Star Trek: Discovery – Jedno lično, neobjektivno i potpuno nerelevantno mišljenje

Upozorenje!
Dobro, više njih!


Ovaj tekst sadrži spojlere – ukoliko niste gledali „Star Trek: Discovery“ i ne želite da znate šta se u prvoj sezoni serije izdešavalo, odmah prestanite da čitate.
Ovaj tekst piše osoba koja je zaljubljenik u franšizu, a ne televizijski/filmski/književni kritičar – ne uzimajte stavove ovde izrečene kao relevantne.
Ovaj tekst piše žena srednjih godina koja je odrastala u vreme kada na malim i velikim ekranima nije bilo baš mnogo jakih ženskih likova – ako ste koju deceniju mlađi i/ili muško ste, verovatno se nećete složiti sa dole iznesenim.

 

Novu seriju iz univerzuma koji pripada „Zvezdanim stazama“ dočekala sam sa nestrpljenjem i zebnjom, po čemu se, uverena sam, ne razlikujem od ostalih obožavatelja franšize. Kroz glavu su mi prolazila dva iskustva – sećanje na traumu koju mi je naneo „DS9“ kada sam prvi put pokušala da ga gledam i razočaranje prvim sezonama poslednjeg serijala u nizu, ozloglašenog „Enterprajza“.

U „Staze“ sam se zaljubila kroz „The Next Generations“. Nije to bila prva naučno-fantastična serija koju sam gledala (još kao dete bila sam „navučena“ na „Galaktiku“ i „Blejkovu Sedmorku“), ali jeste ostala nešto čemu se već decenijama vraćam s jednakim oduševljenjem, iako sam svesna njenih mana (o kojima ću kasnije). Dobro pamtim tugu koju sam osetila odgledavši poslednju epizodu „TNG“ na jednoj od balkanskih televizija – bilo je to kao rastanak sa prijateljima. Ali s nadom da će novi prijatelji, odnosno „DS9“ čije je emitovanje potom usledilo na istom kanalu, zadržati duh starog druženja. O, kako me je ta nova ekipa „izdala“! Htela sam Pikara, Rajkera, Dijanu, putovanja brodom, a ne neku tamo stanicu na kojoj ima antipatičnih Ferengija i koju vodi arogantni oficir Federacije. Nove likove mrzela sam kao da su mi naneli ličnu uvredu i moralo je da prođe nekoliko godina pre nego što sam se konačno smilovala da im pružim šansu. Danas shvatam one (a mnogo ih ima) koji „DS9“ smatraju najkvalitetnijim uratkom na zadatu temu, iako mi je „TNG“ i dalje najdraži serijal (slede originalni, pa „Vojadžer“). O odnosu prema nesrećnom „Enterprajzu“ nema svrhe previše pisati, s tim da moram da izrazim žaljenje zbog činjenice da je ukinuta baš kada je počela da biva sve bolja (u četvrtoj sezoni).

Gde je u ovoj priči „Diskaveri“? Pa, na samom je početku, i to sasvim bukvalno. Hronološki, smešten je vek posle „Enterprajza“, odnosno dekadu pre avantura Kirka i ekipe.

Prvo, Trekiji bi morali da prihvate da je ovo serija za novo doba i nove generacije, one koje uzbuđenja nalaze u borbama, a ne u istraživanju nepoznatog. Možda će neko reći da je ovde prikazana neka militantna Federacija koju vode ljudi spremni da pogaze njena načela, ali em je ovde ta utopistička organizacija stara tek nešto manje od veka (95 godina), em ni kasnije nisu bili retki oni koji su iz ovog ili onog razloga („viši“ ciljevi, lične ambicije, pa i ludilo) bili spremni da pređu neke moralne granice. Uostalom, razlikuju li se metode Odeljka 31 (recimo virus dizajniran da uništi celu populaciju Dominiona) od ideje da se u vulkane Kronosa ubaci bomba koja bi praktično izbrisala život na planeti?

Dalje, svako upoznavanje je teško, ali gledajući objektivno prva sezona „Diskaverija“ nije imala epizode koje su izazivale transfer blama, kao prva sezona mog voljenog „TNG“ („Code of Honor“ i „Angel One“, da pomenem samo dve od kojih se i danas ježim). Uostalom, nešto slično misli i legendarni Broj jedan, Džonatan Frejks koji je režirao jednu od najboljih epizoda „Diskaverija“ („Despite Yourself“) i koji je istakao da je nova serija za kratko vreme postigla ono što je njemu i ekipi oko njega bilo potrebno nekoliko godina.

Gledajući prvih četiri-pet epizoda jedna od glavnih zamerki bila mi je „posada se ne ponaša kao porodica“. Snažno prijateljstvo i odanost ono su što se provlači kroz sve ST serije, a kod „Diskaverija“ taj element je prvobitno bio prisutan samo u odnosu Majkl Barnam – kapetanica Filipa Džordžou (dok se prva nije pobunila). Smrt drugopomenute teško mi je pala kako zbog gubitka te veze, tako i zbog same Mišel Jeo (koja je zahvaljujući sjajnom obrtu u seriji ipak imala priliku da znatno duže nego što se na startu činilo bude deo ove priče). Džejson Ajzaks je bio više nego zadovoljavajuća zamena u kapetanskoj stolici, ali je njegov Gabrijel Lorka često imao odluke kakve Pikar, Sisko, Arčer… ne bi doneli. No, pomenuti obrt, koji fokusirani na pitanja oko Eša Tajlera (Šazad Latif) nismo očekivali, doneo je objašnjenje – ovaj Lorka i nije federacijski Lorka. Odjednom, njegova ambicija da dođe do svog cilja čak i po cenu ugrožavanja života posade postala je logična. Zbog Ajzaksa se nadam da je „naš“ Lorka i dalje u životu, jer bi bilo lepo videti kakve osobine bi on imao, odnosno, koliko bi se razlikovao od svog dvojnika iz „obrnutog“ Univerzuma.

Kao što već napisah – posada na komandnom mostu nije mi delovala previše blisko. No, ubrzo sam shvatila da je to sasvim razumljivo – Barnam je u njihovim očima zločinac, Saru (odlični Dag Džouns) jasno pokazuje da poštuje njeno znanje, ali ne i njene pređašnje postupke, a jedina osoba koja je spremna da joj pruži ruku (podršku, prijateljstvo) je kadet Silvija Tili – pravo osveženje u mnoštvu jakih ženskih likova koje je cela franšiza iznedrila. Tili je nesigurna, pomalo smotana, iskrena i puna razumevanja za druge. Njena snaga je upravo u onim osobinama koje se u današnjem svetu smatraju slabostima.

Pravi osećaj da gledam Star Trek dobila sam tek sa osmom epizodom („Si Vis Pacem, Para Bellum“) – nova planeta koju naseljavaju neobična, neantropomorfna bića… Međutim, i to istraživanje i komunikacija sa njima samo su u službi dobijanja rata sa Klingoncima, što i jeste tema cele serije.

Utisak da su ljudi na mostu ekipa stigao je tek u završinici, sa Saruovim sticanjem poverenja u Barnam, odnosno njenom odbranom principa Federacije.

Sve u svemu, meni se „Diskaveri“ dopao. Svidelo mi se eksperimentisanje sa početkom rata sa Klingoncima; svidela mi se hrabrost da se tako rano u priču uvede „Mirror Universe“, da se „ubiju“ neki od glavnih likova, da se povremeno (nekad suptilno, nekad mnogo otvorenije) u priču ubaci nešto što je fanovima već poznato; svidelo mi se mnoštvo jakih ženskih likova.

Daleko od toga da nemam zamerke. Prva je izgled Klingonaca – nikako ne mogu da razumem zbog čega je bio neophodno toliko odstupiti od onog što smo videli u „TNG“, „DS9“ i „Vojadžeru“. Ova rasa već je pretrpela jednu „kozmetičku intervenciju“, naknadno objašnjenu pričom o augmentima, ova druga joj nije bila potrebna.

Druga zamerka mi je to što su od svih Vulkanaca Majkl Barnam po gubitku roditelja usvojili baš Sarek i Amanda Grejson. Ne zato što imam nešto protiv njih – naprotiv, uvek je lepo videti Spokove roditelje – nego zbog činjenice da nikad dosad nije pomenuto da Spok ima usvojenu sestru.

Treće, pogon pomoću spora takođe dosad nikada nije pomenut. Pritom, mnogi naučnici iz „stvarnog“ sveta kritikovali su ovu ideju. Videćemo da li će budućnost „Diskaverija“ doneti objašnjenje šta se desilo sa ovim načinom putovanja.

Sve u svemu, prva sezona lepo je zaokružena. Barnam je imala zanimljiv put od prvog oficira, preko krivca za smrt hiljade ljudi, do spasioca principa Federacije. Saru je pronašao odlučnost, Tili snagu da bude ono što jeste, a brod „Diskaveri“ sada može da se vrati svojoj prvobitnoj ulozi – istraživanjima. Poslednji minuti poslednje epizode bacili su čak dve udice – ko će biti novi kapetan i u kakvoj je to nevolji legendarni „Entzerprajz“, koji je poslao poziv u pomoć.

Ja jedva čekam nastavak, ali razumem i one koji su očekivali nešto drugo.

Komentarišite putem Facebook-a

Podela: