Vampir: Maskarada – neumiruća zabava

Jeste li se nekada zapitali kako je to biti vampir? Uroš vam predstavlja kako to izgleda u svetu Vampira: Maskerade, popularne društvene igre.

Podela:

“Up above the skyline hightime
Look across the evenings cries
So many empty hearts just wasting
Time they don’t have left to kill
The moonlight guides the darkness near
To a place where desire waits
In cold anticipation
The Devil lays down your salvation”

Nosferatu – “The Night is Young” 

Aktivno igram rolplejing igre u papirnoj formi već petnaestak godina. Kako je vreme odmicalo, sve sam manje učestvovao kao igrač, a sve više kao onaj koji priča priču. Stižu me godine, valjda. Imao sam dobru sreću da igram dosta popularnih sistema – precenjeni D&D, beskrajno simpatični, ali glomazni Deadlands, DRNČ svemirsku operu Fading Suns, danas prevaziđeni Cyberpunk 2020, suludi Warhammer Fantasy...

Trenutno vodim, kada mi svakodnevne obaveze dozvole, petu ediciju fantazijsku kiberpank poslasticu zvanu Shadowrun.  Pa ipak, ako postoji jedan sistem zbog kojeg ću rado ponovo okupiti ekipu za game night, to je, pogodili ste, Vampire: The Masquerade.

Sa ovim sistemom sam se upoznao preko kultne video igre Vampire: The Masquerade – Bloodlines. Postoji legenda da svaki put kada se ime ove igre spomene, neko je ponovo instalira. Ikona te igre se upravo nalazi na mom desktopu. Ako je kojim slučajem niste nikada obrnuli, učinite sebi uslugu i nađite je.  Ozbiljno, počastite se, nećete zažaliti. Ako jeste, šansa je da će vas ovaj tekst nagnati da ponovo posetite ulice mračnog Los Anđelesa.  U svakom slučaju, ova igra je imponovala mojim tadašnjim darkerskim senzibilitetima, pa sam posle završetka igre bio željan da se dublje upustim u njen svet.

Prethodna igra iz VtM serijala – Redemption,  imala je dašak te jedinstvene atmosfere, koja je bila nažalost ugušena hack&slash mehanikom igre.  Nije mi bilo druge, morao sam da se bacim u potragu za izvorima i materijalom za papirnu varijantu.  Prva stvar kojom me je oduševila svaka knjiga pravila (tzv. sourcebook) jeste koliko su dobri ljudi iz White Wolf-a insistirali na građenju atmosfere.

Za dodatnu upućenost su podsticali dalja istraživanja istorije, običaja, pop kulture… Npr. za avanturu koja se odigravala u Nju Orleansu, izdavači su preporučivali da storyteller (termin za čovjeka koji vodi igru, op. a.), a i igrači, se upoznaju sa delima o Nju Orleansu. Preporučili su čitanje „Intervjua sa vampirom“, „Ponoći u vrtu Dobra i Zla“, slušanje albuma Dr. Johna, gledanje filmova poput „Big Easy“ ili „Anđeosko srce“, čitanje stručne literature na temu vudua i istorije tog grada… Ukratko, na upoznavanju sa materijom radi totalnog uranjanja u svet. Uostalom, u tome i leži glavna čar Vampira – uranjanje u svet i njegovu atmosferu.

Radnja Vampira se odvija u svetu kojeg su izdavači nazvali „World of Darkness“, a igrači kolokvijalnom skraćenicom WoD. To je u suštini naš svet, ali ogledan u mračnom ogledalu. U svakom velikom istorijskom događaju su bile umešane na neki način mračne sile. Postoje stvari  koje vas čekaju u tami. Nije bezbedno ići sam u večernju šetnju, pričati sa strancem, kupovati gorivo na usamljenoj benzinskoj pumpi… Ukratko, to je svet koji je u svojoj biti zao, stran i veoma opasan.

U tom svetu, igrači uzimaju uloge osoba koje su u nekom (najčešće veoma traumatičnom) momentu svog života preobraćene u vampire. Iako igrač uzima ulogu stvorenja iz noćnih mora, noćnog predatora, on nipošto nije na vrhu lanca ishrane. U noći postoje i druga čudovišta, a postoje i drugi vampiri. Strah, kojeg igrači tokom igre seju, a istovremeno i osećaju, čini okosnicu cele igre. Sam sistem i svet unutar igre (igračkim žargonom rečeno: setting)  su pažljivo dizajnirani – storytelleru da pruže oruđe i okolinu kojom će ispričati priču u kojoj postoji sveprisutni rizik da likovi igrača izgube svoje duše i/ili neživote, a igračima da pruže uverljiv sistem koji bi im adekvatno pomogao da kvalitete i mane svog lika stave na papir.

Setting

U World of Darkness postoji trinaest različitih vrsta vampira, trinaest klanova, svaka sa sopstvenim setom sposobnosti koje uglavnom odgovaraju vampirima iz folklora širom sveta. Svaki lik biva preobraćajem svrstan u jedan od ovih trinaest klanova i krvna pripadnost klanu se ne može nikada promeniti.  Postoji i sijaset različitih manjih klanova, tzv. bloodlines, ali oni su suviše brojni da bi se ovde nabrojali i ostavljam na vama da ih otkrijete.  Svaki od trinaest klanova su inspirisani nekim delom vampirskog mitosa. U duhu sourcebookova, pored kratkog opisa svakoga klana, uputiću na dela za koje mislim da bi prikladno dočarala taj klan. Klanovi su:

Assamites – Klan vampira plaćenih ubica sa Bliskog istoka.  Svoj posao atentatora smatraju svetim, sedište im je tvrđava Alamut. Majstori tihog uklanjanja žrtava, slabost njihovog klana je psihička ovisnost o vampirsku krv. Dizajneri su ih stvorili po uzoru na legende krstaša o „krvoločnim Saracenima“ sa Arapskog poluostrva.

Brujah (čita se „bruha“, od španske reči za vešticu) – Nekada klan ratnika i filozofa, danas klan buntovnika sa i bez razloga. Večita prva linija u tajnim ratovima vampira.  Čini mi se da je pri njihovom osmišljavanju White Wolf bio dobrim delom inspirisan kultnim klasikom Džoela Šumahera „Izgubljeni dečaci“.

Followers of Set – klan mistika iz Egipta. Obožavaju boga Seta, smatrajući ga ocem svojega klana. U njegovu slavu tragaju za magičnim artefaktima širom sveta.  Pri svakom dogovoru sa njima se mora paziti na sopstvenu dušu. Osmišljeni su po uzoru na Akašu i njene pratioce iz romana En Rajs “Kraljica Prokletih”, a delimično i po zaboravljenom britanskom horor filmu “Jazbina belog crva”, Kena Rasela.

Gangrel – pola vampiri, pola zveri. Nomadi i samotnjaci kojima je zverska strana vampirizma veoma bliska. Poseduju moći pretvaranja u šišmiša, vuka ili maglu. Njihov koncept odgovara mnogim folklornim mitovima o vampirima.

Giovanni – klan mafijaša-nekromansera-bankara, poreklom iz Venecije.  Specifični su po tome što vampiri iz klana Giovanni preobraćuju ljude isključivo iz svoje mnogobrojne smrtničke porodice, porodice Đovani.  Stiče se utisak da su dizajneri donekle bili inspirisani, u ovom slučaju, filmom “Nevina krv” Džona Lendisa.

Lasombra – mračno plemstvo vampira, tipični vampirski negativci. Otmeni, markantni i kranje okrutni. Socijalni darvinisti vampirskog sveta. Kao što im samo ime govori, imaju moć nad senkama i tamom (la sombra, senka na španskom). Mračno gospodstvo Lasombra i njihova sklonost ka spletkama je pozajmljena iz prvog vampirskog romana “Vampir”, Džona Polidorija.

Malkavian – omiljen među mnogim fanovima igre. Klan ludaka sa moćima proricanja, od kojih drugi vampiri (sa pravom) strepe. Pre igranja lika iz ovog klana, toplo preporučujem gledanje dva filma: „Martin“, pokojnog Džordža Romera i “Poljubac vampira”, sa Nikolasom Kejdžom u glavnoj ulozi. U oba filma glavni junaci se suočavaju sa nedoumicom da li postaju vampiri ili samo gube razum. Ironično, ovaj drugi film je zaslužan za sveprisutnost „You don’t say“ mima.

Nosferatu – klan nakaznih vampira, ostrakizovanih od društva zbog svojeg izgleda i proteranih u podzemlje. Ovo je klan koji se služi svojim moćima da bi sebe istakli kao vrhunske špijune i skupljače informacija i tajni. Za inspiraciju su služili, naravno, Murnoov klasik „Nosferatu“ iz 1922, Hercogov rimejk iz 1979, ali i film skoro preminulog Touba Hupera „Tajne Salema“. Takođe, preporuka je da se igrač upozna i sa mnogobrojnom špijunskom fikcijom, pogotovo onom od Džona le Karea.

Ravnos – klan lutalica. Majstori iluzija i prevara. Nastali su po uzoru na romske legende o vampirima prevarantima, a među samim Ravnosima je veliki broj preobraćenih Roma. U ovom slučaju bih pogotovo preporučio istraživanje Tatomira Vukanovića o romskim verovanjima u vampire.

Toreador – klan umetnika, esteta i zavodnika. Po pravilu, njegovi pripadnici su neljudski lepi vampiri koji se redovno kreću među ljudima.  Ovakav arhetip vampira je postao popularan preko holivudskih filmova iz proteklih par decenija. Dela En Rajs, i naravno, njihove ekranizacije su poslužili kao inspiracija tvorcima VtM u ovom slučaju.

Tremere – još jedan veoma popularan klan među igračima. Klan magova koji crpi moć za svoje rituale iz krvi. Sam klan je u Srednjem veku bio smrtnički red magova koji su se bavili hermetičkom magijom. Imajući u vidu da se vampiri iz ovog klana neretko interesuju za zabranjena znanja i „stvari koje čovek nikada ne bi trebao da sazna“, toplo preporučujem uživanje u delima H.P. Lavkrafta pre igranja lika iz ovog klana, kao i gledanje „Devete kapije“  Romana Polanskog.

Tzimisce – klan istočnoevropskih majstora metamorfoze i manipulacije mesom. Vampiri ovog klana su skoro u potpunosti odbacili ljudskost zarad dostizanja savršenstva. Međutim, mlađi vampiri ovog klana  u toj potrazi pod savršenstvom podrazumevaju sado-mazohizam, dok su stariji vampiri uglavnom istočnoevropski plemići, potpuno odvojeni od modernog života (ovde je uticaj Stokerovog „Drakule“ više nego očigledan).

Ventrue  – samoproglašene vođe vampirskog sveta. Klan kraljeva, plemića i vitezova koji se u modernim noćima preobrazio u klan bankara, industrijskih magnata i političara. Samim time, ovaj klan poseduje najveći uticaj na svet smrtnika. Ventrue je ona vrsta vampira koja suvereno drži smrtnike pod svojom šakom, poput mitske grofice Eržebet Batori ili Džerija Dendridža iz kultnog filma „Noć strave“.

U modernim noćima, ovi klanovi su se podelili na tzv. sekte na osnovu odnosa prema titularnoj Maskaradi. Maskarada je veo kojim se vampiri skrivaju od očiju smrtnika. Kodeks pravila kojime su se vampiri obavezali na tajnost i uveravanje smrtnika da su vampiri samo plod mašte. Vampiri koji su pristali na ovu obavezu, postaju članovi Kamarile (Camarilla), tajne organizacije sa strogom hijerarhijom posvećene očuvanju Maskarade. Maskarada podrazumeva da će vampir poštovati svog nadređenog, izbegavati da ubije smrtnika pri hranjenju (ili će se na adekvatan način rešiti leša), da će se bilo kakav incident držati daleko od smrtničke pažnje…

Kao odgovor na Kamarilu, vampiri koji su obavezu Maskarade videli kao robovanje i sputavanje svoje vampirske prirode, su osnovali drugu organizaciju – Sabat (Sabbat).  Vampiri Sabata veličaju svoju vampirsku prirodu i smatraju da je njihova sveta obaveza rat protiv Kamarile. Ovaj sukob se u WoD vodi pod imenom Džihad (Jyhad).

Može se reći da postoji i treća strana ovog sukoba, a to su nezavisni klanovi (Ravnos, Giovanni i Setiti). Ovi klanovi su uvideli dobre strane Maskarade, ali prihvataju samo unutrašnju hijerarhiju i povode se isključivo sopstvenim pojedinačnim interesima. U Kamarilu se ubrajaju klanovi Brujah, Gangrel, Malkavian, Nosferatu, Toreador i Ventrue, dok su klanovi Sabata Tzimisce i Lasombra.

Podela na Kamarilu i Sabat ne znači da u svetu VtM postoje dobri momci. U najboljem slučaju, junaci u ovoj igri mogu sebe smatrati moralno sivim. Naravno, u slučaju da storyteller odluči da njegovi vampiri su zapravo superheroji sa očnjacima, moguće je igrati kao klasični pozitivac.

Po mom skromnom mišljenju, ovakav pristup igri bi ju je samo osiromašio. Lepota i vrednost ove igre, ono što odvaja ovu igru od ostalih rolplejing sistema, jeste upravo mogućnost koja ona pruža igraču da se na kreativan i bezbedan način zagleda u svoju mračnu stranu. U nadi da će igra poslužiti igraču kao način da sazna nešto novo o sebi, White Wolf mu je stavio na raspolaganje gorepomenute klanove, ali mu je i olakšao trud jedinstvenim sistemom igre.

Sistem

Sistem VtM, storyteller sistem, je u poređenju sa drugim sistemima poput d20 koji se koristi u D&D-u, poprilično jednostavan.  Sistem koristi samo d10 „kockicu“. Sistem kreacije lika se pokazao kao nešto što je do tada bilo poprilično nekonvencialno u svetu rolplejing igara. Naime, dizajneri su postavili drugačije pitanje igračima. Umesto pitanja „Šta tvoj lik ume?“ postavljeno je pitanje „Ko je tvoj lik?“. Umesto raznolikih borbenih veština, White Wolf je svojim igračima ponudio samo četiri (dodge, firearms, melee i brawl).  Ostale veštine  su predstavljene kao manifestacija ličnih osobina lika. Npr. ako je igrač zamislio svog lika kao intelektualca,  mogao bi uložiti poene u znanje jezika, akademsko obrazovanje, upućenost u politiku… Ili ako igrač želi da igra prevaranta, zamisliće lika sklonog manipulaciji sa značajnim sposobnostima ubeđivanja, pronicanja tuđih motiva, poznavanja bezbednosnih sistema itd…

Ovakav sistem veština se preklapa sa sistemom vrlina koje označavaju moralni karakter lika. Vrline, odnosno moralna ubeđenja lika igraju ključnu ulogu u VtM. Pronicljiv storyteller će neretko nagnati lika da brine ne samo za svoju fizičku sigurnost, već i za sopstvenu dušu. Sistem moralnosti omogućava igraču da prati „stanje duše“ svog lika. Svaki vampir prati određeni  moralni kodeks po igračevom izboru, bilo da je on orijentisan na očuvanje izgubljene ljudskosti ili pak na uživljavanje u ulogu čudovišta. Privrženost lika moralnom kodeksu je oslikana u statistici „path“ koja može imati vrednost  od 1 do 10. Kako vrednost izabranog path-a opada, tako i vampir sve više gubi sopstveni identitet i postaje bezumno čudovište. Onog momenta kada path lika padne na nulu, njegova duša i psiha nestaju i lik postaje neigriv, kao da je fizički uništen.

Takođe treba pomenuti da igraču stoje na raspolaganju vampirske moći, tzv. discipline. One mogu služiti kao pomoć u borbi, ali, u duhu igre, najčešće služe kao ogledalo lika. Kao takve, njihova uloga je zapravo produbljivanje atmosfere i ispomoć igraču da održi ubedivi rolplej.

Na kraju…

Naravno, VtM nije prvi sistem stavlja akcenat na rolplejing (mnogo pre VtM, Chaosium je izbacio „Call of Cthulhu“) ali moje subjektivno mišljenje je da ni jedan sistem do tada, a i posle, se nije približio šmeku vampira, pa čak ni njegov naslednik: Vampire: The Requiem.  Za mene, ni jedan sistem ne može da omogući igraču da oseti zanos, strah, tragediju i snagu svog lika kao što Vampire: The Masquerade može. Kultni status ove igre su i ljudi iz White Wolf-a priznali kada su objavili njenu retuširanu ediciju za njenu dvadesetogodišnjicu.

Bizarno, sistem je doživeo dve ekranizacije. Prva je bila serija „Kindred: The Embraced“. Trajala je samo jednu sezonu i mogu vam je preporučiti samo ako ste pasioniarni ljubitelj treša. U suprotnom, zaboravite je.  Druga je daleko poznatija i poprilično popularna međ‘ omladinom. Reč je naravno, o serijalu filmova „Underworld“. Međutim, ovi holivudski blokbasteri, slični superherojskim filmovima,  se samo na prvi pogled mogu smatrati vernom adaptacijom.

Zato, ako ste ljubitej RPGova, ako sa prijateljima nađete malo vremena uveče, ako ste, kao i ja, bili nekada umišljeni tinejdžer sa preteranom ljubavlju prema tamnoj odeći,  pustite neki goth bend na Jutjubu, uzmite VtM u ruke i pritajite svetlo. Posle par sati, bićete iznenađeni  kada budete videli svoj odraz u mračnom ogledalu.

Komentarišite putem Facebook-a

Podela: