Okupacija – Zašto je napad na Australiju dobar plan?

Nenad Jevtić o novom australijskom filmu o invaziji vanzemaljaca, „Okupacija“

Podela:

ŽANR: akcija/naučna fantastika
REŽIJA: Luk Spark
SCENARIO: Luk Spark
ULOGE: Den Juing, Temuera Morison, Rianon Fiš
ZEMLJA: Australija
TRAJANJE: 119 minuta
OCJENA:

 

Verujem da postoji pravilo da filmovi ‘B’ produkcije moraju početi inspirativnim govorom. Utisak devedesetih stičemo već početnom naracijom, što nam objašnjava u kom je vremenu zaglavljena australijska filmska produkcija. To nas uvodi u kič sa kojim ćemo se često sretati ovde.  Naracija je fokusirana na ujedinjenje oko istog cilja – nagona za preživljavanjem i borbe protiv zajedničkog neprijatelja. Australijska produkcija ove teme očito smatra zanimljivim, jer preferira sličnu tematiku. Kroz zadnjih deset godina veliki broj ostvarenja koja nam dolaze ‘odozdo’, vezan je za epska pitanja, prikazana kroz akciju.

Radnja se dešava u malom gradu koji ekonomski propada. Ovaj momenat može biti tretiran kao kliše, no ne mora, jer predstavlja realnost zapadnjačkih naselja. Razvijanje megalopolisa izaziva sporu smrt manjih zajednica,  koje nisu u stanju da pronađu investitiore. Ako bi radnju preneli na Balkan, verujem da bi u tom slučaju prikazali brdska sela.

Kada govorimo o likovima, ovde ne postoji jedan glavni junak, već se u fokus stavlja zajednica od nekoliko porodica. Dobar deo glumačke postave jasno reprezentuje Australiju i njenu multikulturalnost. Azijatkinje su prikazane kao vrlo lepe, dok momci preteruju u izigravanju dasa. Režija je bila dovoljno stručna da likove ne stavi u okvire generičkih osobina, te su oni vrlo slojeviti. Njihove mane dolaze do izražaja kroz sam film.

Ako se ponovo osvrnemo na naraciju sa početka, prepoznaćemo na čemu je bio rediteljev fokus. Namerno se postavljaju ličnosti različitog spektra osobina u zajedničku nepriliku i prikazuje se kako takva skupina može da se udruži. Lako je zaključiti čime će se film baviti, čak i odmah posle prvih scena.  Međutim, ako bismo se držali realnosti, velike su šanse da se takva družina brzo razbije na ‘klikove’ i manje zajednice.

Likovi sa kojima se susrećemo su raznoliki. Met je lokalni fizikalac i sportista u penziji, koji je vrlo  simpatičan okolini. On je zapravo klasičan primer Ozija, koji se snalazi kroz život. Sa druge strane, tu je i njegov suparnik Džekson, koji je nasuprot njemu ekplozivan i svojeglav. Upoznajemo i džangrizavog mrzovoljnog farmera, kome smo jako naklonjeni zbog njegovog životnog iskustva.

Saputnici ovih likova su i lokalne propalice i porodica nomada, sa ličnim izazovima. Ostale porodice su tu da pružaju podršku i motivaciju. Radnja prikazuje odnos među ljudima, požrtvovanost članova porodice i patrijahalnu okolinu u kojoj su sve porodice formirane. Retko da šta u ovom slučaju odudara od pravila i stereotipa, čak iako su pojedine porodice disfunkcionalne. Ta disfunkcionalnost postaje toliko česta da se gleda kao najnoviji brend država zapadnog sistema uređenja. Sve te porodice imaju razmirice, koje nisu skrivene ni u javnosti i uprkos svim nedaćama, oni ostaju zajedno. Momenat klišea je ovde vrlo vidljiv.

Scene okupacije počinju oko dvadesetog minuta filma. Vasionski brodovi se pojavljuju noću i svetlima prekidaju pokušaj opštine da vašarom i humanitarnom utakmicom stekne kapital, kako bi opstala. Možete misliti kakav se haos tada odvija: panika i laseri koji kose sve pred sobom. Kada se iz kukuruza pojavljuje okupator ceo film dobija drugačiji ton i sve se snima nestabilnim kadrovima. Leteći kadrovi diktiraju tempo i smenjuju se iz nekoliko uglova dok traju scene borbi. Vidimo stručnost i umetnički momenat režije u scenama koje nisu vezane za suštinu radnje. To ide čak i do potpunog usporavanja kadrova, da osećaj uzbuđenja duže traje.

U narednim minutima, radnja se odvija generičkim stilom. Kao i u mnogim filmovima ovog tipa, ljudi postaju lovina i roblje, zatim se formira gerila od članova tih porodica, koja se bori za slobodu.  Uz presek povremene akcije i međusobne razmirice, ovo ostvarenje ne nudi ništa posebno i novo, već se uklapa u šablon. Emotivne scene su uglavnom zasnovane na porodičnim odnosima. Ima segmenata gde se likovi igraju ‘bitange i princeze’, mada je to deo koji se pasivno provlači kroz priču.

Kraj filma je tek malo zanimljiviji od ostalih scena, no i on se oslanja na poruku ujedinjenja. Vrlo jak patetični momenat ogleda se u poruci nade da je čovečanstvo pravi izbor i rešenje za sve. Ovakav kraj je neubedljiv, iako ima poruku u koju svi želimo da verujemo.

Dobre strane

Čini se da ipak ima dobrih strana, iako skrivenih u moru šunda. Logistika je svakako jača strana, pa sve deluje vrlo ubedljivo. Očigledno je da su na koncipiranju filma radili ljudi koji su planski razvili priču pre nego što je došlo do „Daj da snimamo“. Govorim o svim potrebnim koracima tokom okupacije u vidu pribavljanja alata, skupljanja sirovina, utvrđivanja kampa i bezbednosti. Ovo je naravno sve u pozadini, ali se nazire stručnost i saveti za preživljavanje.

Druga stvar, koja jeste za pohvalu, jeste osmišljenost samog napada i taktike vanzemaljaca. Ovde se vidi vojni pristup okupaciji nepoznate planete i koraci pri napadu. Sve se odvija postupno i u pravo vreme: šok i brzi udari, eliminacija svih važnih meta, zatim invazija, okupljanje civila i porobljavanje, trijaža i upošljavanje istih.

U isto vreme sa svim ovim se zatvara i rejon i postavlja obezbeđenje. Nakon toga se izviđa širi teren i sprovode čistke, uklanjaju džepovi otporaša i izbeglica, ponovno se zatvara rejon i uspostavljaju se vazdušne patrole. Da bi otežali protivnapad, sva voda se zagađuje i primenjuje taktika ‘jalova zemlja’. Ovim  okupator pokazuje da zna šta radi i da je tu da pokori svet. Ovakav sled događaja je realističan, jer se oslanja na istorijske fakte. Dosta podseća na ono što smo već videli u starim partizanskim filmovima.

Više činove okupatora prepoznajemo po ogrtačima, što smatram efikasnim. Imamo prilike da vidimo kako funkcioniše vanzemaljska oprema i na koji način oni vide Zemlju. Sve na Zemlji oni vide zahvaljujući svojim kacigama koje naš svet prikazuju kao potpuni kontrast ‘živo – mrtvo’. Iako se ne daje zvaničan podatak, iz konteksta se jasno vidi da vanzemaljci dolaze na Zemlju, jer je bogata životom i da je njihov matični svet potpuno mrtav.

Pri jednoj sabotaži, uviđamo da vanzemaljci nisu došli kao okupatori, već da su na njihovim brodovima porodice koje čekaju da se nasele. Pogled na vanzemaljsku bebu u majčinom naručju poteže temu ljudskosti, pa ovde radnja dobija na težini. S druge strane, ljubav prema ljudskom rodu nam nalaže da se borimo protiv neprijatelja. Ovo takođe tretiram kao realno, jer verujem da bi ljudi tako reagovali u situaciji kad su ugroženi.

Moram da napomenem da me je ceo film dosta podsetio na nekadašnja vikinška osvajanja. Prvo je vojska čistila zemlju, zatim su tu istu zemlju naselili seljaci i počeli da je obrađuju. Nema pauza u tim koracima, što pokazuje da oni nisu tu iz hira, već da bi preživeli. Sada se preživljavanje obe rase dovodi u pitanje, kao i pitanje sukoba.

Efekti nisu vrhunski, ali odgovaraju kvalitetu ostvarenja i dobro su odrađeni. Produkcija se koristila rekvizitima i scenskim efektima, tako da scene imaju dupli udar. Rekviziti su lošijeg kvaliteta, u njima nema ničeg toliko tehnološki i vanzemaljski savršenog, pa je očigledno da je deo ljudske radinosti. Trud povodom izrade kostima i njihove pokretljivosti istih moram pohvaliti, iako se vidi da su kostimi.

Film obiluje i dinamičnim scenama, ali su previše poetične da bih u potpunosti uživao u njima. Smena kardova drži pažnju, daleko je od dosadnog, ali ima dosta grešaka i propusta.

Loše strane

Na prvom mestu stoji glumatanje i neubedljivost, provejava hladnoća i apatija, čak i u scenama borbe i haosa. Jednostavno fali žara i paničnih grimasa. Svi se ponašaju kruto i vojnički, iako su u pitanju civili. Ne vidim logiku u njihovim postupcima pod pritiskom. Čini se da bi svako bežao, pre nego da budalasto juri da pomogne ranjenicima. Sama vriska u ovom filmu nije dovoljna kao ispoljavanje straha. Glumci se ne ponašaju haotično u skladu sa situacijom, već hladne glave donose odluke. Takvo ponašanje mi je iritantno i neubedljivo.

Film je mogao da bude kraći i sažetiji. Fraze i lakonske izjave se vrte u krug, kao i dosetke iz drugih filmova. Na momente, čak i likovi priznaju koliko im je dijalog štur, te sve dobija kakav-takav komični smisao.

Poenta filma se konstanto naglašava, umesto da sama dolazi do izražaja. Izgleda da svi dobro znaju scenario i da se drže istog, kao da im život zavisi od toga. Fali slobode u tumačenju, nedostaje dubljih replika što je ključno u izgradnji kvalitetnih likova. Sve vreme se vidi scenario, ne život.

Sama radnja je krcata propustima i nelogičnostima, što se jasno vidi u više primera:

-Gde je vojska u prvom delu filma?

-Zašto se pojavljuju tek pri kraju?

-Zašto je okupatorska sila propustila priliku da na civilni način stupi u kontakt, nego postupa po američkom šablonu ‘prvo pucaj, posle pitaj’?

Sva ova pitanja nemaju logičan odgovor, što je u skladu sa krajem i tokom radnje. Ubeđen sam da je okupacija mogla potpuno da se izbegne, da su vanzemaljci jednostavno stupili u kontakt sa ljudima. Iz tog razloga, ceo film gubi smisao.

Nelogičnost, koja takođe privlači pažnju je da pored toliko satelita i antena, niko nije primetio vanzemaljsku flotu razarača u orbiti. Ovo je jedna od mojih većih zamerki, jer nije ni pojašnjeno kako je to moguće. Neko bi već primetio kako se vasionski brodovi raspoređuju za početak napada, ili registrovao proboj atmosfere. Kako to da su svi sistemi odbrane zakazali u isto vreme? Elektromagnetni puls to može da objasni, ali to je bilo vidljivo i ljudskom oku.

Dopala mi se vojna strategija okupatora, ali su oni uglavnom pasivni i nemi posmatrači. Okupatori deluju kao obezbeđenje koje idilično stoji na proplanku i zvera u daljinu, dok ih ljudske snage posmatraju iz neposredne blizine. Skoro svaka scena izviđanja i prikradanja se odvija po istom šablonu.  Okupatori ne reaguju iako vide neprijatelja. Kako to da reaguju samo na  komandu ‘juriš’?

Nalazim da je mali broj mrtvih u toku okupacije začuđujuć. Važni likovi ne umru u borbi, već samo ako se žrtvuju za cilj. Ispada da vanzemaljska rasa sa laserskim oružjem može veoma malo da učini, ukoliko ljudski rod sam ne reši da mu je vreme umiranja. Zar ovo nije smešno? Ja se ludački cerekam na ovo. Kako da u salvama projektila niko od heroja nije teško ranjen ili mrtav? Čiste ogrebotine i ozlede manje bitnih delova tela ne računam u povrede. Usred besomučne paljbe i granatiranja jedan od likova dobije prostrelnu ranu kroz rame, ali nema krvi nigde. Činjenica je da je pogođen laserom – instant kauterizacija, ali kako je gotovo nepovređen?

Zaključak

Iako je sve već viđeno, uživao sam u filmu. Bilo je tu i dobrih i loših delova, ali je ipak bilo gledljivo. Dopale su mi se scene borbe, futuristički motivi, a najviše trud oko filma, idejna rešenja za oklope i rekvizite. Ima zanimljivih momenata i verujem da su svi uživali u snimanju. Već znamo da su Australijanci pozitivni i opuštena fela, tako da je rad na ovom bio ravan druženju u osnovnoj.

Ovaj film od pet ‘Marvina’, sa peticom kao pun pogodak, ocenjujem sa 2,5 i dajem preporuku da i vi pogledate. Akcija je sasvim u redu, ima i lepih glumaca, tako da ovo može da vam bude razbibriga na nekoliko sati. Smatram da ideja, iako totalni deža vu, može da se posmatra iz nekoliko uglova. Uz propisnu analizu i ako se udubite u temu, mislim da će film biti vredniji od ove ocene.

Da je ovo delo nastalo ovako pre desetak godina, sada bi vladala totalna pomama za filmom i glumci bi postali super zvezde. Možda je to najveći hendikep australijske produkcije – zarobljeni u prošlom veku, što je i razlog moje preporuke. Uz dovoljno pažnje, produkcija bi napredovala i bavila bi se boljim idejama. Posmatrajte ovo kao pomoć produkciji i ne zaboravite da sve to ispratite bez panike. Do sledeće recenzije, peškire u ruke.

Komentarišite putem Facebook-a

Podela: