Veliko putovanje – Goran Tokić

Neke knjige su pravo osveženje na našoj sceni. Ne moraju da budu savršene, retko koja jeste, ali me prosto obraduje iskakanje iz šablona, trud da se piše lagano i lepim jezikom a bez suvišnih ’kićenja’ i da se ponudi jedna sasvim celovita i zaokružena priča.

U većanju između toga da li više volim epsku ili naučnu fantastiku, gde prvenstvo uvek ima dobra knjiga, moram da priznam da deo mene ipak više voli naučnu fantastiku i raznovrsnost koju ona može da pruži.

I iako u skorije vreme deluje kao da naučna fantastika nema mnogo (naučnog a) fantastičnog da pruži, i da se među autorima fantastične književnosti u Srbiji neguje onaj epski deo, s vremena na vreme naletimo na poneku knjigu koja zavređuje pažnju.

„Veliko putovanje“ za profesora genetike Nikolaja Keržakova počinje šetnjom Crvenim trgom i jednom sasvim humanom idejom – kako učiniti sve delove Zemlje nastanjivim, kako čovečanstu suočenom sa glađu da obezbedi opstanak. Isto tako, putovanje počinje i njegovom smrću, susretom sa predstavnikom vanzemaljske civilizacije, a nastavlja se vekovima kasnije kada Zemlja kakvu on poznaje više ne postoji. Ako bih rekla bilo šta detaljnije, morala bih ozbiljno da narušim uživanje u čitanju.

Tempo je lagan, promišljen. Stil je pitak za čitanje, a knjiga ne obiluje likovima, ima zapravo svega dva glavna lika. I dok su delovi koji prate profesora u Moskvi pripovedački, njegov susret sa predstavnikom vanzemaljske civilizacije (u liku Zemljanina kome bi profesor lako poverovao) ceo je u razgovoru. Premda ne volim preteranu upotrebu dijaloga kao pripovedačkog alata, ovde su dijalozi taman dovoljno vešto upotrebljeni da ne zasmeta. Zašto – prvenstveno jer se bave razmatranjem nekih istorijsko-etičkih pitanja razvoja zemaljske civilizacije, vešto su napisani i ne deluju izveštačeno.

Isto tako, obrt u radnji i pripovedanju je upotrebljen upravo u trenutku kada sam pomislila da će radnja da sklizne u kliše i ponovo mi privukao pažnju.

Izbor načina izlaganja, iako rizičan jer može da isklizne u prepričavanje, zapravo odgovara radnji i onome šta je autor želeo da kaže, i zaslužuje oprost za neke sitne nesavršenosti. Ovo je jedna od retkih knjiga koja je, pažljivo utkano u priču, potegla mnoga etička pitanja čovečanstva, predstavila ih kroz vrlo zanimljiva alternativna viđenja nekih od ključnih prekretnica u istoriji, ostavila nas da se pitamo koliko toga je istina a koliko autorova mašta i povlači neke zanimljive paralele između nauke i religije. Veliki plus sa moje strane je što je knjiga pokušaj da se pozabavi nekim veoma ozbiljnim pitanjima etike i morala, pri čemu se ne daje nekakav instant niti poželjan odgovor.

Goranu Tokiću, inače inženjeru elektrotehnike, ovo je prvi roman a za izdavača potpisana je relativno mlada izdavačka kuća „Vrane“. Da se osvrnem i na neke tehničke aspekte – lektura i korektura su odlično urađene, a u knjigu su na pojedinim mestima uključene i crno-bele fotografije.

Komentarišite putem Facebook-a

Podela: