslovnicu sa centralno postavljenim simbolima i zamislila se. Kako bi bilo dobro da je na njoj prikazana divna albino veštica Adalberta iz perioda Ustanka (kao Albert-hatun) ili kako sa dva kalašnjikova provaljuje u Skupštinu kada joj je konačno… dojadilo! Svesna sam da je verovatno u pitanju ’koliko para, toliko muzike’ momenat, ali ja bih jako volela da vidim Adalbertu na koricama nekog sledećeg reprint izdanja.

Okultni savez Srbije, u izdanju Metafizike, je knjiga koja ne pretenduje na status ‘do sada neviđenog’, ona je autorov iskaz društva na jedan drugačiji način, izmešten iz stvarnosti i prožet fantastičnim elementima.

Komentarišite putem Facebook-a

Podela: