Into the breach – Megazord na potezu

Nenad Pavlović o novom indie dragulju industrije video igara, Into the Breach.

Podela:

Pre šest godina, mali nezavisni studio Sunset games oduševio je svetsku gejming scenu svojim indie naslovom Faster Than Light, iliti FTL. Ova svemirska strategija uspela je da u svojih par stotina megabajta spakuje više sadržaja i zabave od većine blokbastera velikih izdavača i brzo stekne mnogobrojnu i predanu publiku. Mnogi su pokušali da ponove formulu i uspeh FTL-a, te smo u prethodnim godinama bili bombardovani svakojakim klonovima ove igre (FTL na auto-putu, na moru, u središtu Zemlje…), međutim, zbog toga što su je kopirali samo površno, retko koji od njih je uspeo da ponovi makar mali deo magije kojom je FTL zračio. Šest godina kasnije, Sunset se vraća da imitatorima objasni kako se to radi.

Dok je FTL bio simulator bitaka iz spejs opera, Into the breach pokušava da emulira borbu džinovskih robota protiv džinovskih čudovišta, tj. filmski žanr fanovima poznat kao mecha/kaiju. Znači, ako je FTL nezvanična Star Trek igra, onda je tom logikom Into the breach nezvanična adaptacija filma Pacific Rim.
U bliskoj budućnosti, Zemlja je pod opsadom monstruoznih bubetina zvanih Vek, a jedina nada u borbi protiv njih su džinovski roboti i njihovi piloti poslati iz alternativne budućnosti u kojoj je Vek kolektiv poražen. Cela priča prikazana je jako suptilno, kroz crteže, proste animacije i par rečenica, a kudikamo je složenija i upečatljivija od dobrog dela filmova iz kojih crpi inspiraciju.

Na samom startu, igraču je na raspolaganju jedan unikatan pilot/putnik kroz vreme (ostala dva robota pilotiraju „obični“ vojnici) i jedan set od tri robota, a daljim igranjem (igranjem, znači pobedama i dostignućima, ne kupovanjem loot crate-ova) možete otključati ukupno dvanaest unikatnih pilota i osam setova robota. Svaki pilot ima jednu specijalnu veštinu, dok su robotski timovi međusobno potpuno različiti i prilagođeni različitim borbenim taktikama. Tako na primer neki timovi koriste konvencionalno (top, raketa) ili nekonvencionalno (džinovski mač, laser, električni bič) oružje, drugi led, vatru ili gromove, dok pojedini svoju taktiku baziraju na premeštanju protivnika tako da se oni sami međusobno poubijaju; a možete i birati pojedinačne robote i formirati sopstveni dream team – opcija i kombinacija ima zaista mnogo. U toku igre, vaši piloti će napredovati i dobijati nove veštine a i same robote možete nadograđivati instaliranjem energetskih jezgara i dodatne opreme.

Posle izbora glavnog pilota i robota, igraču je ponuđen izbor jednog od četiri ostrva pod opsadom Veka. Svako ostrvo se sastoji od četiri misije, sa boss-em na kraju. Posle svakog očišćenog ostrva dobijate mogućnost kupovine nove opreme, a nakon što pređete tri ostrva možete napasti glavno leglo Veka na petom i, uz malo sreće, osloboditi taj tajmlajn od monstruozne pošasti. Ostrvima su dodati sekundarni motivi u cilju probijanja klišea, tako da je šumsko ostrvo istovremeno i vojni muzej, pustinjsko sedište firme koja se bavi teraformiranjem, ledeno fabrika inteligentnih borbrnih robota itd. i svako od njih sadrži svoje specifične prepreke i bonuse.

Meso igre je taktička potezna strategija, koja na prvi pogled najviše podseća na igre tipa Battle Isle ili Advance Wars, na drugi pogled na šah, na treći na neku logičku mozgalicu – a u stvari je nešto između.  Sve bitke se odvijaju na malim mapama od osam puta osam polja, a cilj bitke zapravo i nije pobediti sve protivnike (novi stalno izlaze iz zemlje), već izdržati određeni broj poteza i sprečiti Vek čudovišta da unište zgrade. Svaka uništena zgrada obara poen sa energetske mreže, a igrač je poražen kada mreža padne na nula poena. Uništenje vašeg robota znači smrt pilota, dok robota u funkcionalnom stanju dobijate ponovo u sledećoj misiji (pod uslovom da je dočekate, jer obogaljeni tim često gubi), samo bez pilota i svih bonusa koji idu uz njega. U praksi, ovo znači da morate brzo i efikasno uništiti što više čudovišta uz što manje kolateralne štete. Into the breach iziskuje razmišljanje i planiranje nekoliko poteza unapred i ne oprašta greške, tako da će vam se često desiti da jednom omaškom izgubite savršeno odigranu partiju, ali i da jednim genijalnim potezom počistite sva čudovišta i beznadežnu situaciju pretvorite u blistavu pobedu.

Kao što je bio slučaj i sa FTL, jedna od glavnih čari Into the breach je nasumično generisanje i raspoređivanje svega i svačega u igri tako da svaki prelaz bude drugačije iskustvo. Izbor misija, raspored mapa, vrste čudovišta i njihovo ponašanje, unapređenja pilota, oprema za robote, sve ovo i još mnogo toga je potpuno nasumično i u kombinaciji sa izborom pilota i robota nudi praktično beskonačan broj različitih partija.

I kao i FTL, i Into the breach se uzda u maštu igrača za prikaz akcije: grafika u igri je kao sa nekog B naslova sa Sega Megadrive, mada je primetno da su se ovoga puta malo više potrudili po pitanju dizajna. Sve ovo isto se može reći i za audio aspekt igre.

Međutim, kada jednom uđete u duh igre, sve ovo izgleda drugačije.
„Zemlja podrhtava i puca i na površinu izranja najveća i najgadnija džinovska bogomoljka do sad. Mrežom iz svojih žlezdi ona prekriva termo-elektranu i podiže kandže spremajući se da je uništi. Dajete punu snagu robotu nateravši ga da pojuri, njegov metalni odraz ocrtava se u staklu nebodera iz kojeg deca vrište ’Mama, mama, dođi brzo! Mekovi su došli da nas spasu!’ Svom silinom udarate pesnicom bogomoljku, na šta se ona zatetura, gubi balans i upada u more, tonući beznadežno na dno. Primećujete najednom da ka vama juri razjarena buba-nosorog: izgleda da vas je ovo herojstvo koštalo života, vremena za eskiviranje nema, spremate se za udar. Međutim, vaš drugi robot-artiljerac dobro lobiranom granatom preusmerava juriš bube-nosoroga tako da ova umesto u vas udara u svog saborca, monstruoznu lebdeću hobotnicu. Oboje nestaju u plamenu eksplozije. Ostao je samo još džinovski svitac, koji se sprema da ispali razornu čauru na udaljeni blok zgrada. Ljudi kreću da vrište. Ali, pre nego što ovaj uspe u svojoj nameri, grabite ga čeličnim stiskom i džudo potezom bacate na nagaznu minu…“ Sem što tera maštu da podivlja, Into the breach čini da se igrač oseti pametno i ushićeno svaki put kad dobro odigra potez, ali i frustrirano kada zbog sitnog previda nepovratno upropasti celu partiju.

FTL prati reputacija užasno teške igre, što je istina: većina „smrtnika“ će uz silne muke preći igru samo na najnižoj težini, dok su ove ostale rezervisane samo za kapetane koji dobro ugreju stolicu. Ali to je i deo njene čari. Into the breach ima samo jednu objektivnu ali ozbiljnu manu: nije naročito teška. Svaki ekspert za potezne strategije i svaki priučeni šahista će već iz par pokušaja preći igru, nakon čega mu ostaje samo da je prelazi sa drugim robotima, što istina, donosi nove izazove, ili da igra na višoj težini, gde je jedina razlika veća učestalost alfa protivnika (isti protivnici samo sa više energije).

Sve u svemu, Into the breach je ipak za nijansu lošija igra od Faster Than Light (pogotovo od njene Advanced Edition verzije), ali je i dalje sjajna, super zabavna i super zarazna. Zgodna jer se može igrati na pomalo, jer svaka bitka traje po nekoliko minuta, ili maratonski, cela kampanja od jednom. Ovo drugo je ipak češći scenario. Uzmite na primer pečeni suncokret: u teoriji, moguće je pojesti jednu semenku i tu stati. U teoriji.

Komentarišite putem Facebook-a

Podela:
WP Facebook Auto Publish Powered By : XYZScripts.com