GREŠKE U KORACIMA – Istrakonska zbirka kratkih priča za 2018. godinu

Istrakonska zbirka kratkih priča za 2018. godinu

Podela:

Konvencija fantastike, koja se već osamnaest proleća održava u Pazinu, poznata kao Istrakon, donela je ove, proste 2018. godine, novu zbirku kratkih priča – „Greške u koracima”.

Petočlani žiri je od trideset sedam na konkurs pristiglih odabrao četrnaest priča, a kao bonus  je među zanimljivo ilustrovane korice ove male knjige (rad Maria Rosande Rosa) smeštena priča dr Zorana Živkovića, počasnog gosta ovogodišnjeg Istrakona.

Naslov „Greške u koracima” rezultat je nastojanja urednika Maura Gržetića da pronađe zajedničko u žanrovski i sadržinski veoma različitim delima, pošto je tema za istrakonski konkurs uvek slobodna. Urednik je uočio kako grešna ljudska (a ponegde i ne baš ljudska) priroda inspiriše i pokreće razvoj gotovo svake priče. Odstupanje od očekivanog oblikuje likove i doprinosi slojevitosti radnje.

Sa svoje strane, mogu da dodam kako su „greške” zaista prisutne i da se, idejno gledano, u mnogim slučajevima cela priča sastoji od ukazivanja na određeni problem ili čak njegovo brižljivo oslikavanje, bez nagoveštaja rešenja. Autori kao da ne smatraju za potrebno da ponude odgovore na pitanja koja su sami postavili. Teoretičar ili već neko od mene tolerantniji nazvaće datu praksu ostavljanjem otvorenog kraja. Ja bih pre rekla da pričama treba dopisati kraj.

Ipak, nije tako kod svih – ima autora koji su sve domislili i svoju zamisao solidno upakovali.

Svjetlonosac Mirnesa Alispahića je, recimo, primer celovite priče. Ima sve elemente bez kojih kratka priča ne može, zapliće se i otpliće taman na vreme, a ne opterećuje viškovima u vidu brojnih likova ili radnje koja se ne može zgurati na nakoliko strana. Ipak, događa se toliko toga!

Mogla bih da zamerim na izboru teme – nema ko se božasnskim i đavolskim nadmudrivanjima nije bavio – ali znam da će ljubitelji religiozne fantastike zasnovane nekoj od varijanti hrišćanskog učenja iskreno uživati u ovakvoj priči. Rečenice su dobre, grade snažne slike, pa ipak nas pisac ne mori „lepim izražavanjem”, tako da je čitanje, iako i sam naslov upućuje na hororistu u zamahu, bilo apsolutno bezbolno.

Đavoljica Relje Antonića u odnosu na prvu priču deluje haotično i preemotivno, ali je to najmanje što čitalac očekuje od Lavkraftovog učenika. Osim traženja đavola, naravno.

Ipak, iskrenost koja se da naslutiti ispod preterivanja i autorova lična vickastost umnogome izvlače ovu priču.

Tajna Janomama Tamare Babić mi je ostavila utisak. Dobra je ideja i dobro je postavljen problem: kulturni sudar belih tragača za zlatom sa pripadnicima plemena Janomama, poznatog  po neobičnim, za evropskog čoveka bizarnim, pogrebnim aktivnostima.

Međutim, ovo po sadržini i broju likova ne može i nema razloga da bude kratka priča, te bih autorki preporučila da je preradi u znatno dužoj formi. Poruka da „između neba i zemlje ima tajni o kojima ne slute ni najmudriji” je i ovako uspešno poslata, ali mislim da je šteta ne poraditi na izvedbi.

Pripovedanje iz ugla mlade Bušike, ako ostanemo pri minijaturi, treba dosledno sprovesti do kraja. Pomeranje tačke gledišta na druge likove nije zgodno u kratkoj priči, stvara zabunu i ostavlja utisak da su neki bitni momenti (konkretno kraj) grubo otaljani. Duža forma bi dala pravo glasa kopačima zlata, drugim članovima plemena itd.

Kopija Eda Barola najizrazitiji je primer pitanja na koje se ne nudi odgovor. Autor nas vešto, poigravajući se sa moralnim stavovima i osećanjima, vodi do teleportacijskog uređaja u kom njegov junak može da dobije zdravlje, ali (možda) da izgubi dušu i – tu nas lepo ostavlja da strepimo i dvoumimo se zajedno sa njim.

Mrtva voda, živ čaj nije moj prvi susret sa Vladimirom Becić. Pročitala sam nekoliko njenih poetičnih fantazmagorija i uvek mi je bilo slično kao sa ovom pričom. Upadljiva originalnost, estetičnost na visokom nivou, ali je razumevanja na mojoj strani, nažalost, veoma malo. Osećam se kao da tražim put u najgušćoj magli ili kao da pokušavam da protumačim san.

Dvije muhe:druga muha Danijela Bogdanovića je kompletna, klasično odrađena SF priča. Tehnički je besprekorna, vidi se da je autor davno škole izučio, te da vlada kratkom formom dovoljno da i ‘’zatvorenih očiju’’ može da napiše ovakvu priču.

Ima, ipak, neophodnu dozu ličnog šarma bez koje ništa nije vredno čitanja. Iznenađenje koje nam se na kraju priče priređuje nije veliko, ali ga sa zadovoljstvom prihvatamo.

Dugo neću zaboraviti Roxy, mučnu i uznemiravajuću SF  priču, koju je napisala Viktorija Faust. To je jedna od onih malobrojnih koje nude „rešenje” postavljenog problema, ali je rešenje takvo da zažalite što ste ga dobili. Lakše bi bilo da je zagonetka ostala nerešena, a Roxy samo bezimena, čudna i potencijalno opasna zver.

Ova priča mi je, rekla bih, najupečatljivija, a ujedno i mračnija od ostalih u zbirci.

Ja, bomba Aleksandra Kostjuka nudi veoma interesantan pogled na veštačku inteligenciju, mada sama priča nije po snazi ravna ideji koja ju je nadahnula. Zaključak je nespretno izveden, zbrzan kao da je autor želeo da se što pre otrese posla kog se prihvatio.

Pronalazač Tamare Lujak svodi se na umešnu karakterizaciju, te više liči na uvod u nešto veće nego na kratku priču. Autorka veoma živo slika naročitu vrstu pronalazača, „rečnog pacova, lučkog moljca, uličnu krticu”, tako da bi nepažljivom čitaocu moglo promaći da nam zapravo nije ispričala nikakvu priču.

Pod mesečinom je moja priča. Četvrta koja mi je objavljena u okviru istrakonskih zbirki. Ne mogu da komentarišem, ali bih mogla da je postavim na AVKF sajt – pa udrite do mile volje!

Kod Suđenja Marina Pelaića je sve na svom mestu. Priča je korektno ispričana, nemam neku posebnu zamerku, osim što je pomalo bezlična. Ni idejno ni porukom koju nam ostavlja ne izdvaja se previše od mnoštva davno ispričanih priča.

Pošto je reč o mladom i talentovanom autoru, verujem da će mu tek predstoji građenje osobenog izraza.

Gospođa Breča Srebranke Peregrin me je u prvi mah odbila – ponajviše zato što bi se mogla svrstati u literaturu za decu, koju ja ni kao dete nisam previše volela. Nije mi, ipak, dala mira, pa sam je još dvaput pročitala.

Ni posle novih čitanja nisam sigurna u pogledu utisaka, mora da me je ta mlada veštica, gospođa Breča, nekako omađijala!

Za Kletvu.com Saše Šbelića ne znam šta bih rekla. Nisam ja čitalac za te eksperimentalne forme. Zato mi je Harmonija u bljesku bombe Aleksandra Žiljka bila savršeno prijemčiva i intrigantna, utoliko više jer podseća na naličje Kostjukove priče. Kao da su se autori dogovarali da istu temu predstave sa različitih strana. Žiljkova Harmonija je odbegla veštačka inteligencija, oblikovana da služi za zadovoljstvo, ali je upravo suprotno Kostjukovoj Bombi, umalo stradala od ljudske ruke.

Zbirku zatvara Kapetanova biblioteka, koja kao da je duži odlomak iz nagrađenog romana Biblioteka dr Zorana Živkovića. Još jedan mali, ovoga puta brodski, prozor u njegov književni svet.

Posmatrana kao celina, Istrakonova zbirka za 2018. godinu se ne razlikuje značajno od prethodnih. Kao i uvek, imamo razna lica fantastike, šaroliko spisateljsko društvo, nekoliko početničkih, nekoliko solidnih i pokoju zaista dobru priču.

Komentarišite putem Facebook-a

Podela: