Retko dobra adaptacija klasika – Deca Dine

ŽANR: naučna fantastika, akcija, drama

REŽIJA: Greg Jaitanes

SCENARIO: Džon Harison

ULOGE: Alek Njuman, Barbora Kodetova, Džejms Makavoj, Alis Krig, Suzan Sarandon, Ijan MekNis, Džuli Koks, Edvart Aterton, Daniela Amavia

ZEMLJA: SAD

TRAJANJE: 266 minuta

 

 

Iako je nasleđe Frenka Herberta u žanru naučne fantastike neosporno, a njegov uticaj na kasnije autore ogroman, ako ćemo da budemo potpuno iskreni, treba priznati da se većina zasluga koja se pripisuju ovom autoru odnose na prvu knjigu iz serijala Dina o kojoj je ovde već bilo reči. Sam Frenk Herbert je bio manje zainteresovan da piše veliku svemirsku operu (za to ćemo morati da sačekamo njegovog sina Brajana), a mnogo više fasciniran harizmatičnim vođama, njihovim ljudskim pomanjaknjima, teokratijom, polugama vlasti, apokaliptičnim vizijama, filozofijom i pitanjima o opstanku ljudske civilizacije. Kada je Dina postigla uspeh među širkokim auditorijumom, Herbert je konačno dobio priliku da sa malo dublje pozabavi ovim teškim temama.

I jeste se pozabavio. Počevši sa Mesijom Dine, pa sve do Kapitola Dine, poslednjeg dela koje je stvorio, Herbertove ideje postajale su sve kriptičnije, a pisanje, iako i dalje na nivou postavljenom u prvom delu, sve teže za čitanje. Naravno, kasnije knjige iz serijala Dina su neosporno kvalitetne i imaju veoma brojnu i odanu publiku u SF zajednici, ali što se tiče pop kulture, znanje mejstrim publike o Herbertovom svetu uglavnom prestaje u trenutku kada Pol Atreid seda na presto Galaktičkog carstva.

Ovo je veoma bitno spomenuti, jer ako je Dina zbog svog obima, kompleksnog sveta i još kompleksnijih ideja svojevremeno smatrana teškom za adaptaciju, ekranizovati kasnije Herbertove radove je, iz potpuno istih razloga, bilo gotovo nemoguće. Stoga, kada su dobri ljudi iz iz SyFy Channel-a najavili da će snimiti nastavak mini-serije iz 2000. godine koji će pokrivati sledeće dve knjige iz serijala, Mesiju Dine i Decu Dine, mnogi ljudi su bili zabrinuti za uspeh celokupnog projekta.

Drago mi je što mogu da kažem da su brige bile (skoro) potpuno bezrazložne. No, pre nego što krenemo sa seciranjem serije, hajde da vidimo šta se u poslednjih 12 godina desilo sa Galaktičkim carstvom kojim vlada kuća Atreida. Pažnja, biće spojlera, barem za prvu epizodu serije koja pokriva Mesiju Dine.

Kada se politika i religija voze u istim kolima, nastaje vihor

Progonjen vizijama o kraju ljudske civilizacije, car Pol Atreid, sada poznatiji kao Pol Muad’Dib (Alek Njuman), pokušava da pronađe Zlatnu stazu, nesiguran put kojim mora da povede čovečanstvo kako bi osigurao njegov dugoročni opstanak. Budući da je put do pakla popločan dobrim namerama, a potrebe većine su važnije od potrebe manjine, Polova vladavina je obeležena krvavim džihadom koji je Galaktičko carstvo očistio od nekoliko desetina miliona duša, a kuća Atreida, koja je nekada uživala neukaljan ugled, postala je predmet mržnje, zavera i središte nasilnog fremenskog kulta, koji Pola vidi kao nepogrešivog mesiju.

Spisak neprijatelja Atreida je dugačak – Svemirski esnaf i ostaci porodice Korino koji žele da povrate uticaj koji su izubili Polovim stupanjem na presto, red Bene Džezirita koji želi da eliminiše odmetnutog Kvizac Haderaka i sve veći broj Fremena razočaranih državnom crkvom koji žele povratak jednostavnijih vremena pre džihada i cara Muad’Diba. Na pozornicu spletki stupaju i Tleilaksi, rasa ksenofobnih genetičara koji Polu donose neočakivani poklon, misterioznog golu (klona), Dankana Ajdahoa (Edvard Aterton), Polovog učitelja mačevanja i vernog ratnika kuće Atreida, čija je uloga  predstavlja misteriju za sve osim za Tleilakse.

Mreža zavera se širi, a Pol polako gubi kontrolu nad sopstvenom sudbinom i postaje zarobljenik vizija, sve dok ga jedan od pokušaja atentata orkestriran od strane Vensicije Korino (Suzan Sarandon), nekadašnje naslednice trona, ne liši telesnog vida. Polova ljubavnica Čani (Barbora Kodetova), takođe podleže zaverama i umire na porođaju donoseći na svet carske blizance. Sledeći stari fremenski običaj, posrnuli car konačno pronalazi izlaz iz zatvora sopstvene vizije i povlači se u pustinju kako bi se predao Šai Huludu, a sudbina Galaktičkog carstva leži u rukama troje preživelih Atreida, Polove mlađe sestre Alije (Daniela Amavia) i blizanaca Leta (Džejms Makavoj) i Ganime (Džesika Bruks). Sve troje rođeni kao potpuno formirane osobe sa predačkim sećanjima, ali samo dvoje sa sposobnošću da vide budućnost na način na koji je to mogao Muad’Dib.

Makavoj i Bruks kao blizanci Atreida

Znanje da postoji zamka je prvi korak u njenom izbegavanju

Ako postoji nešto što je lepo u svetu sedme umetnosti, to je dobar nastavak koji nije najobičniji pokušaj da se unovči stara slava nego istinski napor da se priča koja ispričana u prvom delu na smislen način pomeri dalje. Ako bi me neko pitao da nađem dva primera koja su to dobro uradila, to bi definitivno bili Terminator 2: Sudnji dan i Deca Dine. S tom razlikom, što su u slučaju Terminatora, sve okolnosti radile na tome da dobijemo dobar nastavak, dok je u slučaju Dine situacija bila suprotna.

I zasta, Decu Dine proganja dosta utvara, koje su progonile i prethodnu mini-seriju. Ograničen budžet, TV pejzaž koji još uvek nije bio spreman za Herbertove filozofske rasprave o religiji i vlasti zasnovanoj na istoj (kako vreme prolazi sve više verujem da je jedino tlo na kom će Dina ikada moći da pusti korene zapravo HBO), zatim nekolko loših epizodista koje smo nasledili iz prethodnog serijala  (pre svih P.H. Morijarti kao ratnik kuće Atreda Gurni Halek) i nekoliko novih (pre svih Džonatan Brun u ulozu Farad’na, sina princeze Vensicije i poslednjeg izdanka kuće Korino).

To je manje više to. Naravno, svako ko nije svestan ograničenja koje je pruža ovakav format, ili jednostavno smatra Herbertove ideje previše bizarnim ili dalekim će ovde naći dosta predmeta za podsmeh. Ova serija nije namenjena njima. Malo pažljiviji posmatrač će morati da primeti koliko je, zapravo, tanak budžet od 20 miliona dolara (ista suma koja je potrošena i na prvi deo) dobro iskorišćen i koliko je Herbetovog kompleksnog pisanja uspešno preneto na mali ekran.

Naravno, uzevši u obzir svoje poreklo u porodičnim vikend dramama i publiku kojoj je namenjena, Deca Dine nalaze najjače uporište u „sočnijim“ stranama književnog predloška. Narativnu okosnicu knjiga čine pokušaji, najpre Pola, a potom i njegovih potomaka da se izbore sa senkom čudovišta koje je postao Muad’Dib, stave pod kontrolu korumpirano fremensko sveštenstvo, izbore se sa mnogobrojnim zaverama, sačuvaju jednstvo Carstva i pruže čovečanstvu nadu da će preživeti bure koje ga čekaju u budućnosti. Ovo pruža dosta prilike za dinamičnu i zanimljivu radnju.

I zaista, autori su znali koje stvari treba da stave u prvi plan. Polova tragična sudbina i nasleđe koje je nevoljno stvorio su preneti direktno sa stranica knjige. Rastuće tenzije izmeću carske namesnice Alije, Lejdi Džesike koja se vratila pod okrilje reda Bene Džezerita i mladih blizanaca koji žele da budu sve samo ne pioni galaktičke politike, stvaraju snažnu dramsku podlogu za događaje koji će uslediti na kraju serije. Alijini pokušaji da se izbori sa predačkim sećanjima i otrovna veza sa vaskrslim Dankanom Ajdahom su podjednako zanimljivi za gledanje koliko su nekada davno bili za čitanje, a borbe noževima i scene u kojima učestvuju džinovski peščani crvi su i dalje poslastica za sve fanove fantastike koji vole kada im je ista servirana sa dosta „epskog.“

Alija i baron Harkonen

Jedan od zanimljivijih sporednih zapleta, bar meni, predstavlja transformacija Irulan Korino od nevoljene supruge preko koje se Pol domogao prestola, do brižne maćehe njegovih potomaka. Rastrzana između odanosti prema sopstvenoj porodici i neuzvraćene ljubavi prema Polu, Irulan unosi  preko potrebnu dozu humanosti u univerzum u kojem je ona uglavnom odsutna, a vreme koje su autori uložili kako bi izgradili njen lik u originalnoj seriji sada dobija zasluženu nagradu.

Servirajući nam ovu laganu hranu za umoran mozak, serija ipak uspeva da nas informiše i o nekim od mračnijih teme o kojima je Herbert želeo da se bavi. Svakome ko je gledao biće dovoljno jasno da ko se mača lati od mača će i stradati. Da su vlade zasnovane na harizmatičnim osobama potrošne koliko i te osobe, a da su te osobe ništa više neko pesak koji nosi vetar istorije. Da apsolutna moć apsolutno kvari i da religijski obredi ne mogu da zamene moral. Da oduzeti nepoznanicu iz sopstvene budućnosti znači postati njen rob. Da najsigurniji put nije uvek najbolji. I to je sve ispričano vrlo prijemčivo, odmereno, sa dosta takta i mnogo razumljivije nego ezoterijsko Herbertovo pisanje.

Pristupačnosti Dece Dine pomaže i činjenica da je serija zapravo veoma prijatna za oko. Divlje ambicije kostimografa iz prethodnog dela su ovde stavljene pod kontrolu i rezultat je daleko prihvatljiviji. Setovi su, bolje osvetljeni (nisu osvetljeni), a stvari koje bi u drugim okolnostima štrčale i privlačile pažnu ispeglane su obilatom upotrebom blagonaklonih žutih i braon filtera, koji celoj produkciji daju dosta uniformni izgled. Neki bi rekli da je ovo lišilo seriju vizuelne raznovrsnosti, ali ovo je Arakis. Na njemu nema vizuelne raznovrsnosti. CGI je, za tri godine koliko je proteklo od prethodne serije, napredovao i ovaj put pruža autorima dosta više prilike da se razmašu i stvore mnogo bolji proizvod.

Ekipa koja je radila na projektu je mnogo kompaktnija i bolje uigrana. Džon Harison je ovaj put mudro prepustio režisersku palicu Gregu Jaitanesu i zadržao se u ulozi scenariste, dok je Brajan Tajler dobio zadatak da komponuje muziku. Ovaj dvojac je odlično razumeo način na koju funkcioniše dobar audio-vizuelni doživljaj, pa smo umesto dosadno režiranih scena podvučenh nimalo upečatljivom arapskom muzikom, dobili nekoliko vrlo upečatljivih scena sa muzikom koja postavlja prigodnu atmosferu i podiže radnju koju gledamo na ekranu. Zbog toga, čak i scene u kojima nema akcije, poput povratka Lejdi Džesike na Arakis i rođenja carskih blizanaca koje je isprepletano sa pogubljenjima zaverenika koji su uzrokovali Muad’Dibov pad, imaju vrlo epski osećaj.

Ja sam Leto, lav atreidski

Tu je i (većim delom) sjajna glumačka postavka. Alek Njuman je ovaj put dosta zreliji i igra ulogu nevoljnog tiranina sa dosta gorčine, a njegov odnos sa ljubavnicom Čani, iako još uvek krut i stoički, obojen je sa dovoljno brižnosti i tuge za „jednostavnjim danima“ Sieča Tabur kada Pol nije morao da nosi teret vaseljene na svojim plećima. Alis Krig (Borg kraljica iz Zvezdane staze: Prvi kontakt), koja je preuzela ulogu Lejdi Džesike unosi u nju dosta dostojanstva, stila i misterije i opravdava svaki dolar koji je uložen u njen kasting. Jednostavno, ima nešto u njenom prisustvu što ne da ljudima da vide bilo koju drugu osobu na ekranu.

Negativci su opet dobili priliku da zasijaju. Baron Harkonen nam se vraća u vidu utvare koja proganja Alijina predačka sećanja, te je okreće protiv blizanaca i gledati Ijana MekNisa kako ponovo sprovodi svoje dijabolične planove u delo je pravo zadovoljstvo. A šta reći o Suzan Sarandon? Žena može da igra matore beštije u snu i očigledno se jako dobro zabavlja misleći da glumi Diznijevu zlu vešticu. Dobar kontrast u odnosu na anđeosko prisustvo Lejdi Džesike. Nekim fanovima knjige će njeno tumačenje princeze Vensicije možda smetati, ali, da budemo realni, ton serije je dosta rasterećeniji od tona Herbertovih knjiga.

Glavna zvezda serije je, ipak, golobradi Džejms Makavoj u ulozi Leta II, budućeg Bogocara vaseljene. Način na koji su su tvorci serije u dosluhu sa Makavojem odlučili da portretišu Leta ne može biti dalje od književnog predloška. Makavojev Leto je često radostan, neodgovoran, hvalisav i ima veliku potrebu da skida majicu pred gledaocima. Sušta suprotnost zamišljenom i intorvertnom književnom Letu koji razumevanje pronalazi jedino u podjednako nepristupačnoj Ganimi. Ali Makavoj glumi ovu ulogu sa toliko harizme da je nemoguće skrenuti pogled sa njega,a nekoliko scena koje deli sa Alekom Njumanom su pravo TV zlato i zaista predstavljaju srce i dušu ove sage. Svaki poštovalac lika i dela dotičnog bi trebao da pogleda ovu seriju, ako ništa drugo, da bi video koliko je Profesor X bio sjajan, čak i na samom početku karijere.

Džejms Makavoj kao Leto

Istorija je napisana na pesku Arakisa

Sve što je navedeno gore po načinu na kako je adaptiran originalni materijal stavlja Decu Dine rame uz rame sa Džeksonovom trilogijom Gospodar prstenova, što je verovatno najbolji kompliment koji joj mogu dati. Po meni, poenta dobre adaptacije je preneti na ekran suštinu, a ne svako slovo knjige, a Deca Dine ne samo da suverno prenela tvorčeve zamisli, nego ih u znatnoj meri i… Pa, ne bih rekao popravila, koliko ulepšala.

Dok se ne pojavi neko ko će sve ovo snimiti bolje, lepše, razumljivije ili pak provokativnije,ova serija će uprkos svom skromnom poreklu i raznim ograničenjima, ostati najbolja ekranizacija Herbertovog pisanja. Napravljena od fanova, za fanove, ali  i širu publiku takođe. Provokativni SF koji pohodi vaše domove svakog vikenda, posredstvom vašeg omiljenog kablovskog operatera. Polemika o tome koliko su komercijalizacija i razvodnjavanje nekog štiva poželjni i potrebni može biti vrlo zanimljiva, ali, moja devojka koju Dina ne može manje zanimati je pogledala seriju i danas razume sve mračne implikacije koje stoje iza reči „Leto II, Bogocar Dine.“ Šta jedan SF fan koji se nakada davno zaljubio u ovaj svet igrajući Dinu II: Bitku za Arakis (Dune II: Battle for Arrakis) može da traži?

Nastavak koji nikad nismo dobili…

Šta nas čeka u varljivoj budućnosti i kada ćemo dobiti tu „definitivnu“ adaptaciju Dine? To ne bi mogao da prorekne ni Bogocar lično. Deni Vilnev, koji se latio ovog projekta, režiser je koji je više puta dokazao koliko je sposoban. Svako ko je pogledao Istrebljivač 2049, trebao bi da dobije jasnu predstavu koliko dobro će Arakais izgledati kada se ponovo pojavi na velikom platnu. Timoti Šalome, koji je trenutno u pregovorima da preuzme ulogu Pola Atreida je sposoban glumac i već ima dosta solidan pedigre. Brajan Herbert je potvrdio da će Dina biti podeljena u dva filma, što je, u suštini, dvosekli mač. Ili ćemo dobiti prilike da vidimo detaljnije ispričanu priču, ili ćemo se rastati sa našim herojima baš kada Pol odluta u pustinju i otkrije svoju „užasnu svrhu.“

Ko će ga znati? Ali, ako nas je Frenk Herbert nešto naučio, to je da prava lepota leži u neizvesnosti. Zato ostaje da čekamo i vidimo.

Rečima princeze Irulan, jedna vrata su zatvorena, ali druga su se otvorila… A na drugoj strani – naša budućnost.

Komentarišite putem Facebook-a

Podela: