Dina Frenka Herberta

Milan o TV adaptaciji kultnog klasika „Dina“ Frenka Herberta

Podela:

Žanr: naučna fantastika, akcija, drama

Režija: Džon Harison

Scenario: Džon Harison

Uloge: Alek Njuman, Barbora Kodetova, Ijan MekNis, Džon Hurt, Saskia Rivs, Džuli Koks, Đankarlo Đanini

Zemlja: SAD

Trajanje: 265 minuta

“Hard tasks need hard ways.”

 

 

Dina je oduvek bila jedno od književnih dela prema kom sam gajio duboko strahopoštovanje. Plod ljubavi epske i naučne fantastike, svemirske opere i pristupačne filozofije, kompleksnih ideja i lakoće pripovedanja, Dina je izuzetno ostvarenje koje čitocu pruža dosta zabave, ali mu ni u jednom trenutku ne podilazi niti ga tretira kao glupog. Tokom godina, kada god bih se vratio knjizi (a vraćao sam joj se dosta često, nekada čak i u pauzama čitanja drugih knjiga) uvek bih otkrio neki novi detalj ili neku novu perspektivu koji su mi prethodni put promakli.

Publici nije bilo teško da prepozna ove kvalitete i ubrzo nakon izlaska 1965. godine Dina je postala jedno od najuticajnijh dela načne fantastike, postavljajući temelje franšizi koja (zajedno sa delima Brajana Herberta i Kevina Džej Andersona) broji preko dvadeset romana, nekoliko uspešnih video igara i tri igrane adaptacije.

Ironično, iako je ostvarila veliki uticaj na i često je referencirana u sedmoj umetnosti, njene igrane adaptacije su nekako naišle na najslabiji prijem publike. Danas, kada Deni Vilnev, nakon što je doneo na svet nastavak kultnog Bladerunner-a, drugi put uzastopce pokušava da samoubije svoju karijeru rveći se sa tradicionalno nesnimljivim Herbertovim opusom, dobra je prilika osvrnuti se na ljude koji su već prošli ovom stazom trnja. Nataša je već napravila sjajan osvrt na prve pokušaje da se Dina dovede na veliko platno koje su rezultirale (ne)slavnom adaptacijom Dejvida Linča iz 1984. godine. Vreme je da pređemo na mali ekran.

Copyright Twentieth Century Fox Home Entertainment

Pustinjska planeta na kraju svemira

Za one koji su se kasnije uključili, radnja Dine dešava se 10.191. godine nakon Batlerijanskog džihada, iscrpljujućeg rata u kome je čovečanstvo zbacilo jaram inteligentnih mašina. Budući da su svi oblici veštačke inteligencije anatemisani, ljudska rasa je prinuđena da pogura granice svojih mentalnih i evolutivnih mogućnosti kako bi održala prostrano svemirsko carstvo pod vlašću porodice Korino na okupu. Resurs koji čini sve ovo mogućim je „začin“ Melanž, droga koja produžuje ljudski život, proširuje ljudsku svest i omogućava Svemirskom esnafu, oraganizaciji koja drži monopol nad međuplanetarnim putovanjima, da planira bezbedne rute za svoje svemirske brodove.

Nažalost, Melanž postoji samo na jednom od mnogobrojnih svetova Carstva, zabačenoj peščanoj pustoši poznatoj pod imenom Arakis, odnosno Dina. Radnja prve Herbertove knjige, kao i ove igrane adaptacije počinje sa naredbom cara Šadama IV (Đankarlo Đanini) vojvodi Letu Atreidu (Viljem Hurt) da nakon višedecenijske okupacije porodice Harkonen preuzme vlast nad Arakisom i uvede red u posrnulu proizvodnju začina. Pravi motivi krune su, međutim, da izmame vojvodu iz njegovog uporišta na planeti Kaladan, i omoguće zlom baronu Vladimiru Harkonenu (Ijan MekNis), zakletom neprijatelju kuće Atreida, da oslobodi presto vojvodinog rastućeg uticaja u plemićkoj skupštini.

Kada Leto padne kao žrtva nasilnog puča na Arakisu, na njegovom je sinu Polu (Alek Njuman) da pod zastavom Atreida ujedini raštrkana plemena domorodaca Fremena i ispuni njihova drevna predskazanja o „glasu sa drugog sveta“ koji će konačno doneti slobodu Arakisu. Pol ubrzo saznaje da je njegovo rođenje kulminacija eugeničkog plana reda Bene Džezirit, čiji je pripadnik i njegova majka Lejdi Džesika (Saskia Rivs), da na svet donesu super biće, Kvizac Haderaka, čoveka koji ima savršen uvid u svoju genetsku prošlost i može da vidi čak i iza vela budućnosti. Koristeći svoje novonastale sposobnosti Pol postaje pustinjski mesija Muad’Dib, nemilosrdni ratnik koji će konačno poljuljati temelje učmalog feudalnog carstva i označiti novu epohu u istoriji čovečanstva.

Hallmark predstavlja Dinu Frenka Herberta

Kao što se može videti, čak i ovakav štur pokušaj da se Dina prepriča i prenese ljudima koji nisu čitali izvorni materijal predstavlja prokleto tvrd orah. Nakon što su na njemu već slomili zube filmadžije kao što su Hodorovski, Skot i Linč, sledeća kuća koja je stavila sebi u zadatak da donese fanovima definitivnu adaptaciju Herbertovog kapitalnog dela bila je niko drugi nego Hallmark Entertainment, američka kablovska mreža koja je poznata po štancovanju jeftinog sadržaja izuzetno varljivog kvaliteta. Šta više, Hallmark je u ovaj projekat ušao toliko samouvereno da su svojoj trodelnoj mini-seriji dali ime „Dina Frenka Herberta.“ Ne neka druga Dina, nego baš Dina koju je napisao Frenk Herbert. Kanal koji je trebao da distribuira seriju bio je Syfy, kuća pojednako klimavog ugleda kao i Hallmark.

Ovaj dosta neobičan pedigre i evidentni nedostatak resursa stvorili su Dini Frenka Herberta nebrojeno mnogo problema, ali se oni grubo mogu podeliti u dve grupe. Prva od njih je produkcija, koja nije daleko pobegla od nečeg što možemo da očekujemo u serijama poput Star Trek: The Next Generation i Babylon 5. Kostimi, koji na papiru deluju veoma maštovito i originalno (mešavina uticaja evropske renesane i feudalnog  Japana), u praksi izgledaju zastrašujuće jeftino i sklepano. Na primer, fremenska pustinjska odela, koja bi trebala da budu sofisticirani mehanizmi dizajnirani da na svaki mogući način sačuvaju ljudsku vlagu, u seriji izgledaju kao najobičnije zelene krpe, koje po rečima autora treba da simuliraju izgled skafandera vozača Formule 1. Ali skafanderi vozača Formule 1 zapravo jesu vrlo skupi mehanizmi dizajnirani da optimizuju potrošnju ljudske vlage.

Sami setovi izgledaju ok, ali direktoru fotografije očigledno niko nije rekao da kada radi sa ograničenim budžetom, neke stvari je najbolje držati u mraku (za više informacija o ovome pogledajte najnovije čedo Syfy Channel-a Kripton). Ovako, sva pomanjkanja produkcije su bolno izložena gledaočevom oku. Ipak, najveći greh Dine, barem sa vizuelne strane, predstavlja prekomerno oslanjanje na zastareli CGI (sa izuzetkom džinovskih preščanih crva koji izgledaju dosta pristojno) i strahovito očigledne slikane pozadine koje loše sakrivaju činjenicu da serija nije snimana na otvorenom prostoru nego u skučenom studiju zatrpanim peskom.

Drugi veliki problem koji truje Dinu Frenka Herberta je spisak ljudi koji su učestvovali na izradi projekta. Uslovljeni ograničenim budžetom tvorci serije su okupili veoma šaroliku mešavinu glumaca sa engleskog govornog područja i iz Istočne Evrope koja, na žalost, retko uspeva da popuni ogromnu prazninu koju su za sobom ostavile živopisne individue kao što su Frančeska Anis, Bred Durif, Patrik Stjuart, Džek Nens ili čak Sting.

Najgori među njima je Viljem Hurt, koji je doveden da kao najpoznatije ime među glumačkom postavom podigne prestiž celokupnom projektu. U knigama, vojvoda Leto je vladar koji insipiriše fanatičnu odanost podanika svojom liderskom harizmom. Viljem Hurt ga igra kao leš koje je samo napola reanimiran, a njegovi pokušaji glume („Pokušali su da oduzmu život mom sinu!“) će vas naterati da umesto njega rađe poželite nekog anonimusa sa tvrdim akcentom. U poređenu sa rolom Jurgena Prohnova koju smo imali prilike da vidimo u Linčovoj Dini, ovakovo portretisanje jednog od najvoljenijih likova književnog serijala o Arakisu je najbolje zaboraviti.

Opšti utisak proseka zaokružuju neinispirativna režija Džona Harisona (dugogodišnji saradnik i loš učenik velikog Džordža Romera) i podjednako kilava montaža koja nas baca iz scene u scenu bez ikakvog ritma ili ideje koje delove bi trebalo skratiti, a kojima dati vremena da dišu. Tako da, da – mogao bih ovde zaključiti da je ova adaptacija Dine žrtva prevelikih ambicija njenih tvoraca i da u njoj nema ničeg što bi bilo zanimljivo kako fanovima Herbertovog univerzuma tako i novopridošlicama u ovaj živopisni svet. Ali to bi bila laž veličine Šai Huluda.

Copyright Twentieth Century Fox Home Entertainment

Long live the fighters!

Kada je loša, Dina Frenka Herberta je proprilično loša. Upravo zbog toga, stvari koje su u njoj dobre, ili makar solidne, imaju prliku da sijaju. I tako, dok su neki članovi glumačke postave pristali da učestvuju na projektu kako bi otplatili stare kockarske dugove, drugi, od kojih se to vrlo malo očekivalo, uspeli su da naprave veoma zapamtljive role. Među njima su definitivno Karel Dobri kao carski planetolog Liet Kajns, Saskia Rivs kao dostojanstvena Lejdi Džesika, Džuli Koks kao tvrdoglava princeza Irulan Korino i Alek Njuman, kao naš protagonista, mladi vojvoda Pol Atreid. Najbolji posao od svih glumaca ipak obavlja veteran Ijan MekNis, u ulozi barona Harkonena. MekNisov baron je pravi balans otkačenog i opasnog, zabavnog i zastrašujućeg. Ludi makijavelista koji sa lakoćom drži gledaočevu pažnju.

Iako je u potpunosti podbacio kao režiser, Džon Harison je, sa druge strane, uspeo da se iskupi kao scenarista i čak se usudi da drastično izmeni neke od likova iz književnog predloška Frenka Herberta. Na primer, mladi Pol je ispočetka prikazan kao razmaženo derište koje zamera svojim roditeljima prinudni put na Arakis. Velika promena u odnosu na književnog Pola, koji je lepo vaspitan i poslušan dečko, ali i promena koja omogućava gledaocu da lako uoči Polovo sazrevanje i njegovu promenu u okrutnog proroka Muad’Diba.

Princeza Irulan Korino koja je u književnom predlošku obična fusnota i hroničar Polovog života, ovde je pretvorena u vrlo zanimljiv ženski lik, razočaran u politiku svog oca prema Atreidima, čiji odnos sa Polom otvara dosta pitanja tipa „šta bi bilo da car nije izdao vojvodu“ i „šta bi bilo da Pol u pustini nije pronašao ljubav svog života.“ Opet, velika promena u odnosu na knjigu, ali upravo ovakvi potezi su dali dvoma mladim glumcima dosta više prostora da se igraju sa svojim likovima i ostvare toliko dopadljive uloge.

Nažalost, ovakve scenarističke intervencije su gurnule u drugi plan likove poput Tufir Havata i Velingtona Juija, ali, ako je krajnji ishod priča koja bolje teče, podržavam. Ostaje žal što je mlada češka glumica Barbora Kodetova dobila zadatak da Polovu pustinjsku „sihaju“ Čani prikaže kao krutu, stoičku ratnicu, što joj uskratilo mogućnost da sa Alekom Njumanom stvori opipljivu „hemiju“ i na pravi način prikaže odnos dvoje odmetnutih ljubavnika.

Copyright Twentieth Century Fox Home Entertainment

Dalje, mora se priznati da je, ukoliko ostavite po strani očajan vizuelni utisak, Dina Frenka Herberta veoma svarljiv materijal i do sada najpristupačniji prozor u komplikovani svet Frenka Herberta. Serija koja se opušteno može pratiti uz lagano nedeljno peglanje. Da bi ovo bilo moguće, neke od komplikovanijih Herbertovih ideja su morale biti bačene pod točkove (pre svega značaj ekologije i zamke teokratije) ali opet, u ovoj verziji nemamo scenu sa muženjem mačaka, svemirske kepece koji elektrošokovima muče kravu, čepove za srce i sonične module. Kuća Harkonen je prikazana mnogo više kao prevejana skorojevićka bratija, a mnogo manje kao porodica Lederfejsa iz Teksaškog masakra motornom testerom, a natprirodne moći Bene Džezirita su prikazane… Pa, kao natprirodne moći Bene Džezirita. Brutalan spoj besprekorne genetike, vrhunske telesne forme i dobrog odgoja.

Da se razumemo, Linčova verzija Dine je daleko superiornije ostvarenje koje savršeno oslikava očaj, bizarnost i klaustrofobiju otuđenog Galaktičkog carstva koje je nekada davno izmaštao Frenk Herbert. Sa svoje tri epizode i trajanjem od čak 265 minuta, Dina Frenka Herberta predstavlja daleko gledljivije štivo koje mnogo bolje objašnjava njegove pojedinosti.

Za svaku pohvalu je i to što se serija ne libi da se dotakne nekih od kontraverznijih delova književnog predloška kao što su incestuzni odnos barona Harkonena i njegovog nećaka Fejd Raute, kao i prepad carskih sardukara (ovdašnja verzija imperijalnih stormtrupera) na Sieč Tabur tokom odsudne bitke za Araken. Veoma odvažno za jednu mrežu koja se pretežno bavi sapunicama i filmovima koji promovišu „tradicionalne porodične vrednosti.“

A sada, Proročanstvo

Naposletku, Dinu Frenka Herberta je najbolje opisati kao veoma gorko sladak projekat koji je imao mnogo potencijala, ali ga na žalost nije nikada dostigao. U vreme kada HBO i Netflix uspevaju da na male ekrane donesu vrlo kvalitetan i robustan SF sadržaj, lako je zamisliti Dinu kao visokobudžetni, serijalizovani Sci-Fi koji će imati vremena i sredstava da se zavuče u najmračnije ćoškove Arakisa. Ali 2000. godine TV pejzaž nije bio nimalo nalik ovom danas, a serije kao što su Digitalni ugljik i Zapadni svet nisu bile ni na vidiku.

Međutim, sama činjenica da se neko drznuo da u tadašnjim uslovima uopšte zaroni u Herbertov svet, a kamo li da ga, koliko toliko, verno prenese, je još impresivnija. Čak i kada ne uspeju, ne mogu da uzmem ljudima za zlo što su pokušali da urade nešto što prevazilazi njihove mogućnosti. I stoga tvorcima serije treba odati priznanje da su uspeli da stvore nešto, što je imalo izgleda da postane jedno veliko ništa. I mnogo više.

Dina Frenka Herberta je po izlasku dosta blagonaklono primljena, a vremenom je uspela da izgradi kultni status i okupi oko sebe malu ali veoma odanu grupu fanova. Još važnije, postavila je veoma čvrste temelje za nešto što mnogi smatraju najkvalitetnijom adaptacijom nekog Herbertovog dela. Ali više o tome drugi put.

Rečima princeze Irulan, saga o Dini je još uvek daleko od kraja.

Komentarišite putem Facebook-a

Podela: