Mač zvezda: Ponor (Sword of the Stars: The Pit)

Svet igara, za većinu korisnika, predstavlja čarobnu zemlju u kojoj se spaja sve ono što vole i ono što bi voleli da bude. Malo koji igrač ne razmišlja o tome kako bi igre mogle da budu bolje “da su oni neko”. Srećom, ostaju preko puta, sa one strane gde su grickalice, pićence i udobna fotelja, u zemlji sa ove strane mašte, gledajući iz ugla bezbrižnika.

Tamo sa one strane, žive neki ljudi koji svoje besane noći, istanjene živce i strahove prevazilaze da bi ostvarili svoje snove, ostali verni svojoj strasti. U nadi da će od toga moći da prehrane porodicu i plate račune. Ali sav njihov trud samo je krhki čun, nejaka barka koja plovi na okeanu zanimanja publike, šibana vetrovima kritike, a ne zna se koji od ova dva neumoljiva elementa može biti suroviji. Katkad se učini da je vetar povoljan, a pa ne vide školje na koje ih nanosi. Katkad je more mirno, ali učas se premetne u opasni vir.

Napustivši sigurnu luku, Rokstar (Rockstar Vancouver), grupa zaljubljenika odlučuje da 2003. godine krene na krstarenje morem sudbine igrostrojitelja. Tri godine kasnije, nastala je neuobičajena strateška igra Mač zvezda (Sword of the Stars). Kritičari su je napljuvali. Publika je zavolela. Toliko da je razvojni tim Kerberos Prodakšns (Kerberos Productions) bio zauzet pravljenjem nastavaka sve do 2009. godine.

E, sad.

Publika ne voli promene. Ne vole nepoznato. Inovativno ih ne zanima. Produbljivanje takođe (mada se i među samim tvorcima igara često rasplamsava rasprava o tome šta zapravo znači produbljivanje). Tek, Kerberos 2011. obavljuje Mač zvezda 2: Gospodari zime (Sword of the Stars II: The Lords of Winter), stratešku igru koja zapravo ne menja mnogo formulu uspeha prvog dela. No, okean je nezadovoljan i u saradnji sa kritikom, uz naravno propuste prilikom porinuća igre nisu doprineli da se sile prirode umilostive, ova igra dobija najgore kritike i propada. Kod svih, osim kod onih koji su se potrudili da shvate šta su autori hteli da kažu.

Kerberos ne sme da krene napred. Previše su naljutili duhove da bi nastavili sa objavljivanjem svemirskih 4x strategija, pa se zato okreću žanru rougolikih (rogue-like) igara. Ponor (Sword of the Stars: The Pit) smeštaju u svemir koji je igračima poznat, ali ovaj put umesto borbe krstarica, razarača i bojnih brodova, radnja igrača stavlja na površinu planete Arbuda.

Strašna kuga pretvorila je stanovnike u ksombije (xombies), a kako je ljudska medicina nemoćna, spas se možda nalazi na dnu Ponora, tajne laboratorije koju je krvoločna rasa Suul’ka napravila nedada davno. Igra nudi mnoštvo različitih likova koji imaju svoje priče o motivima za spuštanje niz Ponor. Koristeći iste elemente za sve junake, ail postavljajući različite parametre, autori su napravili remek-delo igrostrojenja. Svaki od trinaest likova ima svoj način igranja, posebnu strategiju i utisak “pod prstima” igrača.

Da bi sproveli glavnog junaka niz četrdeset nivoa Ponora, trebaće vam mnogo strpljenja, veštine i sreće. Neko je primetio da je Ponor zapravo “simulator iscrpljenosti” jer je svaki korak tegoban, a veći deo igre provešćete zaraženi, ozračeni, otrovani, sužene svesti, pobesneli, gladni, polu-goli i uglavnom bez municije. Smrt će dolaziti po vas u raznim oblicima, ne samo u vidu nekog od gotovo dve stotine različitih protivnika, već i kroz desetak različith zamki, boleština. Za razliku od savremenih igara u kojima autori gledaju da igračima uvek dodele neku nagradu čak i za neuspeh, Ponor ne prašta. Smrt je smrt, idemo sve ispočetka, nazad na nulti nivo, bez opreme, bez veština. Sve boje menjaju značenje, a jedino što ostaje su otključani recepti i dešifrovani delići poruka iz kojih doznajete šta se zapravo dogodilo u ovoj vojno-medicinskoj instalaciji.

Ček, ček, šta boje, šta recepti, uspori čoveče. Da, da razumem vas. Ponor je, naime, jedna od onih igara u kojima naprosto ima previše pojedinosti. Dok je igrate deluje da sve teče glatko i da je veoma jednostavna, ali broj sjajnih rešenja i elemenata koji ih pokrivaju zaista je zadivljujući. U ovoj igri nema sitnica. Broj koraka koje vaš junak može da napravi u jednom potezu. Činjenica da su potezni sliveni tako da igra odaje utisak kao da poteza i nema. Tu su i zdravlje i sitost i psionička moć kao osnovni pokazivači stanja, četiri osobine (sila, spretnost, pamet i moć, koji utiču na tridesetak veština, a neke od tih veština otključavaju specijalne psihičke sposobnosti.

Dvadeset sedam vrsta noževa i bodeža, dvadeset vrsta mačeva, četiri vrste kopalja, trideset osam vrsta pištolja, trideset devet vrsta pušaka, dvadeset vrsta jurišnih puškomitraljeza, dvanaest vrsta teških oruđa dvadeset jedna vrsta granata, četrdeset šest vrsta oklopa.

Naravno, svako oruže troši drugačiju municiju, tako da ćete se često naći u neprilici da birate između sjajne, ali prazne puške ili municije koja se retko nalazi, ali za koju nemate prikladno oružje. Ponor je podla igra u tom smislu. Previše je predmeta koje ćete usput naći, a premalo prostora u rancu. Većina dobre opreme koja vam treba za preživaljvanje mora da se napravi. Međutim, ne samo da su sastojci retki već i stanice na kojima možete nešto da napravite. Kad se tome doda i habanje opreme koja naprosto može da se raspadne na vama, počinjete da shvatate kakav pakao je ova igra.

A boje? Da, da to je najbolji deo. Zamke na vratima, modifikatori oružja i oklopa, te još poneke kategorije predmeta imaju šifarnik boja koji se u svakoj novoj partiji menja. Na primer, žuta boja će označavati zamku na vratima koja će da vas oslepi. No,već u sledećoj partiji efektima se dodeljuju nove boje.

I sad, sve ovo deluje zamršeno, a u stvari se vrlo lako savlada, usvoji i shvati već u prvih nekoliko minuta igre. U tome je majstorstvo autora Ponora. Kao kad čitate neku dobru knjigu i ne primećujete koliko veštine i znanja je neophodno da bi bila tako pitka. Kao kad vidite lepu ženu i ugledate samo lepotu, a ne i pojedinosti njene šminke i ukrasa. Ili kada vas režija tako uljuljka u radnju filma da i ne opažate tananosti zanata koje je režiser vešto utkao u rad.

Magarci počesto ne vide tako tanane nijanse i misle da je iza pitkosti i slivenosti nekvalitetna jednostavnost. Zato je kritika ošinula ovu igru, sasvim nepravedno. Tvrdili su da nije dovoljno inovativna, da nije čak ni dosledna, da je tek prosečna. Ali Ponor je igra koja ostavlja iza sebe priče. Da, teška je, ali svaki pokušaj je epski doživljaj. Igrači su je prihvatili, ali ne dovljno da bi Ponor bio komercijalni uspeh. Stoga ako volite dobru surovu zabavu, ono što zaljubljenici zovu “Nintendov nivo težine” (Nintendo-hard), onda svakako probajte Ponor, košta tek 10 evra, a u paketu je osnovna igra sa dva proširenja.

Komentarišite putem Facebook-a

Podela: